недеља, август 19, 2018

Тагови Вести таговане са "усташи"

усташи

-

Владимир Фролов

На овогодишњи неоусташки дернек у Вуковару, стигла је хрватска NАТО плавушица у жутим „зенга чизмама“ (поклон усташа из Канаде, откупљен од америчког купца, који их је претходно наручио у вуковарској фабрици „Борово“!), препознатљивој обући припадника вуковарске хрватске паравојне терористичке формације ZNG, који су уз подршку и помоћ ЕU и NАТО разарали државу Југославију.

Понета осећајем „хрватског победника“ у драгим чизмицама, плавушица је надмено изјавила — „Puno sam puta rekla da će još vode proteći Dunavom pre nego što će Hrvatska i Srbija moći da kažu da su prijateljske zemlje“!

Бројнo окупљени некадашњи „бранитељи“, поздравили су је радосно и громко, хрватским фашистичким поздравом, „Za dom spremni“!

Сценарио спонтаног дочека београдског „фактора“, када најзад стигне у загребачку посету, већ се назире, изгледа да она каменица из Поточара није била довољна, а садашњу србофобију руље у Хрватској, заиста није могуће обуздати са сигурношћу!

Али, кад mutti Angela препоручи, нема поговора!

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца односно каснија Краљевина Југославија у крајевима где су Срби били под аустроугарском окупацијом дочекана је као спасоносна. Сам краљ Александар као и Пашићева странка у тим деловима прихваћени су радосног срца и раширених руку. Исто тако онај део Словенаца и Хрвата који је реално сагледававао опасност од своје у будућности извесне денационализације у суседним државама, јер су биле католичке са радошћу су ушли у нову државу. Баш они су краља Александра називали ујединитељем осећајући јасно да их је нова држава спасла лаганог нестајања.

Сам краљ највећу опасност за новостворену државу увиђао је од два њена суседа, Мађарске и Италије. Мађарска никад није скривала своју жељу коју и данас истиче њен премијер Виктор Орбан за ревизијом Тријанонског споразума. Док је у Италији била изражена вечита тежња да некако подјарми целу јадранску обалу. Тријанонски споразум је био последњи у низу мировних уговора потписаних са побеђеним државама после Првог светског рата. Само име добио је по месту потписивања, палати Велики Тријанон у Версају, а закључен је 4.јуна 1920. године.

Споразум је регулисао статус и дефинисао границе према суседима поражене мађарске државе. Нескривену велику жељу да ревидирају споразум тиме што ће проширити своје границе на рачун других држава и народа Мађари никад нису могли да сакрију. Зато су покушали за то да искористе и Други светски рат опет приступајући природно тамо где и припадају, агресорима. Тако су мађари на челу са Миклошем Хортијем приступили Тројном пакту под патронатом Нацистичке Немачке. Та политика им доноси тренутне „слатке плодове“. А Мађарска на основу тога за време Другог светског рата успева да прикључе делове ЧехословачкеРумуније и Југославије. Тако им погрешна политика доноси за кратко остварење жеља са једне стране. Са друге стране историја им још једном понавља лекцију да се тако могу наћи само на страни губитника, доносећи им још једно растрежњење. (1)

Без обзира на лекције које су добили Мађари ни данас не скривају своје тежње и јасно показују да само чекају да им се отвори нова прилика. Самим Тријанонским споразумом Краљевини СХС тада је припало укупно 63.540 квадратних километара са 4.2 милиона становника. Пошто се Мађарска стално позива на своје сународнике који су тада остали ван граница њихове матичне државе, треба напоменути да од укупног броја преко 3.7 милиона становника нису били Мађари. Дакле на поменутој територији Мађари су чинили једва до 10% становништва.

Њихова злонамерност се јасно може уочити и у томе да се при сваком садашњем поновном помињању стварање „велике Мађарске“ упорно тражи некаква паралела са српским Косовом и Метохијом. Јасно пренебрегавајући чињеницу да је српско Косово и Метохија вековна српска света земља, коју ми нисмо ником отели или се ту неприродно насељавали. Управо су и ту на српском вековном огњишту чињене Србима неправде неприродним насељавањем арбанаса још у време отомана. Што се касније уз подршку комуниста и на крају и Запада наставило, са циљем да се Срби побију, иселе и да им се Косово и Метохија отме.

Вратимо се ипак Краљевини Југославији, Александар I Карађорђевић као румунски зет био је идеалан промотер стварања савеза новостворених држава које ће се прозвати „мала Антанта“ (Чехословачка, Румунија, Југославија). Мада је духовни творац овог савеза заправо Томаш Гариг Масарик. То је управо онај  Масарик који је остао упамћен и по томе да је бранио права Срба и Хрвата. Нарочито за време анексије Босне и Херцеговине од 1908. године. Захваљујући његовој умешности цар Франц Јозеф био је приморан да ослободи Србе оптужене за велеиздају Хабсбуршке монархије. Тако је монтирани загребачки процес у ком су се чуле и опасне оптужбе на рачун Краљевине Србије доживео свој крах. (2)

Политичар, филозоф, социолог, новинар и први председник Чехословачке Масарик искуствено и визионарски је предвидео да ће немачки реваншизам бити највећа опасност за Чехословачку републику. Тада индустријски најразвијенија средњеевропска држава није могла рачунати на то да ће у будућности Немци навикнути на искоришћавање њене индустрије то олако испустити. Ипак, у међувремену до јачања нацистичке Немачке некадашња водећа индустријска област Двојне монархије, као самостална држава  развијала се сада интензивно у свим гранама. Постајући тако један од замајаца европског напретка.

Идеја да се новостворене државе удруже имала је своју јасну како политичку тако и економску логику. Јака индустријска могућност улагања фирми из Чехословачке, спојена уз традиционалну туристичку навику Чеха да летују на Јадрану, били су уз соколски свесловенски покрет пресудни, да се и Александар I Карађорђевић одлучи за савез. Временом ће баш он постати симбол тог савеза. Иако је само седиште било у Прагу, куда су водили скоро сви путеви из Румуније и Југославије, традиционално су следили франкофонску политику. Због тога постају трн у британском увек крмељивом оку, које је безобзирно тежило да се они у Лондону питају за све и свашта.

Јачање индустрије, посебно у Србији за време министровања Стојадиновића, али и значајан помак у експлоатацији нафте у Румунији, скретали су све више пажњу немачких банкара и индустријалаца. Тако временом краљ Александар за запад симбол и оличење „мале Антанте“ постаде личност која изразито смета плановима великих који теже ревизији. Италија није са наклоношћу гледала ни на Александрову отворену бригу за наоружавање југословенске војске модерним чехословачким оружјем.

Уз набавку новог оружја вршена је успешна репарација оружја наслеђеног од некадашње Двојне монархије. Упоредо са тим ишло је и стварање планинских јединица као елитне формације копнене војске. Јачање војске Краљевине Југославије доводи до све већег италијанског  размишљања и окретања ка употреби хрватских сепаратиста усташа. Хрватским терористима, названих украденим српским именом коришћеним за време Босанско – херцеговачког устанка 1875-1878. Наравно они су већ имали и отворену подршку мађарских ревизиониста, предвођених некадашњим адмиралом црно-жуте монархије, Миклошем Хортијем.

Савез терориста Павелића и Михајлова, који су 1929.године у Софији потписали заједничку декларацију против државе Југославије, определио је краља Александра да додатно прида значај удружењу старих четника. Као осведочени познаваоци метода бугарашких комита који су упорно подривали јачање власти у  Вардарској бановини, како се тада звала некадашња Јужна Србија, четници су поново требали да буду она сигурна полуга која чува и штити државу.

Хрватски терористи нису имали практичног искуства, изузев оних који су служили у Великом рату у формацијама названим „ловачке бојне“ (извиђачке јединице КуК пешадије). За разлику од њих  бугарски комити имали су богато „радно искуство“ у ликвидацијама српских жена, деце, свештеника, учитеља и првака, као и грчких такође, из времена отоманске окупације. Свестан ове опасности Александар је подузео јаку дипломатску активност. Покушавао је  да нађе заједнички језик са бугарским премијером, како би спречио настанак заједничке хрватско-бугарске иницијативе.

Чим је обавештен да је у мађарску усташку базу на Јанка Пусти стигла група инструктора из ВМРО, коју је предводио Величко Керин било је јасно шта се спрема. Величко који носи конспиративно име Владо Черноземски сигурно није случајно свратио у камп у Мађарској. Хрватски курсисти ће га звати и „Владо шофер“. Разлог томе је што је био шофер и пратилац Ивана-Ванче Михајлова, вође ВМРО-а, али и оно важније, искусни дугогодишњи ликвидатор! 

После неуспелог покушаја атентата на Александра Карађорђевића у Загребу, закључили су Павелић и Михајлов да је Александра немогуће ликвидирати у земљи. Зато су почели разматрати варијанту атентата приликом посете некој од других држава  јер је он  често путовао. Он је својим честим путовањима покушавао да ојача сарадњу своје земље чак и са некадашњим непријатељима и вишевековним окупаторима. После успешног споразума који Александар постиже са Стамболијским, гневни реакционари у Софији предвођени вмровцима извршили су пуч. Том приликом самом Стамболијском су пре убиства за казну отсекли шаку којом је потписао споразум са Србима.

То је био видљив доказ колико смета ревизионистима политика сарадње краља Александра. Али још више можда показатељ мишљења британских покварењака, јер није марио за њихове покушаје да наметну своје „добронамерне савете“. За то време немачки нацисти, када је Југославија у питању, имали су стицајем околности моћног савезника у Коминтерни. Њено тадашње руководство чинили су Мађар, Аустријанац, Бугарин и Италијан. Тадашњи све већ осведочени српски непријатељи.

Исто тако не сме се заборавити ни чињеница да су усташки атентатори за Француску путовали са чехословачким пасошима и уредним визама. Коминтерна је имала свој центар у Прагу, будно пратећи догађања у „малој Антанти“, те је и та улога у самом атентату још недовољно истражена. Треба напоменути да су те визе издате у генералном конзулату у Загребу, а не у амбасади у Београду.  Значај румунске рафинерије у Плоештију, која је пленила пажњу немачке војске сигурно није занемарљив. Јер су Немци већ увелико стварали стратегију будућег блицкрига у ком тенкови имају водећу улогу. А тенкови без горива тешко би се кретали. Па управо ту чињеницу треба посматрати као пресудну на утицај да донесу одлуку да помогну хрватско-бугарске планове за атентат. Што даје и јаснију слику зашто је  оружје коришћено приликом атентата било искључиво немачко, и то савремено а не неко ратно, трофејно.

