понедељак, октобар 23, 2017

Тагови Вести таговане са "усташе"

усташе

-

Др Животије Ђорђевић: Око 80 000 усташа било у Титовим униформама, Хрвати су продавали ископане очи Срба!

Најстарији истраживач усташких злочина о НДХ, злогласном логору Јасеновац, Титовом игнорисању злодела, стравичном наслеђу… Знак за почетак негирања геноцида над Србима дао Фрањо Кухарић 1981.

Ми, Срби, немамо пречег посла него да попишемо своје жртве у 20 вијеку. Једини смо народ у Европи који овај посао није урадио. Морамо да попишемо погинуле, по имену и презимену, да обиљежимо сва српска стратишта на територији бивше СФРЈ, по логорима других земаља гдје су Срби одвођени… да утврдимо ко је све, деценијама, онемогућавао да се српске жртве знају. Овако, за „Новости“, говори др Животије Ђорђевић (94), најстарији истраживач злочина над Србима, за кога кажу да је истражио, проучио и анализирао сву доступну грађу о страдању српског народа у 20. вијеку.

Ђорђевић се НДХ-азијом, Другим свјетским ратом и поратним страдањима свог народа бави пуних 75 година. У некадашњој, заједничкој држави важио је за најоштријег полемичара и противника ревизије историје, односно умањења српских жртава. Ђорђевић понавља да су у Другом свјетском рату укупни демографски губици Срба износили 1.820.000 људи. Убијено је њих 1.607.00057.000 их је протјерано, а 156.000 српске дјеце није рођено. У односу на друге народе у СФРЈ, Срби су, казује др Ђорђевић, чинили 90 одсто жртава.

  • Како данас гледате на 75 година обележавања Јасеновца у Хрватској?

– Поново нема одговора на питање зашто су се партизанске јединице у Јасеновцу појавиле тек почетком маја, 10 дана пошто су усташе 22. априла 1945. напустиле логор. У то време Титова војска је имала 57 дивизија. Немци су се повукли из Србије 1944, а више од шест месеци Јасеновац је радио пуном паром. За тих шест месеци и усташки официри преобучени у партизане водили су у јурише српску младеж на Сремском фронту. Нема одговора ни на питање зашто чувени партизански авиони „кукурузари“ (Ил-2) нису са Сремског фронта долетали до Јасеновца да макар митраљирају усташке страже.

  • Ви, чини се, имате одговоре на овакве историјске недоумице?

– Један од таквих одговора је, рецимо, Титово упутство опуномоћеним представницима Врховног штаба од 2. јула 1943. да се свим хрватским војницима који се предају гарантује безбедност, да им се признају чинови стечени у формацијама у којима су били, па, затим, омогући напредовање и да се такви употребе против четника у источној Босни. До 6. априла 1944. око 80.000 НДХ војника је прешло у партизанске редове.

  • Актуелна хрватска власт и ове године говори о 80.000 побијених у овом логору?

– Из више стотина извора долази се до закључка да је овде убијено више стотина хиљада Срба. Та бројка иде од 700.000. до 1.000.000.Рецимо, генерал Александар Лер, командант за југоисток, 1943. обавештава Берлин да је до фебрауара 1943. уморено 400.000 Срба, затим, СС генерал Ернст Фик 15. марта 1944. извештава надређеног Хајнриха Химлера да је у логорима у НДХ поклано до 700.000 људи… Крајем 1944. немачки опуномоћени генерал у Хрватској Едмунд Глез фон Хорстнау пише о 750.000 побијених Срба… То су чињенице које се не могу сакрити.

  • У Хрватској тврде да је било „немогуће побити толики број Срба, јер их није толико било на територији НДХ“?

– За оне који не могу ни данас да израчунају број Срба 1941. у НДХ цитирам усташког министра Милета Будака на првој његовој конференцији за штампу: „За њих (Србе), ми имамо три милиона метака.“ Министар правде НДХ Милован Жанић 2. јуна 1941. у Новој Градишки изнео је национални програм Павелићеве државе: „Нова држава, наша земља је само за Хрвате и ни за кога другог. Нема путева, нема начина које ми Хрвати нећемо да употребимо да нашу земљу учинимо заиста нашом и да је почистимо од православних Срба.“

  • Негирање геноцида над Србима у СФРЈ почиње осамдесетих?

– Тешко је ту бити прецизан. Али, тадашњи кардинал Фрањо Кухарић у „Монду“, 10. фебруара 1981, поводом 21 године од смрти Алојзија Степинца у 14. тачки своје одбране Степница је написао: „Срамно је рећи да су католички свештеници били команданти у тој људској кланици. Овим оптужбама жели се учинити кардинала Степинца одговорним за смрт 40.000 жртава које се приписују Јасеновцу!“

  • Изручењем Андрије Артуковића СФРЈ, у Хрватској почиње лицитација и умањивање броја српских жртава.

– Артуковић, Павелићев министар унутрашњих послова, човек који је оформио логоре смрти испоручен је 3. јуна 1985. Први затев за његово изручење Америци упућен је 1951. године. Артуковића СФРЈ никада не би тражила да није било досадног сина, у Јасеновцу умореног др Јеше Видића из Сремске Митровице. Тај човек, професор у САД, није одустајао од захтева. Када су Артуковића испоручили, нису му судили за геноцид и Јасеновац, него за друге ствари.

  • О броју страдалих у Другом светском рату „полемисао“ је и Кардељ?

– Прво се 1985. јавио Богољуб Кочовић из Лондона са својом студијом да је у Другом светском рату демографски губитак земље био 1.985.000 људи. У исто време појавио се Владета Вучковић са Католичког универзитета Нотр Дам који је изнео тврдње да је он Едварду Кардељу 1947. предочио укупан број погинулих у Другом Светском рату (1.706.000) за потребе Седнице УН 1947. Вучковић је тврдио да је овај број, у ствари, укупан број демографских губитака, док је број усмрћених око милион, али да Кардељ то није схватио него је помешао демографски губитак и заиста убијене.

  • Демографи у СФРЈ приближно су утврдили број жртава Другог светског рата?

– Прва званична бројка о 1.706.000 погинулих Југословена изнета је у Паризу на Међусавезничкој конференција земаља које су тражиле репарације. Године 1951, после пописа из 1948, демограф из Савезног завода за статистику Иван Лах пише студију према којој су укупни демографски губици били 2.120.000. Ђорђе Тасић (из исте установе), радећи другом методом, долази до бројке од 2.428.000 демографских губитака, од којих је 1,4 милиона, тврди, заиста убијено. Челни човек Савезног завода за статистику Адолф Вогленик 1952. износи податке да су укупни демографски губици Краљевине Југославије били 2.854.000 људи, а да је стварно уморених било 1.814.000.

  • И у Србији се данас говори о 500.000 убијених у Јасеновцу?

То је “рачун“ јеврејског центра Симон Визентал. Ми Срби зато, кажем, морамо пописати своје мртве. Нико нема права да опрашта Јасеновачке жртве.

_____________

БРОЈКЕ СЕ НЕ МОГУ САКРИТИ

  • Кажете да стотине извора из стране и наше литературе о природи НДХ сведоче о стравичним злочинима?

– У записнику од 18. маја 1945, који је направила Анкетна комисија Земаљске комисије Хрватске, а која је прва узимала сведочења преживелих у Јасеновцу, Хрват Милан Дуземлић из Дреновог Бока, који је био општински бележник у Јасеновцу, каже: „До дана мог хапшења и спровођења у логор, до 21. децембара 1943, пријављено нам је 900.000 убијених у логору.

ПРОДАВАЛИ СРПСКЕ ОЧИ

  • Мало је Хрвата који су били свесни страшног злочина и греха над Србима?

– Никола Павелић, дипломата Краљевине Југославије, Ивану Шубашићу, члану Владе у егзилу, маја 1942. о злоделима усташа је написао: „Када цивилизовани свет за то сазна, револт и индигнација биће такви да ја не знам шта ће бити са нама Хрватима. Само један детаљ, по улицама хрватских градова нуђене су на продају сакупљене ископане очи Срба: по тридесет и четредесет очију одједном.“

Др Животије Ђорђевић: Хрвати су продавали ископане очи Срба! Нико нема права да опрашта Јасеновачке жртве

Разни властодршци се упорно и свесрдно труде да нас убеде, како смо онакви какви заиста нисмо, да нас увере да смо оно што би запад волео да будемо. И поред свог тог њиховог жалосног и лицемерног труда Срби никад неће бити нерадници, примитивни, глупи, неверници, јефтина радна снага… Једино јефтино је та упорност лажног представљања сопственог народа. Прошлост, садашњост а потрудићемо се и будућност јасно говоре супротно њиховим неверничким жељама, тезама и у болесним умовима осмишљеним фикцијама.

Оно што се заиста може замерити светосавском народу јесте нешто потпуно друго. То је неприхватљиво кратко памћење зла које му је нането. Када су непријатељи у питању превише смо склони брзом праштању, а то нас је увек скупо коштало. Тако смо брзо гурали у фиоке праштања и заборава крваве пирове и злочине Отомана, Бугара, Арбанаса, Немаца, Хрвата, Угара… Још брже смо дозвољавали да нам време из сећања избрише њихова осмишљена уништења и сатирања свега српског. Као да нам се нису догодили егзодуси, геноциди, насилна прекрштавања, рушења споменика, гробља, манастира, цркава, присилна турчења, бугарчења …

Покушавали су све писано, документовано, створено, изграђено, световно, духовно све оно видљиво као и оно мање приметно а што би могло светосавце увек изнова да васкрсне да униште. Олако смо некако прелазили преко жртава и циљева бомбардовања како од стране отворених непријатеља као што су Немачка и НАТО, тако и оних прикривених који су се званично представљали као савезници Енглези, Американци… Искрено али и наивно смо певали Француској и указивали јој сву љубав једног православног и неисквареног народа.

За то време не питајући се да ли на то и имамо права!? Шта би нам заиста рекли они који су верујући у њихову искреност и дату реч изгубили своје животе или животе својих најмилијих. Нисмо веровали чињеничном, а то смо одувек најскупље плаћали, и то слободом, животима, територијом …

Требали се опет подсећати на испоруке опанака на које су нам стављали картонске ђонове, који су остављали по Албанској голготи босе и незаштићене херојске ноге српских сељака. Можда смо заборавили топовску муницију коју смо платили и преплатили а она је „случајно“ стигла у погрешном калибру. Очекивали су ваљда да ће то бити довољно да заустави Српске див-јунаке у одбрани Отаџбине. Брзо смо им опростили бродове који су каснили да превезу оно мало преостале промрзле и од савезника остављене и преварене српске војске. Бродове и лађе којима смо испевали „креће се лађа француска …“. Никада се уствари те лађе не би покренуле да Руски цар није поставио ултиматум тим „дивним“ савезницима…

Вероватно би се многи зачудили зашто Бугари уместо благодарим (хвала), кажу мерси. Наравно да је то уствари хвала на француском, па они то и говоре у знак захвалности Француској. То је још један део историје који говори о „искрености“ савезника и њиховој „праведној“ борби против злочинаца и крволока. Управо ти наши западни „савезници“ французи зауставили су српску војску, бранећи бугарске монструме. Оне који су још до јуче клали српску нејач, масакрирали старце, палили и пљачкали српска села, силовали, рушили, уништавали… Окренули су француски савезници своје „пријатељске“ топове на Србе како би одбранили бугарске крволоке. Не треба онда да чуди захвалност бугарских звери коју и данас изражавају говорећи „мерси“ уместо „благодарим“. Они заиста и имају разлог за то, али ми сигурно не.

Да не би се стварно испоставило да испаднемо глупи, баш онако како се садашњи велики вођа труди да нас представи, морамо се потрудити да знамо и оно што би сви они волели да се несећамо. Зато не смемо заборављати истину коју смо видели као и  прошлост коју морамо и имамо обавезу да научимо и до краја упознамо. То је једини начин да не дозволимо да у лажима које плету око нас своју душу, част и веру несмотрено испрљамо и изгубимо.

У прошлости смо због таквих грешака погрешно тражили у закржљалим расама душу. Не желећи да верујемо да се звери не могу променити већ само притајити. Тако смо покушали на своју штету да им понудимо искрено братство и јединство. Наивно делећи своје а неузимајући ништа њихово, желели смо да им отвореног срца и раширених руку дамо све. Поклањали смо им могућност да не живе као слуге и робови, дали смо им слободу, државу, љубав, искреност …

Наравно да није вредело, морали смо знати да никад и нису били вредни тога. Опет смо се суочили са исправношћу народне изреке „пред свињу се не бацају бисери“. Да смо раније послушали народне мудрости које су нам стари оставили мање би страдали. Погрешили смо толико пута време је да престанемо са тим. Окренимо се себи и незалуђујмо се више немогућим.

Какав је тај људски несој који и данас подржава „демократски“ запад, може се јасно видети из депеша генерала Александрo Лузана слатих за време Другог светског рата. Не треба нас данас да чуди западна подршка тим зверима, не заборавимо народну „с ким си такав си“. Нема разлике међу њима зато се одлично разумеју и подржавају. Наша судбина јесте да смо окружени том људском погани. То изгледа страшно али управо то што нас нису уништили  доказује снагу вере, истине и правде.

Одувек је запад давао нескривену или прећутну подршку закржљалом несоју у нашем окружењу да над светосавцима чине и најмонструозније злочине. Арбанашка племена, Бугари, Хрвати, Угари никад неће успети са својих руку да сперу крв невиних српских жртава. Али још тужније је сазнање да њихове потамнеле душе то бар неким гестом нису ни покушале да учине. Гледали су они и гледају да то на сваки начин после прикрију, оправдају, оспоре, умање. Ипак захваљујући појединцима који иако су припадали агресорима и злочинцима нису могли баш таква зверства да сваре, писани трагови су увек остајали. Тако су неки од најмонструознијих усташких трагова остали забележени у писму којим италијански генерал Александрo Лузано у пролеће 1941 из Купреса извештава Мусолинија лично:

 

„Драги Дуче, безгранична оданост према вама ми, надам се, даје за право да у нечему одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да вам опишем један догађај, којему сам, три недеље уназад, лично присуствовао. Обилазећи места од 30 до 120 километара од Дубровника, сазнао сам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе починиле ужасан злочин. Недостају ми речи да опишем оно што сам затекао. У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика. Ниједно дете није било старије од 12 година. Злочин је неумесна и наивна реч. То је превазишло свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове. Несношљив смрад и рој мува нису нам дозволили да се дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове. И, таман кад смо одлазили, из задње клупе се чуло дечије кркљање. Послао сам двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног дечака. Још је био у животу. Дисао је са напола пресеченим гркљаном. Својим колима одвезао сам то јадно дете у војну болницу. Повратили смо га и тада смо сазнали пуну истину о трагедији. Злочинци су прво наизменично силовали учитељицу Стану Арнаутовић и онда је пред децом убили. Силовали су девојчице од осам година…

                   …За све време док се овај злочин догађао, певао је силом доведен оркестар Цигана. На вечну срамоту наше Римске цркве, један Божји човек, један жупник у свему томе је учествовао. Дечак којег смо спасли, побегао је из болнице, а онда смо га на прагу куће нашли закланог. Покољи Срба су достигли такве размере да су у овим крајевима загађени многи извори. На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља ако се, док је још време, не будемо дистанцирали од усташа и не будемо спречили да се нама припише да подржавамо безумље.“    (1)

 

Треба ли нам још нешто да нам покаже и докаже да са зверима немамо и никад нећемо имати ничег заједничког. Наивни генерал Лузано је сматрао да ће Римску цркву бити срамота, није ни сањао да ће она злочинце проглашавати цвецима. Уосталом какви свеци таква и црква. Сваки даљи поновни покушај пружања руке и опраштања крволоцима непримерен је и узалудан чин. Исто тако дозволити им прекрајање српске историје како западу одговара или њено називање митом је само још један монструозни злочин очито никад престалог крвавог пира над светосавским народом.

Наравно да се за такву издају свог народа и Отаџбине добијају похвале и награде запада. Такви само морају да знају да чак и ђаво има меру и да се такви и њему гаде. Не дозволимо да неодговорност и заборав наши потомци плаћају опет крвљу. Све те закржљале расе морамо оставити да своју срећу траже сами, обавезно без нас а свакако не преко нас. Подсетимо се зато још једном речи песме нашег Јована Дучића и добро их упамтимо.

 

СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

 

Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

                                                                   Јован Дучић

 

Време је да престанемо да заборављамо, да престанемо да се играмо непотребно са истином. Починимо ли поново тај грех снаћиће нас још веће муке, проблеми, тешкоће, питање је да ли би онда поново заслужили спас. Јер управо искуство и пример наших предака морају да нам буду сигурни путокази за будућност наших потомака. Искушења које нам живот намеће су опасност само онда када не схватамо како и зашто су нас снашле.

Нама је историја већ дала сва питања и одговоре. Прошлост нам је исто тако дала и највеће муке и искушења, наизглед нерешиве моменте, али и сигурна решења како их све надвладати и победити. Немојмо зато жртве својих предака бацати олако низ воду, дозволивши људској погани да нас води погрешним путем. Када једном дозволимо да своје ципеле упрљамо њиховим блатом никада нам више корак неће бити сигуран и чист, никад више светосавски.

        Србине победи малодушност, мора се поново показати зверима снага вере, части, чојства и истине. Пробудимо крв својих предака у себи, и видећемо тада да су пред нама неслућени путеви и небеске висине. Свет ће престати да нам буде кавез без излаза у који су нас затворили, а врата среће ће се сама отворити. Схватићемо да су претње које су нам до јуче биле застрашујуће велике изгледале тако јер смо дозволили да их пузећи гледамо из погрешне перспективе. Онда када стојимо усправно пуни вере све те претње неће бити вредне ни помена.

                     Ђедови су нам оставили корене да нас не би свака шуша могла оборити, однети, уплашити, померати, ишчупати. Оставили су нам и крила којима су они досезали све оне небеске висине на које смо тако поносни. Запад је са својим слугама и пајацима чинио све не би ли нам та крила сломио и уништио. Зато нас сада вапаји наших часних предака позивају да крволоцима покажемо да у томе нису успели. Не смемо, а знам и да их нећемо разочарати.

 

 

_________________________________________________________________________________________________________

 

 

  1. novosti.rs/…/aktuelno.293.html%3A410385-Ispovest-Depesa..

 

 

 

 

-

Некадашњи председник Хрватске сматра да Додик верује да БиХ може да се подели и да у том смислу он све предузима Фото Танјуг,Т.Валић Фото Танјуг,Т.Валић

Некадашњи председник Хрватске Стјепан Месић изјавио је да уколико би дошло до отцепљења Републике Српске а, председник Милорад Додик предузима све да би се то догодило, одмах треба пресећи коридор и то би, каже, било за пар сати готово.
Месић је за Дневник Д рекао да је Додик на власт дошао као велики критичар Слободана Милошевића, а да је потом променио свој правац политичког деловања.
„Ја мислим да он (Додик) искрено верује да БиХ може да се подели и да у том смислу он све предузима. Међутим њега ће време разуверити као и многе друге. БиХ је недељива и на овом простору та архитектура је до краја завршена, према томе сватко ко троши енергију и средства на неоствариве циљеве чини глупости“, рекао је Месић и додао:

„Када би неко отцепио део Босне и Херцеговине, да се ја питам, пресекао бих коридор и то би било за пар сати готово“, рекао је Месић.

