среда, новембар 22, 2017

Тагови Вести таговане са "Трилатерала"

Трилатерала

ANATOMIJA GLOBALISTIČKOG SMRADA

Angažovanje nevladinih organizacija na razbijanju političkog, vojnog i bezbednosnog sistema Srbije i Jugoslavije  

drugo izdanje

ДРУГИ ДЕО

КАКО СМРДИ СМРАД

1
ГЛОБАЛИСТИЧКА ПОЗАДИНА НЕВЛАДИНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА

Историја човечанства углавном је заснована на бројним покушајима насилног успостављања глобалне доминације, што је процес који се несмањеним интензитетом одвија и данас. Сви појавни облици које бележи прошлост имали су исти циљ, мада су се разликовали по иницијаторима и носиоцима тих настојања, техничким могућностима њиховог времена, идејним образложењима и ефектима које су постизали. То су били или појединачни национални лидери који су за живота повели своје народе у освајачке походе, као старогрчки војсковођа Александар Велики, француски војсковођа Наполеон Бонапарта, немачки нацистички лидер Адолф Хитлер, затим, империјална царства која су у континуитету од више стотина година предузимала акције освајања света, попут античког Рима, турског Отоманског царства, монголске царевине, или колонијалних сила чији је просперитет почивао на покоравању и експлоатацији туђих територија, сила као што су Шпанија, Португалија, Велика Британија и Јапан. У име освајања и прерасподеле територија света вођена су у новијој историји два светска рата, а освајачке тенденције заклоњене иза насилног идејног ширења исламског фундаментализма, католичке ватиканске доминације или борбе за демократију и „амерички начин живота“ нанеле су човечанству зло које још увек није избледело из сећања многих потлачених народа.

Данас се покоравање човечанства спроводи у врло перфидној форми успостављања такозваног Новог светског поретка. Ова идеја суштински представља континуитет ранијих, релативно успешних, али привремених и осујећених интервенција водећих земаља Западног света на народе Евроазије, Африке и Јужне Америке, с тим што је сада осмишљена дугорочније и темељније. Наиме, водеће западне силе, као искључиви иницијатори освајачких ратова у последњих неколико стотина година, извукле су поуку из прошлости која се своди на то да су их уски појединачни интереси увек доводили до ситуације да због прерасподеле света на крају морају да ратују између себе. Тако, док су у претходном светском рату Американци и Британци с једне а Немци и Јапанци с друге стране водили беспоштедне сукобе са разарајућим ефектима по сопствене привреде и становништво, у Азији су се, на штету западне доминације, стабилизовале две нове моћне државе, Русија и Кина, а на свим осталим просторима, мали народи, такође користећи неслогу између колонијалних сила, успешно су спроводили ослободилачке ратове и стицали независност. Да им се овакве грешке више не би поновиле најутицајније личности западних земаља направиле су историјски компромис и, усаглашавањем својих дугорочних колонијалних интереса, прецизно поделиле утицајне сфере будуће глобалне доминације, дефинисане идејом Новог светског поретка.

Интересантно је да зачетке те идеје налазимо у програмима многих древних европских тајних друштава и организација, на пример Илумината, Темплара, Масона и осталих[1], али у пракси то никада није могло бити реализовано пре свега због затворености, себичности и искључивости њихових проповедника, имајући у виду да се свака од ових и сличних групација представљала као Богом дана да баш она и само она загосподари светом. Из тих кругова потиче и прво писано дело у којем се до танчина износи пројекат Новог светског поретка, најзагонетнија књига XX века, Протокол сионских мудраца.[2] Мада се сматра да је настала знатно раније, први пут је објављена у Европи, 1905. године, као разоткривајуће упозорење на подли тајни план јеврејске популације, расељене по читавом свету, како да загосподари човечанством. Што због садржаја саме књиге која све друге народе третира као „нижу расу“, што због појединачних и колективних настојања неких јеврејских групација да идеје протокола заиста спроведу у дело, јеврејска популација је имала доста проблема у многим европским земљама, због чега још увек перманентно врше интензивне пропагандне притиске на оспоравању аутентичности и ауторства те публикације мада им чињенично стање баш и не иде у прилог. Наиме, много тога се у реализацији Новог светског поретка одвија у складу са поменутим протоколом, а главни заговорници и носиоци те идеје су у највећем броју случајева управо људи јеврејског порекла.[3]

Водећи актуелни глобалистички идеолог Збигњев Бжежински, незаобилазни саветник за безбедност америчке администрације у неколико мандата, случајно или не, по пореклу је пољски Јеврејин. Он и не крије да се при осмишљавању своје политичке доктрине умногоме ослањао на идеје Протокола сионских мудраца, што потврђује основна теза изнесена у његовој студији Технолошка цивилизација: „Америка, као водећа земља западног света, креће ка једној ери различитој од било које претходне, креће ка технолошкој ери која се веома лако да трансформисати у глобалну диктатуру“. На плану реализације те „глобалне диктатуре“, као дугорочног западног стратешког опредељења, уз Бжежинског, ангажовано је још на хиљаде најбриљантнијих умова из свих друштвених области, задужених да осмисле једно тоталитарно, потпуно контролисано друштво са следећим оквирним карактеристикама: Јединствена „Светска Влада“ под управом наследне олигархије, састављене од водећих личности Запада, коју би у будућности бирали искључиво између себе. У таквом режиму постојали би само владари и послушници. Сви закони били би униформни, са једним правним системом светских судова, који би поштовали исти једнообразни законик. Јединствена војска и јединствена полиција наметали би овакав режим на свим деловима кугле земаљске, на којој више не би постојале националне границе. Перманентно би се одвијао процес поништавања сваког облика националног идентитета. Јединствени монетарни фонд и централизована диригована привреда били би обавезни за све земље света. Егзистенцијални опстанак становништва темељио би се на општој социјалној помоћи. Раст становништва био би законом ограничен, а затечено бројно стање популације на земљи било би драстично смањено насилним методама – вештачким изазивањем смртоносних епидемија, истребљивањем кроз ратове, уз контролисану употребу средстава за масовно уништење, глађу и намерно изазваним катастрофама – како би се укупан број становника, оријентационо до 2050. године, свео и одржавао на оптималном нивоу до две милијарде становника.

Све што се дешава и што ће се надаље дешавати на светској политичкој сцени стриктно је зацртано плановима завођења „глобалне диктатуре“. Према упутствима америчких доктринолога иницијатива која се тренутно одвија заснована је на ставу: „Самосталност у новом планетарном поретку недопустива је за мале земље, јер је за њих предвиђена искључиво улога услужне делатности у надопуњавању привреде Запада“.[4] С тим у вези, на делу је интензивно брутално потчињавање малих држава, док су истовремено оне велике, које представљају сметњу западном виђењу планетарног поретка, као што су Русија, Индија и Кина, константно изложене најразличитијим облицима притисака, чији је циљ изазивање унутрашњих криза и њихова територијална дезинтеграција до нивоа скупине малих немоћних државних творевина које ће касније бити лако потчињене.

Процес успостављања Новог светског поретка, у својој почетној фази, интензивиран је у последњих тридесет година и практично се од тада на политичкој сцени све отвореније експонирају глобалистички центри моћи који управљају тим процесом. Условно их можемо поделити на четири нивоа: први ниво – неформална „Светска Влада“, која директно управља глобалним процесима; други ниво – државна руководства најразвијенијих земаља света – Америке, земаља­чланица Европске Уније и Јапана, које по неформалним препорукама „Светске Владе“ усклађују конкретне правце свог деловања; трећи ниво – наднационалне међународне институције – НАТО, Међународни монетарни фонд и Уједињене нације – задужене за непосредну реализацију глобалистичких планова; четврти ниво – широка светска мрежа невладиних организација, као најнижи сегмент спровођења прецизно зацртаних глобалистичких задатака.

ПРВИ НИВО ГЛОБАЛИСТИЧКЕ ДОМИНАЦИЈЕ: „ЈЕДИНСТВЕНА СВЕТСКА ВЛАДА“

До пре двадесетак година у широј светској јавности појављивала су се само нагађања о постојању неког наднационалног органа управљања који је надређен чак и западним владама. Приче те врсте по правилу су биле заогрнуте окултним и тајновитим, па стога најчешће, у јавно публикованим стручним анализама и студијама, нису ни третиране озбиљно. Тек повремено, приликом обелодањивања неке шпијунске афере или у ретким књигама које су објављивали одметнути припадници тајних служби, наилазимо на конкретније податке о неформалним привилегованим тајним групацијама политичких моћника који из дубоке сенке управљају нашим судбинама. Данас се углавном зна и ко су ти људи, и где су се и када састајали, а добрим делом и о чему су се договарали, као што је то случај са члановима затворених глобалистичких олигархија: Трилатерале, која делује под доминантним утицајем Американаца, Билдерберг групе, под доминантним утицајем Европске Уније или Комитета 300, који функционише под утицајем Велике Британије. Чланство ових организација је испреплетано, а чине га, оквирно, од 200 до 800 имена, програми су им комплементарни, а циљеви исти – успостављање „Јединствене светске Владе“. Водеће политичке личности Запада, припадници европских краљевских породица, најмоћнији индустријалци, банкари, власници корпорација и медијски магнати по правилу су чланови бар једног, ако не и сва три споменута глобалистичка центра моћи. Њихови узајамни договори, мада су по карактеру и даље тајни и неформални, имају већу тежину и значај од прокламација које појединачно доносе владе њихових земаља. Објективни утицај који имају над светским токовима у првом реду је заснован на чињеници да само они имају способност процењивања и благовременог ефикасног разрешавања проблема који се могу претворити у потенцијалне сукобе интереса унутар западног света, док је шира визија будућности човечанства у остварењу успостављања „глобалне диктатуре“, за коју су иначе дугорочно заинтересовани, још увек у другом плану.

Мада амерички политички стратези већ отворено тврде да је дошло време за официјелно успостављање „Јединствене светске Владе“, чињеница је да Нови светски поредак још није дошао до фазе када би то било лако остварљиво. Прву објективну препреку представљају актуелни међусобни односи западних савезника који још увек обилују „неспоразумима“, најчешће због америчког инсистирања на неприкосновеном лидерству, што се директно одражава на тенденцију поларизације у водећим круговима глобалиста. Други проблем је једнако озбиљан а тиче се неколико земаља чија војна моћ није за потцењивање, пре свих Русије и Кине, којима, према глобалистичким плановима, у „Светској Влади“ неће бити места, па се поставља питање како их присилити на повиновање таквим захтевима. До даљег, јавна прокламација „Јединствене светске Владе“ остаће највероватније на нивоу дугорочних планова, тако да ће њену функцију, као и до сада, обављати споменути неформални центри моћи.

Неформални карактер олигархије, која претендује да прерасте у „Светску Владу“ и њен прикривени облик политичког деловања, одражавају се на карактеристичан начин и на ниже хијерархијске нивое глобалистичке доминације. Како примећује истраживач Џон Коулман, који је иначе међу првима јавности предочио конкретне податке о тајним глобалистичким плановима: „Много тога дешава се у складу са Протоколом сионских мудраца. На пример, на значајне друштвене положаје, према ставовима из протокола, постављају се две врсте људи – непоштени а паметни, и поштени а приглупи. Први увек управљају другима. Првима владају управљачи из ‘сенке’ и мењају их када им се прохте, јер могу да их уцењују.“[5]Као што ћемо видети у наставку текста, такав кадровски и организациони систем показао се као веома делотворан.