Остала је некако недовољно истражена и прича о фаталној плавуши која је пренела оружје до Француске. Неки хрватски историчари тврде да је то Стана Година, супруга америчког мафијаша из Трста, који је тамо водио усташки терористички пункт. Али има и тврдња да је то била љубавница немачког агента из Београда, који је радио по директним Геринговим инструкцијама. Ова друга тврдња је у некадашњој Источној Немачкој чак и филмовано у документарцу „Тевтонски мач“.

Иако је благовремено обавештен о припремљеном атентату, краљ је наредио да се само детаљно упозна француско министарство иностраних послова, верујући у земљу савезницу. Притом одбијајући савет да путује возом до Париза. Намерно је кренуо бродом, да оном дрипцу Мусолинију покаже чији је Јадран, а пре силаска са брода упркос савета одбио је да обуче панцир. Показао је својим понашањем и ставом две карактеристике које Србе историјски прате али и скупо коштају. Уз неоспорну храброст краљ је показао инат али и поновно наивно веровање у лажне западне пријатеље и савезнике.

Атентатору је олакшано на још један начин уместо затвореног аутомобила коришћен је отворени. Што је у односу на јасна оперативна сазнања да ће доћи до покушаја атентата било недопустиво. Тако је и тај потез јасно указивао на осмишљену помоћ како би атентатор лако обавио посао. Сама ликвидација атентатора после убиства, тумачена је као неконтролисани бес масе. Истовремено, убиство министра Бартуа, изразитог противника попуштању нарасле нацистичке тежње за променом у односима, и то француским метком који се разликовао од свих других пронађених на месту злочина, није расветљено.

Чињеница је да британски архиви али ни француски, нису ни данас доступни. Немци су их мало додатно прочешљали после окупације, али све то није изазивало пажњу браварових историчара. Отуд се намеће потреба за детаљним расветљавањем позадине убиства Александра, као прве жртве нацистичко-фашистичких планера. Оних  који су намерили да разоре „малу Антанту“ као стварни ембрион уједињене Европе. Наравно то данашњи политичари у Бриселу не би признали ни у лудилу, јер, како то да један Србим буде међу иницијаторима.

До дана данашњег, одржала се прича о усташком атентату у Марсеју. Није спорно да они јесу учествовали али нису имали они јунака који би припуцао они су одувек знали само да кољу и пуцају  у нејач, жене, старце и ненаоружане цивиле.  Стварни извршилац био је Бугарин, кога ће и македонствујушћи својатати јер је био из Пиринске Македоније. Међутим, плански и намерно, пласираће се песма – „За Радића, Карађорђевића“. Покушавајући да на тај начин величају хрватску улогу у том злочину, уједно популаришући усташке терористе као „осветнике“.

Епилог који је уследио након тога добро је познат свима. Распала се „мала Антанта“ а румунска нафта појила је жедне немачке тенкове док су газили Европу у успешном блицкригу.  Француска политика потпуно је клонула пред Хитлером. „Добри“ Британци су у Минхену даровали своју савезницу Чехословачку на тацни, само да они мирно спавају. Југославија се ипак упркос предвиђања није распала после атентата,чак је вешти Стојадиновић успевао да игра по жици између Мусолинија и Хитлера. Ипак Британци нису дозволили да им се тек тако план изјалови. Зато су све што је Стојадиновић успео да изгради немилосрдно својим захтевима урушили код послушног намесника Павла, који није наставио континуитет Александрове политике.

Четници и српски добровољци који су били ослонац краља Александра, које је плански насељавао у Западној Славонији, у Кумановској котлини, по Бачкој и Банату, по Метохији, били су први на удару  после окупације државе. Мачекови заштитари и усташе почели су геноцид управо убијањем тих патриота. Бугарски окупатори и шиптарски злочинци чинили су исто. А ни муслиманско „хрватско цвијеће“ није изостало иза мађарских фашиста и немачких фолксдојчера, који се окомише на њих!

Наравно,комунисти као ђаци Коминтерне били су шлаг на торти, својим беспоштедним прогоном припадника ЈВуО, као антифашиста, у чијим редовима су били и бројни стари четници и добровољци из Великог рата. Одувек је за запад и њихове пајаце у нашем суседству главни циљ био уништење родољуба и патриота оног главног ослонца Отаџбине, како би спречили поновно уздизање Србије на место које јој припада.

Олује неправде које су нас кроз прошлост шибале направиле су од српског народа само још чвршћу стену, која и поред свог њиховог труда неће попустити. Западни „пријатељи“ су нам већ толико пута показали своје право лице, окрећући нам леђа сваки пут кад је потребно. Толико пута нам је то показано да више немамо никакав разлог ни права за нека нова улагања у та лажна пријатељства. Зато оставимо те „савезнике“ где им је место, далеко од нас. Они и онако су одувек једва чекали да паднемо јер су једино тада могли да нам се приближе. Окренимо се себи и онима који нас нису напуштали када више нисмо имали где.

 

 „Не читам књиге оних људи који су издали Отаџбину“ 

Владимир Владимирович Путин

 

Време је и да Срби престану да читају али и да слушају разне издајнике и западне слуге. Време је да из своје прошлости научимо са ким, где и како да градимо своју будућност.

 

 

 

  1. sr.wikipedia.org/wiki/Тријанонски_споразум
  2. sr.wikipedia.org/wiki/Томаш_Масарик

 

Два пута је у прошлом веку Хрватска ратовала на страни освајачких сила против Русије, а сада поново шаље контингенте својих војника на Балтик и у Пољску са истом намером, ако дође до оружаног сукоба или рата на истоку Европе. Увек је Хрватска, на жалост, била на страни агресивних окупационих трупа па је тако и данас на исти начин прихватила ту срамну улогу у оквиру НАТО пакта, војног савеза који све више има изражен офанзивни карактер и угрожава европски и светски мир. 

НАТО настоји да раздроби или потчини својој вољи традиционалне државе, да мења границе између народа и држава на штету „непослушних народа“ и све то настоји да представи у свету као „допринос миру и безбедности“. Кључну улогу у дефинисању мисије и циљева деловања НАТО имају САД и неформални центри моћи на Западу, који траже нова тржишта и јефтина природна богатства. Све је ишло „по плану“ док нису избили на границе Русије и Кине, нових велесила које не дозвољавају насиље и угрожавање виталних националних интереса. САД ће морати да схвате да нису више једина сила која креира међународни поредак. Свет је постао мултиполаран и остаје само да водеће силе Запада схвате да насиљем неће моћи даље наметати своју вољу и наметати њихов систем вредности на простору Евроазије. 

Као и многе друге чланице НАТО пакта, Хрватска шаље војску на руску границу, најавила је хрватска председница Колинда Грабар Китаровић. „Мора да шаље своје војнике тамо где одреди централна команда из Брисела.“ То је наставак традиције коју Хрватска баштини из прошлог века у оба светска рата. Два пута је Хрватска ратовала против Русије. У Први светски рат Хрватска је ушла као део Аустроугарске, а њени војници борили су се на руском фронту у Галицији. Тај рат је Хрватима, поред великих жртава, донео и велики број заробљеника који су имали битан утицај и на будућу југословенску историју. Јосип Броз Тито, рањен и заробљен на Руском фронту, уобличио је своје виђење света у Русији, коју је 1917. захватила социјалистичка револуција. Својим деловањем учинио је све да се поништи улога и страдање српског народа у Балканским ратовима и Првом светском рату. У томе је у значајној мери успео и кроз страдање Срба у време комунизма, новим тзв. „авнојевским границама“ унутар Југославије је расцепкао српски етнички простор.

Почетком Другог светског рата није подигао револуцију на простору Хрватске, него је у Србији наметнуо братоубилачки рат два антифашистичка покрета. Никада за цело време рата није учинио скоро ништа да се ослободи Јасеновац, нити било које друго веће стратиште српског народа. Усташе су у релативном миру формирали институције нацистичке творевине. Када су усташке власти позвале добровољце за борбу против бољшевизма 2. јула 1941, биле су шокиране великим одзивом, чак око 5.000 људи пријавило се за борбу против СССР-а. Иако никада није званично објавила рат Совјетском Савезу, НДХ је на источном фронту имала „Хрватску легију“, 369. ојачану пешадијску пуковнију, као и ваздухопловну и морнаричку јединицу.

Ове јединице добиле су бројне похвале од немачких команданата за залагање у борбама око Стаљинграда. Бројним официрима и војницима подељени су Гвоздени крстови, а 369. пешадијска пуковнија била је једина која се, са немачким трупама, борила у Стаљинграду.

Данас, у 21. веку, хрватска председница жели да настави ову срамну традицију Хрвата. Сада су у питању, како хрватски медији преносе, „руске експанзионистичке тежње“ према Источној Европи. Зато ће хрватски војни контингент бити стациониран у балтичким републикама, заједно са контингентима других НАТО земаља. Хрватска се налази далеко и од руске границе и од Балтика, као и пре од СССР-а, али жеља за агресивним деловањем скоро да је патолошка национална константа.

Операција груписања војних трупа на руској граници коју НАТО изводи неодољиво подсећа на време пред Други светски рат. На унутрашњем плану хрватска председница опасност од Русије види и у непосредном суседству, у Србији и Републици Српској. Република Српска, према опсервацији госпође Китаровић и неких званичника НАТО, наводно покушава да се уз руску помоћ отцепи од „матичне државе“. Тако слање хрватских војника на Балтик добија преко потребну регионалну димензију националних интереса Хрватске. „Гуји треба стати на главу“ и уместо да се против руског утицаја бори у локалним оквирима, Хрватска ће покушати да „руску експанзионистичку политику“ затре у жаришту.[1] 

Први хрватски контингент намењен је за Пољску. Око 72 припадника Хрватских оружаних снага, под вођством САД, јесу део НАТО мисије на истоку Европе, на граници с Русијом. Хрватска у Пољску шаље и вишецевне бацаче ракета, што ће бити укупно око 90 војника. 

Крајем 2017. године у склопу исте мисије, по изјавама хрватских званичника, у Литву одлази око 200 војника. Хрватска власт преко медија безочно лаже јавност и војнике да иду на обуку а не да могу бити употребљени у неком рату. Међутим, распоређивање хрватских војника на руским границама није део ни једне војне вјежбе које се одржавају у оквиру НАТО пакта, него је реч о распоређивању посебних снага за одговор ”у случају руске агресије”. Одлуку је донио НАТО, када је решио да ће распоредити додатних четири хиљаде војника дуж пољскоруске границе, те у балтичким државама. Почетна претпоставка се изобличила у далеко веће груписање НАТО снага, тако да се у Пољској базира читава америчка оклопна дивизија, што је највеће груписање америчких јединица након Хладног рата. Америка је то појаснила својим савезницима бројним руским војним вјежбама“ на Балтичком мору. ”Руси изводе много вјежби уз границе и могли бисмо то сматрати опасним провокативним понашањем”. 