ДОДИК: УМИШЉЕНИ МИРОТВОРАЦ МЕСИЋ ОПЕТ НОСИ УСТАШКО ОДЕЛО

Председник Републике Српске Милорад Додик поручиоје данас да је „умишљени миротворац Стјепан Месић опет обукао усташко одело које навлачи по потреби и само када треба да напада Србе и Републику Српску или држи усташке говоре по Аустралији“.

Додик је то рекао у одговору на Месићеву изјаву „да би одмах требало пресећи коридор кад би Република Српска покушала да се отцепи и да би то било готово за пар сати“, преноси РТРС.

„Тај политичар, који је део прошлости у сваком смислу и који је већ дуги низ година остављен на сметлишту историје, у чијој глави очигледно влада олуја, би поново да ратује и пресеца коридоре и призива НАТО“, рекао је Додик.

Према речима Додика, пошто се БиХ и у међународним политичким круговима све више спомиње „као њен пропали експеримент“, српски народ, који изнад свега цени слободу, једноставно не сме да допусти да доживи потоп у пропалој заједници.

„Зато и мислим да је при таквом стању ствари рационалан дијалог о могућем мирном разлазу најбоље решење за све у БиХ“, рекао је пДодик.

Он је констатовао да заговорнике ратне опције, попут „једног од гробара бивше ?угославије – Месића“, на сву срећу нико ништа и не пита, нити било ко држи до његовог мишљења.

„А што се тиче Месићевог истомишљеника Валентина Инцка и његових снова, поручујем му да иде у своју земљу и тамо сања, јер не знам шта ће више овде“, закључио је Додик.

Од свог доласка на власт, HDZ („Hrvatska demokratska zajednica“) упорно покушава да рехабилитује и у службену употребу врати подрав ZDS (Za dom-spremni!) као тобож наводни „старохрватски“, а не службени поздрав хрватске фашистичке NDH.

Дежурни тумачи хрватске „тисућљетне повијести“ (непостојећа миленијумска историја), труде се да пронађу прихватљиво објашњење за ЕU која се заклиње у европски антифашизам, али ипак не слави Дан победе кога су брже преименовали у Дан Европе, само да се не помиње антифашистичка победа у Другом светском рату, где су и Хрвати као народ учествовали на страни нациста и фашиста, док су појединци као антифашисти били у два српска покрета отпора, све док Црвена армија није скршила нацистичку војску у Стаљинграду!

Тек када је под притиском жидовских активиста који покушавају да спрече рехабилитацију усташа као наводних „хрватских антикомунистичких бораца“, амерички Колумбија универзитет урадио наручену студију о стању људских права у Хрватској, почиње подношење прекршајних пријава за узвикивање ZDS на јавном месту, као да је у питању непрописно паркирање аутомобила, или бацање смећа на улици!

Разне удруге „ветерана“, како се називају удружења хрватских терористичких учесника оружаног напада на тада легитимну ЈНА у заједничкој држави, и милицију у српским општинама, које су заједнички браниле и угрожену државу и угрожени српски народ, покушавају да уз отворену подршку појединих католичких великодостојника спрече законску забрану, фашистичког поздрава ZDS!

Иако су и SAD и ЕU отворено подржале хрватски сецесионизам деведесетих година прошлог века, ипак нису могли да претпоставе да ће се тако брутално и отворено рехабилитовати хрватски клерофашисти, названи усташе.

Поједини историчари у Хрватској и Србији, стидљиво доказују да је тај поздрав везан уз настанак терористичке групе која ће уз помоћ RKC и Мусолинијевог режима у Италији али и Хортијевог у Мађарској, успешно ојачати, и наметнути се делу руководства најјаче хрватске политичке странке HSS (Hrvatska seljačka stranka) као наводно борбено крило које користи „тероризам као вид политичке борбе“, што су истицали британски покварењаци чија служба од 1927.године плаћа Анту Павелића, желећи тако да присиле краља Александра да прихвати њихове антисрпске сугестије у уређењу заједничке државе!

Нажалост, од детаљног разјашњења настанка поздрава ZDS као хрватског фашистичког гесла, беже сви ко ђаво од крста, зато што је то почетак неминовног процеса деусташизације, као првoг корака у оздрављењу евентуалног остатка демократске клице у садашњој Хрватској!

Само разјашњење настанка и употребе ZDS, неминовно враћа на догађај познат као „велебитски устанак“, како се назива усташка терористичка акција из далеког септембра 1932.године!

Taj догађај захтева разјашњење, јер је настао на захтев Мусолинијеве странке, која је тако желела интернационализацију свог захтева за ревизијом границе са Југославијом, али су имали и тајну британску подршку, јер су острвски покварењаци од Павелића добили меморандум о наводном „хрватском питању“, па би терористичка акција била добродошла подршка.

Госпић, као регионални центар огранка тајног удружења „Hrvatska nacionalna omladina”, којим ту тада руководи адвокатски приправник Андрија Артуковић, био је погодан за такав чин из разлога што су у Великом рату Хрвати-војни обвезници са подручја котара (среза) Госпић већински били у саставу једног батаљона 26.карловачке домобранске пуковније, која је део 42.домобранске дивизије.

Ти су царски солдати били у првом ешалону аустроугарске „казнене експедиције“ која је у августу 1914.кренула на Србију, да затре српски народ!

Међутим, у директном судару на Церу разлупаће их Тимочка дивизија, а докусурити Гвоздени пук, натеравши их натраг преко Дрине!

У другом покушају, ти ће домобрани на Гучеву бити ударна песница која се гуша са јунацима пуковника Пурића на Мачковом камену, гинући масовно, да би у трећем покушају на Колубари били опет ударни бат, који ће се сударити са јунацима Комбиноване дивизије!

Иако су своје ратовање потом наставили у Галицији, а после и на Сочи, они никада нису заборавили те страшне поразе, које су им као декларисаним франковцима нанели Срби!

Када је створена заједничка држава, њихова мржња наспрам Срба само је расла, попримајући бројно учешће у терористичким акцијама на подручју бановине Савске и Приморске, те су били богом дани за такву наручену терористичку акцију. Зато Павелић у Бечу даје Артуковићу 10000000 талијанских лира, почетком 1932.године, за организовање терористичке акције на подручју Лике! Током лета исте године, у месту Шпитал, на састанку у Аустрији, Артуковић подноси извештај у ком каже – „Pripreme se uspiešno odvijaju, situacija je povoljna, organizovano je ustaško jezgro na čijem je čelu Jucо Rukavina, bivši austrougarski oficir. Može da se računa na 3.000 ljudi, koje samo treba naoružati”!

Сам напад на станицу пограничне жандармерије у месту Брушани, на комуникацији Госпић-Карлобаг, није имао никакав успех, али чињеница да се око 180 домаћих Хрвата са оружјем (донетим са талијанског фронта 1918.године!) одмах придружило малобројној усташкој терористичкој групи убаченој из Италије преко Задра, јасно потврђује антисрпски набој који је у њима постојао и од раније!
У тој групи убачених усташа, био је тада и Рафаел Бобан, озлоглашени командант херцеговачких злочинаца током постојања НДХ.

Описујући почетак овог „хрватског устанка“, на крају свог летка-памфлета, употребио је Анте Павелић поздрав „ZA DOM- SPREMNI“, настављајући да тако потписује свако саопштење наводног GUS („Glavni ustaški stan“), тада смештеног у месту Бовино у Италији.

Временом ће се тај поздрав као службени увести у центрима за обуку у Италији и Мађарској, а постаће и масовна парола која се исписује у Хрватској, уз већ познату ŽAP (Živio Ante Pavelić). Усташку терористичку акцију из 1932.године радосно су подржали комунисти, те је тако у листу „Proleter“, органу КPЈ, објављено неколико текстова са подршком овом терористичком чину, а адвокатски приправници Јаков Блажевић и Богдан Брујић, комунисти, активно су бранили ухапшене хрватске терористе по налогу своје партије!

Богдан Брујић је чак обавестио Андрију Артуковића да жандарми иду да га хапсе, те је само у гаћама побегао кроз башту куће у којој је становао! Већина учесника побуне склонила се у Задар, али су бројни и ухапшени и осуђени. Вођа терористичке групе Juraj-Juco Rukavina осуђен је на смрт, али је казна преиначена у доживотну робију, а одбрану му је саставио Сима Марковић, један од првих секретара КPЈ! У казниони Лепоглава упознао се и спријатељио са Милованом Ђиласом. Настављајући заједничку сарадњу, они су били иницијатори стварања „Zajednicе političkih zatvorenika“, основане у Лепоглави 1934.године. О свом познанству са Рукавином,Ђилас бележи – „Rukavina i ja smo postali pravi prijatelji, što nije bila iznimka. Drugi komunisti sprijateljili su se s “nacionalistima” i takva prijateljstva često su preživjela zatvorske godine“!

Већ 16.априла 1941.године, поглавник Павелић именоваће Juraja- Jucu Rukavinu за „zapoviednika Ustaške vojnice“!

Као једна од првих одлука усташке владе, средином априла 1941. године доноси се уредба о установљењу „velebitske spomenice“, у жаргону назване „brušankа“, која је израђена у само 200 примерака и додељена непосредним учесницима „borbe protiv velikosrpske tiranije“, и малом броју организатора саме терористичке акције!

Била је најзначајније признање на усташкој униформи, кољача са Јадовна, Пага и Јасеновца.
Влада HDZ, финансирала је подизање спомен обележја на некадашњој згради жандармеријске станице у Брушанима, као и споменика Stjepanu Devčiću, учеснику побуне који је погинуо у оружаном сукову са потерним одељењем жандармерије, недалеко од потоњег логора Јадовно, на истоименој велебитској заравни!

Чим је именован за министра МУП, наредио је Артуковић као своју захвалност, да се адвокат Богдан Брујић обеси о стуб-путоказ у центру града јер је то брза смрт, за разлику од оне коју су имали похапшени државни чиновници утамничени у казниони окружног затвора Госпић!

После ослобођења од хрватских фашиста, лагаће Јаков Блажевић да су усташе одмах почеле свој обрачун са комунистима, и зато обесиле Богдана Брујића, кријући плодну комунистичко – усташку сарадњу, а ни сам терористички чин „велебитског устанка“ није за време браварове државе детаљно обрађен, нарочито не његов део о сарадњи комуниста и усташа!

Време је да се најзад расплете цело клупко, почев од хрватских злочина у Великом рату где су се домобрани 26.карловачке пуковније баш исказали, па преко целе групе Андрије Артуковића из „велебитског устанка“, чији су учесници били 1941.године међу оснивачима логора Јадовно и Слана на Пагу, али и високи државни дужносници широм НДХ.

Најистакнутији кољачи из тих логора поносно су носили „brušanku“, да би у организацији ватиканских „пацовских канала“ мирно проживели старост у Аргентини или Парагвају!

После потписивања комунистичко-усташког споразума (1935.године) у казниони Сремске Митровице, знатан број тих хрватских „устаника“ напрасно је „прогледао“ и постао члановима KPH, да би у току НОБ били истакнути руководиоци и чланови CK KPH, који су се нарочито истакли у борби против „великосрпске хегемоније“, али и значајним учешћем у организовању „преласка“ читавих домобранских јединица хрватске војске у редове НОВ, после тајног споразума Broza и Magovca (изасланика Влатка Мачека) у октобру 1943.године.

Ти ће хрватски партизани нарочито срчано нападати на припаднике ЈВуО из састава ДЧД у Лици и Северној Далмацији, притом не штедећи никога у српским селима.

Демонтажа лажи о „старохрватском поздраву“ свакако треба да почне објективним приказом хрватско-српских односа са краја XIX века, јер су управо прве организоване антисрпске погромашке демонстрације избиле у граду Госпићу, који је и у последњем оружаном сукобу хрватских терориста са српским становницима, запамћен по бруталним убиствима која нису ни данас детаљно истражена, а камо ли процесуирани починиоци, који мирно полажу венце и пале свеће, на споменицима и гробовима „hrvatskih vitezova“ окићених „brušankom“!

-

Владимир Фролов

Хрватска НАТО плавушица изјавила је не случајно, баш за RTL – „Moj stav o pozdravu „Za dom spremni“ je jasan. On je stari hrvatski pozdrav, ali je nažalost kompromitovan za vreme ustaških dana“, коментаришући тако расправе које се већ дуже време воде у Хрватској!

Кolinda вероватно добро зна да је то поздрав који је тридесетих година прошлог века уведен у хрватским терористичким камповима у Мађарској и Италији, а његов аутор је усташки поглавник Анте Павелић!

Можда ће тим „старохрватским“ поздравом наручена публика раздрагано поздравити и београдског „фактора мира и стабилности у региону“, када допутује у званичну посету на позив дражесне плавушице која тако грчевито чува све хрватске фашистичке симболе, разуме се подржана од драгог NАТО, „демократског“ чувара региона од великосрпског „фашизма“!

Спомињали смо већ много пута до сада разне терористичке и злочиначке групе које су уз подршку и благонаклоност запада увек преко српских хумки покушавале да остваре своје циљеве. У тим зверствима су се некако посебно истицале оне које су припадале Бугарској и Хрватској. У питању су две злочиначке и терористичке организације којима су у великој мери и подршком оснивању кумовали наши „искрени западни пријатељи“.

Организације од којих се једна у оба светска рата нашла на страни немачких окупатора. Док је друга то учинила „само“ током Другог светског рата. У Првом није могла да помогне аустро-угарима као формирана јединица не зато што није хтела већ зато што још увек није ни постојала. Али су се зато касније њени појединци, као припадници аустро-угарске казнене експедиције истакли у злочинима. Ова прва је ВМРО а њен оружани део бугарске комите. А друга иако по настајању млађа, по зверствима још познатија УХРО (Усташка хрватска револуционарна организација) и њени оружани припадници усташе.

Унутрашња македонска револуционарна организација је била под директном контролом власти из Софије. Тако су рецимо у периоду од 1923 до 1924 године 36 од 53 чете комита које су вршиле терористичке акције на простору Јужне Србије биле из Бугарске. Бугарске комите су много пута показивали своје право лице а поред Првог и Другог светског рата њихове сталне сарадње са балистима и усташама посебно место у злочинима заузимају и њихови злочини чињени у Јужној Србији крајем XIX и почетком XX века.

Највећу сметњу за ВМРО и тадашњу бугарску егзархију представљало је у том периоду учење српског језика у Вардарској Македонији (делу Јужне Србије), покушавали су због тога силом да наметну Бугарски. Новцем који су добијали од Бугарске државе основане су бугарске школе и силом покушавано да се Срби натерају да се у њима школују. Српске књиге су насилно избациване из школа и цркава, било је забрањено обележавање српских светаца и слављење слава. После свега тога да би опстали Срби су били присиљени да се исељавају. (1)

Један од оних који је осетио на себи ову насилну политику је и Јован Стојковић. Рођен у селу Мартолци у близини Велеса, Јужна Србија 1878. године. Основну школу завршава у селима Оморану, Богомили и Војници. Полазак у гимназију значио је и одлазак у Велес ту су га одмах завели као Бугарина и прекрстили у Ивана Стојкова. Ова неприхватљива чињеница натерала је Јовановог оца да га испише и на даље школовање сина пошаље у Србију, односно Ваљево. После свршетка ниже гимназије постаје питомац друштва Свети Сава и похађа богословску учитељску школу у Београду.

Након завршетка школовања враћа се у Јужну Србију и постаје учитељ у селу Теову. Тада настају нове муке, као српски учитељ био је изложен сталној тортури ВМРО-а. Овај неиздржив притисак кулминирао је убиством његовог брата и синовца у Мартолцу 1905. године. Тада одлучује да се одметне, и уствари тако и почиње четничка каријера Јована Стојковића. Кога ми сви данас познајемо по надимку, Бабунски. Надимку који је добио по планини Бабуни на којој је четовао 1905-1908. Све битке које је водио завршавале су се победама четника војводе Бабунског. Тако је било и код села Ореше приликом сукоба са бугарским комитама под водством Стевана Димитрова, које је уништио до последњег. Тако је било и у свим другим биткама које је водио што против Турака што против Бугара на Мовнатецу, Куртовом камену, Ножу…

Тако је било и кроз Први и Други балкански рат, па настављено кроз Први светски није Бабунски прекидао са јунаштвима све до своје смрти 1920. године. Интересантно је сигурно споменути да је непријатељима и мртав сметао. Исто тако лик и дела Јована Бабунског било је забрањено спомињати и славити у Југославији после Другог светског рата. Да би се тиме што више спутавао српски родољубиви и патриотски корпус и спречавало буђење српске националне свести. Наравно тако је било и због чињенице која је за комунисте подједнако важне, да би се четници и Срби лакше приказали у што горем лажном и извитопереном светлу.

Није он само сметао новим комунистичким властима у Југославији, наиме после његове смрти у Велесу 1924. године војводи Бабунском подигнут је споменик, а срушили су га они који су се плашили и његове сенке. Они који док је био жив су се само кукавички повлачили. Бугарски окупатор је те 1941. године одмах након нацистичке инвазије порушио споменик српског див-јунака. Иако су једни забрањивали и спомињање његовог имена други из страха, мржње и сујете рушили свако подсећање на његова херојска и славна четовања за мајку Србију, он је неизбрисиво наставио да живи у светосавским душама. За то се народ побринуо и правећи песму написану после борбе у селу Дренову 1907. године. (2)

Спремте се спремте четници
(Српска ми труба затруби)

Српска ми труба затруби
У тово село Дреново
Спремте се спремте четници
Силна ће борба да буде
Ој напред иде пред четом
Јован Бабунски војвода,
За њим иде пред четом
Васил Велешки војвода.
Извика Јован Бабунски:
Држте го село оздола,
Држте го село оздола
Тува је Стеван Димитров.
Извика Јован Бабунски
„Предај се, предај, Стеване“
„Не се предајем, Јоване
Аз сам блгарски војвода!“
Извика Васил Велешки:
Фрљајте бомбе четници.
Поче им кућа да гори,
Из куће Стеван говори:
„Пуштај ма, пуштај Јоване,
Чета ће да ми изгоре.“
Српска ми труба трубаше
Дреново село гореше.

Јеремија – Јован Грковић, Гапон, бивши монах и четник

Не смемо заборавити ни чињеницу да припадници ВМРО-а односно бугарске комите нису користиле само прилику да убијају све виђеније Србе и све оне који нису хтели да прихвате силом наметану Бугарску егзархију. Први светски рат им је омогућио да као савезници Аустро-Угарске окупирају велике делове Краљевине Србије. Оформили су тада окупационе области и наравно успели да већину српских свештеника и учитеља или протерају или убију. Али и пре него што им је окупација коју су у Првом светском рату извршили над Краљевином Србијом омогућила да се покажу у правом светлу ВМРО-вци, су користили сваку прилику да се искажу у оном што најбоље знају, злочинима.

