уторак, август 14, 2018

Тагови Вести таговане са "Ватикан"

Ватикан

-
Славенка Дракулић, позната хрватска књижевница и новинарка, каже да јој се чини да никада у Хрватској није било теже бити жена, да је влада све тоталитарнија и не слуша друга мишљења

 

 Славенка Дракулић Pixsell                                                                                                                         Славенка Дракулић Pixsell

 

Славенка Дракулић, позната хрватска књижевница и новинарка чији су романи, есеји и публицистика преведени на многе светске језике, каже да јој се чини да никада у Хрватској није било теже бити жена, да је влада све тоталитарнија и не слуша друга мишљења и да се земља ваћа на патријархат класичног типа у којем жена треба да је у кући и да рађа децу.

Говорећи о положају жене у Хрватској, Дракулић у интервјуу за Радио Слоодна Европа каже да то конзервативно стање подстичу и влада и Католичка црква.

„Влада се не супротставља конзевативизму, већ се понаша управо као да нисмо секуларна држава. Човек се онда пита да ли смо подружница Ватикана. Поред тога Хрватска није потписала ни Истанбулску конвенцију која није ништа друго него један низ мера како би се спречило насиље над женама, шта учинити и како помоћи жртви“, навела је.

Ми смо се, каже, саплели о појам „рода“ који се у Хрватско погрешно тумачи.

Додаје да јој се чини да је то још један изговор да се та конвенција не потпише. У том новом конзервативизму, према њеним речима, дошло је до једне спреге власти и цркве, где је Католичка црква добила несразмеран простор и утицај и, наравно, да се онда у том оквиру враћамо на патријархат класичног типа где би жена требало да буде у кући и да рађа децу.

На констатацију да је талас неоусташтва већ добрано опрао тековине антифашизма у Хрватској. Генерација рођених 90-их су данас одрасли људи са схватањем да се у домовинском рату не може починити злочин, Дракулић потврђује да је то догма хрватског домовинског рата – они који се бране не могу починити злочин.

„У Хрватској је, заправо, успостављена једна институција ‘чувара револуције’, а то су ветерани. Они су од тренутка када су штрајковали у Савској у Загребу и од смене власти успоставили нешто попут нове полиције, и то културне полиције која ординира када ће или неће бити одржане некакве манифестације, попут Ноћи казалишта, или када ће бити замењен Хрвоје Хрибар, први човек Хрватског аудио-визуалног центра (ХАВЦ). Ситуација је врло занимљива. Заправо, нечињењем се афирмише једна нова врста понашања“, казала је Дракулић.

Ветерани су, каже, под високом заштитом власти и Цркве у Хрватској, а влада не чује друга мишљења.

„Код нас се испоставило да је нормално постављати знакове, писати усташке и фашистичке пароле. Ни иницијатива Истарског демократског сабора (ИДС) да се то казни није прошла, већ је одбијена. Тиме се додаје још један каменчић у нормализацији, не бих рекла фашизма, али једног релативизма, једне крајње деснице која ради што хоће“, навела је.

Има се, каже, утисак да они у влади и у Хрватској демократској заједници (ХДЗ), су тек једно лице те партије, а да они који владају и партијом и државом нису у првом плану, али владају једном чврстом и то јако десном руком.

На опаску да је синергија десничарских портала и државне телевизије све снажнија, те да је уредника једне емисије о култури била скандализована да се Сабору чуо српски језик, Дракулић каже да мисли да ће тако бити и даље, те да реакције неће бити.

„Хрватска се једном дигла на ноге и то је било у поводу курикуларне реформе прошле године. Тада је 40.000 људи, ако не и више, изашло на улице, забринуто за своју децу, њихово образовање и будућност. Тај је догађај показао је да у Хрватској има људи који другачије мисле, али они нису у стању да се организују на начин на који би могли адекватно парирати целој мрежи десних удружења. Код нас је врло тешко ту ‘ћутљиву већину’ организовати, јер они нису идеолошки задојени као што су десничари. Ви морате имати један јак мотив, директни повод“, презицирала је Дракулић.

www.novosti.rs

-

Владимир Фролов

Жестока офанзива жидовских удружења која негују сећање на холокауст, уследила је након посете хрватског премијера Пленковића Ватикану, који по повратку у Загреб изјави да је позвао светог оца у посету његовој дечици у Хрватској, те се наговести, да ће се тада и збити дугочекани и жељени тренутак посвећења ратног злочинца Алоjзија Степинца!