Према договору утемељеном између НАТО пакта и Русије из 1997. године, забрањена је стална присутност великих НАТО јединица у близини Русије. Међутим, Брисел тврди да с обзиром на то да се војне јединице НАТО пакта ротирају, ”њихово гомилање се не може сматрати сталном присутношћу”. 

Због распоређивања у Пољској америчке оклопне дивизије и додатних НАТО снага Русија ће вероватно одговорити потребним груписањем снага. “Наравно да на ово нећемо гледати скрштених руку и сигурно ћемо предузети одговарајуће кораке”, рекао је челник Одбора за обрану Државне Думе Владимир Шаманов, те додао ”како одговор на америчке акције у Пољској може бити повећање броја тактичких ракетних састава ”Искандер” у Калињинграду. 

Осим нелогичних оправдања хрватских званичника да учестују у агресивној мисији НАТО, важно је подсетити да се према Уставу Хрватске војска изван граница земље не може слати без одобрења Хрватског сабора. То је учињено у јуну ове године, када је Хрватски сабор одобрио слање припадника хрватских Оружаних снага у склопу активности ојачане истурене присутности НАТО пакта у Пољској и Литви, те у операције Европске уније. 

Одлуке о слању припадника Оружаних снага је Хрватски сабор донео с већином гласова. Од потребних 76 за слање у Пољску је гласало 96 заступника, за Литву 95, те 117 за мисију ЕУ, а 103 заступника је подржало учествовање Хрватске у операцији “Inherent Resolve”.[2]

Политика данашње Хрватске неодољиво подсећа на политику НДХ у Другом светском рату. Континуирано се баштини исти систем вредности у култури, унутрашњој и спољној политици, као и у односу према суседним народима и државама. НДХ је била квислиншка творевина Мусолинија и Хитлера, коју је формално успоставио Анте Павелић. Усташки покрет је у својој основи био нацистички и фашистички и усмерен против српског и руског народа, уз слепу послушност Хитлеру. Данашња Р. Хрватска то чини на сличан начин, само је заменила Немачку са САД. Павелићу су приписиване историјске заслуге за ослобођење Хрвата од „великосрпског јарма“, а он је хрватски народ бацио у најстрашније истребљење и геноцид над српским народом. Настанак и признавање Р. Хрватске 1992. године омогућила је поново уједињена Немачка, а после и друге западне силе, на челу са Америком. САД су затим најздушније подстрекивале и припремале операције „Бљесак“ и „Олују“, ради прогона српског народа, уништавања Републике Српске Крајине и окупације дела Републике Српске. Као што данас Хрватска шаље војску на границе Русије, чинила је то исто и након оснивање НДХ, одмах у првим месецима и годинама напада на СССР.

По Хитлеровом захтеву, Павелић је упутио своје легионарске јединице на Источни фронт на СССР. Издат је проглас да се јаве добровољци из свих јединица хрватских оружаних формација. Сабирни центри за будуће легионаре били су Загреб, Сарајево, Бања Лука, Осијек и Мостар. Прикупљање главнине нове легионарске јединице било је у Загребу и Карловцу. Тако је створена „Појачана хрватска 369. легионарска, пјешачка пуковнија“. Јавило се око 5000 добровољаца. Једна бојна била је муслиманска, а друге две биле су састављене од хрватске националности. Званично формирање те јединице објављено је 16. јула 1941. године, а заклетва се полагала у местима формирања, у Сарајеву, Вараждину и Загребу. С легионарима који су у послани у смрт, на војним свечаностима опраштали су се: Кватерник, Павелић, њемачки генерал Глез фон Хорстенау и италијански генерал Антонио Оџилиа, затим генерал Станцер и други високи официри оружаних снага НДХ.[3]

За команданта легионарске пуковније био је именован пуковник Иван Маркуљ. Дана 24. јула 1941. године легионарска пуковнија пребачена је из Загреба у Њемачку. Тамо су добили њемачко наоружање и опрему и спровели допунску обуку. Из Њемачке је већ 29. августа 1941. године легионарска пуковнија одвезена у Бесарабију, а потом је стигла у Первомајск, где је укључена у састав 100. лаке ловачке њемачке дивизије 17. њемачке армије »Југ«. У прву борбу легионари су ступили 13. октобра 1941. године источно од Дњепра. 369. појачана легионарска пјешачка пуковнија учествовала је на Источном фронту у више борби у саставу 100. а касније 79. немачке дивизије, с којом је изводила борбена дејства и у Стаљинграду.

У међувремену је пуковник Маркуљ предао команду пуковнику Виктору Павичићу, а овај је на незахвалном крају предао дужност команданта потпуковнику Марку Месићу. Касније су, ради попуне пуковније која је у Совјетској Русији имала велике губитке, формиране три додатне бојне 369. легионарске пјешачке пуковније, које су слане најприје у Њемачку у Стоцкерау ради брзе обуке а касније су хитно укључиване у састав десетковане легионарске пуковније.

На Источни фронт послата је и легија ваздухопловства под командом пуковника Ивана Мрака, која је састављена од две ескадриле: бомбардерске са око 17 авиона и 100 људи и ловачке ескадриле од 20 авиона и 120 људи, којима је командовао мајор Фрањо Џал. Док су бомбардери били застарели, ловци су били састављени од најмодернијих апарата добијених од Немачке, па су учествовали у ваздушним борбама са совјетским пилотима у јужној Украјини и на Криму.

Легија морнарице или морнарички одред бројао је око 340 људи и ушао је у састав Немачке црноморске морнарице, као посада шест немачких миноловаца и једне подморнице. Први командант био је капетан фрегате Антун Вркљан а последњи, капетан бојног брода Стјепан Руменовић. На Црном мору задржали су се до новембра 1943. године, а касније су пребачени на немачке бродове у Трст.[4]

На источни фронт у саставу легионара било је послано укупно 8215 људи. Код Стаљинграда хрватске оружане хорде су биле готово потпуно уништене. Из извештаја с Источног фронта тачно се види како је број легионара почео опадати. Од „пуковније“ свели су се на два, па на један батаљон (бојну), па на једну чету (сатнију). Упркос попуни, у једном извјештају говори се да је остало на положају код Стаљинграда још само 40 бораца. Остали су сви били или погинули, или рањени, или заробљени. Због изузетних зверстава које су легионари чинили на Источном фронту, Руси су их звали ђаволима (чортовима).[5]

Припадници 369.легије, војске тзв. НДХ у порушеном Стаљинграду

Након тешких борби и великих људских губитака у Харковској бици, у мају 1942. Њемачка команда одликовала је пуковника Ивана Маркуља, Едуарда Бакарца и још шест официра 369. пуковније њемачким Жељезним крстом првог реда. Због посебних заслуга плаћених високим губитцима у рањеним и мртвима 369. пуковнија након реорганизације и попуне код Гласкова током септембра 1942. постаје једина страна јединица која улази као део 100. ловачке дивизије генерала Саннеа у Стаљинград у јесен 1942. године. Генерал Санне и други немачки високи команданти, писмено истичу 369. пуковнију као посебно храбру и успешну у огорченим борбама прса у прса. Крајем септембра 1942. године, 369. пуковнију посећује лично поглавник НДХ Анте Павелић и одликује већи број легионара. Павелић на Источном фронту посећује и одликује и хрватске ваздухопловце, који су летели у склопу Luftwaffe.[6]

Хрватска се већ ове године укључилa у НАТО-ову операцију „Enhanced Forward Presence“ под америчком командом, чије ће седиште бити у пољском граду Ожиш. Реч је о мултинационалној војсци у чијем саставу су, уз америчке, британски и румунски војници. То је један већ виђен модел који нема никакву борбену вредност у правом рату. На захтев Американаца, њима се придружује и једна хрватска јединица самоходних вишецевних ракетних бацача СВЛР 122БМ-21 ГРАД. Једну јединицу чине три ВБР система. У близини града Ожиш налази се велики војни полигон на ком би требало да се увежбава ова јединица. Ове локација се налази око 70 километара од “зоне Сувалки” и око 140 километра од Калињинграда, руске енклаве скоро полуокружене чланицама НАТО. Према неслужбеним информацијама, у Литванију се упућује ојачана пешадијска чета са око 120 војника. Реч је о припадницима из бригаде Тигрова. Заједно с Тигровима у Литванију би било упућено осам борбених оклопних возила Патриа.

У Министарству одбране Хрватске наглашавају да је “учествовање у склопу ојачане предње присутности комплементарно и с амбицијом Републике Хрватске у изградњи и одржавању сопствене међународне веродостојности и одговорности и битно доприноси даљњој изградњи политичког и војног кредибилитета Републике Хрватске унутар НАТО савеза, као и повећању интероперабилности Оружаних снага Републике Хрватске[7]

Хрватска је изразила своју спремност, што је и показала на највећој војној вјежби управо у Пољској, која је додатно нарушила ионако већ затегнуте односе. Председница Колинда Грабар Китаровић поручила је да Хрватска спада у оне земље унутар НАТО савеза, које се „нису баш превише исказале кад је ријеч о улагању у обрану и сигурност“. Но по питању слања војника изван Хрватске, каже да очекује консензус у Хрватској. „Да, наравно, очекујем консензус, јер то је прије свега наша обвеза, наша морална обвеза. Кад сте чланица неког савеза и кад уживате привилегије као што је колективна обрана и чињеница да би напад на Хрватску значио и напад на цијели НАТО, у том случају НАТО би нама прискочио упомоћ“, истиче Предсједница Грабар Китаровић. „…Вјерујем да неће бити потребе ни за каквим распоређивањем, јер вјерујем да исто тако у односу на Русију треба показати снагу, треба показати одлучност, јединство и солидарност, али исто тако треба водити рачуна да се мора водити дијалог. Дијалог о нашим међусобним односима, о стању на истоку Еуропе, посебно у Украјини и наравно, заједничким пријетњама, с којима се суочавамо уз јужне границе Еуропе, у виду тероризма, у виду миграција и осталих нестабилности“, истакла је Колинда. БиХ треба да крене „путем интеграције у НАТО-а“, да се што прије за ту земљу активира Акцијски план за чланство (МАП) за чланство у НАТО-у.[8] Хрватска се снажно залаже у НАТО-у, да се прошири „зона стабилности и сигурности“, кроз пријем БиХ у НАТО, након пријема Црне Горе. То је хрватски интерес кроз вековни сан да лагано стави под своју контролу тај простор, те да отцепи Р. Српску и српски народ преко Дрине од Р. Србије. Хрватска и даље сања границу на Дрини, по узору на НДХ. Срби и Србија то морају да знају и морају бити спремни да се таквом плану у било ком моменту супротставе политички а и војно, ако то буде потребно. Зато Резолуцију Скупштине Републике Српске о војној неутралности треба подржати и прекинути било какве даље активности на нивоу БиХ које значе приближавање НАТО чланству. Такође, треба суспендовати донети МАП програм за чланство БиХ у НАТО донет 2009. године.