Тaко су уз злочине који су бугарске комите саме починиле над Србима, чинили све и да помогну свим српским непријатељима. Отуда су 1913. године уз Аустро-Угарску и Италију били главни носиоци обуке и финансијске помоћи качацима Исе Бољетинца и Хасана Приштине. Свесрдно их припремајући и наоружавајући за нападе на Краљевину Србију. (3)

Качаци који су уствари били део арбанашких разбојника и одметника са краја XIX и поћетка XX века који су идеално послужили за спровођење свих антисрпских претензија Аустро-Угарске, Италије и Бугарске. Њихова прва дејства под покровитељством и помоћи западних савезника и Бугарске сводила су се на нападе, убијање и пљачке каравана или појединаца на територији Старе Србије, Црне Горе, Србије, Босне и Јужне Србије. Касније те разбојничке и терористичке арбанашке групације у виду качака усмерене су на борбу против свега српског и против успостављања српске власти и државе.

Када причамо о качацима сигурно је интересантна и подршка коју су они касније имали од Комунистичке партије Југославије. Комунистичка партија отворено је позивала да се „свестрано помаже борба раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију“. Нашавши и она тако интерес у формирању некакве нове измишљене албанске нације на штету српског народа и то на простору Старе Србије. (4)

Вратимо се ипак ВМРО-у и усташама као и њиховој тесној сарадњи. Свему томе претходило је проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца проглашене од регента Александра 1.децембра 1918. године. На изборима који су одржани 1920. године Хрватска пучка сељачка странка улази у парламент Краљевине СХС. Међутим након што одбијају да у парламенту поздраве српског регента Александра као изабраног владара нове државе посланици ове странке на челу са Стјепаном Радићем напуштају Уставотворну скупштину. (5)

Већ тада се показивало да идеја која је краља Александра водила, а огледала се у жељи да се српске земље споје а Срби коначно окупе у једну државу, тешко ће моћи да опстане у форми некакве заједничке државе са Хрватима и Словенцима. Жеља да се направи држава која ће бити способна да се одупре свим ветровима са запада којима је Србија до тада стално бивала изложена је била исправна али покушај равноправне заједнице са онима који никад и нису имали државу свакако је био погрешан.

Са српске стране та жеља је била искрена, али са друге стране су се налазиле хијене са још увек крвавим зубима. Није зато требало очекивати од вековних слуга и злочинаца братску руку, а још мање од усташких хијена промена нарави. Показала се и овде истинитост српске пословице: „вук длаку мења али ћуд никако“. Са злочинцима и зверовима је то потпуно јасно, они су се само притајили док нису поново пронашли своје нове господаре који ће их подржати у њиховој вечитој тежњи за новим зверствима.

Наравно да је уједињење српских земаља у једну државу имало своју историјску као и друге оправданости. У том моменту било је потпуно логично ујединити се са Црном Гором, Херцеговином и Босном где је становништво добро знало и није доводило у питање своје српско порекло. Исто је важило и за Јужну Србију (сада Македонију) која тада није ни постојала као национални субјект. Морало се само бити много опрезније са становништвом које је тада насељавало делове Хрватске, а себе сматрало некаквим Хрватима. То су уствари били они који су веру давно продали. Прешавши у католичанство почели су себе да доживљавају као неку другу нову, посебну нацију. То што су им имена, презимена, споменици, писмо, језик говорили друго за њих није имало значаја.

Сувише се некако лако прешло преко чињенице колико су Хрватске главе узавреле и задојене некаквом мржњом само њима знаном. Срби су наивно мислили да Хрвати желе да се ослободе Аустроугарске чизме. Па је покушано са њима и крајем септембра 1914. да се и на самом бојишту пружи братска рука. На песме „Лијепа наш“ и „Ој Хрватско још поживи“ коју су српски војници певали пре сваког напада желевши да Хрвате призову памети, да се прекине са непријатељством, одговор са хрватске стране је увек био још жешћи и јачи удари топовским плотунима. Хрвати су у рату показали сву мржњу која тиња у њима, чинили су зверства иста као и Мађари, показујући према Србима много веће непријатељство и од самих Аустријанаца. (6)

Све је и тада јасно указивало да су они сем душе коју су продали туђинској вери доживели још један можда и гори и тежи процес. Тај други процес одиграо се са њиховим разумом и очито сем што је био непремостив одавно је постао и неповратан. То је онај исти процес који је Радован Караџић крајем XX века приметио у делу становништва Босне и Херцеговине и због кога је говорио: „ свако ко ми каже да није Србин ја му верујем“. Требали смо то исто да сватимо и кад су у питању некакви Хрвати још почетком XX века пуштајући их да остану зверови, али не у нашој држави. Време је показало колико смо погрешили што смо покушавали дивљаке да призовемо памети и направимо их поново људским бићима.

Провокације које су започели хрватски посланици у заједничкој држави на челу са Стјепаном Радићем 1920. године наравно наставиле су се. Њихова коначна кулминација била је на седници скупштине 20.јуна 1928. године. Тада је српски политичар и посланик из Црне Горе, Пуниша Рачић не могавши више да трпи њихове испаде, увреде и провокације убио из пиштоља групу хрватских посланика заједно са Стјепаном Радићем. (5)

Није прошло много а Хрвати су смислили нови начин како да урушавају заједничку државу, у којој су по први пут имали заиста слободу. Неумејући да цене то што напокон нису били ничији „коњушари“. Очито је да нису знали да после толико година проведених као слуге се носе са највећом људском потребом и вредношћу каква је слобода. Они су исто то показали и у овом веку када су уз помоћ запада наравно опет преко српских гробова успели да добију некакву своју државу. Када су то већ успели нису размишљали како да је чувају већ су похрлили у заједницу где ће опет бити „мали од палубе“.

Сада када су успели у томе и ушли у тако им драгу ЕУ опет за све проблеме са којим се сусрећу оптужују Србе. Или им и српски гробови сметају, или су ти злочиначки мозгови већ заборавили на злочин који су учинили убијајући и протерујући Србе у „Олуји“ па им се опет Срби привиђају.

У сваком случају 1929. године основана је Усташа – хрватска револуционарна организација (УХРО) у Италији. Ова организација је своје прве терористичке центре за обуку имала у Мађарској а прве инструкторе чинили су им у тероризму ка Србима већ искусни припадници ВМРО-а. Први резултат те обуке била је серија подметања „паклених машина“ у путничке возове у Краљевини Југославији, којима су се превозили углавном Срби. Јасан је био циљ и методологија, изазивали су невине цивилне жртве као што то данас чини ИСИС, како би наводно отворили нерешено хрватско питање.

Као примарни циљ и личност која им највише смета одредили су краља Александра који је био симбол заједничке државе. Заједничко деловање и циљеве које деле са бугарским комитама почетком 1929. године ставили су на папир и оверили потписима. Тако је „Софијском декларацијом“ потписаном између ВМРО-а које је представљао Ванчо Михајлов и УХРО-а испред кога је био Анте Павелић и дефинитивно договорено будуће заједничко деловање. Посредну и непосредну подршку им пружа и комунистичка партија што се најасније показало 1932. године.

У септембру 1932 године организован је тзв. Велебитски устанак. Наравно и овај „устанак“ као и све остали акције које су усташе изводиле имао је терористички карактер. Тако су припадници усташког покрета напали у Госпићу жандармеријску станицу. Овај „устанак“ који се иначе завршио као неуспела италијанско-усташка провокација, комунистичка партија Југославије пропратила је прогласом који „поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну“.
Није прошло много а ти „лички и далматински сељаци“ су припремали нов терористички акт. Наиме на позив Анте Павелића у Рим је крајем августа 1934. године допутовао вођа ВМРО-а Ванчо Михајлов. Састанак је одржан у хотелу Континентал а присуствовао му је и генерални инспектор тајне службе Италије Ериколе Конти. Циљ састанка је био договарање свих детаља око атентата на краља Александра. (6)

Био је то само још један њихов терористички акт подржан од запада. Свет је да је хтео могао са њима да се упозна и током Другог светског рата. Некако су западу увек „случајно“ пролазили непримећено злочини над Србима. Да су хтели могли су сигурно да као и др. Смиља Аврамов у Војним архивима Рима или Фрајбурга као и Државним архивима Вашингтона, Цириха или Лондона пронађу веродостојна документа. Оне извештаје немачких и италијанских команданата који су злочине Хрвата над Србима јасно описивали као нешто најмонструозније што је човеченство доживело. (7)

Како год ВМРО, усташе и балисти су били доказани одани нацистички савезници па данас не чуди то што су њихови потомци кроз НАТО политику Бугарске, Хрватске и Албаније једни од главних заговорника антируске и антисрпске политике. У Јужној и Старој Србији Срби су још 1898. године схватили потребу за сопственим самоорганизовањем од терора који су тада чиниле османлије и бугарске комите. Та идеја је касније заживела у потпуности 1903. године оснивањем и формирањем првих званичних оружаних четничких одреда.

Ти одреди су се часно борили за слободу и Отаџбину како у Јужној и Старој Србији тако касније као елитне јединице на целом етничком, културном и историјском простору мајке Србије. Знали су непријатељи и злочинци да када се чује песма „Спремте се спремте четнице“ њиховим злочинима или окупацији се ближи крај. Можда су се данас сви српски непријатељи окуражили подршком НАТО-а и ЕУ, али ако боље послушају чуће и они речи песме „спремте се спремте…“. Порука би требала да им буде јасна, време је да се спреме спакују своје кофере и оставе Србе и српске територије на миру.

 

____________________________________________________________________________________

  1. sr.wikipedia.org/wiki/Бугарска_егзархија
  2. sr.wikipedia.org/wiki/Јован_Бабунски
  3. sr.wikipedia.org/…/Унутрашња_македонска_револуциона
  4. sr.wikipedia.org/wiki/Kačaci
  5. sr.wikipedia.org/sr-el/Марсељски_атентат
  6. sr.wikipedia.org/sr-el/Нишка_декларација
  7. www.intermagazin.rs/sramota-nasa-deca-u-skolama-ne-smeju-da-u…

слика http://www.carsa.rs/milanovic-bruka-evropske-unije/

-

Страдања српског народа у двадесетом веку и грубо фалсификовање чињеница. Одговорност за злочине над Србима у Хрватској Тито приписао немачком окупатору Злочини 42. вражје дивизије у Мачви Злочини 42. вражје дивизије у Мачви

ВЕЋ годинама уназад почетком августа сведоци смо готово шаблонизованог сценарија који се одвија у Хрватској. Говор мржње, грубо фалсификовање историјских чињеница, неодмерене изјаве најодговорнијих државника, оптуживање Срба и Србије за све недаће овог света, све је гласније, а кулминација се завршава на дан „Олује“ усташким покличем „За дом спремни“.

Од уласка Хрватске у Европску унију све је очигледнији национализам и распирују га политичке странке које напуштају своје демохришћанске корене и усмеравају га у политичком деловању у савезу с онима који не само да су националисти него заступају и пронацистичке, односно проусташке ставове.

Брисел и Вашингтон о томе ћуте. Повремено су спремни да нас упозоре да заборавимо прошлост, да заборавимо шта нам се догађало у прошлом веку, да заборавимо историју, да се окренемо будућности и да градимо другачије Србију, другачије односе у окружењу.

Не сумњајући нимало у њихове добре намере, понекад им је тешко објаснити да, нажалост, Срби и Србија не могу да побегну од историје, да је она испреплетана са свим оним што нам се и данас дешава. Сусрећемо се са њом на сваком кораку наше свакодневице, а поготову почетком августа.

Кад неко каже да је 250.000 људи протерано са својих вековних огњишта да би била спречена нека „нова Сребреница“, онда морамо да се позовемо на историју и да га подсетимо на многобројне „Сребренице“ у прошлом веку.

РЕХАБИЛИТАЦИЈА Степинца, поништење пресуде Главашу, усташки поздрави на јавним скуповима, узвикивање пароле „За дом спремни“ на сваком кораку не да само подсећају на прошлост него наговештавају повратак у прошли век. У деведесете, седамдесете, у 1941. годину и на, већ помало заборављену 1914.

И ето нас опет у сусрету са историјом, са далеком 1914. и терором и крвопролићем у Србији после аустроугарског напада. Нико у Србији није могао да разуме мржњу „браће“ са оне стране трију река, с којом су кидисали на српске војнике и цивилно становништво. Како су се они држали када су у лето 1914. кренули да поробе Србију, најбоље илуструју подаци о броју одликованих војника и официра – Хрвата за подвиге у том походу. За „јуначко држање“ у Мачви, 1. новембра 1914, стотину њих је одликовано и унапређено… Неки су добили и највиша одликовања која су уопште постојала у царству Хабзбурга – Орден витеза Марије Терезије, који је одликованом аутоматски доносио баронску титулу, аустријско, односно мађарско племство.

Приликом другог преласка преко Дрине, 2. септембра 1914. године, припадници 42. домобранске, Вражје дивизије, чији је припадник био и Јосип Броз, потоњи маршал Југославије, нанели су огромне губитке Дринској дивизији II позива… Подручје на коме је оперисала ова дивизија најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва из 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738.

Једно од дивљања аустроугарских војника 1914. године у Мачви забележено је у селу Дубље код Шапца. Српски војници су у једној кући нашли шесторо заклане деце. У следећој, наишли су на четворо малишана са одсеченим главама стављеним поред њих, а на петом је остала глава да виси…

И ПОСЛЕ рата, стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Београд је опростио и пружио руку за историјско помирење.

Аустријски историчар Једличка је писао да се ни у једној држави насталој на рушевинама Хабзбуршког царства није тако благонаклоно односило према бившим официрима аустроугарске војске као у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. У нову, југословенску, војску примани су чак и најосведоченији непријатељи Србије, генерали аустроугарске војске, какав је био случај са злогласним гувернером Србије за време окупације, Хрватом Салисом Севисом, који је у Београду јавно упозоравао Србе да Аустроугарска има довољно вешала за целу Србију…

У југословенску војску примљен је одмах после проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Славко Кватерник, који ће у априлу 1941. прокламовати хрватско-муслиманско усташку државу. Иако познат као изразити „србождер“, примљен је у југословенску војску са чином више – потпуковничким. Постављен је за команданта гарнизона у Цељу. Доживео је и ту част да га краљ Александар 1918. прими у „нарочиту аудијенцију“ и, затим, одликује га Орденом белог орла.

Сви ови бивши аустроугарски официри, примљени са чином више у југословенску војску, углавном, нису остали верни заклетви коју су положили Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевини Југославији. Неки су је погазили такорећи одмах, ставивши се у службу непријатељских држава, а неки 1941, када је основана војска усташке државе, у њој се нашло равно – 3.600 официра југословенске војске, међу којима – 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 254 мајора, 1.005 капетана, 417 поручника…

Тито, Владимир Бакарић и Иван Стево Крајачић,

ГЛАСНОГОВОРНИЦИ нове Хрватске не желе да схвате да су Другим светским ратом и злочином над Србима у НДХ дубоко поремећени односи између два најбројнија народа бивше Југославије и да се једино могу превазићи само суочавањем са свим димензијама тог великог злочина, а не његовим игнорисањем.

Нажалост, и овде морамо још једном да споменемо Јосипа Броза Тита, који је учинио медвеђу услугу и Србима и својим сународницима. Лицитирањем бројем јасеновачких и других злочина, које је сам започео. Он је јула 1961, у Титовом Ужицу изјавио да су усташе побиле „на стотине и хиљаде Срба и хрватских родољуба“.

Jедна од најотужнијих страница јасеновачке трагедије је управо лицитирање бројем жртава, које траје, ево, већ пуних 75 година. Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и његових помагача пријавила је Међународном суду у Нирнбергу да је у Јасеновцу убијено 600.000 људи. Херман Нојбахер, Хитлеров опуномоћени министар за југоисток, писао је да је у логору Јасеновац убијено 225.000 Срба. Немачки командант југоистока генерал Александар Лер наводио је 400.000 жртава у НДХ, а исту цифру помињао је немачки генерал хрватског порекла Лотар Рендулић. Његов колега Ернест Фик је идејном творцу Холокауста, генералу Хајнриху Химлеру, 16. марта 1944. писао је да су усташе побиле „600.000-700.000 Срба“.

Усташе су 22. априла и 1. маја 1945. до темеља срушиле јасеновачки логор и спалили архиву, а једино нису успели да спале све тек побијене логораше и пећ у циглани, у којој су спаљивали живе људе. Оно што нису стигле да сруше усташе, урадила је тек успостављена комунистичка власт у Хрватској. Наложила је да се до темеља уклони зид око јасеновачког логора, поруше све стражарнице и осматрачнице, жичане ограде и пољски бункери. Срушена је и цигларска пећ, коју су усташе биле претвориле у крематоријум.

Усташки џелат „по обављеном послу“ у Јасеновцу

Седам година касније 27. јула 1952, на годишњицу једног од тежих усташких злочина над Србима, у Глини, Тито је одговорност за злочине над Србима, Јеврејима и Циганима, извршен у НДХ, скинуо с леђа ове злочиначке државе и приписао га немачком окупатору!

БИВШИ загребачки надбискуп Фрањо Кухарић сумњичаво је фебруара 1981. у загребачкој катедрали поменуо „оних 40.000 жртава које се приписују Јасеновцу“, а први председник самосталне Хрватске, Фрањо Туђман, пред распад бивше Југославије писао је да је у Јасеновцу „страдало око 30.000-40.000 особа“. Тек 2013, 33 године после Титове смрти, сарадници Спомен-подручја у Јасеновцу сачинили су привремени, непотпуни списак од 83.145 јасеновачких жртава, а Музеј геноцида у Београду регистровао је именом и презименом више од 88.000 жртава логора у Јасеновцу.

Патријарх Герман је на освећењу Храма Светог Јована Крститеља, сада манастира, у Јасеновцу, 2. септембра 1984. рекао:

„Браћо, да праштамо – морамо јер је то јеванђелска заповест, али да заборавимо – не можемо. Нека праунуци праунука наших знају да је онај огромни бетонски цвет на Пољу јасеновачком сведок једног безумља, које никада више не сме да се понови.“

Опростити, али и подсетити да се почетком јула 1966, на отварању споменика у Јасеновцу, није појавио главни домаћин, председник Сабора Хрватске Иван Стево Крајачић, који је уместо у Јасеновац отишао у оближњи Липик – у лов. По завршетку лова у Јасеновцу припити Крајачић је председнику борачке организације Србије, Радисаву Недељковићу, који је предводио делегацију Србије на отварању јасеновачког споменика, рекао:

– Мало смо вас овдје побили!