ДРУГИ НИВО ГЛОБАЛИСТИЧКЕ ДОМИНАЦИЈЕ: ВЛАДЕ ВОДЕЋИХ ЗАПАДНИХ ЗЕМАЉА

Према глобалистичким плановима, препоруке, упутства и наређења „Светске Владе“ спроводе се у облику прокламација и званичних ставова најразвијенијих земаља света, водећих заговорника и носилаца политике Новог светског поретка, као што су Сједињене Америчке Државе, државе Европске Уније и Јапан. Зато је у функционалном смислу сасвим небитно да ли „Светска Влада“ делује као неформално тело како се, иначе, управо догађа, или као јавно промовисани наднационални орган, што ће једнога дана засигурно бити.

Лидерска позиција прећутно је препуштена Америци и њеној државној администрацији, која је, као убедљиво најмоћнија глобална сила, стратегију своје спољашње политике поистоветила са идејом успостављања Новог светског поретка. Ту чињеницу политички аналитичари широм света тумаче различито. Према бројним европским коментаторима, али и аналитичарима из социјалистичких и других земаља угрожених глобализмом, америчка администрација себе практично изједначава са „Светском Владом“, тачније, Америка се карактерише као претендент на преузимање глобалних ингеренција те врсте. Насупрот њима, најпознатији амерички антиглобалистички теоретичари тврде да су, пре свих, Американци највеће жртве политичких манипулација неформалне „Светске Владе“, јер им је унутрашња финансијска олигархија наметнула државну стратегију која је супротна америчким националним интересима. Ови аутори у својим делима износе низ аргумената о погубним ефектима глобалистичких процеса на америчко становништво и привреду[6], упућујући оштре критике на рачун водећих личности из кругова Американаца јеврејског порекла, између осталих, Хенрија Кисинџера и Збигњева Бжежинског, који су на високе политичке положаје у тој земљи долазили искључиво на основу припадности глобалистичкој елити под покровитељством организације Комитет 300.[7] У сваком случају, нико не спори чињеницу да је Америка неприкосновени водећи заговорник и реализатор политике „глобалне диктатуре“ и да се њени национални лидери све отвореније постављају као господари света.

Што се тиче земаља Европске Уније, њихова приврженост неформалним глобалистичким центрима моћи још је више изражена. Уосталом, Европска Унија је као регионална државна заједница створена на иницијативу Билдерберг групе, тако да је њен висок степен политичке зависности од те организације сасвим разумљив. Државници водећих европских земаља показују извесне резерве само у погледу подређености у односу на америчке лидерске аспирације, осим Велике Британије која без поговора поштује амерички диктат, мада су у принципу задовољни улогом која им је додељена у Новом светском поретку. Афирмација Европске Уније на међународној политичкој сцени, иако нижеразредна у поређењу са Америком, ипак је од великог значаја, посебно када је у питању простор Европе, а делимично и Евроазије за које је, према дугорочним глобалистичким плановима, превасходно задужена.

Јапан, као трећа повлашћена држава, свој статус у дугорочној глобалистичкој визији остварио је захваљујући стратешким опредељењима Трилатерале и политичкој подршци Америке. Улога Јапана у остваривању Новог светског поретка тек треба да дође до изражаја када се процени да су се стекли услови за покушај политичког потчињавања НР Кине, према чијој територији Јапан од раније има нескривене колонијалне аспирације.

Конкретно, задатак водећих државних администрација је да иницирају политичко деловање у одређеном правцу, што се спроводи по испробаном спољнополитичком клишеу – у одређеном делу света, над којим треба успоставити доминацију, лоцира се стварни или још чешће испровоцирани проблем, који се даље, без икаквих образложења, проглашава за појаву која угрожава националне интересе неке од глобалистичких суперсила и пред међународном заједницом инсистира на неопходности неоружане или оружане интервенције. Од тог тренутка, оперативна реализација глобалистичких планова почиње да се одвија у име „међународне заједнице“, под образложењем „заштите људских права, слобода, хуманости и демократије“. Међународне институције надаље преузимају сву одговорност за последице које искрсну, док се државна администрација велесиле која је иницирала проблем повлачи у други план, задржавајући улогу подстрекача, контролора и финансијера. Као што се на примеру Југославије, Ирака и бројних земаља Африке и Јужне Америке могло видети, проблеми које су пред међународном заједницом потенцирале глобалистичке западне владе били су фиктивни и измишљени. При томе, нико није узимао у разматрање оправданост неких апсурдних ставова, као што је, на пример, став администрације у Вашингтону да су: „Променом власти у Руанди или заузимањем босанске варошице Бихаћ од стране српских снага, озбиљно нарушени интереси америчке националне безбедности“.

ТРЕЋИ НИВО ГЛОБАЛИСТИЧКЕ ДОМИНАЦИЈЕ: НАДНАЦИОНАЛНЕ МЕЂУНАРОДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Оперативна реализација успостављања Новог светског поретка у потпуности је препуштена надлежности трећег нивоа глобалистичке доминације, тј. великим међународним организацијама као што су, на војном плану НАТО, на финансијском Међународни монетарни фонд, а на политичком Организација Уједињених Нација. Њихов неоспорни интернационални карактер дао им је могућност да у сваком појединачном случају званично иступају као да делују у име и за добробит читавог човечанства, мада се због пресудне финансијске и организационе зависности од западних моћника ангажују искључиво при заштити њихових интереса. Задатак им је да, у складу са глобалистичким плановима, самостално или у координираном садејству, изазивају кризе у одређеним регионима света, да те кризе каналишу до потпуне ескалације, а затим се директном интервенцијом укључе у разрешавање проблема које су саме изазвале и то искористе за стално стационирање у конкретном региону, обезбеђујући даљи развој локалних политичких токова у складу са вољом западних налогодаваца.

О НАТО­у, као оружаном, насилном инструменту за увођење Новог светског поретка, већ је доста тога речено у претходном делу ове студије. Чињеница да је то за сада једина, а самим тим и неприкосновена, глобална војна формација, довољно говори колики је њен значај у остваривању циљева западних велесила. Треба имати у виду то да се под овом организацијом не подразумевају само армијски потенцијали њених земаља чланица, већ и укупни обавештајно­безбедносни и логистички капацитети на свим нивоима, што је чини ратним механизмом коме је готово немогуће парирати, бар када су у питању мале и средњеразвијене земље са скромним одбрамбеним могућностима.

Ангажовање НАТО­а у досадашњим глобалистичким операцијама одвијало се различитим интензитетом. На пример, у почетним фазама западне кампање у Европи и Евроазији, конкретно у случајевима Пољске, Мађарске или Бугарске, као и по питању отцепљења неколико република бившег СССР­а, где су друштвене кризе, а затим и политичке промене оствариване неоружаним средствима, НАТО је имао битну, али ипак секундарну улогу озбиљне оружане претње локалним армијама да се у унутрашње процесе не мешају, као и улогу демонстрације силе према тада још постојећем Совјетском Савезу да пасивно прихвати чињеницу губитка геостратешког преимућства у Источној Европи, уз истовремени губитак и делова сопствене државне територије. Прва ситуација у којој се НАТО директно експонирао као агресивна сила била је југословенска криза. НАТО се ту непосредно ангажовао у свим фазама – од изазивања кризе, преко убачених обавештајно­субверзивних тимова који су деловали у садејству са другим факторима неоружане интервенције, до директног провоцирања ескалације проблема у Босни, а потом и у српској покрајини Косову, што је послужило као изговор за опсежну оружану интервенцију 1999. године и окупацију дела југословенске територије. При томе, остали део човечанства реаговао је резигнирано, пасивно, па чак и застрашено, из чега су Западне силе извеле закључак да убудуће не морају губити превише времена на политичка натезања са непослушним режимима. Већ следећа глобалистичка кампања, усмерена против Ирака 2003. године, одвијала се искључиво у духу војне НАТО акције, до потпуног разарања и окупације те земље. Све указује на то да ће се будуће глобалистичке тежње према независним земљама, као и до сада, у извесној мери ослањати на неоружане облике економских и политичких притисака, али уз тенденцију све учесталијег давања приоритета оружаним методама, то јест НАТО­у, који је у међувремену себе већ прогласио институцијом изван јурисдикције светског законодавства.

Оружана интервенција није једина глобалистичка претња са којом се сучељавају независне земље, посебно не оне веће које поседују довољно респективан војни арсенал, довољан за одбрамбено супротстављање НАТО­у. Зато су западни стратези благовремено разрадили и алтернативне планове веома ефикасног неоружаног деловања, а у прилог им је ишла чињеница да су савремени појавни облици међудржавних конфликата битно променили своју суштину. Према актуелним теоретичарима ратне доктрине: „Рат је у највећем обиму прешао из војне у цивилну сферу. Некада је држава губила рат, територију и тековине у физичкој сфери – у сукобу две војске, а сада се рат може изгубити и у другим димензијама које превасходно припадају цивилима – економска, технолошка, информативна, културолошка.“[8] На овом резону заснована је моћ друге велике глобалистичке организације у служби Новог светског поретка – Међународног монетарног фонда.

Ова наднационална економска велесила, у чијем окриљу функционишу све остале значајне финансијске институције (Светска банка, Европска банка и др.), на свој начин спроводи планове „глобалне диктатуре“ са политичким резултатима који готово да превазилазе учинке оружане ратне кампање. Наиме, светски финансијски токови подлежу законитостима по којима ниједна земља, ма колико била моћна и богата, не може економски опстати самостално. Наравно, неразвијене и средњеразвијене земље, директно зависне од стране помоћи и кредита, без прилагођавања захтевима светских финансијских институција уопште не могу опстати. Ово је основ економског неоколонијализма који спроводи Међународни монетарни фонд: ако једна независна држава прихвати њихову финансијску помоћ доводи у питање сопствени економски суверенитет и контролу над националним ресурсима, ако то не прихвати, прете јој санкције и економска блокада са разарајућим последицама по привреду. У оба случаја, долази до изазивања економске, а затим, социјалне и политичке кризе, што глобалистима даје отворен простор за успостављање контроле над том земљом до нивоа потпуног преузимања власти. Наведени принцип примењиван је код ненасилног преузимања власти у готово свим источноевропским социјалистичким земљама којима је наметнут процес економских транзиција, јер: „Глобализам, као владавина транснационалног капитала, директно условљава темељно и структурално политизовање економије (економски опстанак и развој зависе од испуњавања политичких услова који погодују инвеститорима) и економске политике (политичка стабилност и политичке структуре у зависности су од економских уступака инвеститорима). Тако је губитак политичке и економске моћи локалних актера националних држава страховито убрзан.“[9]

Мада, као кључни фактор глобалне доминације, Међународни монетарни фонд може деловати потпуно самостално у изазивању, вођењу и разрешавању криза широм света, то се плански избегава и његов се наступ готово увек одвија у садејству са НАТО­ом. Тако је код неоружаних кампања, НАТО редовно обављао функцију чиниоца који обезбеђује спровођење економских транзиција наметнутих од стране Међународног монетарног фонда, док се Фонд појављивао у уводним фазама свих оружаних НАТО интервенција као чинилац који ће, економском блокадом, битно ослабити одбрамбену моћ нападнуте земље, што је, иначе, био случај приликом агресија на Југославију и Ирак.