Након исказане среће и одушевљења“ што ће хрватски војници учествовати у мисијама НАТО у близини руске границе, из Хрватске долази вест да се хрватска војска распоређује око Вуковара, у близини границе са Србијом, пише Катехон. Јасна је обавеза хрватског руководства – председника и премијера, који су држављани Сједињених Држава и Канаде, да морају да штите интересе својих држава, наводи овај портал. Република Хрватска, очигледно, више није држава, већ мала америчка и НАТО колонија коју амерички ратни хушкачи држе у стању приправности за евентуалне сукобе у региону. Хрвати су деведестих година били послушне слуге оних који су им ван свих међународих норми дали државу, и сада морају да наставе да буду одани својим господарима, закључују у Катехону. (www.tragovi-sledi.com/index.php/8-naslovna/2759-zagreb-divlja-hrvatska-vojska-gomila-snage-na-granici-sa-srbijom)

Русија је свесна опасног приступа НАТО према Русији, при чему НАТО обилато користи ресурсе својих европских чланица. Истовремено Запад пооштрава пропаганду против Русије. Ако погледате извјештаје европских и америчких медија, стичете утисак да су практично сви негативни догађаји који се дешавају у свету дело или руских обавјештајних служби или руских хакера“, закључио је Герасимов.[9] Велика је срећа у томе што НАТО није монолитан нити може бити јер у многим чланицама постоји јак отпор свему што раде њихове власти. То је посебно изражено у Италији, Шпанији, Француској, Чешкој, Словачкој и другим државама. Такозвана „дубина“ НАТО територије је несигурна и у случају рата многе државе би нестале или се распале а појавили би се и ослободилачки покрети који би подржавали одбрамбени рат на Истоку Европе и подржавали Русију, као државу која предводи тај отпор. У дубини Европе би настали и многи локални ратови, посебно на Балкану.

У многим државама чланицама НАТО тиња отпор офанзивној стратегији НАТО-а на истоку Европе и све више је народ информисан, па и војници да их власт гура да „…ратују за некакве измишљене и лажне разлоге, које пласирају САД кроз администрацију НАТО па и ЕУ“. Талијани потписују петицију против слања војника на руске границе. То исто не желе Бугари, Словаци, Шпанци, Французи, као ни већина држава чланица ПзМ. До сада је неколико хиљада Талијана потписало петицију против учешћа у мисији јединица НАТО пакта у Латвији, која ће бити формирана до краја ове године.

Петиција је упућена председнику Италије. Таква агресивна политика само може погоршати односе између Рима и Москве. “Одлука талијанске владе да пошаље војску на руске границе је још једна неоправдана провокација, као и санкције против Русије која нам је често помагала. Влада крши Устав у којем се јасно наводи да Италија одбацује рат као инструмент агресије против слободе других народа, али и као средство рјешавања међународних спорова. Штавише, нико није питао грађане желимо ли послати наше војнике у Латвију. Ово није демократско решење, него провођење диктатуре”, рекао је Лонгобарди. „У целој Европи су на власти корумпирани политичари и масони и одвија се потпуно иста шема уништавања човека, осиромашивање грађана, богаћење елите, доношење богохулних закона са циљем уништавања породице, а то све са крајњим циљем депопулације и чиповања целокупног становништва. Они су болесни и зрели за посматрање! Европске масоне и злочинце могу само млади зауставити![10]

Осим сарадње са НАТО власт у Хрватској чини пуно и на билатералној сарадњи, баш са државама које имају познату антируску политику и које су под јаким утицајем САД. То посебно истиче и хрватски министар одбране. „Договорили смо споразум за унапређење обрамбене сурадње и данас ћемо направити све предиспозиције да се тај споразум врло скоро потпише. Желимо сурађивати с Пољском у подручју специјалних снага, војне полиције, ту је такођер врло битна војно-техничка сурадња, војно-знанствена сурадња“, рекао је Дамир Крстичевић у изјави за новинаре након састанка. Крстичевић је додао да је Пољска тражила од Хрватске као пријатељ и партнер да пошаље своје војнике. „Вјерујем како би да је, не дај Боже, сутра Хрватској то потребно, Пољска поступила једнако и да би у било којој прилици послала своје војнике овђе у Хрватску. Тако да ми је драго да судјелујемо, да наши војници иду тамо„, рекао је Крстичевић.[11]

Хрватска је дакле у свим пресудним светским колебањима и ратовима увек бирала, по њеној процени, „јачу страну“ на почетку рата да би у другој фази рата лукаво гледала да се додвори победницима и да не настану веће последице по њихове националне интересе. Данас, када по трећи пут, без и мало гриже савести шаљу јединице на исток Европе, против Русије и када бивши и актуелни званичници Хрватске прете Републици Српској, Србија треба да зна да су на сцени носиоци повампирене политике усташтва и да им никада више српски народ неће дозволити геноцид у Јасеновцу, нове јаме за Србе нити нове границе НДХ на Дрини. О таквом неоусташком сну сања и данас велики део политичке „елите“ Хрватске, вероватно и зато што никада нису сносили последице за злочине које су починили у Другом светском рату и 1995. године убијањем и етничким чишћењм и прогоном српског народа из Републике Српске Крајине. Хрватска је међу првима признала лажну државу Косово. Ред је да Србија у будућности на исти начин призна аутономију а потом и самосталност Истре, Дубровачке Републике и Републике Српске Крајине.

 

 

 

[1] rs-lat.sputniknews.com/autori/201612041109092107-hrvatska-vojska-rusija/

[2]www.logicno.com/politika/hrvatska-vojska-otisla-u-nato-sluzbu-u-poljsku-rusija-uz-granicu-jaca-raketne-snage.html

[3] А. ВИИ. Фонд НДХ, кутија 1.0.9.; Младен Цолић: »Тзв. НДХ-1941.«, Београд, 1973, стр. 194-195.

[4] Архив ВИИ. Фонд НДХ, кутија 1.0.9.; Младен Цолић: »Тзв. НДХ-1941.«, Београд, 1973, стр. 260-262.

[5] Архив ВИИ. Фонд НДХ, кутија 1.0.9.; Младен Цолић: »Тзв. НДХ-1941.«, Београд, 1973, стр. 267.

[6] www.naklada-ljevak.hr/knjiga/shonj/id/2079

[7]www.blic.rs/vesti/svet/rakete-tenkovi-specijalci-hrvatska-salje-vojsku-na-granicu-rusije/j1hb5lg

[8] dnevnik.hr/vijesti/svijet/hrvatska-salje-vojsku-na-granicu-s-rusijom—442725.html

[9] www.nezavisne.com/novosti/svijet/Sef-ruske-vojske-NATO-gomila-oruzje-na-nasoj-granici/423732

[10] istinomprotivlazi.com/novosti/1388-talijani-potpisuju-peticiju-protiv-slanja-vojnika-na-ruske-granice

[11] dnevnik.hr/vijesti/hrvatska/damir-krsticevic-najavio-za-petnaestak-dana-78-hrvatskih-vojnika-odlazi-u-poljsku—491105.html

 

Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач

 

-

Поштовани читаоци,

У време када нас оптужују за геноцид, када нас проглашавају геоцидним народом, важно је да сви видимо ову карту и сазнамо стравичне димензије усташког злочина, права је реч – геноцида! над Србима у усташкој НДХ.

Редакција СРБског ФБРепортера се потрудила да пронађе и приреди у високој резолуцији ову карту, тако да се на њој јасно могу видети сва места злочина, места масовних злочина, концентрационих логора за Србе, места где су биле јаме и бунари у које су бацани Срби!

„Немачки опуномоћени генерал у „НДХ“, Edmund Glez fon Horstenau, по професији историчар, пише да усташе тврде да је заклано милион православних Срба, деце, жена и стараца, а да је то, по њему, претерано хвалисање, јер, НА ОСНОВУ ПРИМЉЕНИХ ИЗВЕШТАЈА, БРОЈ ЗАКЛАНИХ ЈЕ ИЗНОСИО ТРИ ЧЕТВРТ МИЛИОНА.“

(А. Милетић: „Усташка фабрика смрти 1941-1945“)

А кад ми сазнамо, научимо о томе и нашу децу која ове информације највероватније неће чути на часовима историје, нити пронаћи у уџбеницима историје!

Редакција СРБског ФБРепортера

__________

Извори:

1) Као извор за израду ове карте, коришћна је мапа РСК са сајта krajinaforce.com.
2) Иста мапа (у нешто измењеном облику и нижој резолуцији) налази се на сајту епархије горњокарловачке, као илустрација у књизи аутора Драгана Чубрића и Момчила Крковића: СТРАДАЊЕ СРБА У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ У ГЛИНИ И РУШЕЊЕ СПОМЕНИКА

facebookreporter.org/2016/04/10/%D0%B2%D0%B0%D0%B6%D0%BD%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D0%B4%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B8-%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%BE-%D0%BE%D0%B2%D1%83-%D0%BA%D0%B0%D1%80%D1%82%D1%83-%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%88%D0%BA/

-
Борис Субашић

СЛИКА дугих девојачких белих кошуља које се расцветавају у мутнозеленој набујалој Дрини као цвеће на воденом гробу непрестано се враћа у сећање Милорада Ћебића (83), једног од ретких преживелих сведока усташког злочина у Старом Броду у априлу 1942. године. Он и даље чује крике српског збега у замци између планине и реке које је слушао као десетогодишњак.

– Црна легија Јуре Францетића је, према немачким подацима, поклала 6.000 Срба, искључиво цивила, а о том злочину се после рата није смело говорити – каже Ћебић. – Гледао сам групе девојака које у самртном загрљају скачу са стене у Дрину покривену њиховим дугим косама и белим кошуљама. И родитеље који држећи децу за руке идући у смрт у подивљалој реци да би избегли усташко иживљавање. Ко није скончао у Дрини, масакриран је.

Срби у источној Босни су до почетка 1942. одолевали усташким нападима. Одбрану су организовали и предводили предратни официри.