Али, оћеш јес, грунуше Жидови са свих страна, изношењем истине о хрватском утамањивању њихових саплеменика током постојања NDH, и како се блажени Алојзије није због тога ни по старки својој почешао, а све је знао!

Свети отац, видно забринут за Прву ватиканску банку и нежељену, али могућу штету, отправи потом државног секретара Свете столице Pjetrа Parolinа у Загреб, да дипломатски разјасни нестрпљивим Хрватима, да ће канонизација причекати „Božje vriјeme“! – „Božje vriјeme je savršeno, stoga pričekajmo Božje vrijeme“ – упорно је поновио високи дужносник, изговарајући се да је он заправо дошао на прославу годишњице хрватског католичког универзитета.

Хрватима дакле остаје да пажљиво слушају временску прогнозу, и хоће ли можда да се најави да се помаља „Božje vreme“, али, таква могућа најава је ипак највероватније на гори Синајској, а то је опет код тих Жидова!

Нема шта да тражите на Балкану уколико не познајете његову историју. Та историја уопште није апстрактни скуп чињеница које су обавезне у школском програму. Историја детерминише религиозну и националну свест балканских народа и у строго задатој матрици диктира конкретне геополитичке, политичке и економске акције. У ХХ веку над Србима је три пута извршен геноцид. У Независној Држави Хрватској створен је систем логора смрти под општим називом Јасеновац (тамо је по први пут у светској историји био направљен логор смрти за децу – Стара Градишка – где је убијено 50.000 српске, јеврејске и циганске дечице). Хрватска „вражја дивизија“ јуришала је на Стаљинград, да би потом ратно усташтво доживело своју ренесансу преко хрватске диверзантско-казнене експедиције која ратује у Донбасу и убија Русе, али и преко операције Агрокор. Ове појаве нису случајни ексцеси или рецидиви, већ логичан, закономеран и једино могући континуитет испољавања специфичне хрватске политике и хрватске националне свести. Свести коју је вештачки, у својим напорима, формирaо Ватикан, свести која је створена на бази покатоличења Срба, тј. добровољним прихватањем функције да буду геополитички инструмент у рукама Свете столице.

Ватикан је Хрватима немилосрдно одсекао све што је могло да обогати хрватску самобитност, на првом месту глагољичко богослужење. Уз то, католичке организације (тзв. Католички покрети) биле су усмерене на свеобухватан културно-просветитељски рад са неписменим сељачким масама којима су закидали права – књижевност, историју, културне институције и у широком смислу друштвени и културни живот, све што није било у функцији екстремног хрватског национализма, а што је, у овој или оној мери, постало талац примитивних и веома опасних политичких клишеа о стварању „етнички чисте државе“.

Хрватски национализам је појава која практично оличава и одређује дух и смисао хрватске политике. Католичанство и учење „оца нације“ Анте Старчевића чине фундамент хрватског национализма. Не морате да идете у цркву и слушате мису, можете да будете комуниста, либерал, атеиста, трансродна особа и члан ЛБГТ заједнице, али у вашој свести неотуђиво мора да буде присутно схватање Хрвата као „бедема католичанства“, почев од свакодневног живота па све до геополитике, и то са свим последицама које из тога проистичу.

Паралелно са овим процесом текао је и процес територијалног ширења „хрватских територија“ из историјског језгра где се одувек говорило на чакавском и делимично кајкавском дијалекту. Међутим, Хрвати ипак, Бечким књижевним договором из 1850. године, прихватају најраспрострањенији српски штокавски дијалект за свој језички стандард. За време Аустро-Угарске, Краљевине Југославије, а потом и социјалистичке Југославије ово ширење иде и на туђе територије – са претежним православним становништвом – где ниво националне свести није био формиран у пуној мери.

*******

Средином XIX века Краљевина Хрватска и Славонија заузимала је, као номинално аутономна политичка јединица, мали географски простор унутар Краљевине Угарске. Она се делила на бановину Хрватску која је имала само три жупаније (Загребачку, Вараждинску и Крижевачку) и бановину Славонију (са основним градовима – Вировитицом, Пожегом и Осијеком). Попис становништва из 1857. године говори да је у Аустро-Угарској монархији живело 1.584.134 Срба православне и римокатоличке вере, док је Хрвата било 1.288.632. Треба истаћи да су и тада сви Хрвати били римокатолици, уз изузетак неколико хиљада унијата. Када се говори о територијама Славоније, Срема, Далмације, Барање и Истре, посебну пажњу заслужује чињеница да се Хрвати нигде не помињу. У Славонији су, осим православних Срба и странаца, живели Срби римокатолици (Шокци). У Далмацији, која је обухватала Дубровник и Боку, живело је 330.827 Срба римокатоличке вере, док је православних Срба било 78.858. Овде треба истаћи да се и у ранијим аустријским пописима из 1850. и 1851. године, када је реч о Далмацији, нигде не помињу Хрвати, целокупно становништво Далмације сводило се на Србе православне и римокатоличке вере – укупно 409.685 људи, а према попису из 1846. године било их је 393.7151.