Трећа велика међународна организација у служби Новог светског поретка, чији је основна намена да легализује активност претходне две је, на срамоту многих независних земаља, Организација Уједињених Нација. Створена је својевремено као мултилатерално интернационално тело, са циљем да обезбеди мир у свету, да би данас фигурирала као један од кључних наднационалних фактора завођења „глобалне диктатуре“ у корист водећих земаља Запада. Какву су функцију Американци наменили Уједињеним нацијама најбоље је дефинисао Ричард Гарднер, саветник америчке администрације за спољне послове, у свом обраћању Конгресу још 1974. године: „Ако одмах не створимо ‘Светску Владу’, не извршимо ревизију Резолуције Уједињених нација и не опуномоћимо ‘Светски суд’ да има највишу власт, неће бити прогреса. Неопходно је проширити домен оружаних снага ОУН на све секторе глобалних ратних жаришта.“[10] Гарднер је без околишања изнео тезу о стављању Уједињених нација у функцију „Јединствене светске Владе“. Једино није рекао то да под њеном оружаном силом подразумева НАТО, што вероватно није ни могао у време када је поменуто излагање презентовано.

Поступак подређивања Организације Уједињених нација спроведен је једноставно, успостављањем потпуне финансијске зависности од западног капитала. А ко плаћа тај се пита – зато већ десетину година заредом ова организација нема ни снаге ни храбрости да се током свог рада придржава јединствених критеријума, већ се управља искључиво према жељама својих финансијера. По додворавању Американцима, председавајући Уједињених нација били би смешни да нису јадни. Сетимо се само корумпираног Переса Де Куељара или тренутно актуелне политичке карикатуре Бутроса Галија.

Уједињене нације свеле су се на орган који служи само за то да обезбеди међународни политички легитимитет економским санкцијама ММФ­а или НАТО интервенцији. Када Западне силе желе да избегну конкретну одговорност због бахатог наступа према некој независној држави на сцену ступа Савет безбедности са својим резолуцијама које се проглашавају важећим, чак и онда (што је најчешћи случај) када неке од сталних чланица, Русија или Кина, уложе вето. У глобалистичкој стратегији изазивања криза Уједињене нације укључене су у све сегменте. У њихово име, НАТО снаге спроводе хуманитарне мисије смиривања смишљено изазваних кризних жаришта, да би потом у форми миротвораца заводиле легалну окупацију освојених територија. Према налазима француског публицисте Жерара Бодсона: „Нови светски поредак је последњих година изродио више оружаних сукоба и интервенција ОУН него за 40 година ‘хладног рата’: 22 оружане интервенције ОУН у периоду 1988–1994 наспрам 13 између 1948–1988 године.“[11]

На случају Југославије, Уједињене нације доведене су до бесмисла. Ево шта о томе каже београдски политички аналитичар др Милан Тепавац: „Начин на који су се УН понеле и још увек се односе према Југославији говори све о тој институцији. Она се потпуно срозала у сваком погледу, и политичком и моралном, поставши пуко слепо оруђе САД­а. Јер како се друкчије може објаснити да се до данас ни једна чланица УН није усуђивала супротставити политици САД према југословенском и српском народу? Како објаснити да ниједна држава чланица није била против пријема сецесионистичких република у УН које су противуставно и уз примену насиља прогласиле отцепљење од Југославије када се зна да су УН од свог постанка биле категорично против сецесионистичког растурања држава чланица? Како објаснити да су руку подигли и они којима сецесионизам већ увелико куца на врата, као што су Канада, Русија, Индија и други? Једним великим страхом од супротстављања политици САД. Уједињене нације су престале да постоје од када су одбиле да заштите територијални интегритет Југославије. То потврђује и каснија агресија на Ирак. За већину народа Уједињене нације су организација која не само да је постала непотребна него је и штетна.“

ЧЕТВРТИ НИВО ГЛОБАЛИСТИЧКЕ ДОМИНАЦИЈЕ: СВЕТСКА МРЕЖА НЕВЛАДИНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА

Средином осамдесетих година прошлог века, Збигњев Бжежински, у то време на функцији саветника за безбедност америчког председника Картера, залагао се за реализацију једног опсежног научног пројекта из друштвене сфере на плану обезбеђивања дугорочне масовне подршке америчкој глобалној доминацији. С тим у вези, Бжежински каже: „Наше постојеће државне институције биће допуњене институцијама за управљање предвидљивим ситуацијама, чији ће задатак бити да унапред упозоре на могуће друштвене кризе и да развију програме помоћу којих би се оне могле каналисати и сузбијати.“ Тако су настале модерне америчке невладине организације, међу првима Атлантски савет САД и Аспенов институт за хуманитарне студије, које ћемо под различитим формама и називима касније сретати на свим кризним жариштима света. Тимови, састављени од врхунских психолога, социолога, културолога и стручњака из других друштвених области, осмислили су неколико модела „менталне доминације“ и начина њиховог ефикасног наметања у појединим срединама, чиме су категорију психолошког рата заиста довели до савршенства. Основна функција тих менталних модела је да на масовном плану прикрију оно што се догађа у стварности, наводећи популацију да без пуно критичког размишљања, спонтано прими и усвоји само одређене (пробране) ставове, што у контексту Новог светског поретка има за циљ да легитимизује све оно што са собом носи глобална политичка моћ.

Препознатљива одредница тих институција која их карактерише као невладине крије у себи целу суштину њиховог деловања. Наиме, са том одредницом унапред им је обезбеђен монопол на политичку непристрасност, што их формално чини неполитичким а практично натполитичким, те као такве имају услове за неометани продор у све средине. Наступају искључиво са позиција хуманитарног миротворачког глобализма, уз предочавање различитих видова користи за локалну популацију, због чега су у масама дочекиване са добродошлицом. И националне владе у земљама у којима делују углавном их доживљавају као потенцијални извор материјалних средстава за додатно социјално збрињавање народа, а када се, једнога дана, спозна њихова стварна политичка позадина обично бива већ касно.

Први и најчешћи облик легализације деловања невладиних организација на терену је покровитељство Организације Уједињених Нација. У Агенди за мир ОУН констатовано је следеће: „Колико год је битно да сваки орган УН користи своје могућности на уравнотежен и складан начин, какав предвиђа Повеља, мир се у најширем смислу не може постићи ни само системом УН ни само утицајем Влада земаља чланица. У томе морају учествовати сви: невладине организације, академске установе, парламентарци, пословне и професионалне заједнице, медији и цела јавност.“ Стављајући их овим актом на прво место по значају, Уједињене нације су им створиле услове да ни у једној земљи чланици, без обзира на то какав став њено руководство имало према невладиним организацијама, ни под каквим образложењем не може бити спречено или одбијено њихово присуство.

Други облик легализације невладиних организација су фондације, обично заклоњене иза хуманитарних, социјалних, научних и других идеја. Имајући у виду то да их предводе конкретне личности које фигурирају као стварни или формални носиоци крупног капитала, као рецимо власници фондација Форд, Фулбрајт и Сорош из Америке, Хумболт из Немачке или Сосокава из Јапана, руководства држава, посебно оних сиромашнијих, радо излазе у сусрет њиховим захтевима, мада је, по правилу, у послове са таквим фондацијама под обавезно умешан и неки од корумпираних владиних чиновника дотичне државе. Наступају другачије и неупоредиво дугорочније од „хуманитараца“, са стратешком глобалистичком идејом издвајања, школовања и васпитавања кадрова из одређене земље који ће, после извесног броја година, у датом тренутку бити враћени у ту земљу како би преусмерили политичке токове или у име својих западних ментора преузели власт.

Структура и начин функционисања невладиних организација детаљно ће бити разрађени у поглављу које следи, а оно што сада желим да нагласим јесте њихова корелација са осталим нивоима глобалистичке доминације. Као прво, оснивачи и финансијери најпознатијих невладиних организација, превасходно оних из групе фондација, по свом друштвеном и финансијском статусу налазе се у самом врху западне хијерархије, па као такви припадају управо оној глобалистичкој елити која претендује да себе прогласи „Јединственом светском Владом“. Као друго, највиши саветнички положаји у америчкој Влади, истоветно и у владама њених западних савезника, додељују се управо људима који долазе са кључних руководећих места у невладиним организацијама, а по правилу се по истеку мандата на та места и враћају. И као треће, невладине организације су обавезно укључене у све фазе глобалистичких процеса у појединим државама, у директном садејству са носећим међународним организацијама, тј. са НАТО­ом, ММФ­ом и Уједињеним нацијама, којима на терену служе као обавештајна, субверзивна и пропагандна база. Погледајмо како то изгледа на уобичајеном примеру наступа „Новог светског поретка“:

а) Глобалистичка олигархија даје упутство о региону у свету, као и о држави на коју треба деловати. На терен излази нека од невладиних организација, заклоњена иза хуманитарне – здравствене мисије, односно научне, културне или сличне међународне сарадње.

б) Самостално или у садејству са обавештајним НАТО стручњацима невладина организација лоцира проблем који би се могао окарактерисати као „криза“, или се, уз мале интервенције, може каналисати тако да прерасте у праву кризу. Таквих проблема у неразвијеним и средњеразвијеним земљама обично има на претек, па је само ствар процене за коју врсту проблема се определити: међуетнички инцидент, нека полицијска акција разбијања протестног митинга, нерегуларности око локалних парламентарних избора, обрачун конкурентских нарко­мафија, случај протеривања западних новинара и сл. Иако наведени примери у суштини представљају унутрашње ствари једне земље, ангажована невладина организација, у својству „добронамерног непристрасног фактора“, оглашава се у име заштите „људских права“ и „демократских слобода“, апелујући на међународну заједницу да нешто предузме, оптужујући за проблем исључиво локални политички режим.

ц) После краће али интензивне пропагандне кампање на ту тему, у коју се укључују још десетине других невладиних организација широм света, на сцену ступа администрација у Вашингтону и тај унутрашњи проблем дотичне земље проглашава за акт који „угрожава интересе америчке националне безбедности“. Цео проблем подиже се на ниво међународних институција.

д) Уједињене нације апелују на „мир и уздржаност“ и развлаче ситуацију не чинећи ништа, да би за то време ММФ увео економску блокаду према тој земљи, а НАТО започео нагомилавање трупа у региону. Све време невладине организације подгревају ситуацију алармантним, најчешће лажним или преувеличаним извештајима „са лица места“.

е) Информативна кампања се нагло усредсређује на неки појединачни фиктивни догађај који се, по правилу, одвија у режији задужене невладине организације, а за који се процени да ће због своје бруталности изазвати бурне реакције у светском јавном мњењу. Америчка администрација инсистира на акцији. Уједињене нације шаљу емисаре да понуде руководству дотичне земље добровољно повлачење са власти, јер је то услов да се „избегне рат и спаси светски мир“. Уколико прихвате, НАТО снаге под заставом УН, уз изговор да је неопходно стабилизовати ситуацију, врше окупацију њихове државне територије. Уколико одбију, НАТО армада без најаве изводи агресију и насилно заузима ту државу, а у међувремену, Савет безбедности доноси Резолуцију којом се интервенција проглашава међународно оправданом.