– Наредника Радомира Нешковића народ је изабрао да буде командант српске одбране, јер су муслимани већ били у усташким униформама. Српска територијална одбрана, која нас је сачувала у почетку рата, постала је део Југословенске војске у отаџбини. Партизана није било. Само ми, Срби. Отац ми је погинуо у јесен 1941, бранећи село од усташа.

Власти НДХ су у пролеће 1942. покренуле офанзиву за истребљење Срба, од Сарајева до Дрине. Десетине хиљада избеглица из Фоче, Зворника, Рогатице, Вишеграда, Хан Пијеска, Кладња, Сокоца, Олова и Пала сливале су се у колону која је покушавала да дође до Србије.

Подрињски Срби избегли 1942. у Србију

– Путеви су били закрчени стоком и запрегама које су носиле сав иметак и нејач. Италијани, који су чували вишградски мост, тражили су да се људи одвоје од кола, да се наводно не би загушио пролаз. Они који су их послушали одведени су у немачки логор на Старом сајмишту који се налазио у НДХ, а не, како појединци данас причају, у Недићевој Србији.

Српски збег је очајнички почео да тражи други излаз. Прочуло се да из Старог Брода, уског простора између Дрине и планина, чамци превозе људе на другу обалу реке.

– До Брода је водила уска стаза по планинској литици клизавој од кише којом ни овце нису хтеле да иду – сећа се Ћебић. – Ми смо некако прошли са оним што смо имали на себи и стигли на плато прекривен хиљадама бедних и промрзлих људи који су се од јаке кише скривали испод шатора од грања и ћебади. Маса се тискала у блату крај Дрине покушавајући да уђе у чамце. Србе који су имали злато да плате превозили су и немачки војници у својим гуменим сплавовима.

Они који га нису имали скакали су у Дрину и покушавали да је пређу држећи се за конопац који је опасивао сплав. Немачки војници су их ударали веслима по главама док се не би удавили. Када су се усташе приближиле, Немци су забранили прелазак Дрине.

– Део збега упутио се ка селу Милошевићи, одакле нико није живу главу изнео. Стриц који је некако прешао на другу страну Дрине успео је да нас спасе у задњи час. Давао је немачким војницима по дукат из невестинске ниске своје жене за сваку главу коју пребаце чамцем.

На десној обали Дрине, Ћебићева породица се придружила невољницима око ломача који су покушавали да се загреју и осуше. Немци су држали збег на обали, да гледа како усташе и муслиманска милиција изводе крвави пир.

Цела породица побијена на прагу куће

– Заклано је тада и 25 Ћебића. Клање је потрајало до мрака, а онда се све утишало. У зору се појавио усташки командант Јуре Францетић на белом коњу, и покољ је почео изнова. Касније су се појавили немачки војни моторни чамци из Вишеграда. Пуцали су у ваздух и викали: „Усташе цурик“. После смо сазнали да је Недић умолио Немце да зауставе покољ. Масакр у Старом Броду је прекинут, а Францетић је рекао преживелима да се слободно врате у своја села. То је била лаж, сви су побијени на путу. Тада је заклано и 72 мојих рођака. Најмлађи је имао само седам дана.

Српским избеглицама на десној обали које су узбегле усташку каму запретила је глад.

– Спровели су нас до напуштених кућа у околним селима. Мајка је дала велики златни ланац за џачић кукуруза који је самлела, а нас децу послала да беремо јагорчевину. Данима смо јели проју од кукурузног брашна помешаног с том биљком. Убрзо је и тога нестало, мислили смо да ћемо помрети од глади. А онда је стигла храна из Србије. Били смо спасени. Недић је успео да од Немаца добије одобрење да нас прими у Србију.

ТАЈНА ГРОБНИЦА
ШУМА у Борикама била је склониште за 65 српска официра и подофицира који су одбили да се предају после Априлског рата. Ту су чекали да им Дража Михаиловић одреди распоред, да се боре против окупатора, открива Ћебић. -Партизани су дошли из правца Жепе, из муслиманских села, и похватали те људе на спавању, без метка. Одвели су их до оближње јаме и живе у њу побацали. Нисам сигуран да је икада очитано опело над том гробницом.

Родитељи, суочени с крајњом бедом, давали су децу Комесаријату за избеглице који их је одвео у Матарушку Бању, први сабирни центар за српске малишане из НДХ.

– У Бањи смо добили чисту одећу, јели и спавали у топлом и били сигури. А онда је почело да стиже још српских сирочића, на стотине сваког дана. Бања је ускоро била препуна деце, требало је нахранити хиљаде уста, и храна је постајала све скромнија. Српски домаћини узимали су децу у своје куће, али и они су живели у беди. Онда су избиле епидемије. Мој млађи брат и његова васпитачица умрли су истог дана од заушака.

Ћебићева мајка је дошла да сахрани сина и повела са собом осталу децу. Милорад је као најстарији, са 12 година, одређен да са стричевима иде у печалбу, на бербу кукуруза у Банату.

– Домаћин из Лајковца кога смо упознали у возу убедио је стричеве да ме оставе код њега. Добри човек је желео да ме усвоји. Код њега сам дочекао и ослобођење 1944, а мајка није долазила, иако је обећала – прича сузних очију Ћебић. – Мој домаћин крио је од мене да су ми мајку комунисти усмртили кундацима јер јој је брат био у Дражиној војсци. Срби у Подрињу, који су бранили свој народ, прогањани су и убијани без суда. Нико од муслимана који су листом били у усташама није одговарао за злочине.

Ћебића су из хранитељске породице одвели у дом из кога је отишао на занат. После војске остао је у Србији, запослио се у Трстенику. У родно село Бранковиће одлазио је само по неколико дана годишње, док му је деда био жив.

– Село је опустело, готово сви су били побијени или расељени. О злочину у Старом Броду се ћутало. Тек 2007. нас неколицина преживелих из Србије и Аустралије подигли смо спомен-капелу жртвама из Бранетића. После освештања обратио сам се званицама: „Срам нас било Срби, срам вас било председници општина од Сокоца до Дрине, стидите се владике и Цркво кад сте заборавили 6.000 покланих Срба на Старом Броду који ни крст немају.“ Већина тих младих људи је била запањена, јер није ни чула за страшни злочин. Годину касније, у Старом Броду подигнут је споменик, а затим и капела. Надам се да ће неко такву капелу подићи и на Старом сајмишту, где су страдале десетине хиљада Срба из НДХ.

КУНДАЦИМА ПО УДОВИЦИ

Кад су се у Бранковићима 1941. појавили наоружани људи с петокракама на капама, нико није знао каква је то војска, каже Милорад Ћебић.

– Партизани су били из неких других крајева, међу њима није било наших људи. Са оружјем су по кућама тражили храну. Викали су на мајку која је кроз плач говорила: „Људи, ја сам удовица, мужа ми убише усташе, имам петоро деце, не остављајте их гладне.“ Претукли су је кундацима.

ЦРНОКОШУЉАШИ ОТИМАЛИ СРПСКУ ДЕЦУ

Срби из Бранковића први окршај са усташама имали су на Малу госпојину 1941. године.

– Црнокошуљаши су изненадили скоро сву децу из села окупљену на ливади око стоке и убацили их у два камиона. Стајао сам на оближњем брегу укочен од страха. Гледао сам усташу како наслања пушку на ограду и нишани у мене. Два метка су ме промашила, трећи ме је окрзнуо, и пао сам у несвест. Људи из села су чули пуцњаву и, предвођени наредником Нешковићем, направили заседу и ослободили децу.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:590872-%D0%A1%D0%B0%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BC%D0%B0%D1%81%D0%B0%D0%BA%D1%80-6-000-%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B0-%D0%B7%D0%B1%D0%BE%D0%B3-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0-%D0%B8-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0

-

106. п. н. е. – Рођен је римски говорник, писац, филозоф и политичар Марко Тулије Цицерон, највећи стилиста римске литературе. Био је републиканац, противник Јулија Цезара и Марка Антонија. За конзула је изабран 63. пре н.е. Открио је и разобличио Катилинину заверу. Био је то покушај да се република замени личном владом, неком врстом диктатуре (према античкој терминологији – тираниде). После убиства Цезара 44. пре н.е. ухапшен је због серије напада на Антонија (14 беседа – „Филипика“) и убијен је 43. пре н.е. Његова мисао изречена у делу „О дужностима“: „Суммум иус сумма иниуриа“ („Највише право највиша неправда“ – превише ревносна примена закона може бити изразита неправда) типичан је израз његовог интелектуалног склопа. Остала дела: „Беседе“, „О беседнику“, „Расправе у Тускулу“, „О старости“, „О пријатељству“, „О крајностима добра и зла“, „О природи богова“, беседе „Против Катилине“.

1815. – Аустрија, Британија и Француска су створиле војни савез против Пруске и Русије.

1868. – У Јапану је укинут шогунат – на основу којег је од 1192. неформално спутана царска власт, док су земљом владали представници највише аристократије. Крај шогуната имао је значај неке врсте буржоаске револуције – укинуте су многе феудалне привилегије, модернизована је војска, реформисано школство и успостављене су институције по западном узору, што је омогућило невероватан успон Јапана.

1875. – Умро је француски лексикограф и енциклопедиста Пјер Атанас Ларус, издавач „Великог светског речника XИX века“ у 17 томова. Издавачка кућа „Ларус“ је после његове смрти наставила издавање енциклопедијских и уопште лексикографских дела.

1883. – Рођен је енглески државник Клемент Ричард Атли, лабуристички премијер од 1945. до 1951, током чије власти је Велика Британија признала независност Индије 1947. (као и Бурме 1948. и још неких бивших колонија). Дела: „Лабуристичка партија у перспективи“, „Дванаест година касније“, аутобиографија „Како се то збило“.

1892. – Рођен је енглески писац Џон Роналд Руел Толкин, професор англосаксонског (староенглеског) и енглеског језика и књижевности на Оксфордском универзитету. У трилогији „Господар прстенова“ створио је властити митски свет (и језик), служећи се прозом у којој се осећају узори нордијских сага и старе англосаксонске поезије, са средишњом темом сукоба добра и зла. Истом имагинарном свету припадају и романи „Хобит“ и „Силмарион“. Остала дела: критичке студије „Беовулф: чудовишта и критичари“, „Бајке, критичка студија“, „Чосер као филолог“.