Јужнословенски простор на територији Хабзбуршке монархије преживео је корените политичке и административно-територијалне измене након што су потписана два споразума. Према првом аустро-угарском споразуму из 1867. године, Аустријска монархија се претвара у Аустроугарску монархију, а Аустрија и Мађарска деле јужнословенске земље. На основу другог, мађарско-хрватског споразума из 1868. године, Хрватска и Славонија су претворене у саставни део Земље круне св. Стефана, док су хрватске територије сачувале више него скромне атрибуте државности: територију, границе, а на локалном нивоу, у виду уступака, Хрватима је била дата ограничена аутономија у административним, судским, црквеним и школским пословима, а хрватски језик је добио званични статус. Аутономна права Хрватске и Славоније остваривала су се тако што је шефа хрватске владе – бана – именовао аустријски цар на предлог мађарског премијера. Бан је имао право да се обрати аустријском цару, али уз искључиво посредовање мађарског министра за хрватске послове. Хрватска и Славонија су у потпуности биле искључене из законодавних и извршних органа власти Аустријске империје. У саставу мађарске делегације (60 посланика) који су улазили у царски парламент – Рајхсрат – било је само 5посланика из Хрватске и Славоније. Овде такође треба додати да њих није бирао Сабор бановине Хрватске и Славоније, већ мађарски парламент. Хрватски сабор је без расправе морао да усваја законске предлоге мађарског парламента. Извршна власт у заједничким пословима Мађарске и Хрватске припадала је искључиво мађарској влади.

Генерално, дуализам је представљао чврст систем са ефикасним политичким механизмом. Он је осигурао да словенске земље, које су током друге половине XIX и почетком ХХ века припадале власти Круне Светог Стефана, све више постану мађарска колонија. Само су Мађари имали статус политичког народа са државним и историјским правом (Закон о народностима из 1868. године). Ипак, територија Бановине Хрватске била је незнатно увећана припајањем Срема и Вараждинске крајине, након чега се 1857. године територија Бановине Хрватске релативно увећала, и то за четвртину (за 4.964 кв.км. или 27,12 одсто), док се број становника повећао за једну трећину (и то за 27.192 становника или 32,04 одсто)2.

На јужнословенским територијама живело је мешовито становништво: Бановина Хрватска, Славонија и Међимурје били су у саставу Мађарске и под доминантним немачким утицајем, Далмација и Истра, у аустријском делу монархије, биле су под утицајем италијанске културе, док је Босна и Херцеговина, која је у административном смислу била под аустријском влашћу (од 1878. године), суштински наставила да буде остатак Отоманског царства. Све док Аустро-Угарска није окупирала БиХ, тамо практично Хрвата није ни било. Славонија чак ни административно није била обједињена са Хрватском. Све док није била укинута 1881. године, Славонију и Хрватску је делила српска Војна Крајина, која је настала након одласка Турака крајем XVII века и била под директном влашћу Беча. Укупан број становника Војне Крајине средином ХIХ века био је око 673.000 људи, од чега је 90 одсто било Срба3. За разлику од становништва које је живело ван граница Крајине, граничари нису били кметови, већ слободни сељаци ослобођени плаћања феудалне ренте зато што су били у војној служби аустријског цара. Основни закон Крајине из 1850. године каже да се она неће уједињавати са Хрватском и Славонијом. Ипак, постепено су јачали мађарски захтеви да се Крајина демилитаризује и укључи у мађарски део монархије. Мађари су се плашили српске војске (Срби су увек могли да мобилишу око 60.000 војника) која је одиграла кључну улогу у гушењу мађарске револуције 1848-1849. године. После многих догађаја у међународној арени – када су Срби фактички добили слободу у Кнежевини Србији 1867. године и када је Аустро-Угарска 1878. године окупирала Босну и Херцеговину – Војна Крајина је 1881. године била ликвидирана. Тек након тога је Бановина Хрватска добила могућност да се уједини са Славонијом, а царски рескрипт од 8. јануара 1881. године гласи: територија демилитаризоване Војне Границе (Крајине) која се састоји од 6 округа (Личко-оточког, Огулинско-слуњског, Банијског, Градиштанског, Бродског и Петроварадинског) уједињује се са Хрватском и Славонијом у мађарску административно-територијалну јединицу Краљевине Хрватске и Славоније. На тај начин, после ликвидације Војне границе (Крајине), Краљевина Хрватска и Славонија су се прошириле на значајни део српског простора4.