ф) Невладине организације тада наступају у већем броју да би се ангажовале око помоћи приликом успостављања и убрзавања „демократских процеса“. Међу својим локалним симпатизерима врше одабир неког маргиналца, обично из категорије бивших страних стипендиста и доводе га на власт. Окружују га саветницима из својих редова који форсирају политичку платформу потпуне беспоговорне подређености глобалној доминацији. На тој територији НАТО остаје стациониран за сва времена. ММФ отвара простор западним капиталистима који у бесцење преузимају власништво над националним привредним ресурсима. Локално становништво се у сопственој земљи трансформише у грађане другог реда – дошла им демократија.

Интересантно је да се већ скоро три деценије, као отворени протагонисти завођења глобалне диктатуре, на различитим крајевима света појављују готово исти људи. Ево скраћеног списка оних који су непосредно организовали разбијање Југославије, мада сам уверен да ћете многа од тих имена, у сличним политичким, саветодавним или финансијским својствима и функцијама, наћи и на листама ваших домаћих невладиних организација. Још је интересантнија чињеница да су скоро сви пореклом Јевреји. Ако се неко случајно запита зашто толико инсистирам на њиховом пореклу, нека прочита Протокол сионских мудраца. А сада, ево списка (прву верзију овог списка својевремено је саставила југословенска војна обавештајна Служба а пуштена је у јавност „попречним“ медијским каналима за време НАТО агресије 1999. године. Данас је у оптицају неколико верзија које се углавном поклапају по наведеним именима):

Al Gor (ALBERT ARNOLD „AL“ GOR, Jr.) – američki političar, potpredsednik SAD (1993–2001).

Alen Finkelkraut (ALAIN FINKIELKRAUT) – francuski filozof, globalistički aktivista.

Aleksandar Ruckoj (ALEXANDER RUTSKOY) – ruski političar.

Aleksandar Smolenski (ALEXANDER SMOLENSKY) – ruski finansijski magnat.

Alfred Koh (ALFRED KOCH) – Letonac, svojevremeno zamenik ruskog premijera.

Anatolij Sobčak (ANTOLY SOBCHAK) – ruski političar demokratske opcije.

Andre Gluksman (ANDRÉ GLUCKSMANN) – francuski filozof i pisac, globalistički aktivista.

Andrej Kozirev (ANDRI KOZYREV) – ruski političar, bivši ruski ministar inostranih poslova od 1990. do 1996. godine.

Bernar-Anri Levi (BERNARD­HENRI LÉVY) – francuski filozof i publicista, globalistički aktivista.

Bernar Kušner (BERNARD KOUCHNER) – Francuz, političar, specijalni predstavnik UN za Kosovo (1999–2001).

Boris Berezovski (BORIS BEREZOVSKY) – ruski milijarder, medijski magnat.

Boris Jeljcin (BORIS YELTSIN) – ruski političar, bivši predsednik Rusije.

Boris Njemtsov (BORIS NIEMTSOV) – ruski medijski magnat.

Bronislav Geremek (BRONISLAW GEREMEK) – Poljak, predsedavajući OEBS­a.

Česlav Miloš (CZESLAW MILOSZ) – poljski pisac, nobelovac, globalistički aktivista.

Danijel Kon-Bendit (DANIEL COHN­BENDIT) – francusko­britanski državljanin, vođa studentskog protesta u Francuskoj 1968. godine, globalistički aktivista.

Dejvid Kalef (DAVID KALEFF) – Amerikanac, humanitarac i biznismen, svojevremeno savetnik u Vladi jugoslovenskog premijera Milana Panića.

Dejvid Kaplan (DAVID KAPLAN) – američki dopisnik TV mreže Ej­Bi­Si (ABC) iz BiH.

Dejvid Hant (DAVID HUNT) – Britanac, član Međunarodne komisije za borbu protiv antisemitizma, zagovornik cionizma.

Dejvid Hanej (DAVID HANNEY) – Britanac, bivši britanski ambasador pri UN.

Đani de Mikelis (GIANNI De MICHELIS) – Italijan, bivši ministar inostranih poslova Italije.

Đerđe Konrad (GYÖRGY KONRÁD) – bivši mađarski disident, zagovornik građanskih prava i sloboda, i predsednik Svetskog PEN kluba.

Džejms Volfenson (JAMES D. WOLFENSOHN) – Australijanac, predsednik Svetske banke (1995–2005).

Džejms Rubin (JAMES RUBIN) – Amerikanac, portparol Stejt Departmenta (1997–2000).

Džerald Kaufman (GERALD KAUFMAN) – Britanac, član Laburističke partije.

Džefri Saks (JEFFRY SAX) – Amerikanac, tvorac ekonomskog programa za Istočnu Evropu.

Džon Dojč (JOHN DEUTSCH) – Amerikanac, bivši direktor CIA (1995–96).

Džon Kornblum (JOHN KORNBLUM) – američki političar, izaslanik SAD za bivšu Jugoslaviju.

Džon Šetak (JOHN SHATTUCK) – pomoćnik državnog sekretara SAD za humanitarno pravo i demokratiju (1993–98).

Džordž Soroš (GEORGE SOROS) – Amerikanac, finansijski magnat.

Edgar Bronfman (EDGAR BRONFMAN) – Kanađanin, cionista, predsednik Svetskog Jevrejskog kongresa.

Eli Vajsel (ELIE WIESEL) – Amerikanac, borac za ljudska prava i dobitnik Nobelove nagrade za mir 1986 godine, zagovornik „Novog svetskog poretka“.

Entoni Lejk (ANTHONY LAKE) – američki političar – bivši glavni savetnik za nacionalnu bezbednost SAD (1993–97).

Freimut Duve (FREIMUT DUVE) – Nemac, prvi predstavnik OEBS­a za slobodu štampe.

Gabi Glihman (GABI GLEICHMANN) – Šveđanka, bivša predsednica švedskog PEN kluba.

Grigori Javlinski (GRIGORY YAVLINSKY) – ruski političar demokratske opcije.

Helmut Kol (HELMUTH KOHL) – nemački političar, bivši kancelar Nemačke (1982–98).

Henri Kisindžer (HENRY KISSINGER) – američki političar, bivši državni sekretar SAD (1973–1977).

Horhe Sampajo (JORGE SAMPAIO) – Portugalac, predsednik Portugalije.

Izrael Kelman (ISRAEL KELMAN) – Austrijanac, finansijski mešetar.

Ira Magaziner (IRA MAGAZINER) – Amerikanac, bivši savetnik u Vladi Bila Klintona.

Jegor Gajdar (YEGOR GAIDAR) – ruski političar, bivši premijer Rusije.

Jefin Zvigilski (YEFIM ZVIAGILSKY) – bivši premijer Ukrajine.

Jozef Joška Fišer (JOSEPH JOSCHKA FISCHER) – Nemac, bivši ministar spoljnih poslova Nemačke i član borda Međunarodne krizne grupe (ICG).

Julij Vorontsov (YULLY VORONTSOV) – bivši ambasador Rusije pri UN.

Karlos Vestendorp (CARLOS WESTENDORP) – Španac, visoki predstavnik međunarodne zajednice za BiH.

Leri King (LARRY KING) – Amerikanac, poznati voditelj i politički komentator TV mreže Si­En­En (CNN). Zagovornik NATO intervencije na Jugoslaviju.

Loren Fabiju (LAURENT FABIUS) – francuski političar, bivši premijer Francuske.

Lorens Iglberger (LAWRENCE EAGLEBURGER) – američki političar, bivši ambasador SAD u Jugoslaviji i bivši državni sekretar (1992–93).

Luk Levi (LUC LEVY) – Francuz, direktor Francuskog kulturnog centra u Beogradu.

Malkom Rifkin (MALCOM RIFKIND) – Škotlanđanin, bivši ministar odbrane Velike Britanije.

Marak Goulding (MARAK GOULDING) – Amerikanac, podsekretar Ujedinjenih Nacija do 1997.

Medlin Olbrajt (MADLEINE ALBRIGHT) – američki političar, bivši državni sekretar SAD (1997–2000).

Mihael Fridman (MIHAEL FRIDMAN) – ruski finansijski magnat.

Mihail Zadornov (MICHAEL ZADORNOV) – ruski finansijski magnat.

Mihail Hodorkovski (MICHAEL KHODORKOVSKY) – ruski finansijski magnat.

Moris Goldstin (MAURICE GOLDSTEEN) – Amerikanac, ekspert za međunarodne ekonomske odnose.

Moris Sači (MAURICE SAATCHI) – Britanac, osnivač agencije za marketing Saatchi & Saatchi, organizator globalističkih studentskih buntova u socijalističkim zemljama.

Najdžel Loson (NIGEL LAWSON) – Britanac, bivši ministar finansija Velike Britanije.

Nora Belof (NORA BELOFF) – britanska novinarka, dopisnik Obzervera.

Peter Aven (PETER AVEN) – ruski biznismen i političar.

Petre Roman (PETRE ROMAN) – rumunski političar, lider partije Demokratske snage, bivši premijer Rumunije.

Piter Galbrajt (PETER GALBRIGHT) – bivši ambasador SAD u Hrvatskoj (1993–98).

Piter Justinov (PETER USTINOV) – Britanac, poznati olivudski glumac i aktivista UN, zagovornik „Novog svetskog poretka“

Piter Mendelson (PETER MENDELSON) – Britanac, komesar EU za trgovinu.

Piter Tarnof (PETER TARNOFF) – američki političar, pomoćnik državnog sekretara SAD.

Redžinald Bartolomju (REGINALD BARTHOLOMEW) – američki političar, specijalni izaslanik SAD za bivšu Jugoslaviju.

Rik Salutin (RICK SALUTIN) – kanadski pisac, organizator globalističkih studentskih buntova u socijalističkim zemljama.

Ričard Goldstoun (RICHARD GOLDSTONE) – Južnoafrička Republika, bivši predsednik takozvanog „Haškog tribunala“.

Ričard Kauzlarič (RICHARD KAUZLARICH) – ambasador SAD u BiH (1997–1999).

Ričard Holbruk (RICHARD HOLBROOKE) – američki političar, izaslanik SAD za bivšu Jugoslaviju.

Ričard Šifer (RICHARD SHIFFER) – američki diplomata.

Robert Badenter (ROBERT BADINTEUR) – Francuz, predsednik čuvene „Badenterove komisije“ koja je legalizovala raspad Jugoslavije.

Robert Gelbard (ROBERT GELBARD) – američki političar, specijalni izaslanik SAD za Balkan i pomoćnik državnog sekretara.

Robert Frovik (ROBERT Holmes FROWICK) – Amerikanac, prvi šef misije OEBS­a u BiH (1995–1996).

Roj Gatman (ROY GUTMAN) – američki novinar, zastupnik ideja „Novog svetskog poretka“.

Rupert Merdok (RUPERT MURDOCH) – Amerikanac australijskog porekla – medijski magnat.

Sendi Berger (SAMUEL R. „SANDY“ BERGER) – američki političar, savetnik za nacionalnu bezbednost (1997–2001).