1904. – Рођен је српски писац, ликовни и књижевни критичар, јеврејског порекла, Ото Бихаљи Мерин. С братом Павлом 1928. основао је издавачку кућу „Нолит“ (Нова литература). Уређивао је и књижевно-политички часопис „Нова литература“. Због политичких разлога емигрирао је и у Немачкој је уређивао

комунистички књижевни часопис „Линкскурве“. У Паризу је 1933. основао „Институт за борбу против фашизма“. Од 1936. у Шпанији се борио на страни републиканаца против снага генерала Франка. Ликовним и књижевним студијама знатно је допринео тумачењу и схватању савременог стваралаштва. Дела: роман „Довиђења у октобру“, есеји и уметничка критика „Освајање неба“, „Мисли и боје“, „Сусрети са мојим временом“, „Југословенска скулптура XX века“, „Градитељи модерне мисли“, „Наивна слика света“, „Продори модерне уметности“, „Крај уметности у доба науке?“, „Маске света“,

„Ре-визија уметности“, „Модерн Герман арт“, „Гоја и ми“, „Капричоси“, „Ужаси рата“, „Анри Русо, живот и дело“ (са супругом Лизом), монографије „Крсто Хегедушић“, „Габријел Ступица“, „Богосав Живковић“, „Вангел Наумовски“, дело о Шпанском грађанском рату „Шпанија између смрти и рађања“.

1924. – Енглески египтолог Хауард Картер пронашао је у Долини краљева у близини Луксора у Египту саркофаг фараона Тутанкамона.

1926. – Умро је чешки писац Јарослав Хашек, који је светску славу стекао недовршеним хумористичко-сатиричним романом „Доживљаји доброг војника Швејка у светском рату“ у којем је исмејао опште прилике у Аустро-Угарској као и бесмисао, бруталност и лудило рата. Швејк је лик човека из народа у којем се под маском наивчине крије нека врста народне мудрости.

1926. – Грчки генерал Теодорос Пангалос прогласио је себе званично диктатором Грчке, пола године пошто је пучем преузео власт. Збачен је у августу 1926.

1929. – Рођен је италијански филмски режисер Серђо Леоне, творац „шпагети вестерна“. Филмови: „Колос са Родоса“, „За шаку долара“, „Добар, лош, зао“, „Зовем се Нико“, „Било једном на Дивљем западу“, „Догодило се у Америци“.

1931. – Умро је француски маршал Жофр Жозеф Жак, творац ратног плана Француске у Првом светском рату и победник битке на Марни 1914. Крајем 1916. смењен је с положаја главнокомандујућег француских армија због неуспеха у операцијама 1915. и 1916.

1942. – У Норвешкој је у Другом светском рату Немачка основала 23 концентрациона логора кроз које је прошло и више од 4.500 Срба. Најозлогашенији су били Бејсфорт, Ботн, Ерландет, Фалстад, Корган, Осен, у које су људе највише упућивали из логора на Старом сајмишту у Београду. До априла 1943. депортовано их је 4.680, од којих је више од 3.000 убијено. Логораше је помагао норвешки покрет отпора.

1942. – Током Другог светског рата хрватски нацисти – усташе – су на планини Папук, у западној Славонији, уништиле (и претходно опљачкале) сва српска села. Том приликом већина српских цивила је зверски убијена.

1942. – Немачки заповедник за Србију објавио је у Другом светском рату наредбу којом је, под претњом смрћу, забрањено скривање Јевреја и чување јеврејских ствари, новца и вредносних папира. Многи Срби су, ипак, ризиковали живот и стотине Јевреја је спасено а Српска црква, па и администрација су издавали лажна документа с циљем да ти људи буду спасени.

1945. – У Арденима је пропао последњи покушај немачког вође Адолфа Хитлера да измени исход Другог светског рата, пошто су савезничке армије генерала Бернарда Монтгомерија и Омара Бредлија у контраофанзиви захватиле у клешта нацистичке дивизије наневши им тешке губитке.

(Б92)

извор – www.nspm.rs/hronika/na-danasnji-dan-tokom-drugog-svetskog-rata-hrvatske-ustase-su-na-planini-papuk-u-zapadnoj-slavoniji-unistile-sva-srpska-sela.html

АГРАМ је било дугогодишње име града Загреба у некадашњој Аустро-Угарској, којим су се Хрвати поносили као добре слуге аустријског цара и мађарског и свог краља. Наиме, по угарско-хрватској нагодби из 1868.године били су они само део мађарског, а не никаква аутономна јединица како то данас доказују „кроатолози“ (наводни стручњаци за  непостојећу историју хрватску). У самом граду Аграму, државни службеници Хрвати видно су носили своје новине Agramer Blatt јер они нису читали „пучки тисак“,  како су називали новине на народном језику.

Од како су 1102.године продали своју државност Мађарима за 100000 дуката, били су Хрвати без своје државе све до 1918.године. Тада су њихови представници у делегацији тзв. Државе Словенаца, Хрвата и Срба као самопроглашене у тренутку распада Аустро-Угарске, убедили регента Александра да их прими у друштво Србије, државе победнице у Великом рату. Милошћу српском избавили су се Хрвати статуса пораженог, али злочиначког народа јер су као КуК војници чинили многобројне злочине у Србији и Русији, где су ратовали. Нарочито су били угрожени од Италије, победнице у Великом рату која у Лондону 1915. договором са земљама Антанте стече тапију над Далмацијом, Истром и Хрватским приморјем као  аустријским покрајинама, а не никаквим хрватским земљама!

Српска ослободилачка нога а не  окупаторска, посела је знатан део ових покрајина пре доласка талијанске војске и хрватски је представник Анте Трумбић одлуком Николе Пашића, на мировној конференцији кројио и прекрајао границе на западу тек створене заједничке државе.

Лично пријатељство Михајла Пупина са тадашњим америчким председником Вилсоном, вредело је знатно више од свих муцавих аргумената о „повијестним  хрватским покрајинама“ у оштрој полемици са талијанским представником, кога је отворено подржавала Велика Британија уз приметну подршку Ватикана и лавирање Француза.

Ипак, већина примедби које је истакао Анте Трумбић је уважена, и знатан део аустријских покрајина је додељен новоствореној држави-Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Срби одмах ни криви ни дужни зато навукоше мржњу талијанских шовиниста, коју је Ватикан тако упорно подгревао јер су православни шизматици (тобож!).

Потуривши победничка леђа за тобожњу словенску браћу, стекли су Срби непријатеља у фашистичкој странци Италије, која ће зато отворено помагати хрватске усташе и шиптарске балисте да чине терористичка убиства, диверзије и саботаже, подржани од знатног дела свештенства РКЦ и самог Ватикана за такво злодело.

После векова слугерањства, стекавши статус државног народа одмах прегоше хрватски шовинисти  предвођени Антом Трумбићем да покушају да уређују заједничку државу по свом виђењу, потпуно негирајући да је Србија била држава са свим атрибутима својим а Срби једини имали искуство у организацији државне управе, али не као слуге туђе већ као господари своји.

Већина посланика хрватске странке ХСС у заједничкој држави били су у Великом рату хрватски домобрани у КуК казненој експедицији и упознали су Србију, или као српски ратни заробљеници или као део окупаторске угарске управе, те им је зато сваки одлазак у Београд на скупштинско заседање увек будио непријатне успомене. Нарочито се непријатно осећао Влатко Мачек, првак ХСС који је као резервни домобрански  официр заробљен у Колубарској битци а упознао је НИШ као логор за аустро-угарске ратне заробљенике.

У заједичкој држави нису учили у школи, да су у Нишу као ратни заробљеници боравили Турци, Бугари, Аустријанци, Мађари, Хрвати, Словенци, Чеси, Словаци, Немци, током трајања три узастопна рата које је Србија ратовала до слободе за све јужне Словене.

Малтене пола данашње ЕУ, имало је своје невољне представнике на „туристичком“ путовању земљом Србијом, додуше најпре су подигли руке и одложили светло оружје па тек потом упознали лепоте земље Србије, пре преласка Албаније и доласка на талијанску даљу бригу.

Хрватски потомци заборављају, да су им преци свечано испраћени из Боронгаја (предграђе Загреба) у КуК казнену експедицију на Србију у јулу 1914.године уз звуке песме „Ој хрватски  храбри сине“, док су маме, баке, тетке и остала женска чељад одушевљено махале аустријским, мађарским и хрватским заставама а РКЦ свештеници благосиљали будуће кољаче у Мачви!

Међутим, маме, баке, тетке и остала женска чељад у новембру 1918., бацале су цвеће ослободилачкој српској војсци „Петра опанчара“ која је уз звуке „Марширала краља Петра гарда“, свечаним дефилеом улазила на загребачки Јелачић плац собом доносећи и Хрватима вековима очекивану слободу. Маме, баке, тетке и остала женска чељад, тада су одушевљено махале хрватским и српским тробојницама, кличући својим драгим српским ослободиоцима!

На том ће истом Јелачић плацу, 10.априла 1941.године раздрагани Хрвати и Хрватице бацати цвеће окупаторској немачкој војсци, дижући руку на фашистички поздрав док Славко Кватерник на „круговалу“ проглашава фашистичку НДХ, у којој ће се током 1941.-1945. године спроводити геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, по својој бруталности до тада невиђен!

Међутим, на том ће се Јелачић плацу, потпуно пустом, 6.маја 1945. године поново појавити ослободиоци, борци 21.Српске ударне дивизије НОВЈ, потомци  српских ослободилаца у Великом рату1918. године ! И поново ће Хрвати, захваљујући српским антифашистичким покретима, као победници у име заједничке државе,  од Талијана присвајати Истру, Далмацију и Хрватско приморје!

Сво време постојања feldvebelove федерације, упорно ће разни експерти доказивати да су у град Загреб најпре ушле јединице 10.(загребачкиог) корпуса НОВЈ које чине Хрвати, бивши припадници војске НДХ који су само који месец пре тога променили ознаку на капи и тако  поново стекли статус победника, а не поражене злочиначке војске која је и геноцид починила.

Доказивање је имало јасан циљ, никако дозволити да су их поново ослободили Срби као победници који доносе слободу.

У feldvebelovoj федерацији су Хрвати поново уређивали заједничку државу по свом нахођењу, јер су они тобож били део „Еуропе“ а не никако Балкана!

На том ће Јелачић плацу, 29.маја 1990.године бити организована неоусташка журка наком проглашења „демократске“ победе на изборима и почетка разградње заједничке државе.

ЕУ ће мирно посматрати то хрватско неофашистичко дивљање, правдајући га дотадашњом „србокомунистичком диктатуром“ како је то деценијама упорно пласирано у усташкој емигрантској штампи.