На целокупној територији бановине, мађарски језик је потискивао хрватски, док се генерално водила политика денационализације.

Територије Хрватске и Славоније су у националном смислу биле хетерогене, а становништво у славонском и сремском делу није имало изражен хрватски карактер. Загреб је 1890. године имао 40.000 становника, од којих су четвртина били странци, у првом реду, Немци. Већина становника Загреба стидела се да говори народним језиком. Немачки језик је доминирао и у породицама које нису биле немачке, тако да је у њима немачки језик био у свакодневној употреби. Народне новине из 1895. године истичу да су од 50.000 становника Загреба «једва 20 одсто пореклом Хрвати и Срби, а да су добре 4/5 – Словенци, Чеси и Немци, а да највише од свих има мађарских Јевреја», тако да се управо тиме објашњава «разлог зашто већина становника града хрватски језик повезује са ропством и слуганством, оно не зна нијансе и изразе народног језика, шта више, једва да има појам о народном духу; њему су не само страни народни обичаји, већ и сам начин народног мишљења и осјећања»5. Тадашње новине Странке права «Хрватска» револтирано истичу да је «Загреб немачки, мађарски и јеврејски град, само не хрватски»6.

Број Срба у Хрватској и Славонији се смањио: са трећине 1880. на четвртину 1890. године. По попису из 1910. године од укупног број становника – више од 2.600.000 – римокатолика, без обзира на национални састав, било је 1.863.847. Генерално, у периоду од 1869. до 1910. године бележи се значајан пораст католичког становништва и то за 600.000 људи. Ако од укупног броја римокатолика одузмемо странце, онда је број римокатолика словенског порекла (Срба, Буњеваца, Шокаца и Хрвата) достигао број од 1.550.000, а православних 649.4537. Повећање словенског католичког становништва било је повезано са активностима римокатоличке цркве. Њени мисионарско-прозелитистички задаци вршени су у два правца: покрштавање некатоличког становништва, а потом и обједињавање свих римокатолика Срба, Немаца, Чеха, Словака, Словенаца, Италијана, Русина, Мађара, Шокаца и Буњеваца у јединствену категорију «хрватског народа».

 

_________________________________________________________________________________________________

1 Жутић Н. Римокатоличка црква и хрватство од илирске идеје до великохрватске реализације 1453–1941. Београд, 1997. С. 53-54.

2 Szabo A. Demografska struktura stanovništva Civilne Hrvatske i Slavnije u razdoblju 1850-1880 // Historijski zbornik, god. XL (1), 1987. S. 171-172.

3 Božić I., Čirković S., Ekmečić M., Dedier V. Istorija Jugoslavije. Beograd, 1972. S. 227.

4 Ibidem.

5 Цит. по: Берић Д. Хрватско праваштво и Срби. Нови Сад, 2005. Књ. 1. С. 92.

6 Цит. по: Там же.

 

 

Следи наставак…

-

Бивши директор ватиканске болнице у Риму Ђузепе Профити осуђен је данас за злоупотребу положаја пошто је из фондова преусмерио скоро пола милиона долара за реновирање луксузног стана кардинала Тарчизија Бертонеа, некада другог човека Свете столице.

 AP Photo

Профити је осуђен на годину дана условно, а тужилаштво је тражило три године, док је благајник болнице Масимо Спина је ослобођен оптужби, преноси Ројтерс.

Суђење које је почело у јулу на светло дана још једном је изнело проблем недостатка транспарентности у финансијском управљању имовином Ватикана у Италији где поседује бројне институције и некретнине.

www.novosti.rs

-

Хрватски премијер Андреј Пленковић се у Ватикану срео са папом Фрањом, а како преносе хрватски медији, прву аудијенцију премијер је искористио за разговор о завршетку поступка канонизације Алојзија Степинца те јачању односа Ватикана и Хрватске.

 Tony Gentile/Pool Photo via AP

Пленковић је папи поклонио бронзану статуу светог Јосипа с Исусом, дело академског сликара Стипе Сикирице, преноси регионална телевизија Н1.

Осим с Папом, он ће разговарати и са Пјетром Паролином, ватиканским државним секретаром.

Пленковић је јуче допутовао у посету Ватикану, а по доласку састао се са представницима Хрвата у Италији у хрватској амбасади у Риму, те се неформално срео и са италијанским премијером Паолом Ђентилонијем, преноси Хина.