Ser Alfred Šerman (SIR ALFRED SHERMAN) – Britanac, bivši savetnik premijera u Vladi Margaret Tačer.

Ser Lion Britan (SIR LEON BRITTAN) – Britanac, bivši Komesar EU za spoljna pitanja (1995–99).

Sergej Kirijenko (SERGEY KIRIYENKO) – ruski političar, bivši premijer Rusije (1998).

Simon Vil (SIMONE VEIL) – Francuskinja, bivša predsednica Evropskog Parlamenta.

Stiven Oksman (STEPHEN OXMAN) – američki političar, bivši pomoćnik Državnog sekretara SAD za Evropu.

Stiven Spilberg (STEVEN SPIELBERG) – Amerikanac, čuveni filmski reditelj, zagovornik „Novog svetskog poterka“.

Stjuart Ajzenštat (STUART EINSENSTAT) – američki političar, bivši pomoćnik državnog sekretara za bezbednost i bivši američki ambasador pri EU (1993–96).

Tedi Kolek (TEDDY KOLEK) – Izraelac, gradonačelnik Jerusalima, zagovornik ideja globalizma.

Tim Guldiman (TIM GULDIMANN) – Švajcarac, šef Misije OEBS u Hrvatskoj (1997–1999).

Tom Lantoš (TOM LANTOS) – američki političar, kongresmen.

Vesli Klark (WESLEY KANNE CLARK) – američki general, bivši Vrhovni komadant NATO snaga (1997–2000).

Vilijem Koen (WILLIAM COHEN) – američki političar, sekretar odbrane SAD (1997–2001).

Vitalij Malkin (VITALY MALKIN) – ruski političar i finansijski magnat.

Vladimir Gusinski (VLADIMIR GUSINSKY) – ruski medijski magnat, prvi predsednik Rusko­jevrejskog Kongresa.

Volf Blicer (WOLFF BLITZER) – američki novinar, izveštač Si­En­Ena (CNN).

Voren Kristofer (WARREN CHRISTOPHER) – američki političar, bivši državni sekretar (1993–97).

Voren Zimerman (WARREN ZIMMERMAN) – bivši ambasador SAD u Jugoslaviji (1989–92).

Zbignjev Bžežinski (ZBIGNEW BRZEZINSKI) – američki političar, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost SAD (1977–81), ideolog globalizma.

Žak Atali (JACQUES ATALLI) – Francuz, prvi predsednik Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) i nekadašnji specijalni savetnik bivšeg predsednika Francuske F. Miterana.

Žak Derida (JACQUES DERRIDA) – francuski filozof, zagovornik ideja globalizma.

Žak Klajn (JACQUES KLEIN) – Amerikanac, bivši izaslanik UN u RS Krajini a zatim šef Misije za Bosnu i Hercegovinu.

Žak Lang (JACQUES LANG) – Francuz, bivši ministar kulture Francuske.

[1] Ради се о организацијама које су настале у касном средњем веку у круговима европске аристократије да би негде од XVIII и XIX века постале окосница тајног окупљања новоуспостављене буржоазије као новог вида квазиплемства, са циљем формирања независних центара моћи за заштиту сопствених уских интереса. Формално су засноване на идејној мешавини традиција раног хришћанства и јудеизма.

[2] Књига је иначе преведена на многе светске језике и такође спада у грађу која је незаобилазна за све оне који се баве проблематиком глобализма.

[3] Напомињем да себе не сматрам антисемитом. Напротив, имам неколико драгих пријатеља Јевреја са којима сам често расправљао о наведеној књизи која је, иначе, нанела велику срамоту, па и опасност по јеврејску популацију у ширем смислу. Међутим, проблем је у томе што, док се један део Јевреја изричито супротставља идејама изнесеним у Протоколу сионских мудраца, други део, у оквиру интерних коментара то сматра својом националном афирмацијом, рачунајући и Јевреје који у реализацији тих идеја активно учествују, што је лако закључити на основу имена и презимена водећих заговорника глобализма.

[4] Др Џон Коулман, Хијерархија завере.

[5] Др Џон Коулман, Хијерархија завере.

[6] Џон Коулман, у раније наведеном делу, сликовито описује како су се ефекти политике наметнуте глобализације одразили на америчко становништво: „Да бисмо као нација били обуздани више нису потребни ланци и конопци. Наш страх пред непознатим обавља посао ефикасније од било ког физичког средства. Мозгови су нам испрани да бисмо одустали од својих елементарних уставних права, да бисмо одустали од самог Устава, да бисмо дозволили Организацији Уједињених Нација да преузме контролу над нашом спољном политиком, да бисмо дозволили Међународном монетарном фонду да преузме контролу над нашом фискалном и монетарном политиком. Једном речју мозгови су нам испрани до те мере да ћемо као нација, без питања, пристати на сваки акт безакоња.“ Циљ глобализације је да се такав ефекат наметне целом човечанству.

[7] Хенри Кисинџер је познат као политичка личност која је неколико пута, на необјашњив начин, постављана на функцију државног секретара администрације у Вашингтону и то само у ситуацијама када је америчке председнике требало довести у ред или их сменити са функције, као што је то био случај са Ричардом Никсоном. Иначе, Кисинџер никада није показао жељу да лично заузме положај председника Америке, јер му је статус сиве еминенције обезбеђивао неупоредиво већу политичку моћ. Сличне околности и непознанице везане су и за наименовања Збигњева Бжежинског.

[8] Светозар Радишић – Рат свих против свих.

[9] Др Богољуб Шијаковић

[10] Цитирано према: С. Радишић – Рат свих против свих.

[11] Цитирано према: С. Радишић – Рат свих против свих.

(Филипович, М Драган Анатомија глобалистичког смрада. Београд: Метафизика, 2012. С. 155-181.)

Наставља се…

-

ЗАЈЕДНИЧКА АНАЛИЗА ЦЕНТРА KATEHON И РУСКОГ ИНСТИТУТА ЗА СТРАТШКА ИСТРАЖИВАЊА

  • За амерички Савет за међународне односе (CFR), САД била је суштински завршена после пада СССР и дошло је време да се гради глобални свет с паралелним ликвидирањем националних држава. То не значи да је Савет планирао демонтажу саме америчке државности: ако државе и треба да одумру, САД ће нестати последње, предавши сву планетарну власт Сједињеним Државама Света, устројеним у потпуности по америчком моделу
  • Амерички неконзервативци су, пак, сматрали да време за такав прелаз још није дошло, и да је зато задатак САД да јачају сопствену Либералну империју, која и треба да постане језгро целокупног светског  политичког система у нејасној будућности
  • CFR је 1970. формирао Трилатералну комисију, у којој су друге две стране, поред америчке, чинили Европљани и Јапанци. При том се европски огранак Трилатералне комисије приоритетно бавио питањима европских интеграција на основу либералне (суштински америчке) идеологије
  • За ефикасно опонирање америчкој идеологији, Русији је потребна мање или више симетрична структура. У њеном центру такође треба да буде управо идеологија. Али другачија: руска православна идеологија (Руски свет), евроазијство (континентализам)
  • Русија мора да определи које земље су оријентисане на њу, које су наши савезници. Ако не будемо имали идеологију, нећемо имати инструмент убеђивања, већ ћемо само имати инструменте принуде
  • Данас се многе земље са симпатијом односе према Русији само зашто што се супротстављамо САД и њиховој хегемонији, што се противимо намтању америчке идеологије. Остало домишљају саме. Али, то не може да траје дуго. Ако свет схвати да делујемо само реактивно, а то значи да у потпуности (мада у контра-смислу) зависимо од Запада, или да се руководимо само егоистичним националним интересима – доћи ће до разочарења

         НАКОН потписивања Версајског споразума, око америчког председника Вудро Вилсона, једног од најистакнутијих представника МОлиберализма, окупила се група истомишљеника који се могу сврстати у „либералне троцкисте“.

         Та група је позната као Councilon Foreign Relations (сокращенно CFR), Савет за међународне односе (у даљем тексту: СМО). У њу су ушли амерички интелектуалци, стручњаци за међународне односе, велики финансијски магнати (између осталих, банкарске куће Рокфелер и Морган) и истакнути политичари.

         Чланови те групе су почели да раде на плану „либералне револуције“ усмерене на успостављање Светске владе. СМО је постепено постала једна од најутицајнијих америчких „размишљајућих корпорација“ (центара за истраживања политике и формулисање политичких препорука и начела).

         Током 1960-тих година у СМО су направили каријеру истакнути представници америчке спољнополитичке мисли као што су Збигњев Бжежински и Хенри Кисинџер.

         СМО је постао идејни центар америчке идеологије, квинтесенција америчког консензуса.

         Индикативно је да су у Савету били представници како републиканаца, тако и демократа. Управо ту су покушавали да пронађу баланс између вредности и интереса, између локалног и универзалног у структури америчке политике када су у питању најважнији светски изазови. Зато се, упркос томе што су оснивачи СМО били убеђене присталице Светске владе и МОлиберали, утицај те структуре ширио и на МОреалисте, тим пре што је сам Хенри Кисинџер, један од најистакнутијих и најутицајнијих чланова СМО, био републиканац и представник реалистичког правца у међународним односима.

         За илустрацију идејног усмерења СМО у садашњој фази, могу се навести речи садашњег председника Савета Ричарда Хаса изречене 2006. године: „Потребни су нови механизми за регионално и глобално управљање, чији чланови не би биле само државе. То не значи да Microsoft, Amnesty Interrnational или Goldman Sachs треба да добију места у Генералној скупштини УН. Већ то значи укључивање представника тих структура у процес разматрања регионалних и глобалних питања, у оквиру којег би они могли да утичу на начин решавања регионалних и глобалних проблема. Штавише, државе треба да буду спремне да уступе део суверенитета светским структурама, ако желимо да међународни систем сачува функционалност“.

         Хас развија даље своју мисао: „Наш циљ треба да буде да се редефинише суштина суверенитета у ери глобализације, да се пронађе баланс између света који се састоји од потпуно суверених држава и међународног система у виду светске владе или анархије“.

         Може се са сигурношћу претпоставити да варијанту са међународном анархијом Хас сматра неприхватљивом.

         Међутим, од 1970-тих година у САД је почео да се формира алтернативни правац политичке  анализе и идеологије, који је постепено јачао и почео да конкурише CМО. Његови представници су добили назив „неокозервативци“, пошто су се ослањали првенствено на републиканце, мада су имали утицаја и на неке ддемократе.

         Неоконзервативци (В. Кристол, П. Вулфовиц, В. Нуланд, Р. Кејген и др.) разликовали су се од старих конзервативаца (палеоконзерватицаца) по томе што су ништа мање од МОлиберала прихватали важност универзалне мисије САД (док су неки палеоконзервативци с времена на време били склони изолационизму).

         Они се суштински нису много разликовали од СМО, а цела разлика се састојала у томе што је за неоконзервативце приоритет била изградња америчке либералне империје уз очување њеног државног система док су МОлиберали допуштали скоро стварање Светске владе на наднационалној основи.

         За СМО је мисија САД била суштински завршена после пада СССР и дошло је време да се гради глобални свет с паралелним ликвидирањем националних држава. То не значи да је СМО планирао демонтажу саме америчке државности: ако државе и треба да одумру, САД ће нестати последње, предавши сву планетарну власт Сједињеним Државама Света, устројеним у потпуности по америчком моделу.