Крвави распад заједничке државе који је уследио, био је само увод у све израженији клеронационалистички антисрпски набој који у Р Хрватској траје већ две пуне деценије, уз пратећу НДХ иконографију и доказивање да је Јасеновац био само радни логор, по стандардима међународне комисије МКЦ (Међународни црвени крст) коју су поред швајцарског представни ка чинили и представници „независних“ али фашистичких држава (случајно!) тадашње удружене Европе.

Потомци оних којима су Срби у два светска рата доносили слободу и  омогућавали да се уместо на оптуженичкој, нађу на победничкој страни, на својим радним мапама данас су  жељно  повукли круг да обележе где ће то да се распореде њихове будуће ракетне батерије, да би досегле град НИШ на брдовитом Балкану, у земљи Србији! 

Тамо, у том далеком српском граду смештен је Руско-српски хуманитарни центар за помоћ у елементарним непогодама, како се службено зове. Како се зове да се зове, знају добро потомци хрватских домобрана из Великог рата и хрватских домобрана и усташа из Другог светског рата, да Руси и Срби увек  заједно буду на за њих непријатељској страни, и зато би они одмах да ударе, да сравне са земљом превентивно, јер ако то не ураде може се поновити историја и Срби поново ући на Јелачић плац, само је питање дал као ослободиоци ил  мало за промену  …!

Сваке четири године у Хрватској траје предизборно такмичење  – пљуни Србина! где се сви политичари утркују за нови мандат власти у „лијепој њиховој“! 

Пљување Срба гарантовано доноси успех код потомака кољача из Мачве 1914., НДХ 1941., ОЛУЈЕ 1995., који и даље упорно сањају потпуно уништење државе Србије, што су им преци у XX веку покушавали у неколико наврата, притом мењајући униформе, ознаке и  налогодавце ко посране гаће а увек се уз помоћ господе са Темзе, извлачећи од плаћања рачуна српском народу!

Ваљда зато актуелни хрватски министар одмах и запрети, да су они чланица НАТО и да нико не сме да их бије јер су недодирљиви, као Цезарова жена у староме Риму.

Пре него ли сањају Ниш, Хрвати би се ипак могли и сетити да Рим редовно бира градоначелнике својих градова SPALATO, POLA, ZARA, а хармонична ЕУ показује видне напуклине заједничке им зграде. Ако се  почем заједничка зграда самоуруши услед лошег малтера, можда ће се однекуд  на светло дана одједном појавити онај Лондонски папир, а нема више српске војске да умаршира пре талијанске!

Два је пута било довољно, јер Срби кажу – „Превари ме први пут, срам Те било, превари ме други пут, срам Ме било“!

Потомци кољача из Мачве и НДХ, могли би и да се опсете да им потомци жртава нису ни опростили ни заборавили „ране радове“ злочиначких предака, те их браћом својом одавно не сматрају а хлебом и сољу агресоре Срби не дочекују, већ зна се како!

Јелачић плац није ни нестао ни престао да чека, само је питање дал ослободиоце ил посетиоце, пошто у свом „повијестном“ памћењу има обе варијанте догађања.

Заједничка држава је нестала, два су је пута Срби обнављали и два су пута били њене жртве, за наук је мудроме доста!

Србима таква заједничка држава заиста  више није потребна, а нарочито не са Хрватима, ма колико их  mutti Angela  трпала у заједнички рам!

-

У Книну је одржано нешто што је у сваком случају завршило као помахнитали, заслепљени, националнистички – усташки дернек. И то под формалним или неформалним покровитељством државе, Колинде Грабар Китаровић и којекаквих институција, у коначници и за корупцију оптужене книнске градоначелнице. Згодно друштво.

Пише: Домагој Маргетић

Али, сви смо могли изабрати и не отићи на тај њихов шовинистички дернек, могли смо изабрати и не слушати патетичне испразне фразе собосликарке у фушу, могли смо изабрати и не гледати подизање споменика шефу ратног режима који је најодговорнији за ратне злочине, претворено у приватизациону пљачку и ратно профитерство.

Али, имамо ли право окренути главу и изолирати се од тог њиховог неоусташког вампирског бала, од њихових крволочних убилачких поклича, имамо ли право окренути главу пред чињеницом да шефица државе дернечи с онима који поздрављају „старим хрватским поздравом“, усташком крилатицом „За дом спремни!“.

Није требало дуго након Колиндиног повратка из Израела да се види како су њене речи изговорене у Yad Vashemu и током посете Јерусалиму обичне научене, пригодњачке политичке фразе. Чим се вратила у своје стадо, завршила је с онима који поздрављају и кличу усташким поздравима.

Међутим, успркос томе што је маса Глогошком током његовог говора клицала: „Убиј, убиј, убиј Србина! Србина! Убиј Србина!“, полиција није реаговала. Није идентификовала оне који су позивали на убиство, као што није поднела пријаве нити против организатора скупа.

Дакле, полиција је пружала заштиту неоусташама и онима који позивају на убиство Срба! Другачије себи не знам рационално да објасним разлоге због којих полиција није применила законе у овом случају, и због чега није привела оне који су узвикивали позиве на убиства Срба.

Зато сам данас и Државном тужилаштву тачније уредуДинка Цвитана и Равнатељству полиције, али и кабинету министра Ранка Остојића упутио и пријаву због овог догађаја, али и неколико питања на која сам затражио одговоре.

„Шта ће и хоће ли ишта Министарство унуташњих послова Републике Хрватске и ДОРХ предузети по питању ових позива на убиства?

О којим се могуће казненим делима ради? Хоће ли ДОРХ и МУП наложити да се према видео снимцима провере идентитети особа које су позивале на убиства, те против њих предузети одређене радње?

Хоће ли против организатора скупа и одговорних особа бити покренути законом предвиђени поступци ради не предузимања мера како би се спречило почињење овог казненог дела? Хоћете ли предузети мере и против одговорних особа које су током позива на убиство говориле на говорници окупљенима, али нису реаговали нити покушали да спрече чињење овог казненог дела?

Хоћете ли испитати околности под којима МУП и Полиција нису по службеној дужности реаговали на овакве позиве на убиства и нису поднели пријаве нити покренули поступке против одговорних?“, питања су на која сам од ДОРХ-а и МУП-а затражио журне одговоре.

Али остаје и питање политичке одговорности ХДЗ-а,Томислава Карамарка, Јосипе Римац и коначно Колинде Грабар Китаровић за ово усташење и позиве на убиства.

Они су, наиме, практички главни организатори паралелног дернека у Книну, који је више наликовао на неки усташки митинг, и стога и морају да сносе и личну и казнену, али и политичку одговорност за оно што се у Книну догодило.

С друге стране, Ранко Остојић, напокон, мора да одговори постоји ли паралелна мафијашка структура која му контролише полицију, а која би била субординирана Карамарку и његовим људима. Па би то онда објаснило због чега се у оваквим случајевима не реагује, јер напросто МУП не контролише ни на који начин полицију, коју пак контролише неко трећи?

Непосредно пре него што сам ову колумну послао за објаву, стигао ми је мејлом и одговор Полицијске управе шибенско-книнске на постављена питања.

„Наставно на Ваш упит обавештавамо Вас да обзиром да је ово јавно окупљање складно одредбама Закона о полицијским пословима и овластима аудио-видео снимано и фотографирсао, прегледом тих снимки ћемо утврдити да ли постоји основана сумња да су, осим до сада процесуираних, почињени и други прекршаји, темељем чега ћемо подузети законом прописане мере и радње из наше надлежности“, кажу из шибенско книнске полиције. Међутим, како сам их додатно питао, поставља се питање ради ли се овде тек о „прекршајима“, или према новом Казненом закону и о неким од казнених дела?

Управо ме то и занимало, да ли ћете скандирање „Убиј Србина!“ квалификовати само као прекршај, или ћете такве позиве квалификовати и као неко озбиљније казнено дело, обзиром на актуелне одредбе казненог закона које имају више таквих квалификованих казнених дела?“, додатни је упит који сам као одговор на њихово писмо послао ПУ шибенско книнској.

Свакако, није добро да полиција у оваквим случајевима дјелује само након притиска нас новинара и јавности, поготово обзиром на чињеницу да све знају, све имају снимљено и регистровано, али без притиска јавности нису одлучили да примијение законске прописе.

Након одговора полиције, примио сам и службени одговор Државног тужилаштва Републике Хрватске, који су, иако сам им уз питања послао и видеоснимак скандирања „Убиј Србина!“, очито одлучили да игноришу ове позиве на убиства Срба.

„С обзиром на законом одређену надлежност, упућујемо Вас да се са својим упитом обратите надлежној полицијској управи везано за поступање на наведеном догађају односно јесу ли забележени елементи прекршаја или казненог дела за које се прогон подузима по службеној дужности те је ли о истоме извијештено надлежно државно тужилаштво“, одговорила ми је Мартина Михордин,портпаролка ДОРХ-а.

Тако да се поставља питање поступа ли ДОРХ у овом случају протузаконито, обзиром да и након што сам им доставио снимак спорног догађаја и поднео пријаву електронском поштом, уз постављене упите, нису одлучили затражити од полиције и месно надлежног државног туижилаштва покретање никаквог поступка везано уз скандирање „Убиј Србина!“.

У таквој земљи, у којој ДОРХ и полиција игноришу позиве на убиства, више је него очито да су такве манифестације фашизма допуштене и да их се институционално толерише.

На крају, како неоусташе увек наглашавају да „За дом спремни!“ није усташки него „стари хрватски поздрав“, значи ли овај масовни позив на убојство Срба у Книну да је у ових двадесет година након „Олује“ и „Убиј Србина“ постао „стари хрватски поздрав“, који је исказ домољубља(патриотизма), а не фашизма?!

Уосталом, ово се друштво не може да опере од чињенице да су јуче стотине, ако не и хиљаде, младих и старих скандирали „Убиј Србина!“.

То је стравични монструм који очито скривено чучи негде у сени модерне хрватске државе и само чека поновну прилику да изађе у мрак. Ако га пустимо. Ако их пустимо! Ако им допустимо да кличу „Убиј Србина!“. Ако пред њиховим злочином мржње окренемо главу, ми смо ништа друго него помагачи у њиховом злочину и помагачи тих злочинаца мржње да у овом друштву и земљи постану доминантна политичка снага. Уосталом, то је та већина која је изабрала Колинду Грабар Китаровић. То је тај њен „народ“ којем је патетично урликала колико га воли.

Окренемо ли главу, они ће се у сумрак претворити у усташке монструме који ће прво остварити своју заклетву „Убиј Србина!“, а онда ће кренути убијати све друге с којима се не слажу.

Није то више ситуација за окретање главе пред неком маргиналном фашистоидном скупином. То су организоване неоусташе који хрле на власт прикривени у демократе.