Говорећи о посети Ватикану, он је рекао да му је част да је допутовао у посету Светој Столици, а сусрет с папом Фрањом оценио је „једним од најреферентнијих тренутака у послу било којег председника владе у смислу међународних активности“.

www.novosti.rs

-

Драган Милашиновић

Без превише пажње у српским медијима (испраћена је само као агенцијска вест)протекла је посета Хашима Тачија римокатоличком поглавару папи Фрањи, 28. 09. 2017. године. Посета је, због познате чињенице да Ватикан не признаје Косово као државу, третирана као приватна аудијенција, а Тачи је добио пола сата папиног времена, што је максимум за посете у том рангу. Званично гласило Ватикана, Радио Ватикан, није известио о овом пријему, а на списку дневних обавеза папе Фрање сусрет са Тачијем се не помиње(1). Но, из овога не би требало извлачити ни погрешне, ни исхитрене, закљачке. Пада ми нешто на памет да је и прва посета Павелића Ватикану била приватна и такође трајала пола сата.

Тачи није губио време већ је папу одмах подсетио, пазите сад, да “Kосово наставља да чува стрпљење, веру и вредности које има као друштво – љубав и солидарност у породици, поштовање достојанства сваке особе, толеранцију и сарадњу”(1), а није заборавио ни Мајку Терезу, чији хуманитарни рад и значај у промоцији католичке вере шиптарски сепаратисти не само већ дуго баштине, него га малтене приписију и себи у заслугу:

“Ватикан је водич и мотив да останемо непоколебљиви у заштити и промовисању ових вредности. Зато смо ми и поносни на Мајку Терезу, јер нико није боље од ње штитио и ширио ове вредности свуда по свету”(2) – надовезао се Тачи на горње излагање, па прешао на конкретније теме.

Након што је папи Фрањи захвалио на на подршци коју је „Ватикан пружао Косову у гајењу мира и демократије”(3) он је изразио жељу да се успостављени пријатељски односи Приштине и Свете столице „подигну на исти ниво који уживају остали народи у свету”(4).

Како је објавила РТК 2, а пренео Танјуг, Тачи је папу обавестио о „консолидовању косовске државе, о суживоту међу различитим заједницама и верама”, али и о дијалогу Београда и Приштине ради, како је рекао, „изградње добрих суседских односа, нормализације односа и међусобног признавања”.(5)

Такође, како додаје РТК 2, Тачи је папу обавестио и о оснивању некакве Комисије за истину и помирење, која има за циљ да „закључимо поглавље сукоба и да отворимо поглавље сарадње”(6)

Све ове податке о разговору Тачија и папе изнела је шиптарска страна, а просто боде очи да се нигде не наводи шта је папа одговорио Тачију на све ове само-хвале. Могао би се стећи утисак да је папа само слушао и ћутао, што би свакако било погрешно. Вероватно да је такав приступ одабран као још један показатељ безначајности Тачијеве посете. Но, понављам, не би требало размишљати онако како нас “усмеравају” из Рима или Приштине. То што посете Тачија нема у протоколима Ватикана, а папини ставови се нигде не помињу, није доказ да посета Тачија Светој столици није била важна. Била је важна.

Пре свега, њоме се наставља континуитет Тачијевих посета Фрањи једном годишње(претходна је била прошле године у октобру, а примљен је и 2015.)што свакако представља одржавање дипломатских односа Косова и Ватикана (без обзира што нису званични).

Друго, овогодишња посета била је прва станица Тачија на путу за Америку и званични сусрет са потпредседником Пенсом.

Треће, Тачи се састао и са државним секретаром Ватикана, кардиналом Пјетром Паролином, са којим је разговарао знатно дуже него са папом и коме је говорио о унутрашњем и спољашњем јачању косовске државе и оценио да је независност Kосова донела мир и стабилност у регион.

“Награда за достигнућа Kосова било би признање од целе међународне заједнице. Признање Kосова значи признање тежње за слободном, једнакошћу, признање људских права и слобода”(7) – рекао је Тачи Паролину, човеку који кроји спољну политику Ватикана.