КОНАЧАН БРОЈ ЖРТАВА

НА основу досадашњих истраживања, београдски историчар Драган Цветковић процењује да коначни број жртава у Јасеновцу износи између 122.300 и 131.100 људи, жена и деце. И да су усташе, поред Јасеновца, у другим логорима и на кућним праговима широм Босне и Херцеговине и Хрватске побиле и у јаме безданке бацили још 345.000 Срба.

www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:680443-Revizija-istorije-pocela-u-Glini

Србима правда и слобода јесу важне, одувек су то светосавци говорили али и својим делима то доказивали и показивали. За разлику од Европе која правду и слободу увек декларативно истиче као своје највеће и основне вредности, али онда када за те вредности треба да се жртвује чека увек православне. Чека тада Србе и Русе да они то својим деловањем, чашћу, вером, правдољубивошћу омогуће. Најбоље се то видело и показало у Првом и Другом светском рату. Ваљда им зато када мир наступи највише смета постојање оних који не причају само, већ иза својих речи и стоје. Постојање оних правих западу никад не да мира да се самољубиво диве свом одразу у огледалу.

Док год постоје православни Руси и светосавци „напредна“ Европа и Америка не могу да сакрију своје немање чојства, части, морала, храбрости… Потпомагале су одувек зато те хијене а и данас настављају да потпомажу непријатеље свега и руског и српског, свега заиста православног. Стварали су они и стварају измишљене државе и нације које обавезно имају антисрпски и антируски карактер. Потпомагали су финансирали и стварали терористичке организације. Затварали очи на праве злочине, а измишљали и приписивали те исте жртвама, организовали атентате… Није им била важна слобода, истина, правда као што су јавно говорили, већ нестанак Србије, Русије, православља због чега су били спремни све да учине.

Тако су рецимо у тренутку када је Владо Чернозенски скочивши на ауто и смртно ранивши са четири хица краља Александра у Марсељу 9 .октобра 1934. године претходиле неке друге изузетно важне а стално скриване историјске чињенице. Не морамо много да анализирамо и доказујемо да ли су неке западне силе, а јесу, помогле директно или само својим нечињењем убиство југословенског краља и зашто им је то ишло у корист. Поменућемо неке чињенице. Могуће разлоге никад довољно истражене из само западу знаних разлога.

Приликом атентата поред југословенског краља лакше је рањен и француски министар иностраних послова. Министар Луј Барту је иначе важио за великог пријатеља краља Александра и приликом вожње која је претходила атентату седео је поред краља. Као пријатељ Краљевине Југославије давао је и велику подршку и ослонац савезу Мале Антанте који су чиниле Краљевина Југославија, Румунија и Чехословачка. Посебно је видео и истицао значај Мале Антанте која је била јасан чинилац у борби против све више растућег нацизма и фашизма у Европи. (1)

У исто то време премијер француске Даладије као и већина других чланова њихове владе били су присталице става који је подржавала и Британија на челу са својим премијером Чемберленом, а који је подразумевао компромисну политику према растућем нацизму и чињење разних уступака Немачкој. На том путу Мала Антанта је само сметала чинећи непремостиву брану нацистима продору ка Русији. Касније је запад ту своју политику потврдио и кроз јасно одбијање да формирају антифашистички савез са СССР-ом.

Али зато су у Минхену 1938. године где наравно Руси нису били позвани, потписали пакт са Немачком. Управо на тој Минхенској конференцији британски и француски премијер су прихватили и разбијање и распарчавање једне од чланица Мале Антанте. Била је то у овом случају Чехословачка, није ништа вредео ни споразум који је ова чланица још од 1924 имала са Француском. Чехословачка је била препуштена грабљивим канџама нацистичке Немачке и могла је сад и она поред Краљевине Југославије да на себи осети „вредност“ француске и европске речи, договора, потписа. (2)

Сви ови догађаји који су касније уследили дају можда јаснију слику на у најмању руку чудну смрт приликом атентата на краља Александра и лакше рањеног француског министра иностраних послова Бартуа. Оно што је остало записано када је Луј Барту у питању јесте да услед неадекватне лекарске помоћи није успео да преживи. Већ то је само по себи запрепашћујуће, а када се томе додају и извештаји да пријатељ југословенског краља није погођен калибром метка који су користили атентатори и којим је убијен краљ Александар све добија још сумљивију димензију. Око тога се није много истраживало, али се свакако зна да су тај калибар којим је погођен француски министар користили француски полицајци.

Није то једина неразјашњена и „чудна“ ситуација везана за овај атентат. Сигурно још невероватније звучи чињеница да су се и поред јасних сазнања да се спрема атентат и протоколом предвиђене вожње у затвореном и блиндираном возилу, француски домаћини одлучили да то измене. Тако су се краљ Александар и његов пријатељ министар француске Барту возили у возилу које не само да није блиндирано, ни затворено, већ модел аута „дележ“ није имао ни кров и потпуно је био отворено.

Србима југословенска идеја није донела никакво добро. Коштала нас је та залуђеност српских територија, српских хумки, српског зноја, суза и крви. Немамо ми ни један разлог због тога да будемо југоносталгични и не распитујемо се ми за истину због некакве Југославије – гробнице српства. Нама је истина потребна да би из ње видели ко је Француска, Немачка, Енглеска шта је то западна Европа и њена демократија, истина је потребна због будућности Србије.

Југословенски краљ Александар Карађорђевић припадао је српској краљевској породици Карађорђевић и нормално је да нас интересује зашто је још један припадник српског народа „изведен на стрељање“. Било је у том Марсељском атентату још много тога што се тиче Србије а и даље чучи у неким мрачним ћошковима разних архива „демократске и напредне“ Европе.

Наравно једна од главних улога у овој представи „европског позоришта“ која се завршила убиством југословенског краља припада и делу некад у Европи водеће силе Аустро-Угарске монархије, Мађарској. Која заједно са Мусолинијевом Италијом пружа на терену комплетну подршку и покриће усташкој идеји. Позната је чињеница да су будући атентатори усташе свој први центар и базу за обуку нашле на тлу Мађарске у камповима Јанка Пуста и Нађа Кањиже. Да су им управо ту прве инструкције и обуку уз европску благонаклоност и подршку давале бугарске комите. Знано нам је да је Мађарска у то време покушава да актуелизује свој гранични спор са све три тада чланице Мале Антанте, самим тим каква је њена крајња аспирација.

Ови усташки центри се после 17.децембра 1933. године и неуспелог покушаја њихових припадника Петра Ореба и Ивана Херничића да убију краља Александра у Загребу већим делом селе у Италију. Настављају тако и даље несметано своју терористичку политику, задржавајући и даље неке од ћелија у Мађарској. Подршка Мусолинијеве Италије не треба да чуди, с обзиром да Италија има територијалне претензије на делове краљевине Југославије посебно Далмацију. Уз то потпуно је позната чињеница и да Ватикан од самог настанка идеје југословенске државе као и објаве Нишке декларације њен отворени и можда и највећи противник.

Нишка декларација настала је у данима када је Србија била на ивици пропасти. У периоду док су у Колубарској бици нестајали многобројни српски животи а у Београду се већ завијорила окупаторска Аустро-Угарска застава. У периоду када је као и увек запад покушавао не да помогне истини и правди, већ само да искористи тренутно клецање Србије. Па је тако док је вршен притисак западних држава у придобијању за савезнике Бугарске и Румуније, великодушно им обећавани и поклањани делове српске територије.

Акт који је Краљевина Србија направила у тако неизвесном и драматичном периоду своје историје а дефинисан кроз Нишку декларацију од 07.децембра. 1914.године успеће да заживи после Првог светског рата. Још једном успешно доказавши да Србију не могу уништити док год у њој живе непоколебљиви светосавци. Тако после Великог рата долази и до остварења, показаће се касније по Србе погрешне идеје уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу. Покушавајући на све начине да спасе већ умирућу аустро-угарску Ватикану је новонастала Краљевина Југославија била озбиљан „трн у оку“. Наравно Ватикану је Аустро-Угарска била посебно битна због службене религије ове царевине преко које су имали одлучујући утицај. (3)

„Света столица је током Првог светског рата подржавала обрачун Аустро-Угарске са Краљевином Србијом охрабрујући њена настојања да очува положај на Балкану. Југословенску државу, која је требала да настане на рушевинама Аустро-Угарске и на „штету“ италијанских интереса, Ватикан није дочекао пријатељски. Када је до њеног стварања дошло 1918, Ватикан ју је признао тек после извесног оклевања, 06.11.1919 а редовни дипломатски односи успостављени су 1920. Југословенско-ватикански односи између два рата били су претежно затегнути. Током 20-их година Ватикан се благонаклоно односио према италијанској окупацији простора уз Јадран и активно се ангажовао око припајања Ријеке Италији…“ (4)

Никако не смемо испустити из вида ни оне вечите мирођије у свакој европској и светској чорби, Енглезе. Они су као и увек желели да наметну свој утицај на балканску политику, због тога покушавајући свим силама да уруше Малу Антанту, која је у том моменту била највише ослоњена на Француску. То наравно отвара и улогу енглеске тајне службе преко вође усташког покрета Анте Павелића. Наиме по документима до којих је дошла професор др.Смиља Аврамов јасно је доказиво да је Анте Павелић од 1926. године сарадник енглеске службе М6. (5)

Тај војни савез Краљевине Југославије, Румуније и Чехословачке који је постојао од 1920 до 1938, многима у Европи а посебно Енглезима је представљао прави камен спотицања. Успоравајући и добрим делом спречавајући њихове смицалице и покушаје перфидног политичког утицаја на Балкан. Чланице су имале потписане уговоре и споразуме са Француском што се касније испоставило само као лажна нада у искреност ове „куће европске цивилизације и демократије“.

Важно је напоменути и то да је овај савез организацијски имао новину која до тада није била позната „напредној Европи“. Као управни орган савеза Мале Антанте установљен је Стални савет. Тај савет је био састављен од министара иностраних послова, који одлуке доноси консензусом. Састајали су се најмање три пута годишње, по потреби и више, у престоници сваке државе чији министар те године председава. Тако је било све до распада који је наступио после Минхенског споразума који „Европа“ постиже са нацистима 1938. године. (6)

Они који нису знали за овај податак сада могу да виде од кога је данас тако модерна ЕУ уствари преписивала. Али исто тако како се та Европа трудила да спута, уруши, надвлада сваку заиста бољу, напреднију а самим тим за њих непознату идеју. Њихов циљ никад није био напредак у правом смислу те речи већ одувек само успостављање контроле ради израбљивања, контролисања и потчињавања других. Данас се са ове историјске дистанце може речи да је краљ Александар по свему судећи био прва жртва растућег нацизма и фашизма у Европи и то уз подршку данас водећих чланица ЕУ.

Ова тврдња је само поткрепљена 23.маја 1957. године сазнањима изнетим у листу „NEUES DEUTSCHLAND“ („Нова Немачка“). У листу „Нова Немачка“ је дакле изнета тврдња поткрепљена документима о такозваној операцији „Тевтонски мач“. Из тих докумената видљиво је да је капетан Хајнс Шпајдел 1934. године, као помоћник војног аташеа у Паризу, слушајући директна Герингова упутства спровео тајну операцију. Операцију која је за резултат имала атентат на краља Александра. Акција је евидентно изведена под командом Шпајдела и Геринговим наређењима уз помоћ већ у „европским“ камповима обућених ВМРО-ваца т.ј. бугарских комита и хрватских усташа. (7)

Не треба заборавити и да су каснија сведочења нацистичког генерала Рудолфа Бамлера као једног од шефова немачке контраобавештајне службе такође потврђивала ове тезе. Генерал Бамлер је између осталог потврдио и да је Шпајдел 1934. године док је био помоћник војног аташеа у Паризу је прешао у Абвер. Абвер као спољно информационо и противобавештајно одељење Врховне команде оружаних снага нацистичке Немачке имао је стратешки задатак организације и извођења субверзивних делатности широког обима у иностранству. (8) Након свега овде изнетог да није реч о лицемерном западу можда би нас чудила Шпајделова послератна каријера. Бивши припадник Абвера и официр Хитлерове нацистичке немачке после Другог светског рата постаје командант европских снага НАТО у Западној Немачкој од 1957-1963.

Данас су целој ЕУ опет пуна уста антифашизма, али нико и даље не показује ни заинтересованост а ни добру вољу да се најзад отворе архиви и расветли атентат у Марсељу. Убиство у коме је југословенски краљ, припадник народне и ослободилачке династије Карађорђевић, залуђен југословенском идејом и спречавајући разбијање Југославије постао непријатељ коминтерне али и растућег европског нацизма на челу са Немачком.

Очито да ни данас „демократској“ Европи не би никако одговарала истина. Да би откривање правих разлога између којих и та да је Мала Антанта била брана за продор нациста ка Русији, приказала Европу у неком другом светлу, оном правом. Зато нама данас посебно треба да буду урезане следеће речи:

„Не можемо се изговарати да је неко срећније време да бисмо и ми били срећнији. И у најбољем времену можемо изгубити и образ и душу, а у најгорем времену и у најтежим приликама можемо да сачувамо и образ и душу.“

Патријарх Павле

Светосавци су одувек знали како се чува образ и душа. Србија је зато одувек могла поносно сваком да погледа у очи. Знали смо увек шта је оно без чега се не може речи да смо људи и што је још важније то нисмо само декларативно изговарали већ се увек за то и борили. Сигурно је да су тешка времена, нама сигурно најтежа у којима смо ми били. У оним ранијим која су била и тежа и гора живели су наши ђедови. Они нису изгубили ни образ ни душу и тиме су нама оставили могућност да живимо као људи. Сада је наше време на нама је да докажемо да смо способни да као прави светосавци сачувамо част, образ и душу. Покажимо да не лажемо и да нам је то заиста важно. Да смо спремни и способни да потомцима оставимо поносну Србију.

_______________________________________________________________________________

  1. sr.wikipedia.org/sr-el/Марсељски_атентат
  2. sr.wikipedia.org/sr-el/Споразум_Рибентроп—Молотов
  3. Југославија и Ватикан 1918-1992, Радмила Радић Институт за новију историју Србије//zdjp.si/wp-content/uploads/2015/06/radic.pdf
  4. www.intermagazin.rs/sramota-nasa-deca-u-skolama-ne-smeju-da-u…
  5. sr.wikipedia.org/sr-el/Мала_Антанта
  6. www.novosti.rs/…/aktuelno.293.html:607509-Operacija-Tevtonski-…
  7. sr.wikipedia.org/wiki/Абвер

 

слика http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/1951811/otkrivamo-komunisti-vozili-pomije-u-vozilu-u-kom-je-ubijen-kralj-aleksandar/media/1672/2

Пуна је историја Србије епских битака, храбрих дела, надљудских подвига, часног држања… Препуна је српска прошлост јунака, хероја, витезова, хајдука, устаника, комита, четника… Можда само због бољег разумевања историјске истине морамо бити опрезнији код коришћења неких назива српских формација и јединица. То се односи и на врло устаљено позивање на комите. Назив настао од речи комитет, често у списима, песмама, на терену, у народу и историји коришћен за мале српске војно-ослободилачке формације и чете. Наравно опрезност није због тога што то није српска реч или што је Срби нису користили. Опрезност је потребна због оних других који су такође за своје јединице користили често ово исто име.

Не би то требало превише да нас изненади, па имали смо ми у својој историји много драстичнији пример. Реч на коју се ми данас сви јежимо, а коју је од 07.јануара 1929. године користила клерофашистичка хрватска и њихове војне формације на челу са Анте Павелићем. Име које има потпуно друго порекло и значење, али су га хрватски зверови потпуно упрљали. Прави извор настанка овог имена је реч устаник и потпуног је српског порекла. У свом настанку била је везана за Србе из Херцеговине и подизање Херцеговачког устанка (1875-1877).

Мада се може пронаћи и раније у неким од историјских списа XIX века где се Срби устаници у бунама против отоманског зулума и терора тако називају. О његовом правом српском пореклу сведоћи и Богошићев Нацрт закона за усташе. Као и књига „Дневни записи једног усташе о босанско-херцеговачком устанку 1875-1877“ Петра Мркоњића. Име некадашњег славног хајдучког вође, које је као псеудоним користио краљ Петар I Карађорђевић током „Невесињске пушке“. Српског устанка подигнутог у околини Невесиња који се врло брзо проширио по целој Босни и Херцеговини. Вук Стефановић Караџић је такође у својим делима за српске устанике користио реч усташе. (1)

Данас реч усташе и њихово деловање везује се само за најстрашније злочине. Толико ужасне да се чак и нацистичка Немачка од њих ограђивала. Та зверства чињена су првенствено на светосавцима. Са њима је настављано увек кад год би им се пружила прилика, па тако и крајем XX века приликом распада Југославије. Наравно да с обзиром на то Срби не воле ни да чују реч усташе. Или још горе, не дај Боже да нас неко случајно помеша са тим нељудима и зверима. Ово око усташа нам је свима углавном добро познато. Много мање нам је знано да се нешто слично догодило и са комитама.

Именом који су српски устаници у Јужној и Старој Србији користили док се није усталило и задржало име данас свима нама добро познато. Име које је прославило српске борце за слободу и правду, борце против тираније које су они са поносом истицали, прославили и носили. Име које је касније означавало најелитније и најученије делове српске војске у краљевини – четнике (од речи четовање, мада се негде везује и за Пољску реч четник што значи бунтовник).

Вратимо се сада настанку комита (касније четника) као вида организованих оружаних јединица за ослобођење Јужне и Старе Србије везане за крај XIX века. У том периоду српски културни, етнички и историјски простор Јужне и Старе Србије био је под окупацијом отомана, али и додатно изложен покушају насилног верског преумљивања од стране бугарске Егзархије. Цркве која је од свог оснивања и добијања фермана од султана Абдул Азиса 27.фебруара 1870 године. на простору Јужне и Старе Србије чинила све како би спречила Српску Православну Цркву у њеном функционисању.

Вечинско српско становништво на овом простору успешно је одбијало ову агресивну и насилну политику бугарске Егзархије. Мада је наравно било и оних посебно у градовима, који су под утицајем бугарских конзуларних чиновника и бројним личним повластицама попуштали. Ипак те „потурице“ слабићи који су „продавали веру за вечеру“ били су само усамљена и јадна мањина. (2)

Да би појачали притисак на оне праве Србе, оне непоколебљиве, чврсте, „непослушне“ и убрзали стварање некакве „Велике Бугарске“, бугарашки кругови у Солуну крајем XIX века основаше ВМРО. Унутрашња македонска револуционарна организација званично је била основана и представљена као извршни комитет за ослободилачке акције од отоманске окупације. Управо због те идеје, која је деловала потпуно искрено и чисто основане су и јединице које треба да воде борбу и спроводе наређења комитета а назваше се комите.

Не знајући за прави разлог настајања који је ВМРО вешто сакрио а вођени увек идејом слободе Срби основаше своје јединице под истим називом. У почетку су се чак са доласком зиме и престанком могућности за акцијама на терену заједно склањали у Србији код јатака. Тако је било све док се није разоткрила права политика ВМРО и њен првенствено антисрпски карактер. Ово тајно револуционарно удружење имало је за основни циљ стварање независне државе Македоније на простору Јужне Србије како би тај простор лакше припојили Великој Бугарској.