Злочинци мржње. То је њихов једини прави идентитет.

www.in4s.net/index.php/domagoj-margetic-neoustase-ce-poceti-ubijati-srbe-onda-druge-redom/

-

Челници Вуковара Маријан Павличек и Игор Гаврић на снимку који је објавио портал индеx.хр из свег гласа певају усташку песму „Ево зоре, ево дана“.

Како наводи индеx.хр, снимак је стар три године, а градски челници запевали су усташку песму на венчању Павличека.

Иначе, Павличек је члан Хрватске конзервативне странке (ХКС) коју од недавно предводи Ружа Томашић, док је Гаврић члан ХДЗ.

Павличек је иначе познат по томе што је ватрени противник двојезичних табли у Вуковару, а познат је и по недавној изјави како су представници Срба у том граду криви што нема заједничког живота у том граду, те да „српски политичари у Хрватској иду на инструкције у Београд“.

Игор Гаврић пре три месеца прешао је из ХКС у ХДЗ тврдећи како је та странка има исте погледе као и да су погледи ХДЗ на садашњост и будућност хрватског друштва.

www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/512902/VIDEO-Vukovarski-celnici-iz-sveg-glasa-pevali-ustasku-pesmu

-

Међу првим земљама с којима је Совјетски Савез успоставио дипломатске односе била је фашистичка Италија. Рим и Москва, иако су им идеологије биле супротне, једно време имале су истоветан циљ: уништење европског поретка утврђеног међународним мировним уговорима.

У оквиру тог циља поклопио се заједнички интерес да је неопходно растурити Југославију као “вештачку версајску творевину”. Спроводећи своју политику и преко Коминтерне, Стаљин је лоше процењивао да му од фашизма не прети никаква опасност, јер је окренут против земаља западне демократије. Био је убеђен да ће се та два буржоаска блока међусобно уништавати и да би такав њихов однос помогао у “извођењу” светске револуције. Зато је са Италијом најпре дошло до сарадње на организованом тероризму.

Бољшевици су оправдавали терористичке акције појединаца, тврдећи да би убиства појединих представника режима могла да заплаше и дезорганизују државну власт. У својој политици разбијања Југославије, Коминтерна је подржавала и подстицала националне организације и групе на Балкану које су се служиле терором и таквом активношћу могле да изазову шире сукобе међу државама на европском простору. Двадесетих година прошлог века, у Бечу је организована и група југословенских комуниста, као “војна ћелија за специјалне задатке”. Групом је руководио Мустафа Голубић, некада припадник “Црне руке”, за кога се у то време сумњало да се бави конспиративним радом, између осталог и планирањем атентата на краља Александра.

Усташки покрет у Хрватској је настао из Хрватске странке права, чији је оснивач био Јосип Франк, због тога су припаднике ове странке називали франковци. Иако су били безначајна политичка организација, издвајали су се радикалним циљевима. Најзначајни је био издвајање Хрватске из Југославије. Франковци су се од определили да им главно дејство буде из иностранства. У Бечу је био огранак, на чијем се челу налазио барон Стјепан Саркотић, бивиши генерал аустроугарске војске, а у Будимпешти Иво Франк, син оснивача странке. У Загребу је странком руководио адвокат Анте Павелић. Он је формирао терористичку организацију “Хрватски домобран”, која је заправо зачетак усташке организације.

Павелић 19. јануара 1929. године напушта земљу. У Бечу и Будимпешти повезује се са хрватском емиграцијом, а затим у Софији с вођстном ВМРО. Заједничи циљ је – рушити Југославију.

Јуна те године Павелић се састаје са важним људима из италијанског министарства. Он тражи да се што пре Хрвати наоружају и добро организују. Други његов захтев је – убити краља Александра – јер би се после тога Југославија распала. Представници Рима прихватају ове захтеве, па је италијанска влада већ од јесени 1929. финансира усташку организацију са 200.000 лира месечно. Тада је то значајна сума новца.Истовремено Министарство иностраних послова у Риму формира специјално одељење које има задатак да пружа новчану помоћ и обезбеђује оружје. Колики је значај овој сарадњи давала италијанска страна говори податак да је ускоро по Павелићевом доласку у Италију дошло и до његовог сусрета са с Мусолинијем.

Југословенски комунисти с будном пажњом прате Павелићеве активности у иностранству. Разлог је једноставан, заједничка сарадња јер они у усташком покрету препознају “револуционарним карактер” пошто се одлучно бори против режима у Београду. Тадашњи односи Југославије и Италије наговештавали су ћи могућност избијања рата који је требало искористити “у борби против српског империјализма”. Секретар КПЈ Милан Горкић залагао се за “стратешки споразум” са Италијом и Мађарском, и то по цену уступања неких области тим државама.

Директиве из Москве тражиле су стварање “борбеног споразума” с националним организацијама, и да комунисти шаљу своје људе у Павелићеве војне одреде, да тамо изнутра раде. Захтев да се комунисти упуте у Јанка Пусту, где су се обучавали хрватски терористи, стигао је после сазнања да Павелић планира да у Југославију убаци усташке групе, обучене за “герилску борбу”. Ни усташки логори у Италији нису прошли без присуства кумунистичких емисара. Њихов задатак је био да се обавесте о усташкој спремности за заједничке акције.

„Метод рада комуниста био је и успостављање директног контакта с појединим усташким првацима, у првом реду с Бранком Јелићем и Младеном Лорковићем у Берлину. Комунисти су настојали да у усташким организацијама и ВМРО задобију утицај и спроводе своју политику, али уместо да стекну водећи положај и управљају њиховим радом, догађало се да су потпадали под утицај ових терористичких група, сводећи своју улогу на подршку и учешће у њиховим акцијама“, писао је поводом ових догађаја др Бранислав Глигоријевић.

Припреме за устанак у Хрватској почеле су средином 1931. године. План је био да почне у Лици, јер је преко Велебита најлакше било допремити оружје и муницију. Човек за везу у замљи био је Андрија Артуковић, адвокат из Госпића, челник терористичке организације “Хрватска национална омладина”. Почетком 1932. у Бечу Павелић даје Артуковићу десет милона лира помоћи за организацију побуне.

Нешто доцније, на новом састанку, на италијанско-аустријској граници, Артуковић подноси извештај: “Припреме се успешно одвијају, ситуација је повољна, организовано је усташко језгро, на чијем је челу Јуца Рукавина, бивши аустроугарски официр. Може да се рачуна на 3.000 људи, које само треба наоружати”. У марту, у Трсту се састаје усташки штаб: Павелић, Густав Перчец, Бранимир Јелић, Серваци. Разрађени су детаљи устанка. Циљ је био да се прошири по Хрватској, док би Далмацију требало препустити окупацији фашистичке милиције. Овај податак очито говори да је Павелић још тада прихватио да Далмација у будућности припадне Италији.

“Устанак је започео 7. септембра 1932, када је десетак униформисаних усташа с наоружањем пребачено са италијанске територије, преко Задра. Њихова акција свела се на напад на жандармеријску станицу у Брушанима. Жандарми су, међутим, одбили напад и касније, у потери, убили једног усташу, док су се остали разбежали, остављајући за собом седам сандука експлозива и муниције италијанске производње. Иако је руководство КПЈ упутило проглас “цијелом хрватском народу” да свом снагом подупру усташе, њихова акција није наишла ни на какав одзив.

Југословенске власти концентрисале су у Далмацији велике војне снаге и предузеле чишћење терена. У тој акцији ухапшен је један од коловођа, Јуца Рукавина, док је Андрија Артуковић успео да побегне из земље. Читав овај подухват, назван “Лички устанак”, дуго и темељито припреман од стране усташа и италијанских фашиста, претпрео је потпуни неуспех. То је коначно уверило Павелића и његове моћне заштитнике да у Југославији не може да рачуна ни на какву масовнију акцију. Преостало му је оно чему је био вичан, а то је извођење појединачних терористичких акција без борбе, из заседе – пише др Бранислав Глигоријевић.

Оружани упад усташке организације није прошао без потпоре југословенских комуниста. Поред прогласа “цијелом хрватском народу” да се прикључи Павелићевим следбеницима, организовали су и своје акције. У архивском фонду Милана Стојадиноваћа може да се пронађе извештај Евгенија Жукова из тог периода из кога се види да у терористичким активностима у Југославији комунисти нису имали већег успеха.

Из овог документа се види и да је у априлу 1932. похапшена група нижих официра, која је по налогу руководства КПЈ припремала пуч у 45. пешадијском пуку у Марибору, с циљем да преузму власт у овом граду. У то време, ухапшена јс и група од четрдесетак комуниста у Бихаћу, међу којима је био и Оскар Давичо, која је припремала напад на тамошњи гарнизон, како би дошла до оружја. Исте године припреман је и “оружани устанак” комуниста и федералиста у Црној Гори, и у ту сврху набављано је оружје из Италије. Према замисли главног стратега Адолфа Мука, једног од југословенских коминистичких првака, циљ устанка је био директно припајање Црне Горе Совјетској унији.

Први комунистички устанак

Након увођења шестојануарске диктатуре у Југославији, КПЈ је позвала на оружани отпор. Та 1929. година је обележена серијом оружаних окршаја комуниста и полиције. На челу Партије налазио се Јован Малишић, који се по земљи кретао под именом Милан Мартиновић. Он и његови следбеници су узалуд покушавали да покрену масе на “оружани устанак” путем изолованих уличних борби.

Скојевци су били углавном истурени у овим уличним побунама. Улазили су у оружане окршаје с полицијом, убијали жандарме, али и сами гинули. Ова тактика КПЈ је изазвала оштре одмазде полиције. Последице су биле да је убијено више десетина комуниста, међу којима су биле и вође, укључујући Малишићевог заменика Ђуру Ђаковића. Неколико стотина чланова КПЈ је ухапшено.

Основни циљ ове акције није више био свргавање буржоазије класном борбом, већ рушење југословенске државе. Упућивани су позиви народу у Хрватској, Словенији, Црној Гори и Македонији да с оружјем изборе националну самосталност. У прогласима Хрватима, комунисти су их позивали “да је куцнуо час да у отвореној борби против београдских властодржаца извојује своју слободу и државну самосталност”. Осниване су посебне организације за остваривање сарадње с франковцима, односно, усташким покретом. Скојевци били су углавном истурени у овим уличним побунама. Улазили су у оружане окршаје с полицијом, убијали жандарме, али и сами гинули.

(Иван Миладиновић / Новости)

www.intermagazin.rs/da-li-su-komunisti-pomagali-ustasama/?lang=cir