Све ово наша дипломатија, али и званичници СПЦ морају узети у обзир у својим контактима са Ватиканом и не гајити превише илузија о односу Курије према Косову. Он није принципијелан, већ прагматичан, и тренутно је у сенци покушаја Ватикана да ојача екуменистичке снаге унутар српске и руске православне цркве. А ако у томе успе …

_________________________________

(1)​ www.politika.rs/scc/clanak/389734/Taci-papi-rekao-da-je-Kosovo-primer-verskog-suzivota

(2)​ www.blic.rs/vesti/politika/taci-u-vatikanu-trazi-podrsku-za-nezavisnost-kosova/0ldzrrm

(3)​ Исто

(4)​ www.politika.rs/scc/clanak/389734/Taci-papi-rekao-da-je-Kosovo-primer-verskog-suzivota

(5)​ Исто

(6)​ Исто

(7)​ www.blic.rs/vesti/politika/taci-u-vatikanu-trazi-podrsku-za-nezavisnost-kosova/0ldzrrm

 

Поглавар Римокатоличке цркве папа Фрања примио је у Ватикану у приватну посјету предсједника самопроглашеног Косова Хашима Тачија, који је изразио жељу да се успостављени пријатељски односи Приштине и Свете столице „подигну на исти ниво који уживају остали народи у свијету“. Ватикан иначе не признаје једнострано проглашену косовску независност.
Хашим Тачи - Фото: AFP

Хашим ТачиФото: AFP

Како је пренијела РТК 2, Тачи је папу обавијестио о „консолидовању косовске државе, о суживоту међу различитим заједницама и вјерама“.

Папи Фрањи Тачи је говорио и о дијалогу Београда и Приштине ради „изградње добрих сусејдских односа, нормализације односа и међусобног признавања“.

– Радимо на промоцији, на Косову, у региону и у свеијту, вриједности као што су мир, дијалог, сарадња, толеранција, суживот. Ово је данашње Косово, иако многи још памте Косово из прошлости, ратно и разарајуће – рекао је Тачи и додао да је „Косово је примјер дијалога између заједница и вјерског суживота“.

Он је, како се наводи, захвалио на подршци коју је „Ватикан пружао Косову у гајењу мира и демократије“.

Предсједник самопроглашеног Косова је папи говорио и о организовању годишње конференције, „Интерфејт Косова“, на којој се вјерски поглавари, академици, политичари, научници, а међу њима и многобројни бивши лидери држава и лауреати Нобелове награде за мир, састају и разговарају о продубљивању дијалога међу вјерама у читавом свијету.

Тачи је, додаје се, папу обавијестио и о оснивању Комисије за истину и помирење, чији је циљ да „закључимо поглавље сукоба и да отворимо поглавље сарадње“.

У извјештају РТК 2, међутим, не наводи се шта је поглавар Римокатоличке цркве рекао Тачију.

Иначе, званично гласило Ватикана, Радио Ватикан, није извијестио о овом пријему, а на списку данашњих дневних обавеза папе Фрање не помиње се сусрет са Тачијем.

Извор: Танјуг

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=271431

-
БЕОГРАД -Председник Србије Александар Вучић примио је данас папског нунција надбискупа Лућана Суријанија који му је пренео позив папе Фрање да посети Ватикан, као и папину искрену жељу да се створе услови да посети Србију.

Вучић је изразио захвалност Ватикану на значају који придаје територијалном интегритету Србије кроз принципијелнан став о непризнавању једнострано проглашене независности Косова.

 

papa franja jpg

Српски председник и папски нунције су се сагласили да су односи Србије и Ватикана на добром путу дубоког поштовања и истинског поверења, наводи се у саопштењу Прес службе председника Србије.

www.rtv.rs/sr_lat/politika/papa-pozvao-vucica-u-vatikan_853361.html

-
Католичка црква и Руска православна црква настављају „братски дијалог“ тамо где се јединство осећа, изјавио је данас државни секретар Ватикана Пјетро Паролин

Резултат слика за ruska и katolicka crkva

 

 

 Фото Танјуг / L'Osservatore Romano/Pool Photo via AP

Католичка црква и Руска православна црква настављају „братски дијалог“ тамо где се јединство осећа, изјавио је данас државни секретар Ватикана Пјетро Паролин у интервју за ТАСС уочи посете Русији.

Паролин ће се у Русији састати са патријархом Москве и целе Русије Кирилом.

„Разговор са патријархом Руске православне цркве доказује да је отвореност која се показала у последњим годинама резултат историјског сусрета у Хавани између патријарха Кирила и Папа Фрање прошле године“, рекао је Паролин у интервјуу за ТАСС.

Паролин је подестио да су током сусрета у Хавани папа Фрања и патријарх Кирил разговарали о зближавању као заједничком путу католичке и православне цркве.

„Када ходамо заједничким путем и имамо један братски дијалог, можемо да осетимо тренутке јединства. Заједнички пут захтева трагање за иситином, стрпљењем, одлучношћу, упорношћу, као и љубављу“, навео је Паролин.