Имала је тада Бугарска и подршку од запада, баш као што то данас имају арбанашка племена на Косову и Метохији која покушавају да направе некакву само њима знану државу коју би припојили „Великој Албанији“. Државу коју гле чуда, уз подршку ЕУ и НАТО-а треба опет да направе баш на српском извору, српској светој земљи, на крви, сенима и моштима Срба. Наравно потомци оних правих Срба никад им то без обзира на сву подршку запада коју имају неће допустити. Ни нашим прецима није било лако док су четовали по Старој и Јужној Србији бранећи српске светиње и српски род али се нису предавали. Отуда ни ми данас немамо права на кукњаву, наше је да се са неправдом увек ухватимо храбро у коштац.

Акције које су требале да доведу крајем XIX века до стварања некакве независне Македоније предводили су ученици школе бугарске Егзархије и њени активисти, називајући при томе себе комитама. Те активности су се на терену и пракси претвориле у терористичко убијање српских свештеника, учитеља, виђених људи… Својим деловањем још једном показујући и свој јасан антигрчки али првенствено антисрпски карактер. Омогућивши тако отоманским окупаторима са стране да пажљиво посматрају не реагујући и уживајући у „хришћанским размирицама“, само их дозирајући. (3)

Додатно су у том периоду челници ВМРО били уплашени успесима које је код отомана уз велику помоћ и притисак братске Русије остварила српска дипломатија. Као резултат тог успеха цариградски патријарх поставио је Србе за епископе у Призрену 1896. године, и Скопљу 1897. године. Тиме су Срби од 1897. године добили и могућност да у Битољском и Солунском вилајету отварају своје школе. Затечени новонасталом ситуацијом челници ВМРО доносе одлуку о радикализацији антисрпске кампање и борбе.(4)

Као резултат такве одлуке ВМРО 1897. године у Солуну оснива подкомитет централног комитета органозације. Прилоком оснивања додељују му назив „Друштво против Срба“, врло сликовито. На чело подкомитета постављају Дамјана Груева, једног од оснивача и ВМРО-а. Сем назива подкомитет добија и своју крилатицу која још једном дефинише циљеве организације и њено деловање – „ … огњем и мачем искоренити Србе из Македоније“. Резултат је био врло брзо и видљив, кренуло се са ликвидацијама свих виђенијих Срба, као и елиминисањем свега српског. (3)

Мале чете тог комитета или подкомитета, како год, на терену становништво је називало „комитама“. Не схвативши у почетку разлику између правих бораца за национално ослобођење од отоманских завојевача које су предводили Грци и Срби, и оних са неком потпуно другом идејом и идеологијом на чијем челу су се налазили Бугари. Тако је било све док се на терену није јасно видело да бугарски официри своје мале одреде користе искључиво за оружане сукобе са непоколебљивим и „непослушним“ Србима и Грцима. Којима није падало на памет да плаћају „заштиту“ и зулум бугарским комитама док они спроводе идеју некакве „Велике Бугарске“. Од тог времена грчке чете почеше користити назив андарти, а српске име четници.

Управо терор над Србима у Старој и Јужној Србији био је окидач 1898. године за настајање идеје и неопходност оружане заштите угроженог светосавског народа. Ова идеја само добија и своју званичну реализацију 1902. године оснивањем Централног одбора Српске четничке организације (или Српске револуционарне организације). Спајањем централних одбора Београда, Врања, Скопља и Битоља 1903. године оснива се и Српски комитет.

Његово оружано крило званично је активирано 1904. године. Пре самог званичног активирања оружаног крила на терену су претходила деловања и акције патриота појединаца као и мање групе самоорганозованих бораца за слободу. Који су већ дејствовали под именом четника, али у том периоду још увек делују и под називом комите. Тако је бивало све док се и дефинитивно није видео прави смер деловања ВМРО и бугарских комита. Што је и условило да Срби своје чете и поред тога што и даље егзистира име комите све учесталије називају четници.

Истина се као и злато не добија калемљењем већ спирањем свега онога што није злато“

Л.Н.Толстој

Пажљиво читајући историју као паметни људи и не заборављајући скупо плаћено искуство наших ђедова мора нам бити јасно да ће нам будућност поново донети уједињење наших непријатеља. Потомака балиста, усташа, бугарских комита који ће новоосмишљеном подлошћу и под новосашивеним заставама ЕУ и НАТО, наново покушавати да Србију сведу на простор оне њима тако драге, предкумановске из 1912. Заборављају они да ће такве њихове тежње за последицу сигурно узроковати зрење свести код патриота и родољуба о неопходности ослобођења.

И не само ослобођења већ и раскршћења са погубном комунистичком тезом гурнутом са запада, о опасности од великосрпске хегемоније. Поставком која је после Дрезденског конгреса 1928. године постала службени став коминтерне. То је она теза како Југославију треба разбити као великосрпску творевину. Са њеним разбијањем се уз помоћ ЕУ и НАТО-а и успело крајем XX века.

На самим почецима њеног разбијања највећи допринос су дали занесени комунисти који су почели да раде на разбијању државе потирући све српске војничке победе у ослободилачким ратовима. Свим силама се трудећи да српске четнике представе злочинцима. Вешто кријући од народа оно право „злато“, било је важно да они „калемљењем“ заједно са западом направе неку своју истину и историју. А онда им се наравно то накалемљено чудовиште без вере измакло контроли и само донело нове жртве, опет наравно већински српске.

Да није било четника, части, чојства и речи која се држи, данас не би имали на чему да стојимо нити чиме да се поносимо. Зато је јасно видљиво како се и данас у одређеним круговима намерно избегава или блати име четника. Натурајући нам име комита или нека друга лажна имена уствари покушавају да српско „злато“ замене са ЕУ накалемљеним спојем, који би требао да „блиста“ на НАТО застави некакве нове Западно-Балканске заједнице. Могу они да наставе и даље да праве своја калемљена чудовишта али овог пута без светосаваца. Нама у тој њиховој каљузи сигурно није место.

Сперимо зато сав тај лажни сјај који нам запад потура и оставимо само оно „злато“ које нас вековима чини поносним. Не дозволимо никад непријатељима и лажним душебрижницима да нам кроје прошлост и истину. Не наседајмо провокацијама да су то само српски митови. Крв којом је натапана српска света земља и мошти наших предака којом је сваки педаљ наше Отаџбине поплочан није никакав мит. Наша прошлост за разлику од историје тих западних хијена не тражи прекрајања да би се на њу могло бити поносно. Душу нам никад узети неће.

  1. sr.wikipedia.org/wiki/Усташе
  2. sr.wikipedia.org/wiki/Бугарска_егзархија
  3. sr.wikipedia.org/…/Унутрашња_македонска_револуциона
  4. www.svprohor.org/Newsview.asp?ID=94

Злочини геноцида над српским народом у НДХ и на Козари и Поткозарју

СТЕПИНАЦ БЛАГОСЛОВИО САТИРАЊЕ СРБА

Дечји логори, логори смрти за српску децу у Независној Држави Хрватској јесу најмонструознија места за уништавање младости и будућности једног народа. И сви концентрациони логори у НДХ. Они ни по чему не заостају по ужасима које је јеврејски народ претрпео у нацистичкој Немачкој широм Европе у току Другог светског рата. Холокауст је страшна реч од којег сваког Србина подиђе језа! Ми, Срби смо то увек и одувек разумели, јер знамо кроз векове шта је геноцид и онда, када се цео свет уроти против вас. То се српском народу десило и 1999, у новијој, глобалистичкој историји.

Усташе спроводе жене и децу са Козаре у логоре

Људи у усташким и домобранским униформама хрватске државе и црним ризама, и жене Хрватице у монашким, часне сестре Римокатоличке цркве побили су Срба за цео један огроман град, или покрајину. Зашто је злочине над православцима, или како нас вековима називају „шизматицима” одобравао Ватикан? Зашто је то благословила Римокатоличка црква, поручивши усташама и њиховим бискупима и фратрима да им је сваки такав злочин унапред опроштен? Да ли ће се икада сазнати прави број пострадале српске деце у усташким логорима?

КАРТА усташког ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА у НДХ

Концентрациони логори оснивају се невероватном брзином након проглашења НДХ, 10. априла 1941. Одредбу о подизању логора потписао је тадашњи министар унутрашњих послова Андрија Артуковић, касније назван „балканским Химлером”. На подручју НДХ основана су 22 концентрациона и сабирна логора:„Даница”, крај Копривнице, Вировитица, Винковци, Ђаково, Горња Ријека, Костајница, Тење крај Осијека, Јадовно код Госпића, Јасеновац, Керестинец, Карловац, Хрватска Дубица, Доњи Михољац, Јастребарско, Крушчица у близини Травника, Лепоглава, Логор-град, Земун, Стара Градишка, Славонска Пожега, Слано на Пагу, Сисак (циглана).
Данас, после 70 година, констатујемо да су зверства хрватских злочинаца над којима су се згражавали и сами фашисти, осмишљени у главама болесних умова поглавника Анте Павелића, његове солдатеске и припадника римокатоличког клера у Хрватској на челу са Алојзијем Степинцем.

Убијени малишани у логору Јастребарско

Да ли ће се икада знати прави број крвника у римокатоличкој ризи!? Тај злочин је још монструознији када се зна да су убијајући преко 120 хиљада српских малишана, потом и јеврејских и ромских, у јасеновачким логорима… се позивали на Исуса Христа. Зар усташка војска у Хрватској на тај начин није поново разапела Исуса?

ОПЕРАЦИЈА ЧИШЋЕЊА ЗАПАДНЕ БОСНЕ

Непријатељска офанзива на Козари сатрла је скоро све српско што се по земљи креће. Започела је 10. јуна 1942. и по војној стратегији подсећа, на „Олују” и „Бљесак” (током недавних ратова на простору Хрватске, 1995, када је Туђманова солдатеска протерала преко 250 хиљада Срба и убила више од 7 хиљада наших сународника; још увек се „води” преко шест хиљада Срба у овим погромима, под ставком – „нестали”)!

Фото: jadovno.com

Крваву офанзиву на Козари водиле су немачко-хрватско-усташко-домобранске, до зуба, наоружане јединице. У историји је остала упамћена као операција „чишћење у Западној Босни”. А Западну Босну, зна се, очистили су од Срба.

На саветовању у Солуну 20. маја 1942. заступник команданта немачких оружаних снага на Југоистоку генерал Валтер Кунце, на основу извештаја начелника Штаба борбене групе „Бадер” генералштабног потпуковника Вернера Фаферота, оценио је да на Козари има преко 3.000 наоружаних партизана. Према Хитлеровим привременим смерницама од 12. и Бечке конференције од 24. априла 1941, Козара с Поткозарјем нашла се у немачкој окупационој зони. Штаб немачке 718. дивизије био је смештен у Бања Луци, а њени делови размештени су били у Сарајеву, Зворнику, Сремској Митровици, Славонском Броду, Загребу. Немачка артиљерија је била смештена у Сарајеву и Загребу. Рудник Љубовију посебно је чувало око 900 Немаца из 923. Ландершицен батаљона. Партизанска одлука о оружаној акцији, што је званични почетак устанка, донета је 27. јула 1941. у Орловцима, код Приједора. Вулкан се провалио читавом Крајином. У августу Козара се орила од пушака и јаука. Штаб домобрана војсковође Славка Кватерника НДХ за Козару, Босанску крајину и Лику ангажује читав домобрански здруг под командом генерала Михајла Лукића. Наређено му је да „уведе ред” у местима око Грачаца и Бихаћа. Домобрански кнински здруг био је ангажован између Крке и горњег тока Врбаса, а сански здруг из Приједора са Драгутином Румлером за сређивање ситуације између Уне и Саве. Румлер само у извештају од 17. августа 1941. напомиње чак 10 хиљада побијених људи у срезовима: Босански Нови, Приједор, Сански Мост, Босански Петровац, Бања Лука, Вакуф, Јајце… Мртвих је било много више, јер је Румлер писао да су његови кољачи масовно насрнули на народ Козаре и Поткозарје. То кажемо, да би се још једном подсетили, да козарачка Голгота почиње још од 1941. Уједно то је било и прво „чишћење” терена од Срба и масакрирање српског становништва.

деца у логорима

На самом Козарачком подручју са градовима Босанска Дубица, Б. Костајница, Б. Нови и Приједор, претежно су живели Срби. У попису становништва из 1931. избројано је 33. 687 домаћинстава са 199. 289 становника, од тога Срба је било 137.710, муслимана 32.613, Хрвата 25. 651, Немаца 1.643, Украјинаца 1. 337 и неколико стотина Италијана. Срба је 1941. на ширем подручју Козаре било преко 180 хиљада. На Козари су живели сељаци Лијевче Поља, Кнежпоља, Дубичке равни…

До краја 1941. у НДХ били су потписани законске одредбе и наредбе о преласку с једне вере на другу, преким судовима, промени јеврејских презимена и обележавању, како пишу усташе, жидова и жидовских тврдки, и „Законска одредба о упућивању непоћудних и погибељних особа на присилни боравак у сабирне и радне логоре.”

Средином априла 1941. у згради глинске болнице усташки министар правосуђа др Марко Пук одржао је тајни састанак са водећим усташким главешинама. Ту је донета одлука да се одмах почне са планском ликвидацијом Срба, Јевреја и других „непоћудних елемената”. Усташки министар и опуномоћник Анте Павелића за унутрашње послове у Новој Градишки др Милован Жарко 1. јуна 1941. претећим речима је говорио о политици усташке НДХ: „Ово има бити земља Хрвата и никога другог. И нема те методе, коју ми нећемо као усташе употријебити да начинимо ову земљу хрватском и да је очистимо од Срба. Ми то не тајимо”.

JASENOVAC 3.2

Павелићев стожерник, адвокат, Бањалучанин, др Виктор Гутић у Санском Мосту у исто време изјављује: „Друмови ће пожељети Србаља, али Србаља више бити неће!” Треба да се зна да је, „усташки бог”, како је за себе говорио Гутић, једноставно у НДХ укинуо српску нацију. Све Србе је прекрстио у гркоисточњаке. На обали Саве тога лета било је на стотине натписа упозорења: „Жидовима, Циганима, Србима и псима забрањено купање!”

После извршених припрема, немачке снаге су 10. јуна прешле од Бања Луке у напад и брзо освојиле Приједор. Командант Приједорског партизанског одреда био је др Младен Стојановић, Љешњанско-добрљинског Јосип Мажар-Шоша, Босанско-дубичког Бошко Шиљеговић, Каранског Жарко Згоњанин, Босанско-костајничког и Баљског одреда Петар Драпшин.

За извођење козарачке офанзиве, према наређењу немачког команданта на Југоистоку, формирана је Борбена група „Западна Босна”, под будним оком команданта немачке 14. дивизије, коме је било потчињено преко 15. 000 немачких и 21. 000 усташко-домобранских војника. Борбена група „Западна Босна”, под руководством команданта немачке 714. дивизије генерала Фридриха Штала, била је састављена од 9 немачких пешадијских батаљона, три самостална батаљона 924. Ландесшицен, фолксдојчерски „Виндхорст” и „Принц Еуген”, затим, 6 батерија артиљерије, 202. тенковски и 699. пионирски батаљон, две чете 521. пука за везу, један оклопни воз, пет мађарских речних монитора, око 25 усташко-домобранских батаљона, осам батерија артиљерије, неутврђени број авиона и укупно 40 хиљада војника. Другог дана операције, са свих страна био је затворен обруч око Другог крајишког НОП одреда. Заједно са Крајишким одредом голоруки и уплашени од зверстава усташа, почели су да се повлаче Срби са Козаре. Напуштајући своја згаришта, спас је тражило преко 80 хиљада Срба.

muzej-zrtava-genocida00501

Из Загреба на козарачко бојиште стигао је да охрабри своје усташке „јунаке” поглавник Павелић. Лист „Нова Хрватска” у четвртак, 2. јула 1942. објављује илустровану репортажу „Поглавник међу својим јунацима”. Цитирамо: „Неочекивано објављена је данас вијест у свим хрватским новинама, да је поглавник обишао војне јединице у подручју Козаре, где воде дјелатност против партизанских одреда. Вијест је прострујала по читавој држави. Опаљени од сунца млади хрватски војници данима, ноћима проводе у рововима и доприносе у овој борби највећу жртву у одбрани своје домовине у сређивању њезиних унутрашњих прилика.”

Реченице које следе су Хитлерове и у извесном смислу ће нам послужити, како бисмо схватили где су све завршавала српска деца са Козаре. Најмање 40 хиљада дечака и девојчица са Козаре умирало је по усташко-хрватским логорима смрти, а на хиљaде малишана је оставши без родитеља пребацивано у Немачку као свежа словенска крв породицама без деце по Немачкој.

„Најмање што можемо учинити то је да спречимо даљи прилив словенске крви… Зато је наша дужност да истребимо те народе. Мора се развити посебна техника истребљивања. Ако имам снаге да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омладине, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне словенске расе, која се множи попут гамади. Ја их нећу све поубијати, него спречити да се множе. Зато ћу мужеве раставити од жена. Има више начина да се један народ уништи, систематски, без крви. То ће бити планско уништавање народа. Један од најважнијих задатака немачке политике биће да се свим средствима спречи даљи пораст словенских народа – говорио је о свом монструозном плану Адолф Хитлер.

STRADANJE SRBA

За војску НДХ такав полигон постала је Козара. Незапамћена битка на Козари трајала је 50 дана. У њој су се истопиле партизанске снаге. Офанзива је донела несагледиву трагедију и нестанак српског народа са тих простора. Сав бес Немци и војска НДХ искаљивали су на беспомоћном српском народу. Наредба је гласила: „Све становништво похватати и спровести у сабирне центре. При покушају бјекства без милости употријебити ватрено оружје. Младе жене и девојке, према заповјести Фирера, транспортирати на рад у Немачку. Старије жене и дјецу отпремити у Јасеновац који може примити неограничени број затвореника.”

djeca_kozare_mapa_jastrebarsko1942
Највећа хајка на српско становништво на Козари, каква никада није записана и запамћена, почела је пред крај немачко-усташке офанзиве. У дневној заповести генерала Штала од 18. јула 1942. дословце је било записано: „Данашњим даном завршен је подухват Борбене групе `Западна Босна` на простору Козаре и Просаре. Целокупно становништво опкољеног подручја је исељено, извршено је темељно чишћење простора”.

Поменутог фашистичког генерала у знак признања за „ванредне успјехе и побједоносне подухвате”, Анте Павелић одликовао је одмах после офанзиве.
– Највишим одличјем за војничке заслуге поглавник Анте Павелић је 22. српња 1942. одликовао њемачког генерал-мајора Фридриха Штала „Жељезним тролистом Првог ступња”. Том чину су присуствовали доглавник Славко витез Кватреник, министар вањских послова др Младен Лорковић, доглавник постројник др Људевит Шолц, главар главног стожера Хрватског домобранства генерал Владимир витез Лакса и главар Главног стожера војнице пуковник Томислав Сертић. Одликовање је уручено у свечаној Јелачићевој дворани, а текст је читан на два језика, хрватском и њемачком – писало је у листу „Нова Хрватска”.