         Неконзервативци су, пак, сматрали да време за такав прелаз још није дошло, и да је зато задатак САД да јачају сопствену Либералну империју, која и треба да постане језгро целокупног светског  политичког система у нејасној будућности. Али, због изазова који долазе из других цивилизација — Русије, Кине, исламског света, Латинске Америке и чак Европе (коју неоконзервативци виде као веома проблематичног вазала који захтева превише пажње) — потребно је на све начине јачати моћ самих САД, не обраћајући превише пажњу на све остале силе.

         У политици је та линија постала доминантна током мандата председника Џорџа Буша млађег, али је постала најважнији политички фактор још 1990-тих, током мандата демократе Била Клинтона.

         СМО и неоконзервативци су у једнакој мери носиоци америчке идеологије, и за њих се национални интереси САД и успостављање светског либералног система потпуно поклапају. Разлика између две групе је само у томе што први гледају на постојеће стање ствари прилично оптимистично и журе са светском либералном револуцијом и успостављањем Светске владе, а други, напротив, делујући као либерални стаљинисти, сматрају да треба ојачати саме  САД, претворивши их у моћну империју, а тек после, савладавши многе изазове који потичу од других цивилизација, лагано прелазити на чисто интернационалне Сједињене Државе Света.

         Индикативно је да се генерално та два курса — у којима су доминирали МОлиберали или МОРеалисти — нису превише разликовала по резултатима: у оба случаја САД су се свим силама трудиле да учврсте своју хегемонију, да ослабе конкуренте, да задају ударце стварним противницима, да демонизују и, по могућности, униште оне који су се супротстављали америчкој идеологији.

                             Слојеви америчке идеологије у зонама Запада

Са кедног од наступа Ричарда Хаса

         Након што смо се на најопштији начин упознали са институционалним структурама осовине хегемоније и одредили главне интелектуалне штабове америчке идеологије, можемо кратко да погледамо како они утичу на остале западне кругове које смо издвојили.

         СМО је у Европи стварао мреже својих филијала у различитим периодима. Одмах после Версаја исти они кругови који су чинили језгро СМО и који су били окупљени око Вудро Вилсона допринели су оснивању Краљевског института за међународна истраживања у Лондону (Чатам Хаус), чији је задатак био да промовише и спроводи идеје либерализма и Светске владе у Европи.

         СМО је 1970. године на новој историјској прекретници формирао Трилатералну комисију, у којој су друге две стране, поред америчке, чинили Европљани и Јапанци. При том се европски огранак Трилатералне комисије приоритетно бавио питањима европских интеграција на основу либералне (суштински америчке) идеологије.

         И на крају, већ 2000-тих година СМО је приступио приступио формирању својих директних филијала у Европи, иако су претходне структуре задржане и наставиле да функционишу. Међутим, све што је повезано са СМО у Европи можемо да посматрамо као главне центре америчке хегемоније.

         Званичне дипломатске, војно-стратешке (у оквиру НАТО), економске и финансијске институције надлежне за америчко-европско партнерство и јединство атлантске стратегије у поређењу са мрежом СМО биле су секундарне.

         Идеолошко језгро атлантске Европе, то јест инстанца надлежна за судбину Запада, биле су управо мреже које су на овај или онај начин биле повезане са СМО. Индикативно је да је активни члан СМО био и још увек је познати тржишни шпекулант Џорџ Сорош, ватрени апологета „отвореног друштва“ и отворени поборник Светске Владе. Сорошеве структуре такође припадају тој мрежи.

         Индикативно је и да неоконзерватици нису створили своје мреже у Европи, а центри који су се оријентисали на њих имали су маргинални статус. То проистиче из основног става конзервативаца о инокосној доминацији САД, којима нису потребни партнери, већ покорни извршиоци.

         Аристотел је у својој „Политици“ разликовао два типа управљања: владавину и политику. Владавина се врши над робовима, укућанима и животињама, који су се у Грчкој и Риму сматрали власништвом домаћина; владавина није подразумевала субјективитет оних над којима се влада. Политика је, пак, управљање слободнима. Док је робу довољно наредити, слободног треба убедити. У том смислу СМО се у Европи бави политиком, а неоконзервативци владавином.

         На следећем кругу Запада два главна америчка центра за међународну политику генерално делују исто као у Европи. СМО покушава да задржи проамеричке режиме у зони америчког утицаја не само принудом, већ и ласкањем, поткупљивањем, то јест политиком.

         Важно је не толико потчинити режиме таквих земаља директној вољи Вашинготна, колико постићи спровођење демократских реформи у њима. Извоз „обојених револуција“, којима се у целом свету бави Сорошев фонд — једно је од омиљених средстава МОлиберала за постизање циља. При томе неоконзервативци пружају политичку, финансијску и војну подршку режимима и политичким снагама које су спремне да директно спроводе вољу САД, понекад сарађујући са снагама које имају мало везе са класичном либералном демократијом.

         Али, генерално, и у Европи и у прозападним земљама обе те инстанце делују као један у складу са принципом: већи степен либерализма води већем утицају САД и – обрнуто. Све се то одлично уклапа у оквире америчке идеологије: онај који ради за САД, доприноси историјском напретку човечанства, онај који делује у интересу либерализма, помаже САД као окосници истог да реализује своје историјске задатке.

         У неким случајевима, на пример, у Грузији и Украјини, током обојених револуција и свргавања легитимних влада, мреже СМО и неоконзервативаца делују практично јединствено, разилазе се само у ситницама и детаљима. Тако су кијевски Мајдан 2014. године финансирале структуре Џорџа Сороша (СМО), али су лидере Мајдана подржавали и неоконзервативци (Викторија Нуланд).

         И на крају, мреже утицаја америчке хегемоније у земљама које нису потпуно лојалне САД представљене су првенствено структурама СМО. Тако су оне у СССР заступале идеолошки модел конвергенције, који је користио Михаил Горбачов, што је на крају довело до пада СССР. Либерали повезани са СМО су се 1990-тих нашли и на водећим државним функцијама.

         Исто тако стоји ствар и у другим земљама, иако је у Кини и Ирану слобода сличних иницијатива за оснивање отворених и утицајних америчких центара суштински ограничена, и преостаје им да се ослањају само на опозицију и маргиналне (дисидентске) кругове.

         Тако је Запад не само цивилизацијска појава, већ има и сопствени центар — САД, идеологију — америчку хегемонистичку доктрину, владајућу и интелектуалну елиту — из редова америчке елите, организационе структуре — у првом реду мреже „политичара“ из СМО, и у значајно мањој мери — „господаре“ неоконзервативце.

         Имамо посла са комплетним идеолошким системом организације света, која је истовремено оријентисана и на јачање и очување америчке хегемоније, и на промовисање либералних идеја и начела с циљем постепеног потчињавања и ликвидирања националних држава, успостављања Светске владе. Треба истаћи да ни МОлиберали, ни чланови СМО практично не скривају своје циљеве и задатке: све о чему говоримо се може лако наћи у доступним изворима — чланцима, публикацијама, монографијама, интервјуима, чак и у уџбеницима о међународним односима.

                             Антиамеричка идеологија?

Вучић говори на београдском заседању Трилатералне комисије

         Иза фасаде америчке (=либералне) архитектуре уређења света, коју смо укратко описали, имамо посла са комплетним цивилизацијским, геополитичким и политичким моделом, у чијем је центру америчка идеологија. То значи да они који доносе главне одлуке у данашњем свету имају чврст ослонац у виду представе о суштини и оријентацији историјског процеса;

         о улози земаља и народа у судбини човечанства;

         о позитивним вредностима (слобода, трговина, индивидуализам, напредак и др.) и негативним антитезама тих вредности (ауторитаризам, тоталитаризам, рат, недостатак промена и др.);

         о нормативном политичком уређењу (либерална демократија, теза о томе да је „демократија владавина мањина усмерена против већине, која је увек склона тиранији“);

         о континуираном развоју технике и технологија;

         о апсолутности тржишног уређења, које нема алтернативу;

         о слободи људи да бирају полну припадност;

         о неопходности демонтаже традиционалне државе;

          о пожељности мешања раса, култура и религија у једном глобалном светском грађанском друштву и др.

          Та идеологија се налази у темељу образовне, информативне и културне политике западних земаља, одређује како војну, тако и информативно-пропагандистичку стратегију, утиче на економију и дипломатију. Постојећа хегемонија се управља управо према тој идеологији и служи њеним интересима.

         Зато, ако се не слажемо са самом чињеницом да постоји та хегемонија и желимо да јој се супротставимо, то ће бити узалудно док год се будемо борили са последицама уместо са узроцима — са различитим изазовима који потичу од САД или ближих и даљих сателита, од различитих организационих структура које служе америчкој идеологији или од појединих компанија. Све ће то бити фрагментарно и несистемски.

         У краткорочној перспективи сваки очајнички отпор може да дâ позитиван ефекат или најмање да заустави офанзиву америчке идеологије на наше друштво. Али, у ширим размерама систему се не може супроставити несистемски.

         Исто тако се не може ефикасно супротстављати идеологији деидеологизована структура. Непосредни агенти страних тајних служби, који чине најнижи слој у идеолошком рату, могу се идентификовати и неутралисати, али агенти утицаја, који делују потпуно отворено, таквим директним методама се не могу открити.

         Из тога произлази једноставан закључак: за ефикасно опонирање америчкој идеологији потребна је мање или више симетрична структура. У њеном центру такође треба да буде управо идеологија. Али другачија: руска православна идеологија (Руски свет), евроазијство (континентализам).

         Даље треба определити које земље су оријентисане на Русију и наши савезници. При томе је идеологија потребна да би се с њима градили „политички“ (убеђујући), а не само „господарски“ (принуђујући) односи (у смислу аристотеловог учења).

         Они који се потчињавају грубој сили (чак и ако је та сила наша) су бољи од оних који се супротстављају, али су лошији од оних који добровољно, по сопственом убеђењу, постају пријатељи и саборци.

         Ако не будемо имали идеологију, нећемо имати инструмент убеђивања, већ ћемо само имати инструменте принуде. То је крајње нестабилно и опасно. Зато се и пријатељство између земаља Евроазијске уније без идеологије (барем идеологије интегрисања) не може изградити.

         У још већој мери то важи за земље које се налазе далеко од нас и које с нама немају заједничке локалне интересе. Ту идеологија постаје једини инструмент за привлачење пријатеља.

         Данас се многе земље са симпатијом односе према Русији само зашто што се супротстављамо САД и њиховој хегемонији, што се противимо намтању америчке идеологије. Остало домишљају саме. Али, то не може да траје дуго. Ако свет схвати да ми делујемо само реактивно, а то значи да у потпуности (мада у контра-смислу) зависимо од Запада, или се као праволинијски МОреалисти руководимо само егоистичним националним интересима, доћи ће до разочарења.

         И на крају, флексибилна идеологија би омогућила да се чак и у западним земљама стекне мноштво савезника, који из ових или оних разлога нису задовољни америчком идеологијом, која је данас постала тоталитарна и једино дозвољена. То могу бити антилиберали, како десни, тако и леви, или кругови, који из неких других разлога, нпр. религиозних или због другачијег погледа на свет одбацују основне идеолошке поставке које доминирају у САД и које промовишу мреже повезане с њима у глобалним размерама.