Док је разговарао о сусрету папе Фрање и патријарха Кирила, Паролин је напоменуо да тај сусрет не само да је оснажио контакте између представника католичке и руске православне цркве, него је и подстакао две цркве да изгладе разлике које су имале у прошлости, али, како је рекао Пароли, иако се негативан ефекат тих разлика и даље може осетити, „састанак нам је помогао да видимо јединство за које се залажемо, јединство које се тражи у Јеванђелу које проповедамо“, објаснио је Паролин.

www.novosti.rs

-
UKI GOÑI FOTO: MARIA ARAMBURU
ПОЗНАТИ АРГЕНТИНСКИ ПУБЛИЦИСТА, У КЊИЗИ „ОДЕСА“, РАЗОТКРИВА НОВЕ ДЕТАЉЕ БИЈЕГА УСТАШКИХ ВРХОВНИКА
„Не треба се шокирати што је Ватикан помагао усташким крвницима, бојали су се комуниста више него бога. Већи је шок то да је Ватикан за ту операцију имао помоћ Лондона и Вашингтона“, пише Уки Гони, можда и најзаслужнији човјек за отварање аргентинских архива и разоткривање бијега неких од најгорих злочинаца…

 

 

Пред сам крај Другог свјетског рата, кад је било потпуно јасно да је само питање дана кад ће савезничке војске напокон сломити нацистички режим, а с њима и све остале фашистичке државе, попут НДХ, најгори злочинци већ су ужурбано планирали свој бијег. Највиши нацистички официри живјели су у великом страху од ратних судова, зато што су знали да ће их прогласити кривима због Холокауста. Свој бијег планирала је и врхушка Независне Државе Хрватске, на челу с Антом Павелићем, који је касније нашао уточиште у Аргентини.

Одбјегли хрватски злочинци очајнички су требали уточиште. Прво су се запутили у Аустрију, а затим у Италију. Међутим, заштита коју им је Ватикан пружао није могла трајати унедоглед. Већ средином 1947. године постигнут је тајни договор између Вашингтона, Лондона и Ватикана да пошаљу хрватске бјегунце у Аргентину.

Павелић је био савршено свјестан каква га судбина чека падне ли у руке партизанима и због тога је већ 1943. године купио шездесетак аргентинских пасоша како би осигурао бијег највиших службеника и њихових породица.

 

 

Павелић и најближи сарадници су почетком 1944. године почели припремати свој неизбјежни слом скривањем злата и новца у Швајцарској. Према неким процјенама, Хрвати су успјели пребацити 2400 тона злата и осталих драгоцјености у Берн. Потврђена су два трансфера злата: 358 килограма злата пребачено је у Швајцарску народну банку у мају 1944. године, а додатних 980 килограма доспјело је у августу исте године. Чини се да је ових 980 килограма заправо украдено из централне банке Краљевине Југославије 1941. године и скривано негдје изван Хрватске.

Док је, почетком 1945. године, обећавао вјечну вјерност Химлеру, Павелић је планирао бијег и пљачку усташке државе. Почетком маја 1945. године је 45 ковчега злата хрватске ризнице, посљедње злато под директном хрватском контролом, подијелио на два дијела и један дио, 13 ковчега, послат је у иностранство с Павелићем. Остатак је скривен код загребачких фрањеваца у самостану. Прича се да је у том благу, осим златних полуга, било и мноштво вјенчаних прстенова, драгуља, па чак и златних зуба жртава хрватских концентрационих логора. Благо ће остати тамо, под заштитом Католичке цркве, све до 1946. године, кад су комунисти открили гдје се налази и заплијенили га.

Тајни договор о прихвату нациста и фашиста постигнут је у вријеме повлачења Американаца и Британаца из Италије. Италија је била под њиховом контролом од ослобођења и Американци су испрва били јако загријани за хватање ратних злочинаца. Неколико јако битних хрватских криминалаца ухапшено је у Италији и послато у Југославију на суђење. Средином 1947., током повлачења, постигли су тајни договор с Ватиканом да Хрвате пошаљу негдје изван Европе. Аргентина је прихватила Хрвате и зато су отишли тамо.

 

 

Павелић провео годину дана након слома НДХ у Аустрији, и то под будним оком британских војних и тајних служби. Љутити Јосип Броз Тито тражио је Павелићево изручење, а слао је чак и тачну адресу гдје се Павелић скрива у Аустрији, али Британци су се претварали да немају појма ни о чему. Њихово министарство вањских послова слало је писма Американцима и Совјетима те су их питали да нису којим случајем видјели Павелића. Негдје у априлу 1946. године одселио се Павелић у Рим у пратњи усташког поручника Драгутина Дошена. Обојица су носили хаљине римокатоличких свештеника и смјестили се у Улицу Gioacchino Belli број 3 у просторије Collegio Pio Pontificio.