СЕЋАЊА КОЗАРАЧКИХ ДЕЧАКА И ДЕВОЈЧИЦА

Срби на Козари су ужасно страдали. О томе говоре историјски архиви, докумената, изјаве људи… „Талас авиона сипа бомбе. Чује се лелек, вриска жена и деце. Једина мисао била је што дубље у Козару. Према Витловској све више смо наилазили на језиве призоре. Свугје около мртви, лешеви људи, жена, деце, побијена и стока. Врућина је, све се распада. Сва околина заудара на трулеж. Из једне шумице чујемо промукло дозивање. У сусрет нам иде један човјек. Ране су му пуне црва. Витловска је сва спаљена. Непријатељ је поубијао и рањене људе. Иде једна жена. Застајкује и прегледа мртве, као косовка дјевојка тражи преживјеле… – записала је у свом дневнику Мира Шиник Станков.

На Козари ништа живо није било поштеђено. Немци и усташе су пажљиво дизали нагњиле букве, митраљирали крошње, претраживали јарке. Данима су ишли у стрељачком строју кроз читаву Козару.

„Једног дана“, казује Козарчанин Ђуро Иветић, „фашисти су нас покупили по селима. Повели су нас према Босанској Градишци. Усташе су нас малтретирале. Отимали су нам краве које смо од кућа повели због млека. Код старог моста који је био порушен фиотографисали су нас са разних страна. Чим смо прешли на другу страну Саве преузеле су нас логорске усташе. Потом су одвајали децу од мајки. Из моје породице прво су одвели две старије сестре, Петру и Драгињу. Одвојили су нас од родитеља и отели мене, брата Васу и млађе сестре Живку и Мару. Поново су одвајали дечаке од девојчица. Био сам без игде иког свог у групи од преко 600 дечака. Гледали смо свакога дана како усташе кољу. Сећам се да је логорник Анте Врбан немилосрдно убијао. Никада нећу заборавити сцену када је извео једног човека са Козаре и уперио му пиштољ у главу. Човек га је молио да га поштеди јер има шесторо деце. Убио га је као звер“.

Српска дјеца са Козаре

Само у општини Босанска Дубица, после Другог светског рата, регистровано је 6. 955 дечака и девојчица без родитеља. Будући да су Срби са Козаре обично имали од петоро до деветоро деце, још поуздано није утврђено колико је малишана побијено. Ако се у концентрационе логоре НДХ, после офанзиве, слило 80 хиљада Козарчана, ипак, не треба посебна математика да би се израчунало колико је српске деце прогутало усташко гротло.

Влатко Димић, тада дечак са Козаре прича о црним данима.
–У наше село у сумрак су стигли њемачки тенкови. Велика колона народа тјерана је према Босанској Дубици. Дотјерани смо у сабирни логор Церовљани. На хиљаде нас, Срба. Наша породица је имала осам чланова. Мајка Косара, отац Маријан, ми дјеца и наша бака. Никада нећу заборавити мајчину смрт. Прво су нам усташе одвеле оца. Сви похапшени одрасли мушарци морали су да се скину до појаса и да клекну. Видео сам мог оца како клечи у колони. Прво је бака покушала да му дотури мало хране. Усташе су почеле да вичу на њу и да је туку. Онда је према оцу кренула мајка. Није се освртала на усташке пријетње. Када се одмакла неких 20-так метара један разбјешњени усташа испалио је из аутомата читав рафал на мајку. Пала је као покошена. Лева страна мајчиног тијела била је сва изрешетана. Посмартали смо, згрожени и неми од бола, мајку сву у крви. На образу су јој биле сузе.”

Немачке и усташке јединице нису напустили Козару док је потпуно нису очистили од српског народа и од остатака партизанских одреда и њихових рањеника.

МАСОВНА ДЕПОРТОВАЊА И УБИЈАЊА

Подаци о броју депортоване деце су непоуздани, према писању титоистичке штампе и историјских читанки од 23. 858, до 40 хиљада, или више, колико данас процењују стручњаци. Брозу није ишло на руку да сатанизује свој хрватски народ, нити усташе, тако да је било уочљиво да у време његовог режима није чак смело да се помене српско име као страдалног народа. У документима је писало да су страдали недужни хрватски грађани – антифашисти. Чак у извештају Земаљске комисије из 1946. Злочини у логору Јасеновац, једва да се помиње српски народ, као страдални, а убијено је, подсећамо преко 730. 000 Срба, 23. 000 Јевреја, 80. 000 Рома. Убијено је 12.000 српских малишана. Чак међу члановима Земаљске комисије нема ни једног Србина. У исказима које су Комисији давале преживеле жртве, логораши, скоро да нема Срба. Обично су изјаве узимане од Хрвата, Словенаца и ЈеврејаКао да Срби нису масовно убијани у НДХ. Јосип Броз Тито је заташкавајући хрватска злодела, подржавао геноцид над српским народом. Усташке злочине над Србима вешто је упакивао у „несрпско” страдање, јер је Броз убијену децу, жене, људе, старце подводио под „грађане Хрватске” или антифашисте. Стога не треба да чуди што се у свету није знало за српски Аушвиц.

Непрегледне колоне српског народа лета 1942, иза којих се дизао облак прашине, кретале су се према сабирним логорима у Јасеновцу, Млаки, Јабланцу, Церовљанима крај Дубице, Старој Градишци, Новској, Пакленици, Приједору… Рачуна се да је у то време само кроз логор у Старој Градишци прошло најмање 20 хиљада српске деце, узраста до 7 година.

kozara
Једно од сведочења из Старе Градишке препричала је Иванка Пинтер-Гајер, окружни јавни тужилац на суђењу ратном злочинцу Андрији Артуковићу, 14. априла 1986. у Загребу. Догађај у поменутом логору описала је Јордана Фритландер и све што је рекла ушло је у оптужницу против Артуковића.
Фридлантерова наводи да су лета 1942. некада дневно у логор стизали транспорти са чак 5.000 козарачких жена и деце и да је главни у преузимању био Анте Врбан, ратни злочинац. Деца су била заточена с мајкама у „кули смрти”. Грчевито су се држала за мајке. Насилно су одвојена од мајки и стављена на ливаду преко ноћи. По наређењу злогласног Врбана, сутрадан су најмлађи пренети у просторије за убијање. Била су то дечица између шест месеци и две године – бебе. Неке логорашице су се пријавиле да помажу око деце, попут Хрватице Фридлантерове. Била је сведок да су деца после две недеље изгладњивања и злостављања немилосрдно убијана: „Једног дана појавио се Врбан и наредио да малу децу треба пренети у просторију која је била димензија четири пута четири метра. Из ове просторије плач и вриску своје деце могле су чути сироте мајке. Десетак логорашица Хрватица добило је наређење да децу пренесу у ћебадима, тако да смо морале одједном да преносимо, стрпавши од 10 до 15 беба. Бацана су деца на децу. Накупило се у једном моменту деце у висине од преко метра, а хрватске логорашице су морале по тој деци газити. Пре него што су те жене ушле са новим групама беба, малени су се већ размилели”.

„Једном детету се кроз отвор помолила рука, или нога, па сам рекла Врбану. „Не могу ући унутра, јер је дијете помолило руку и ногу кроз отвор.”
На то је Врбан узвикнуо:„ Није их твоја мајка родила!”

„Врбан је гурнуо врата и бебина нога се размрскала. Након тога узео је дјетешце за другу здраву ногу и лупао њоме о другу страну собе у зид, врло брзо је било мртво. Остале логорашице су заједно са мном од подне до дубоко у ноћ доносиле дјецу у собу, и буквално газиле по њима, често пута и по мртвој деци, из којих су већ излазила цријева. Касније су сва та српска дјеца циклонизирана”.

Логорашица Мубера Карабеговић – Осмић добро памти усташка зверства над козарачкоим мајкама и децом.

–Настао је врисак и кукњава да се није могло ни слушати ни издржати. Разбјешњене усташе тукући мајке, чупале су малену дјецу из њихова наручја и као цепанице бебе су бацали у страну. Било је мајки које низашта на свијету нису хтјеле да се одвоје од своје дјеце. Чврсто су држале своје дјетенце у наручју и грчевитио се бориле. Чули су се само пуцњи. Падале су мртве мајке којима су дјеца испадала из руку. То је потрајало неколико дана.

Здраву и одраслу мушку децу усташе су одвајале и од њих по кушавали да направе мале усташе, терајући их да обуку униформу оних који су масакрирали њихове мајке, очеве, беке, деде, браћу и сестре. Родитеље су водили у Млаку где су их хрватски војници поклали. Усташе су се враћале са места злочина пијани и голи до паса, с крвавим рукама и испрсканом одећом од крви. Од крви опране и очишћене одеће убијених, стваране су велике бале, које су отпремане у Загреб. По личном наређењу Анте Павелића, та одећа дељена је као помоћ сиромашним Хрватима у НДХ.

Децу су двојили од мајки и обукли у усташке униформе

Најозлоглашеније усташе у логору Стара Градишка били су: сем Врбана, Макс Лубарић, Љубо Милош, Драго Пудић, али и усташкиња Маја Буджон.

У сабирном центру Млака, забележено је да је у септембру 1942. било 3. 645 жена, 392 мушкарца, и 5. 531 дете. У друге логоре Јастребарско и Сисак одведено је само за два дана, од 3. до 5. августа преко 2. 000 дечака и девојчица. У Уштицу јуна 1942. доведено је 8. 000 жена са децом.

Из Уштице су премештени у сабирни логор код Липика. Радни логори, како су их усташе звале су била места присилног, крвавог рада. У Јасеновцу се зна да су грађени насипи у које су уграђивани лешеви. У неким документима се може прочитати, како су се чак немачки нацистички војници згражавали над злочинима који су усташе чиниле српском становништву.

И поред фашистичког згражавања, постоји податак који говори да је немачки посланик у Загребу Зигрид Каше био непосредно упућен у козарачко крвопролиће и лично је посетио јула 1942. Павелића да се договоре шта ће са толиким српским заробљеним народом са Козаре.

Милева Перовић – Дакић се сећа: „На јасеновачкој жељезничкој станици у затвореним ваговима држали су нас три дана. Уопште се није могло излазити вани. Било је неиздрживо. Најтеже нам је било без воде. Гушили смо се. Било нас се по стотину у једном сточном вагону. Једна Српкиња са четворо дјеце доживјела је нервни слом.”

јасеновац

Јасеновачки логор је био најстрашнији концентрациони логор на овим просторима, и по злочинима и врстама мучења људи, међу најстрашнијима у читавој тадашњој окупираној Европи.

ЗЛОЧИНИ И СТЕПИНЧЕВИ ФРАТРИ

Симо Котур присећа се како је 1. септембра 1942. пред логор ИИИ ц,(најгори део јасеновачког пакла) доведено преко 800 људи са Козаре.
„Било је и пуно дјечака између 12 и 15 година. Видео сам тада мога оца, стрица, комшију Мићу Мисирачу, Спасоја Радаковића са синовима, Јову Гаврана. Познао сам много људи међу придошлима. Истога дана, усташе су у сумрак све депортоване Србе, заједно са неким логорашима из циганског одјељења отјерали према Сави. Сутрадан смо у циганском логору видјели њихову одјећу. Сећам се хрватског католичког свештеника Мирослава Ивана Мајсторовића, односно Вјекослава Мајсторовића, највећег усташког монструма. Логораше је увијек обилазио у пратњи огромног вучјака. Довољно је било да прстом покаже на неког логораша и вујчак би одмах скочио. Људи су били немоћни, слаби, прегладнијели и брзо би их савладала крволочна животиња. Многи су унакажени, умирали у великим мукама. То је за усташе била забава. Неки логораши су од таквог призора губили разум, одједном би вриснули, почели би да трче по логору, све док не би натрчали на бодљикаву жицу.”

Михаило Драгаш је имао 14 година, када је са Козаре депортован у Јасеновац са родитељима, браћом и сестрама из села Срефлије. Завршио је био тек први разред гимназије.
„Били смо у ужасном логору IIIc. Јасеновац је био састављен од више логора. Логор је био ограђен бодљикавом жицом, са великим низом високих кула стражарница у којима су била митраљеска гнијезда. Све около било је блато и глиб, до кољена. Живјели смо и спавали данима и са мртвима и страховито смо гладовали. Једном сам на сметлишту пронашао повећу кост, не знам од чега и дуго сам је глодао. Остали логораши су ме жалосно посматрали. Други пут сам крај жице ухватио корњачу и са братом Рајком у сласт појео. 21. септембра 1942. улогорило се поред нас стотинак усташа. Раздвајала нас је само висока ограда. Тада су нам Цигани донијели казане с врућом чорбом и почели нам је сипати у плехане тањире. Неколицина Срба је одмах почела јести, а затим се превијали од болова и умирали у мукама. Отац нам је дошапнуо да не једемо јер нам дају отровану храну. Ми смо је кришом просули. Када нам је наређено да устанемо, највећи број је био мртав. Нас преживјеле су везивали жицом и повели су нас на стријељање. Отац ми је тада довикнуо да бијежим. Јурнули смо према вратима, отац је тражио брата Милана и снажно ме гурнуо према другим вратима, кроз која сам пролетјео и нашао се на обали Саве. Наставио сам бјежати уз ријеку према врбаку. Иза мене су се чули пуцњи, јауци, ударци. Трчао сам даље, преко њива. Добио сам огромну снагу, сусрео сам Симу Котура, и веровао сам да су се и моји спасили. Сви моји Драгаши су убијени. Стигао сам у мјесто Брљуг, повише манастира Моштаница, и тако сам преживео”.
„Неки тренуци су се најдубље уразали у моју душу и остаће као неизлечиви ожиљци докле живим. ”

Приповеда о страдaњу козарачке деце Душанка Драгељ-Батић, рођена у селу Сиволинца.
„Једног дана усташе су наредиле „наступ”, постројавање. Морали смо држати стиснуте песнице са рукама иза врата. Најавили су „крштење” козарачке дјеце. Извели су двије Српкиње са по двоје дјеце. Међу усташама који су припремали овај крвави пир био је и католички свештеник Брекало, одевен у црквено одијело и усташа Мујица, који је био један од најкрволочнијих. Дјецу су отели од избезумљених мајки. Једно је узео хрватски свештеник, а друго усташа Мујица и натакли су дјецу на бајонете. Мајке су ужаснуте, вриштале и падале на земљу. Нама су наредили у исто време да трчимо у круг са рукама на врату. Док смо у шоку због крвничког убиства дјеце трчали у кругу, усташе су нас животињски тукле дугачким, дебелим штаповима. Бол нисмо ни осјећали мислећи на јадне мајке и искасапљену дјецу. Касније су мајке спаљене са својом дјецом.”

Јасеновачки логор је заузимао око 210 хектара земље. Представљао је систем логора у коме је према до сада утврђеним подацима убијено преко 730. 000 Срба. Јасеновачки логори су прогутали преко 120.000 живота српских дечака и девојчица. Само у Градини, највећем стратишту јасеновачких логора страдало је преко 400. 000 хиљада деце, жена, стараца, људи.

hakeri-hakerski-tesla-tim-vukovar-jasenovac-logor-mucenja-1360789648-267879

У време акције чишћења Козаре и Просаре, усташе су много деце побили заједно са родитељима, одмах по доласку у логор, најчешће у Градини и Уштицама. Здравије и млађе жене, издвајале су за рад и слали у Немачку. Слабије, болесне, труднице, мајке дојиље и деца без родитеља у НДХ слана су у три правца: у Стару Градишку, Јасеновац, а деца су посебно транспортована у Јастребарско, једини концентрациони логор за децу на свету! Логор III у Јасеновцу заузимао је површину од једног и по квадратног километра и имао је облик троугла. Главни улаз био је са западне стране, од пута који је поред Саве водио од Јасеновца у село Кошутарицу и даље према Старој Градишци.

Неколико хиљада козарачких дечака и девојчица је септембра 1942. изведено из логора Стара Градишка и побијено, на десној обали Саве. Џелати су децу убијали чекићима, штедећи муницију. Такво усмрћивање кроз смех су звали „чекићање”. Мања деца су на месту остајала мртва, а одраслију су убијали пред заједничком раком мањим чекићима, тако да су била само ошамућена. Деца су умирала у највећим мукама, затрпана. Све је то у НДХ чињено намерно, јер од почетка је у сваком логору, па и у Јасеновцу, неговано усташко правило да жртва што дуже умире. Хрватски злочинци Љубо Милош и Вјекослав Мајсторивић су на саслушању изјавили да су таква дечја гробља, због неубијених а затрпаних дечака и девојчица и по неколико дана, након егзекуција, „дисала”. Умирала су жива затрпана српска деца.

Jasenovac-komemoracija-002

Кољаче НДХ, али само неке, после рата стигла је рука правде. Многи су, захваљујући ватиканској конкретној помоћи или Титовој подршци успели да побегну у САД, Аргентину… Неки су се хвалили да им је Броз лично помогао, попут Славка Дасовића, који је из Америке дошао после неколико деценија у Хрватску – да умре.

Макс Лубурић био је немачки агент, усташки злочинац. Годио му је надимак „бич божји”. Његов живот је прекраћен 20. априла 1969. у градићу Каркађенту, у близини шпанске луке Валенције. Лично је био одговоран за смрт 220.000 српске нејачи. Вјекослав Мајсторовић, иначе римокатолички католички фратар, управник Јасеновца, или како се негде представљао Филиповић, приведен је правди 1945. У име Земаљске комисије, Мајсторовића, односно Фра Сатану испитивао Хрват – Војдраг Берчић. Адвокати, лекари, секретарица, сви си били Хрвати, осим једног Јеврејина.

luburicfilipovicsakic_zpsac85d09c

Срби су страдали највише и неупоредиво, а у процесу против Мајсторовића – скоро да није било Срба. Ни то, наравно, није случајно! Филиповић, односно Мајсторовић, признао је своје злочине. Судији је рекао:„Па господине мој, нисам то радио само ја. Убијао је свако, ко је стигао, и свако лаже ко каже да није убијао”. На суду се бранио изјавом да је српску децу клао да од њих не би постали злочинци кад порасту. Осуђен је у Загребу на смрт, стрељањем јуна 1945. Ватикан, римокатоличка црква, кардинал (у време НДХ) Алојзије Степинац се никада нису оградили од Мајсторовића и његових злочина.

Мајсторовић је добио има Вјекослав, а кум му је био крвник Макс Лубарић. А ево и како! Једном приликом, о томе се причало, Лубурић му је честитао на једном одлично одрађеном послу масовног клања Срба. Лубурић му је тада рекао:„ Ти си „мајстор вијека” (у клању) па ћеш се звати Вјекослав Мајсторовић. Мајсторовић је мењао име, био је прво католички фратар Томислав Филиповић који је пре Другог светског рата долазио на службу у самостан Петрићевац у близини Бања Луке. Био је најмонструознији свештеник, можда, свих времена.