         Али, да би односи с њима постали системски, треба не само одбацивати америчку идеологију, већ и предлагати нешто системско, логично и одговорно, што се заснива на историји, политичкој филозофији, на појму субјекта, на тумачењу суштине времена и простора.

         И коначно, за супротстављање америчкој идеологији потребне су нам институције, еквивалент СМО и неоконзервативцима, али – са супротним предзнаком.

         То треба да буду интелектуални центри елите, који јасно схватају свој сопствени цивилизацијски и историјски идентитет и који су спремни да тај идентитет јачају и учвршћују у жестокој идеолошкој борби, која ће бити неизбежна.

         Алтернатива тој идеолошкој борби је само једна: потпуна идејна капитулација пред америчком идеологијом.

         (крај)

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/rusija-mora-stvoriti-strukture-koje-ce-parirati-americkoj-svetskoj-vladi-i-trilaterali

Иако је у српски таблоидни муљ заронила подједнако брзо као што је из њега и изронила тзв. афера „Прислушкивање“, отворила је бројна питања и оставила иза себе слузаве трагове који указују да је српска влада, пре свега, интересна групација кроз коју, по принципу поделе плена, одређени кланови дефинишу своје сфере утицаја и плету мрежу својих дугорочних пословних планова, потискујући стратешке државне и националне интересе у други план, или их чак користећи као предмет трговине. Наравно, као повратна спрега увек се јавља утицај тих група на политику, чиме се затвара круг чији се центар обично налази у неким од евро-атлантских тајних служби, или глобалистичким институцијама које њима управљају.

 

Не кажем да и претходне владе од пето-октобарског пуча наовамо нису имале сличан приступ, али нема превише дилеме како је ова Вучићева Влада том послу приступила најприљежније и најбескурпулозније, што за последицу има да се поједина мистарства често понашају као супростављени феуди, чији стварни господари обитавају изван Владе Србије, а поједини министри као њихови отворени експоненти. Пажљивијом анализом рада Владе стиче се утисак да Вучић нема стварни ауторитет и утицај на рад појединих министара и да поједине министре (пре свих Зорану Михаиловић, Кори Удовички, Зорана Вујовића и Срђана Вербића) више трпи него што са њима сарађује.  Такође, извесно је да ови људи немају ни подршку страначке базе СНС-а, па ипак имају храбрости не само да повремено игноришу агресивног Вучића, већ и да му, отворено или скривено, убаце клипове у точкове. И ником ништа.

Механизам по коме ово функционише очигледно није најаснији ни Вучићевим узданицама попут Стефановића или Вулина (о Гашићу да и не говорим), јер да јесте сигурно да прва двојица не би са онолико жестине и беса јавно прозивали Кори Удовички, глумећи веће Вучиће од Вучића и тражећи њену оставку или разрешење. На лепак, да ће Кори бити уклоњена из Владе, примио се и подмукли Ивица Дачић који је мимо својих обичаја да загризе тек кад умирући постане политички леш, пожурио да покаже верност ономе који га већ нишани кроз Банану. (Опасно је погрешио, а рачун ће му бити испоручен ускоро).

Једино се Кори није превише узбуђивала. Стефановићу се подсмехнула за полиграф, Вулину ставила до знања да није битан, а осталима да је она изнад „тих догађања“. Време је брзо потврдило њену безбрижност. Вучић јој је јавно изразио пуно поверење, оставивши Вулина и Стефановића да се исчуђавају зашто су по његовом налогу толико стругали и џаба кречили.

Но, ствар није тако сложена, треба само мало померити угао посматрања. Занемаримо, начас, политику, рејтинг, изборе и сличне глупости, јер то Вас углавном највише и збуњује.  Пођимо од просте чињенице да Вучић и Кори Удовички заједно раде у истој, великој, Компанији, која има филијале свуда по свету. Претпоставимо, на тренутак, да у тој фирми Вучић има 4 године стажа и профилише се као млад, амбициозан и бескурпулозан човек, а Кори 25 година радног стажа и статус поузданог експерта.  Велика амбициозност и још већа бескурпулозност (не памет, знање или рејтинг!) препоручују младог човека за шефа локалне филијале и представници власника му нуде то место, али постављају и одређене услове које он мора да испуни како би га добио. Део тих услова су и одређена кадровска решења, која се младом, амбициозном, човеку представљају заправо као помоћ. „Знамо да ће Вам ту можда шкрипати – каже му се – али Компанија Вам за то место даје свог експерта и немате бриге. Пустите га да ради свој посао, он ће са Вама коректно сарађивати, а и ми ћемо директно пратити његов рад. Но, ако буде неких проблема, не полемишите са њим, јавите се нама“. Таквих „експерата“ увек има неколико.

С обзиром на бенефите, амбицију и похлепност, младом, амбициозном, човеку прихватање овог и сличних услова не представља тешкоћу и договор пада. Након тога покрећу се механизми – брише се биографија, диже се рејтинг, отварају медији – а у погодном тренутку појављују се и избори, као да их је сам Бог послао …

Наставак знате. То је Србија данас!

Дакле, надам се да се разумемо, и да је закључак јасан. Вучић може суспендовати Устав, мимо закона градити Београд на води, поклонити Арапину националну ваздухопловну компанију и још много тога, али не може сменити Кори Удовички без сагласности виших инстанци Компаније у којој су обоје запошљени, свако на свом послу. Логично, или не, али тако Вам стоји ствар.

Уосталом, није је он ни довео. Он ју је само формално позвао у Владу, а довели су је они који у име власника воде кадровску политику Компаније. Изгледа природно. Али, ко су ти људи? Каквим механизмима делују? Ко их представља у Србији?

„КО СУ ЉУДИ СРПСКЕ ТРИЛАТЕРАЛЕ?!

Одговор на ово питање недавно нам је сугерисао Влада Ђукановић, Вучићев човек од изузетног поверења, чији су редовни недељни ауторски текстови у „Новом стандарду“ најавили нежан загрљај овог портала са политиком Александра Вучића. У свом тексту „Ко су људи српске трилатерале“, функционер СНС-а и народни посланик ове странке каже: У Србији Трилатерала функционише кроз организацију Ист-вест бриџ институт. Читајући чиме се бави тај институт, свако би у себи рекао да је то једна обична thinktank невладина организација која финансира одређене пројекте и ради на унапређењу законодавног оквира Србија око њеног прилагођавања свега што захтева Европска унија. Ипак, када се по дубини загребе делатност ове организације, а посебно када се види ко су њени чланови, схватиће те да се ради о изузето утицајној групи која суштински годинама уназад, па и сада, држи веома значајне ресоре у српској влади тако што су њени чланови на веома важним местима унутар владе.”

Ми за сада ниједан од тих одговора немамо, осим што од те организације добијамо кадрове у таласима да буду на државним јаслама и што они имају обилату прилику да креирају политику ове државе. Од 2000. године нема ниједне Владе која није имала њихове људе на важним позицијама, од министарских, преко директора јавних предузећа, државних секретара, директора владиних агенција итд. Занимљиво је што за неке од тих људи никад нисмо чули, никада о њима ништа нисмо ни прочитали, а одједном сазнамо да су то наводно изузетно образовани људи који су школе завршавали ко зна где по свету и сада напрасно хоће да помогну Србији. (1)

Из ових Ђукановићевих речи јасно је да себе жели да представи као човека који је тек по нешто начуо о Ист-вест бриџу, и само назире стварну опасност, али немојте да вас то завара. Зна он све о њима, посебно о њиховим активностима „у“ и „око“ Владе.  Својим приступом он само покушава да се идентификује са својом циљном групом, просечно обавештеним грађанином, како би му лаше пренео поруку која је садржана у другом цитираном пасусу, али тако да се овај (просечни грађанин) не досети да постави најлогичније могуће питање „Зашто их је, као такве, Вучић уопште стављао у Владу и њене институције“?!  

Сам текст иначе је објављен 05.10.2015. године, у време најжешћих напада Вучићевих блиских сарадника на Кори Удовички, а као графички прилог дате су фотографије Зоране Михаиловић, Лидије Удовички и Александра Николића (познатијег као Фото Тони), наравно, чланова Ист-вест бриџа. Ова синхронизованост, као и почетак последњег пасуса Ђукановићевог текста  Србија, ако жели напред, мора да се ослободи било чијег интересног и лобистичког утицаја…” (2) очигледно представља Вучићеву поруку људима Српске трилатерале која би требало да значи како љубав међу њима више није тако велика. Али, да ли је заиста тако?

Јер, пре непуних годину дана (од 31.10. до 02.11.2014.) у хотелу Краун Плаза у Београду, ти исти људи организовали су заседање европског огранка Трилатералне комисије, на коме се Вучић шепурио као поносни домаћин, покушајући да себе наметне као лидера региона.

ШТА ЈЕ СРПСКА ТРИЛАТЕРАЛА А ШТА ИСТ-ВЕСТ БРИЏ (East West Bridge)?

 

У Ђукановићевом тексту, пре намерно него случајно, поткрало се неколико непрецизности а највећа је смештање почетка активности Ист-вест бриџа у 2000-ту годину, што би требало да ову организацију тотално удаљи од Вучићеве нагле „промене свести“. Али, авај. Ист-вест бриџ званично је конституисан 2009. године и ако погледамо узрочно-последичне везе, почетак и смер његових активности, тешко се можемо отети утиску да су „рађање“ СНС-а и конституисање Ист-вест бриџа део истог глобалистичког програма за Србију и Балкан и да су се ове две организације, пре или касније, морале повезати у времену и простору.