Чак 1.171 (амерички извори тврде 1.400) католички свештеник је активно учествовао у клању и убијању Срба, који су, дакле, сарађивали са усташама и давали им велику помоћ. Међу њима 27 фратара су били професори и чак 108 доктора наука. Анте Павелић је одликовао све те његове „хероје” за „високе” заслуге у НДХ у геноцидном уништавању српског народа. Покоље Срба организовало је преко 130 римокатоличких свештеника, а њих 27 се лично „доказало” у масовном клању. Своју, у клању Срба, послушну паству благосиљао је Алојзије Степинац, јавно и ревносно током 1941-1945.

У књизи „Јасеновачки логор” др Николе Николића, хрватског лекара који је преживео Јасеновац пише да је фратар др Срећко Перић испред олтара у католичкој цркви у Хрватској наредио верницима: „Хрвати, идите и побијте све Србе, али прво убијте моју сестру која се удала за Србина. Када завршите са убијањем, вратите се натраг у цркву и сва ће вам дјела бити опроштена!”
Тог 20. августа 1941. у хрватском месту више од пет хиљада Срба било је поклано. Фрањевац др Алојзије Ћосић добио је хрватски орден за злочине које је починио против Срба, Јевреја и Рома. Часник Никола Билогривић био је један од организатора истребљења Срба, Јевреја и Рома у Бања Луци.

СРПЧАД ОД ЛЕБЕНСБОРНА ДО VoMi-ја

Осврнућемо се на још једну врсту геноцида које је у НДХ извршен према српским малишанима са Козаре. Наиме, деца између две и шест година, према фиреровим критеријумима, поверевана су породицама у Немачкој које нису имале порода. (Таква деца су постали Немци, две-три деценије касније, не знајући за своје право порекло и рађали су Немце, српске словенске крви). 
То пише у „строго поверљивим” документима, као наређење бр. 6.711 написаном у зиму 1941. Потписао га је Урлих Грајфелт СС – групенфирер и командант Главног штаба СС у Пољској.

–Мој представник обавестио је Лебенсборн о свој деци од две до шест година, погодној за интеграцију у немачка уточишта. Потом ће их смјестити у обитељ припадника СС-а, које не могу имати дјеце. Циљ свега тога ће бити, наравно у даљњој будућности, усвајање.
То прво уточиште у НДХ били су сабирини центри, у којима су постројаване мајке. Козарачке мајке су из хрватских логора депортоване у Немачку, радиле су по фабрикама оружја, злопаћене су у нацистичким казаматима.

Рајхсфирер Хајнрих Милер био је на читавом подручју Трећег Рајха расни вођа и учитељ и неким нацистима НДХ. Филип Лукас је доказивао, на пример, да се и гола православна лобања разликује од голе католичке?! Другачије формирана, другог је облика, са аријевским педигреом! Зато је и за усташу важило и све оно што и за СС-овца.

„Припадник СС“, рекао је Химлер у Познану 4. октобра 1943, „мора бити поштен, пристојан, веран и добар друг свим својим сународницима, али не и представницима других земаља. Њега уопште не треба да занимају судбине Руса, или Чеха… Словена. Од тих ћемо народа узети само оно што је добро, крв, краст ћемо им дјецу и одгајати их у нашој земљи“.

Хајнрих Химлер је понављао: „Без милости морамо остварити наш план колонизације, јер Источне провинције морају постати германске, њих морају настањивати искључиво светлокоси Немци.”
Тај исти Рајхсфирер, чврсто је обећао Хитлеру да ће у Немачкој до 1980. бити настањено 120 милиона Германа „нордијског” типа. На Нирнбершком процесу помињала се крађа око 50.000 украјинске деце за побољшање немачке расе и за „изградњу реда нордијске крви за 1.000 година”, а део да се претвори у будуће робље, које ће радити све што се од њих буде захтевало. Колико је плавооких и плавокосих српских дечака и девојчица одведено и насилно усвојено? Колико у Немачкој живи Срба са несрпским именима, који не знају своје право „плаво” порекло, нити данас њихови потомци?

У књизи „У име расе”, описан је случај једне нероткиње Немице, генералице Марге фон Ман. Она је у марту 1943. добила писмено обавештење из Минхена, где је било главно седиште организације Лебенсборн, у којем јој је јављено да дете какво тражи може добити у дечјем дому Кохрен-Салис у Саској. Шеф клинике Урлих је дочекао генералицу у климатизованој просторији, шест плавооких малишана је пружало руке, она је коначно застала код детета које се одазвало на име Јохан.
–То је чисти Аријевац, рекла јој је тада главна сестра Ерика Витман. Генараличина срећа није дуго трајала. Три године касније, на њена врата је закуцао југословенски официр за везу, члан Међународне организације за репатријацију. Малишан са именом Јохан Акман, украден је на подручју Козаре и транспортован у Немачку, где се нашао у организацији Лебенсборн-а. Много је беба, мале српске деце стигло 1942, 1943, у Аустрију, Немачку. Највише је било козарачких беба. На хиљаде козарачке деце тако је заувек остало у Немачкој с немачким присилним идентитетом – забележено је у књизи „ Деца у логорима смрти”.

Лични изасланик Хајнриха Химлера у тадашњој Југославији, Оберштајнер, после козарачке офанзиве 14. септембра 1942. Године, обавестио је VoMi (Volksdeutsche Mittelstelle Централна установа СС за рад са фолксдојчерима):
„Према наређењима РФСС (рајсфирера СС) од 25. јунаа 1942. лист бр. 323 / 42 (строго поверљиво) децу побуњеника (са Козаре), класифицирано шире, по критеријумима службе за расна питања и насељавање, треба преселити у немачке логоре Службе за репатријацију (VoMi). Децу сврстану у категорије 1. и 2. треба пребацити у управу Лебенсборна у Херцег Максштрасе у Минхену, која ће бити одговорна за његу расно вриједне дјеце и њихов смјештај у немачке породице”.
У аустријском Комитету за отпор пронађен је још један документ – одлука Више СС комисије, који до краја објашњава судбину деце и мајки са Козаре. Састанак на коме је донета одлука одржан је 21. септембра у Велдесу:
„Децу стрељаних „бандита” треба одузети од мајки како их оне не би одгајале у мржњи према Немцима. Децу коју је могуће организирати треба поверити Лебенсборну, а остале препустити VoMi-ју. Мајке ћемо послати у концентрационе логоре”, DIE MUTTER KOMMEN IN К. yorkaY. LAGER.
Главни шеф, управник целокупне организације Лебенсборн, смишљене у Баварској, Минхену, пуковник СС Макс Шолман стално је понављао потчињенима да треба да траже искључиво малу децу. Тако је размишљао главни лекар Лебенсборна, Баварац Грегор Ебнер, стручњак за „проблеме расне селекције”. Ебнер је био СС генерал и Химлеров интимни пријатељ.

На Нирнбершком процесу једна под службеница Лебенсборна рекла је да се између организације Лебенсборн и службе за репатријацију VoMi од почетка водило право такмичење ко ће се дочепати већег броја деце из новоосвојених словенских земаља. Победио је Лебенсборн.

За то је најзаслужнија Инге Вермец, која је имала сва овлашћења за улаз у логоре VoMi, где је правила селекцију деце за германизовање. Стрпљиво им је мерила обим главе, грудног коша, кукова, вагала их и потом, слала на фотографисање. Тражена је светла коса, плаве очи и све оно што је било најближе нордијској раси. Козарачког дечака Ивана Петрошића, рођеног 1. јануара 1941. усташе су 1943. покупиле. Пре тога оца су убили, а мајку одвели у концентрациони логор. Она је, срећом, преживела. Трагала је за Иваном. Потрајало је то седам година, а онда је пронашла Ивана 1952. у немачкој фамилији Кесел, која је, усвојила дете „бандита”. Баш тако је било записано у картотеци минхенског Лебенсборна. Мајка је тешко повратила Ивана. Вођен је судски поступак, парница је трајала, на крају је поништен уговор о усвајању.

Таква усвајања деце са Козаре у НДХ, Камило Бреслер, функционер удружбе у Загребу, пред Комисијом за утврђивање ратних злочина називао је „колонизацијом”. Организација Лебенсборн на суђењу ратним злочинцима у Нирнбергу оквалификована је као злочин против човечанства.

АРТУКОВИЋ И ОПТУЖНИЦА

НДХ се доследно укључила у „нацистички нови поредак”, а у таквом поретку један од главних циљева био је планирани геноцид према српском народу на територији Хрватске и Босне и Херцеговине. Поред кључног злочинца Павелића, Андрија Артуковић играо је једну од најзначајнијих улога. Доказано је да је био организатор и наредбодавац геноцида над српским народом. На суђењу Артуковићу, сину Маријана и Руже Рашић, адвокату и министру смрти у НДХ, априла и маја 1986. у Загребу сазнало се још много тога о усташком геноциду над Србима. О највећој српској националној трагедији.

У образложењу оптужбе јавни тужилац Иванка Пинтар – Гајер каже:
„Окривљени Артуковић, према чињеничним утврђењима оптужнице, већ је у свибњу 1941. наредио својим потчињенима да лише слободе и побију на тисуће грађана српске националности, од свештеника православне вјероисповести па до дјеце, жена и стараца, те да спале и поруше читава насеља. У свибњу 1942. приступио је систематском упућивању у концентрационе логоре. Од травња 1941. до листопада 1942. наредио је и узроковао да се у коцентрационе логоре Јасеновац, Стара Градишка, Ђаково, Лобор, Јастребарско, Уштићи и друге, присилно одведу и убију Срби, Жидови, Роми”.
Оптужница га даље терети да је у том кратком периоду одговоран за смрт преко 200. 000 хиљада недужних.
„Од тога убијено је преко две хиљаде дјеце отровних плином циклоном у Старој Градишци, а преко 15.600 дјеце убијено је у логорима изгладњивањем, давањем у храну каустичне соде и друге окрутне начине.”

Pobijena_djeca_u_Jasenovcu_1
Логорашица Марија Вејновић се сећа да је свакоднево умирало у С. Градишци по највећој врућни лета 1942. на хиљаде жена и деце, доведени са Козаре.
„Сјећам се када су их транспортовали. Била су то кола претрпана стварима, женама, дјецом, мушкарцима, старцима. Страшно за гледање. На колима су биле повешане бијеле крпе, исто као у априлу када су Срби испред кућа морали да обесе у знак предаје. Видјела сам довођење српског народа са Козаре, Кордуна, Баније, Славоније…

Прво су их доводили у злогласну кулу и многе ликвидирали. Младе жене су одмах одводили на рад у Њемачку. Дјеца су одвајана од мајки. Старију су облачили у усташке униформе. Врбан је говорио да су то његови јањичари. Дјецу су смјестили у бараке. Мене су поставили да дежурам у том дјелу па сам хтјела не хтјела све морала видети. Неколико часних сестара у калуђерским огртачима ушле су са лименим кантама и кистом у руци и дјеци су премазивале уста. Говориле су им да је то за гашење жеђи. Тровале су дјецу. После два сата дјеца су почела да вриште, да падају. Дјеца су добијала дизинтерију и падала су мртва. Након два дана тјела су почела да се распадају. Одвозили су их и бацали у јаме.

Данас, након толико година, најежим се од још једног призора.

Сјећам се била је једна просторија гдје су дјеца гушена плином. Била су то српска дјеца са Козаре, али и Баније, Кордуна, Славоније. Преко 500 дјеце набацано је једно на друго на гомилу. Била су различитог узраста. Дошао је усташа који је давао налог за пуштање плина. Једна беба је допузала до самог прага, усташа је једном чизмом стао на једну дететову ногицу, а руком ухватио бебину другу ногу и рашчеречио дијете. Потом га је бацио на гомилу и мртвој беби опсовао српску матер.

О козарачкој трагедији сведочио је и јасеновачки логораш Јосип Корошец из Сиска.
„Прије напада на Козару усташе из логора су се озбиљно узврпољиле. Наоружавали су се. После извјесног времена вратили су се из борби прашњави у логор, а након два дана за њима је пристизала непрегледна колона козарачке сиротиње. Свако је по нешто носио, крух, пиле, пјетлића. Дјеца су ходала са стране. Група усташа – кољача већ је чекала јадан народ код Градине. Сви који су туда пролазили потучени су. Убијање је трајало 14 дана. Остављена је била група дјечака старости од 12 до 14 година. Прво су их учили у усташком духу, а онда и дјечаке су поубијали.”

Против Артуковића је сведочило 26 живих и написане изјаве 19 логораша.
Артуковић се бранио са „не сјећам се”, а његов саборац у злочинима, кољач Љубо Милошиспричао је на суђењу у Загребу 1947. све што је знао.
„Људи су долазили влаковима или пјешице. Био је ту и министар Турина, католички поп Крунослав Драгановић и Ивица Матковић, један од заповједника јасеновачког логора. То је био одбор који је прихватао заробљене са Козаре. Мали дио је отишао у Њемачку на рад, највећи дио распоређен је у логоре Јасеновац и Стара Градишка, гдје су ликвидирани. Из Дубице Срби су транспортовани превозом. Сви су били везани. Ја сам тада био са министром Турином и Драгановићем. Заробљени су скидани са камиона и морали су трчећим кораком да иду према логору. Пред улазом им је наређено да сједну док се не смрачи а потом их је фра Мајсторовић-Филиповић ликвидирао у Градини. Били су то старији људи, жене и дјеца. Било их је неколико дестина тисућа. Процедура код ликвидације била је таква, да када би транспорти стизали у Јасеновац, били су прабацивани на други колосјек који се налазио у самом логору. Ту су остајали све до ликвидације. Највећи број масовних убистава обављан је ноћу. Сећам се да су неколико пута, у току дана, убијане групе са преко 300 заточеника. Ликвидације које су обављане ноћу достизале су цифру и преко 1.500. Прилив заточеника је у касно пролеће 1942. постао много чешћи, више пута тједно, али и по неколико пута узастопце. Укупан број ликвидираних заточеника у логору Јасеновац „Циглана” са околицом, како за моје вријеме, тако и за цијело постојање логора Јасеновац не би могао рећи нити ја, нити итко други, јер транспорти који су упућивани на ликвидацију нису нигдје, ни у ком случају, завођени у књиге, с намјером да се не сазна колико је људи ликвидирано. У сваком случају, тај број је огроман, управо непојмљив – изјавио је Љубо Милош на суђењу.

ПИЦИЛИЈЕВ КРАМАТОРИЈУМ

Ко зна колико је Козарчана и козарачке деце побијено. Много их је и живих спаљено у Јасеновцу. За то се побринуо инжењер Хинко Доминик Пицили, један од заповедника логора. Био је шеф радне службе у систему јасеновачких логора. И веома суров човек. Логораше је млатио до смрти. Јаук жртве доводио га је до естазе, лудила. Пицилију је заповедништво логора Јасеновац поверило изградњу два крематоријума, једног у старој циглани, другог у Градини. За кратко време је Пицили од једне цигларске пећи, преграђивањем направио неколико малих. Заједнички је био једино оџак крематоријума. Пећи су направљене тако да је свака могла да спали одједном 50 одраслих и око 100 деце. У току једне ноћи усташки крематоријум је гутао преко 600 људи. Врата су се отварала напоље, према тунелу, широком предворју ужареног пакла. У пећ су прво били бачени зидари логораши, који су градили по Пицилијевим нацртима. За неколико минута били су претворени у пепео, а сам Пицили презадовољан је био својим монструозним пројектом. Температура у Пицилијевом крематоријуму била је преко 2.000 степени. Пицили и Макс Лубарић, заповедник логора тежили су да крематоријум буде тајна. Егзекутори су се плашили да крици људи које су живе спаљивали не чују остали логораши и да не направе побуну. Вентилација у крематоријуму није функционисала. Правио је Пицили нацрт за крематоријум са преткоморама које је називао модерни крематоријум, а требало је да жртве претходно буду угушене гасом, па спаљене, по узору на немачке фашистичке крематоријуме. Срећом, није Пицили стигао да изгради модерне крематоријуме. Неподношљив смрад се ширио широм околином, тако да се у том делу НДХ увелико причало о логору где усташе спаљују људе. Павелић је то покушао брзо да заташка, а Лубурић је одмах сазвао у месту Јасеновац велики збор на којем је покушао да демантује да усташе спаљују, како је рекао, „живе непријатеље”. Пицилијеви крематоријум је, према исказима бројних сведока: Војислава Ковачевића, Бранка Балије, Јосипа Хершака, Маријана Хебнера спаљено између 15.000 и 20.000 убијених и живих људи.

ГРОБНИЦЕ МАЛИХ КОЗАРЧАНА

Када говоримо о козарачкој деци, поменимо Дијану Будисављевић и бројне хуманисте који су јој се прикључили, лекаре и добре људе и њихову помоћ у Загребу. По ондашњој Хрватској, поготово Загребу су стизале алармантне вести о мучењима, убијањима деце у логорима и ширењу болести. Много породица је тражило да преузме децу. Дијана Будисављевић била је супруга загребачког лекара проф. др Јурија Будисављевића, кога упркос томе што је био Србин, усташе нису дирале, због његовог великог међународног угледа. Аустријанка Дијана тада је била ангажована у Црвеном Крсту и брзо је сагледала пакао кроз који пролазе козарачка деца. Посредством својих веза са Аустријом, Бечом, Будисављевићку је примио и саслушао генерал Вик, представник немачког Црвеног крста у НДХ. Будисављевићка је тада предочила поменутом генералу шта се дешава са козарачком децом, упозоривши Немца да таквим бестијалним, злочиначким понашањем усташе упропашћавају углед немачке културе на хрватским просторима. То лукавство је уродило плодом. Немац је одмах отишао до Павелића и казао му да зна све о деци са Козаре. Генерал је тражио да допусти једног групи Црвеног крста да посети логоре и да размотри могућност евакуисања деце по другим установама. Акција је морала одмах да уследи, па је Павелић издао наређење да се деца издвоје из компетенције Усташке надзорне службе и дао одобрење да ЦК посети логоре. Павелићев декрет упућен је лета 1942. и формирана је комисија које ће ићи у логор.

Јављали су се многи лекари који су тражили да се придруже и помогну, лече децу која су масовно умирала. Међу њима проф. др Драгишић, др Борчић, др Расухин, др Пернуш… Пријавиле су се и медицинске сестре. Све се припремало за прихват деце. Егзодус козарачких малишана ће свакако остати упамћен као једна од највећих трагедија српског народа.

diana_budisavljevic_i_deca

Формирана комисија у којој су били Дијана Будисављевић, Драгица Хабазин, 16 медицинских сестара и Владимир Броз, упутила су се према логору Стара Градишка. Комисију је чекало неугодно изненађење. Нису усташе хтеле да их пусте у логор, иако су имали папир с потписом Павелића. Успели су некако да наговоре стражаре да оду до Макса Лубурића, који је прво хтео све њих да затвори у логор, слагавши да у Старој Градишци уопште нема деце. Тек другог дана их је пустио у логор! Доктор Клајн им је показао у правцу старе зграде усташке перионице и рекао да су тамо најмлађа и најболеснија деца. Код првог стубишта била су мала невидљива врата. Иза врата језив призор! Деца и тифус! У исказу чланова комисије пише да др Клајна више нису нашли у Старој Градишци. Био је убијен.

Чланови комисије су забележили да у први мах нису видели децу. Осећао се страшан задах, сестре су отвориле прозор. Указао се страшан призор, на стотине дечјих тела лежало је на поду, преко њих ројеви мушица. Деца су умирала у великим мукама.

Скоро сви транспорти са козарачком децом пролазили су кроз Загреб, и као и онај први који је стигао средином јула, сва пажња хуманиста била је усредсређена на места где су деца довожена. У прво време то су били центри Црвеног крста, Центар за колонизацију деце, Хигијенски завод, Средиште медицинских сестра, Заразна и друге болнице. Описи који говоре о транспортима козарачке деце, њиховом тешком стању превазилазе најужасније представе и страхоте које човек може да замисли.

Потресан је призор 11. јула 1942. када је прва композиција козарачких малишана, са преко 700 деце, из Старе Градишке стигла у Загреб. У 30 вагона су сваког часа умирала деца. На улазном перону чекала је организована екипа лекара и чланови ЦК.

Јана Кох је записала:„Са проф. Камилом Бреслером сам обилазила вагоне, а у предзадњем који је био затворен и којег смо једва отворили, угледали смо нешто што нас је пренеразило. Једно до другога, једно на другом лежала су деца. Ти мали црвићи путовали су 24 сата лежећи на голом поду, без хране, исплакани, ни гласа нису више имали. Одмах смо телефонирали Дијани Будисављевић, па стручној школи Драгици Плеше. Проф. Бреслер је обавестио лијечнике Хигијенског завода и убрзо су стигли први таксији.”

Око композиције су пролазили случајно други људи који су били згрожени. Убрзо су стигле усташе и растерали су све који нису имали везе са транспортом деце. Стигле су жене из „Акције за помоћ српским породицама у концентрационим логорима”, и Дијана Будисављевић. Донеле су стерилне бочице, разређено млеко, руски чај, какао, пелене, гардеробу. Док је део сестара преносио децу, друге су их купале, једна преузимала робу, пунила бочице, хранила дјецу. Осим дечјег плача није се чуо никакав разговор.
Пристигла деца су доведена у просторије за шишање. Била су запуштена да је сваки час требало одвајати машинице и чистити их од вашију и сукрвице. Језива је слика малишана који су личили на скелете, са трбусима надутим од вишедневног гладовања. Лекари су констатовали да је већина заражена тифусом и пегавцем. Ту децу су одмах пребацили у Заразну болницу, а већ прве ноћи 37 је умрло. Умирала су и она деца која нису имала тифус од изгладнелости. Руке и ноге су им биле отечене, лица упала, мршава, бледа. Малишани су одвезени у Прихватилиште за дојенчад др Олги Бошњаковић, у Дом за децу на Јосиповцу, где је лекар била Сташа Димитријевић. Деца су добијала инфузију, али било је за многе српске малишане касно. Из првог транспорта њих 120 умрло је у том Дому.

Деца која су била у мало бољем стању смештена су била у Заводу за глухонијеме. Према прецизним подацима само у овом Заводу, од августа до новембра прошло је 5.612 српских малишана која су боловала од 38 различитих болести у 30.264 случаја. Много деце је имало више болести. У самом Заводу умрло је 157 деце, 215 упућено на лечење у друге болнице. Бројну преживелу децу преузеле су породице у Загребу. У Дом за мајке и дојенчад од јула до октобра пристигло је преко 650 деце, а умрло 500 малишана са Козаре.

Други велики транспорт козарачких малених мученика из логора Стара Градишка обављен је 14. јула. Чланови делегације, упорни, пронашли су преко 3.000 деце у таквом стању да су чланови делегације, лекари плакали. 14. јула је превезено преко 800 малишана. Убрзо су уследили нови таласи и транспорти, и смрт која је у стопу пратила козарачке сиротане.

Један од загребачких гробара Јосип Павичић радио је тада на Мирогорју.
„Нас гробара је било 40 и покопали смо све, па када нам је додјељено да покопамо дјецу ми смо то морали да чинимо. Заједничку гробницу на пољу 142. звали смо „Козара”, дјецу су довозили у дрвеним сандуцима у којима је било више мртвих. Јаму смо копали од 16 метара квадратних и ту полагали мале лешеве, све док није била пуна. Ту није било крстова, попа, није било опела. Од козарачких малишана нитко се није опраштао, једино смо над ракама били ми, гробари.”

ЈЕДИНИ КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР ЗА ДЕЦУ НА СВЕТУ

Битка на Козари је трајала лета 1942. скоро два месеца, а транспорти малишана су стизали један за другим. Многа деца нису могла бити задржана у Загребу. Донета је одлука да буду пребачена у Јестребарско, Сисак и Горњу Ријеку. У књизи „Деца у логорима смрти” Јана Кох, једна од особа из екипе Дијане Будисављевић, присећа се сусрета са измученом козарачком децом.
„Мању дјецу плашио је сваки наш поглед. И покрет! Ништа није било тако тешко него задобити повјерење преплашеног и напаћеног дјетета. У тим страхотама доживјела сам много примјера величанствене љубави и одрицања мале дјеце, за које би требало много снаге и одраслом човјеку. Видјела сам велику бригу и љубав за брата или сестру. Видјела сам призор како малена дјевојчица на својим слабашним рукама држи трогодишњу сестру, а са сваке стране би стајало по једно дијете које би помагало да дјевојчица на падне. Таква дјеца су одбијала да пију млијеко, док не би мања добила. А тој већој дијеци није било више од шест или седам година.”

Приче малених козарачких логораша из напуштеног дворца мађарског грофа Ердедија у близини Јастребарског, у којем су господариле часне сестре конгрегације Свети Винко Паулски бацају црну сенку и сабласну слику на Римокатоличку цркву. Али и на Ватикан, који је злочине према Србима прећутно подржавао. Узалуд је титоистички систем покушавао да прикрије зверства усташа и католичког клера, да их заташка или, ако је било могуће, да их што мање помиње. Подсећамо, Броз је неколико пута у току свог дугог комунистичког једноумља ишао са скупоценим поклонима на поклоњење папи у Ватикан, али није посетио највеће српско стратиште свих времена – Јасеновац, нити једини концентрациони логор за децу на свету – Јастребарско. Није обилазио српске јаме и стратишта, а и како би када је „највећи син” југославенских народа штитио оне који су чинили највеће злочине над српским народом. А није имао ни времена, јер се ревносно бринуо да се настави геноцид (на нови начин) над Србима.

Није више било Јасеновца, али зато је радио, опет у Хрватској, ужасни Голи Оток који је прогутао или унесрећио више хиљада живота српских интелектуалаца.

Цитираћено само једну реченицу која говори како су Броз и његова комунистичка свита игнорантски доживљавали зверства која су српској деци чиниле часне сестре конгрегације Св. Винко Паулски у Јастребарком. У једном од комунистичких извештаја пише:
„Приче из Јастребарског казују да понашање католичке цркве у Хрватској у Другом светском рату није било на страни народа, часне сестре су биле необично грубе и необазриве према деци”. Ког народа није написано, нити је речено чијој деци, нити какве „грубости”!

Татјана Маринић једна од ангажованих жена ЦК у збрињавању козарачке деце отишла је да се састане са часном сестром Пулхеријом, управитељицом Дома за ратну сирочад, како се тада звао логор за српску децу, Јастребарско. Повод за састанак био је сестринско скривање хране и лекова пристиглих од Црвеног Крста, намењених српској деци. На састанак је дошла и сестра Гауденција, која је била економ у логору. Обе су бескрупулозно рекле Маринићки да само оне управљају дворцем, да је храна за српску децу стигла из ЦК, али да само оне одлучују да ли ће уопште дати храну и лекове козарачкој деци. Измучена деца са Козаре су незадрживо умирала у логору Јастребарско. Никакве лекове нису добијала, а већина је страшно оболела. Имали су тешке облике дизентерије, али и опасне заразе глистама. Ужасно је сазнање да су деци глисте излазиле и на уста. Све су то хладнокрвно гледале оне које су ризу обукле у име Христа и налазиле се у манастиру светитеља, часне сестре Пулхерија, Гауденција … конгрегације Св. Винко Паулски.

jastrebarsko_jaska_dvorac_erdedi

Убрзо је дворац Ердеди био претесан за хиљаде деце са Козаре. Депортовано је у Јастребарско још 750, па 350, па 700… и никада се неће сазнати колико је малишана било, колико је побијено, заклано, девојчица силовано, отровано, изгладњивано. Према казивању преживелих, логор су усташе и часне сестре морали да прошире и на суседни фрањевачки самостан и на оближње две велике италијанске војне бараке. Зна се да је мучилиште и губилиште за српску сирочад, Јастребарско, неретко посећивао Алојзије Степинац, усташки верски поглавник, који је својим очима гледао како се убијају српска деца. За геноцид над малим Србима његов благослов се подразумевао, свугде и на сваком месту у НДХ!

Поменута места у Јастребарском, где су депортована српска деца одмах су ограђена високом бодљикавом жицом и добила стражаре. Уколико би неко дете покушало да побегне, било је убијено. Међу децом су били и дечаци које су „часне сестре” обукле у усташке униформе. Манастир су посећивали тадашњи црквени великодостојници, Алојзије Степинац и други кардинали. Силоване српске девојчице су, након њихове посете, обавезно биле убијане. Број депортованих српских малишана се у августу 1942, из дана у дан, повећавао тако да су децу одводили, у три километра удаљену, стару циглану у Реци. Стигао је још један транспорт са 700 малишана, па затим таласи нових депортација. Већина српске деце морала је данима да седи на трави, или су их смештали у бившу коњушницу.

Колико зла су нанели: такозване часне сестре и католички клер српској деци, добро знају они који су то преживели, и данас сведоче, попут Зорке Скиба. (Зорка Скиба из Крухара преживела је клање у логору за децу у Јастребарском. Преживела је два пута бацање у јаме у којима су била мртва српска деца. Она је оба пута, Божјим чудом, проналазила пут и васкрсавала. Прича о трагедији Зоркине породице Делић и Голготе кроз коју су прошли њени браћа и сестре својеврстан је симбол страдања српске деце и породица по хрватским логорима у НДХ. Зорка је преживела клање и сурови живот у Јастребарском. Била је тада петогодишња девојчица која је надмудрила смрт и мржњу). Јастребарско је највеће стратиште српске деце, а колико их је убијено добро зна Ватикан. Све је у њиховим архивама као поуздано чувана тајна. Зорка Скиба је живи сведок о најтежим моментима у Јастребарском. Сматрам да је њено сведочанство вредније од тврдњи историчара, доказа антрополога, стручњака сличног профила и данашње савремене науке.
Хрватске новине су бескрупулозно и бестидно извешатавале о деци са Козаре. Писали су усташки медији да су то „жртве које су родитељи одвукли у шуме”, а децу приказивали као одметнике. Усташе су биле спасиоци „незахвалне дјеце”. У дневном листу „Хрватски народ”, од 23. јула 1942. објављена је репортажа „Међу дјецом, жртвама одметничког злостављања”, о Ердедијевом дворцу у којем су децу убијале и злостављале опатице. Репортажа из дечјег старатишта била је идила, где козарачки малишани уживају. Једна од опатица самостана цинично је прокоментарисала:„То су мала дјечица, а таквих је само у дјечјем дому у Јастребарском преко 1.500. Сви су тако мали и дражесни, права је милина бити са њима! Само штета, мало су болесни”.

ZORKA
Коментар је врхунац сарказма и крајње нечовечности представника римокатоличког клера.
Знамо за организацију Лебенсборн (Извор Живота), али не знамо да је у тадашњој нацистичкој Немачкој или могуће у некој окупираној земљи у Другом светском рату било концентрационих логора за децу. Први познати концентрациони логори за децу основани су у НДХ, и то управо у време офанзиве на Козари, у лето 1942. који су у усташкој јавности представљини као „Дјечји домови за избјегличку дјецу”.

Јастебарско није једини усташки логор за српску децу, навешћемо само неке: Горња Ријека код Крижеваца био је један од првих логора основан у новембру 1941. године, с тим што је управа логора Лобор и Горња Ријека била заједничка. Био је под заповедништвом усташке надзорне службе. Када су завршене војне опреције на Козари, усташе су основале логор у Сиску који се налазио под управом „женске лозе” усташког покрета и усташке надзорне службе. Управу логора је преузео Рок Фагета. У дечји логор у Сиску први транспорт козарачке деце стигао 28. јула 1942. и то преко 1. 200 деце, следећа депортација мелених Козарчана обављена је 3. августа, тада је у Сисак стигло још 1.300 малишана. У току августа допремљено је још неколико пута исто толико српске деце, која су претходно била одвојена од мајки. Омражени шеф усташког логора у Сиску др Антун Њажар био је вешт у убијању деце. Угушио је отровним гасом преко 1. 600 малишана или затрованим инјекцијама. После рата му је суђено и стрељан је.

Према изјави интригантног Анте Думбовића, повереника Министарства удружбе НДХ који је водио евиденцију, од 29. јула 1942. до 8. јануара 1943. у логор Сисак депортовано је преко 7.000 Српчади, а у истом периоду је умрло око две хиљаде малишана. Сва деца у логору Сисак су била српска са Козаре, Босанске Градишке, Босанског Новог, Приједора, Босанске Дубице, и славонских места, Пакраца, Дарувара, Грубишиног Поља, Билогоре…

Логор у Јастребарском састојао се од три дела, од Ердедијевог дворца, напуштених барака италијанске војске крај самостана и три километра удаљене Ријеке. Кроз логор Јастребарско прошло је много више деце него што је то желела да представи званична историја титоистичке Југославије, која помиње цифру од 3.336 – од једне до 14 година. Иловар чувар месног гробља, наводно је водио белешке, тако да је у току јула 1942. умрло 800 малишана. Међутим те цифре су сумњиве, будући да се зна какав је став Броз имао према људима који су „забадали нос” у ватиканске злочине и усташко-хрватско-католичке монструозности. Људи су изјављивали оно што се од њих тражило. У извештају Земаљске комисије за утврђивање злочина у НДХ о Јасеновцу само на неколико места симболично, поменут је СРПСКИ НАРОД, све јасеновачке жртве били су по тој комисији „грађани Хрватске”. За 11.000 козарачке деце до данас још није пронађен никакав траг.

Партизански вођа Тито одлично је знао за постојање логора у НДХ у којем су убијани Срби, Јевреји, Роми и наравно ништа није предузимао да те логоре ослободи. Изговори су били више него лицемерни. Покушај да се дође до дечјег логора Јастребарско је приписан партизанском покрету у целости, међутим иза те акције стоје искључиво Срби који су приступили партизанском покрету пошто су им спаљене куће на Кордуну, Козари… Рано ујутру 26. августа 1942. Четврта кордунашка бригада напала је Јастребарско. Чете су јуриле према баракама. Силно запрепашћење су доживели Срби са Кордуна у партизанским униформама, када су угледали мале живе костуре. Деца су излазила из барака, она која су могла да стоје на ногама, грлила су их и молила да их поведу. У тим баракама су спасили у првом налету 727 деце.

Следи цитат из књиге „Деца у логорима смрти”, изјава једног Кордунаша Бранка Кресојевића, приликом ослобађања деце из Јастребарског логора.

„Док смо се још налазили код барака повукао ме је за рукав дјечачић и показао ми је дјтетешце које је те ноћи убијено пијуком и бачено у јаму клозета. То је за нас био најтежи злочин који смо видјели, и у том часу више није било те силе која би нам могла отети дјецу.”

У операцији спасавања деце из Јастребарског више од 350 дечака и девојчица убрзо је организовано одведено на слободну територију Кордуна, а око је 180 малишана пребачено је преко реке Купе. Цела акција је трајала десет дана. Броз је овај успех приписао себи и партизанском покрету.

„Врховни командант Народноослободилачке војске Југославије, Тито о акцији Кордунаша шаље депешу која је упућена 11. септембра 1942. у Москву:
–Наши партизани су ослободили из концентрационог логора у Јастребарском код Загреба 900 козарачке дјеце. Ту дјецу су усташе мучиле и хтјеле да их васпитавају у духу фашизма. Дјеца се налазе на слободној територији – писано је у Брозовој депеши Стаљину. Земаљска комисија под текућим бројем 421/3 поднела је податке о злочинима у Јастребарском. У оригиналу се не помињу хрватске усташе, него „злочини окупатора и њихових помагача”. У злочинце су убројани Барта Пулхерија и часна сестра Гауденција. У рубрикама приближна старост, народност – стоји знак питања, а у рубрици занимање пише Управница дјечијег логора у Јастребарском, за Гауденцију – економ тог логора. У рубрици жртва злочина пише 3.000 партизанске и српске дјеце, врста злочина – убиства и злостављања. Вријеме злочина – током љета 1942. Мјесто извршења: Јастребарско.

–Почев од мјесеца јула 1942. и тада основаном дјечијем сабиралишту у Јастребарском под управом сестара милосрдница реда св. Винка Паулског и то нарочито управница Барта Пулхерија и економ Гауденција вршили злостављање 3.200 дјеце српске и партизанске, не дајићи им храну, потребну његу, услед чега су дјеца умирала у масама од глади и болести. Лишен је живота неустановљен број дјеце – наведено је у оптужници.

Страдање козарачке деце забележено је у бројним документима, која се чувају у загребачким архивама: Архив Хрватске, Архив града Загреба, Архив института за историју радничког покрета Хрватске, Архиву заразне болнице, Заводу за патологију медицинског факултета, документа на гробљу у Мирогорју. У Хисторијском архиву Загреба постоји преко 800 картица на којима стоје подаци и козарачкој деци и њиховој судбини. Многима се траг замео у Немачкој, Аустрији, Загребу, Хрватској, Словенији, у домовима за ратну сирочад широм титоистичке Југославије, или су безимена сахрањивана. Многи нису никада ни сазнали да су Срби, и да су усвојени. Данас после 74 године од козарачке агоније, и даље се пописују и проширују спискови. Иако је титоистичка власт тврдила да је убијено око 11. 000 коразачке деце, чињенице говоре да је мртве деце са Козаре било много више. Од погрома 1942. сва села на Козари остала без мушке главе, а после Другог светског рата, 18. година су Козарчани чекали на првог регрута за војску.

ПОВЕЗАНО:
*
*Биљана Живковић: „Седамдесет година од козарачке офанзиве и злочина геноцида НДХ на Козари и Поткозарју…“

———————-

23.7.2016. за СРБски ФБРепортер аутор Биљана Живковић, приредила Биљана Диковић

facebookreporter.org/2017/07/13/biljana-zivkovic-stepinac-blagoslovio-satiranje-srba-zlocini-genocida-nad-srpskim-narodom-u-ndh-i-na-kozari-i-potkozarju/