 

Стварање организације Ист-вест бриџ формално су иницирали господа Јован Ковачић, Дејан Новаковић и Тахир Хасановић, али се брзо утврдило да се ради о пројекту Рокфелеровог капитала и западних тајних служби. Организација је брзо постала веома утицајна, будући да је окупила амбициозне и извикане кадрове неолибералног усмерења, већ доказане у спровођењу евро-атлантских интереса у Србији (од Милке Форцан до Марка Благојевића). Њени чланови држали су једно министарско (Зорана Михајловић) и три секретарска места у влади Ивице Дачића, а у Вучићевој влади ојачани су и са министарком Кори Удовички чија је сестра Лидија утицајни члан Ист-вест бриџа, низом секретара, помоћника и других чиновника, а Влади се, наводно на Вучићев лични захтев, прикључио и Марко Благојевић, бивши директор ЦЕСИД-а. Није неважно ни да су сви наведени чланови масонске Регуларне влике ложе Србије. (3)

Да је организација Ист-вест бриџ прелазни пројекат ка формирању српског огранкаТрилатерале могло се видети одмах по конституисању и према дизајну сајта ове организације, који је готово истоветан оном који користи Трилатерала. Већ од 2010. Ковачић, Новаковић и Хасановић позивају се на састанке Трилатерале у својству посматрача, где се едукују за улазак у пуноправно чланство, које се догодило 2013. године, на заседању европског огранка у Берлину, када је свечено обележено 40 година деловања организације. Према одређеним формулама о броју чланова Србији су припала три места у европском огранку ове организације и њих попуњавају:

  • Јован Ковачић, председник Националне српске групе и члан Извршног комитета Трилатералне комисије
  • Дејан Новаковић, генерални секретар Националне групе
  • Тахир Хасановић, директор Националне групе

Дакле, оснивачи Ист-вест бриџа. Сходно томе, не може бити дилеме да је ова организација практично била регрутациона база Српске трилатерале, што неки данас покушавају избрисати као информацију, из себи знаних разлога. Након формалног устројства Српског огранка Трилатерале у Берлину 2013., при чему је свесно занемарено правило да земља може формирати национални огранак Трилатерале тек пошто буде примљена у ЕУ, Србији је напрасно указана и част да јој се повери организација наредног скупа европског огранка (Београд 30.10 – 02.11.2014 године). Тако је Београд, у Мишковићевом хотелу Краун Плаза, угостио неке од најутицајних људи западне хемисфере. То је свакако био својеврстан магнет за “виђеније” Србе, па су убрзо чланови Српског огранка Трилатерале постали људи попут власника Пинка Жељка Митровића, бизнисмена Миодрага Костића, поменутог Александра Николића, проф.др Јове Бакића (4) и многих других. Ово је додатно ојачало њен потенцијал да утиче на политичка кретања у Србији и способност да директно иницира одређене политичке и друштвене процесе. Отуда, без опасности да погрешимо, можемо констатовати да је Српски огранак Трилатерале за релативно кратко време достигао пуну оперативну способност да у глобалном систему извршава налоге своје европске централе у смислу утицаја на политичка кретања у Србији и региону, а да се Ист-вест бриџ профилисао као његова пословна (односно профитна) испостава. И управо на тој пословној равни постоји сукоб између њих и Вучића, односно његовог кума. Но, нећемо се тим сукобом овде превише бавити, јер он није суштина. Лако ће се они око пара договорити. Овде ћемо се позабавити оним што је значајније.

 

 

СРПСКА ТРИЛАТЕРАЛА И АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ ДАНАС

Брзи развој и устројавање Српског огранка Трилатерале, при чему су чак и прескочене неке процедуралне степенице, свакако нису последица вере самозваних господара света у бесмислене политичке визије Александра Вучића које саопштава народу, ни нарочите способности тројца (Ковачић, Хасановић, Новаковић) који је ту причу иницирао, већ пре свега произилази из потреба Централе да се одмах, и по сваку цену, спречи ширење утицаја Русије на Балкан! У том контексту скуп у Београду био је врло значајан, тим пре што се одигравао само неколико дана након спектакуларне Путинове посете главном граду Србије.

Оно што треба истаћи јесте да Александар Вучић, на овом скупу, није био само куртоазни представник земље домаћина, већ је од самог почетка активно учествовао у реализацији идеје да се он одржи управо у Београду, што се брижљиво чувало у тајности. Захвалност на томе, у званичном обраћању новинарима, изјавио му је председник Европског огранка Трилатерале, Жан Клод Трише. Веома смо почаствовани и захвални што нас је Влада Србије, заједно са српском групом Трилатералне комисије, позвала у Београд, јер сматрамо да је ово прилика да разговарамо о свим актуелним европским темама, као и да боље разумемо пут Балкана ка ЕУ“, рекао је он, уз закључак да је овај састанак веома важан и користан. (5)

Дакле, није их позвала само њихова испостава, већ и Влада Србије. Премијер! Ово је веома важно да се зна, како би се избегла заблуда да се однос Трилатерале посматра кроз аферу “Прислушкивање”, односно Вучићевог кума и Лидије Удовички. То нам објашњава и откуда готово сви чланови владе на свечаном отварању и маргинама овог скупа, као и зашто је скуп од стране Српског огранка Трилатерале, а и самог Вучића, коришћен како би се он промовисао у новог балканског лидера. На то нам је у обраћању новинарима указао и Михаела Фукс, потпредседник европског огранка који је рекао:  „Имате доброг премијера и он жели блиско да сарађује, што желимо и ми“ … „Након што сам саслушао вашег премијера јутрос, Александра Вучића, могу рећи да сам био импресиониран и да сам имао осећај да сте на правом путу, иако пред Србијом није једноставан посао“ … (6)

Српски премијер, поручује нам господин Фукс, жели да сарађује са Трилатералом, а када се оформи национални огранак то се може чинити искључиво преко њега! Таква су правила. Да бисте дошли код Тришеа мора вас најавити Ковачић.

Све овде речено указује да су Вучићеве везе са Српским огранком Трилатерале много озбиљније и дубље него што многи претпостављају. Тај однос међусобне зависности ваља увек узимати у обзир када тумачите неке Вучићеве потезе које не разумете баш најбоље. И политичке, и економске и кадровске. Или можда мислите да је Вучић, на пример, тек случајно изабрао Марка Благојевића да сам, и потпуно, контролише све токове новца везане за донације и кредите око поплава и да то нема никакве везе са премијеровим абнормално високим рејтингом, а све то заједно са Благојевићевим позицијама у Ист-вест бриџу?!  Или, да се Зорани Михајловић заиста не могу поткресати канџе дубоко заривене у све поре српске енергетике?

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Уместо закључка подсетићу Вас на две чињенице:

  • Сви Вучићеви медији, као и РТС, прошлогодишњем састанку Трилатерале у Београду давали су третман државног догађаја! То свакако није случајно и представља доказ више да су Вучић и Српски огранак Трилатерале део истог евро-атлантског пројекта који треба да обезбеди њихове интересе на Балкану.
  • Вучићев однос према тзв. избегличкој кризи јасно открива да се он није одрекао илузија о себи као некаквом балканском лидеру, што је (чак и кад постоје реалне основе) незамисливо без сагласност Трилатерале

Зато, упркос очигледном спору око дела плена, галами Вучићевих сарадника недозрелих да сагледају више од две димензије његове политике, као и занимљивих питања које отвара Владимир Ђукановић, не треба очекивати озбиљније трзавице Вучића са кадровском линијом Српске трилатерале у Влади Србије, нити битније задирање у њене сфере интереса. А око плена ће се лако договорити. Само нек траје!

__________________________________

Упутнице:

-

БЕОГРАД – Србија је на правом путу, влада добро функционише, те не видим разлог за ванредне парламентарне изборе, изјавио је председник српског огранка Трилатералне комисије Јован Ковачић

„Разумем политичке разлоге, али не видим потребу за одржавањем ванредних парламентарних избора“, каже за Танјуг Ковачић и додаје да би они, на шест месеци до годину дана, одложили важне реформе и процесе који треба да ојачају инситуције Србије и учврсте систем на коме држава почива.

„(Александар) Вучић је први премијер који је ‘ухватио вола за рогове’. Суочио се са огромним проблемима и кренуо да их решава. Не видим да би пријатељи Србије желели да се ту нешто много промени“, истиче Ковачић.

„Наравно, свако има неко своје мишљење, неко се неће сложити са мном да је Вучић добар премијер, али ја то говорим као трећа страна, нисам члан партије. Мислим да је подршка коју ужива довољно јасна и гласна у погледу тога шта Србија мисли о томе у ком правцу земља иде“, додао је.

Правац којим Србија сада иде – ни превише на исток, ни превише на запад – је добар, истиче Ковачић, иначе и председник тхинк-тханк организације Еаст Wест Бридге, и додаје:

„Ако је чланство у ЕУ ‘свети грал’, потрага за нијим је много битнија. То је наше правдање за огроман труд који улажемо да би остварили тај циљ“.

Ковачић наводи да разуме политичке разлоге за одржавање ванредних парламентарних избора, који се тичу Војводине, рејтинга и тешких питања која се пред Србијом налазе, али истиче да ти проблеми нису изненђање и да је Влада Србије до сада „врло добро навигарила кроз те турбулентне воде“.

„Ми смо знали да ће ту бити тешких проблема. Али, са овом популарношћу и подршком коју влада има, на основу свих анкета, мислим да су избори један – могуће и нужан корак – али корак који ће нас доста закочити на путу реформи“, каже Ковачић.

На питање како види поједине процене да су избори можда баш у функцији наставка реформи, због супротних ставова унутар државног руководства по појединим важним питањима, Ковачић каже да премијер најбоље зна ко кочи и ко како ради у његовој влади.

Али, додаје, гледајући са стране, не види са ким би Вучић данас на политичкој сцени Србије могао ту владу да „оплемени“.

Исто, каже, важи и за потенцијане тежње спољног фактора да се у владу уведу нови партнери: „Имали су друге, па је све било дивно и красно, али једноставно нису испуњвали“.

О интересима спољног фактора у Србији, Коначић каже да не постоји само један, већ безброј индивидуалних државних интереса и појединачних, понекад сукобљених, интереса унутар једне исте државе, али да Србија тиме не треба да се бави, већ искључиво оним што је њен интерес.

„Подвуцимо црту код тога шта је за Србију најбоље, јер се све мења. Погледајте само шта се десило сад са ЕУ. Ми имамо сад један дуг процес пред нама, који ће бити пут тешких задатака, јер покушавају да нас доведу у позицију таоца Приштине и да наш пут ка ЕУ зависи од релаизације договора из дијалога“, наводи Ковачић.

То је додаје, тотална грешка и то је оно што треба да буде у нашем фокусу, а не интереси великих сила, којих је увек било и биће.

„Велике силе у својим сукобима увек користе треће земље. Ми смо по много чему статистичка грешка за једну Америку или Русију. Они се нас сете кад виде прилику да се ту сукобљавају или да извуку неке поене, а ми мормао да градимо наше институције, да се што боље носимо са проблемима и имамо што бољу преговарачку позицију. Инситуције су те које чине једну земљу јаком“, наглашава Ковачић.

Као пример, он наводи Белгију, где две године прођу без владе и ништа страшно се не дешава – инситуције раде своје, сви знају шта треба да раде, систем вредност, пословања, кодекс друштва и све што чини једно друштво – је на свом месту.

„То је оно чему ми морамо да стремимо. То је наш највећи задатак, а избори – одгодиће то сигурно, али, нека то паметнији одлучују“, каже он.

Једино јаке инситиуције, понавља, могу да одрже Србију и припреме је за оно што нас чека.

„А са друге стране, тај рок од пет година – за пет година ћемо да видети како ће да изгледа и Европа и свет. Јавља се још једна алтернатива, она се сада само назире на хоризонту, али играће све већу улогу у свету и зове се БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужноафричка Република). Они су изузетно јаки и по финансијама и војној моћи, а иако је удружење за сада искључциво на финансијским основама, не знамо како ће бити то за пет година“, каже Ковачић.

Србија зато, додаје, треба да држи своје опције отвореним, све док себе не ојача и не заузме место које јој припада.

„Ово је за сада најбољи пут, користи све што је добро са свих страна. Не затварати врата Русији, не мешати се у америчке послове, него направити што већу сарадњу са свим државама. Што више разних државника долази у Београд и овде разговарају то чини Србију јачом и већом“, закључује Ковачић.

(Танјуг)

www.nspm.rs/hronika/predsednik-trilateralne-komisije-u-srbiji-vucic-je-dobar-premijer-ne-vidim-razlog-za-vanredne-parlamentarne-izbore.html