Према извјештајима америчких обавјештајних служби, била је то једина зграда у Риму под пуном управом Ватикана и требали су посебни документи за улазак. С временом су Американци успјели похватати све конце приче и увидјели су голему уплетеност Ватикана у скривање разних злочинаца. Примјерице, у мају 1946. године је Павелић боравио у Castel Gandolfu, љетњој папинској резиденцији, гдје му је друштво правио бивши министар румуњске квислиншке владе. Дознали су Американци да је Павелић редовно имао састанке и са монсињором Монтинијем. Монтини ће касније постати папа Павао Шести.

Негдје пред крај 1946. године, дошао је телеграм из Лондона у Вашингтон гдје су Британци обавијестили колеге да Југославија тражи пет ратних злочинаца који се скривају иза ватиканских зидина. “Био би то јако неугодан преседан да британске власти хапсе људе на ватиканском територију без сагласности ватиканских власти”, писало је у телеграму. Американци су се помало цинично сложили и рекли да би било најбоље кад би Југославени тражили помоћ од Ватикана зато што имају дипломатског представника тамо.

До краја те године су се појавиле гласине да је Павелић отпутовао за Аргентину, користећи добро уходану машинерију Хуана Перона, али већ почетком 1947. године су га Американци открили у самостану свете Сабине. Њихове обавјештајне службе биле су једне од ријетких које су се заиста трудиле ухватити Павелића, али им је представљао проблем то што је Павелић имао на располагању баснословно богатство украдено из хрватске централне банке, али и одузето од прогнаних Јевреја и Срба. Прича се о стотинама тона злата и хиљадама карата дијаманата које је Павелић прокријумчарио из Хрватске.

Не само да је Ватикан помагао ратним злочинцима да побјегну, него је стварао екстензивну мрежу лобиста да покушају осигурати амнестије важним нацистичким злочинцима након рата. Чини ми се да је Ватикан вјеровао да су нацисти мање зло од комуниста који су им били непријатељ број један. Кад је ријеч о хрватским злочинцима, Ватикан, Вашингтон и Лондон су их након рата слали у Југославију да се боре против Јосипа Броза Тита и његовог режима.

Релативно недавно објављени тајни амерички документи појашњавају зашто нису жељели ухватити и изручити усташког поглавника. „Данас, у очима Ватикана, Павелић је милитантни католик, човјек који је гријешио, али је гријешио у име борбе за католичанство. Због тога Павелић ужива заштиту Ватикана. Знамо да Павелић одржава контакте с Ватиканом који га сматра милитантним католиком који се јуче борио против Православне цркве, а данас се бори против комунистичког атеизма. Став Ватикана је да Павелића не треба изручити Титову режиму јер он никоме неће дати праведно суђење. Изручење би само ослабило борбу против атеизма и помогло комунизму. Павелић је наводно одговоран за смрт око 150.000 људи, али Тито је Стаљинов агент. А Стаљин је одговоран за десетке милиона мртвих у Украјини, Бијелој Русији, Пољској, Балтику и балтичким државама тијеком 25 година”, пише у до скора повјерљивом америчком документу.

Павелићев бијег, чини се, координисао је Крунослав Драгановић. Једни тврде да је Анти Павелићу омогућио бијег у Аргентину тако да га је маскирао у свештеника с брковима и шеширом. Други се куну да га је замаскирао у редовницу.

Усташки поглавник није добио чак ни дозволу за долазак у Аргентину, што је био један од кључних предуслова легалног доласка. Формулар за издавање својеврсне особне исказнице у Буенос Аиресу испуњен је тек неколико дана након Павелићева доласка у нови свијет. Изгледа да је Перонова тајна полиција преузела Павелића директно с брода, врло вјеројатно чак и прије него што је брод Сестриере пристао у луку. Перон је имао одлично уходан систем пребацивања разних злочинаца у Аргентину и један од кључних људи система био је Бранко Бензон, бивши амбасадор НДХ у Берлину, који је након рата постао блиски Перонов сарадник.

Бензон је био невјеројатни шармер, који је једнако могао разговарати с Хитлером и пребацити се на шармирање Еве Перон, прве даме Аргентине. Уживао је велики утицај у уреду за имиграцију, уреду који је омогућио бијег чак и Еугену Диди Кватернику, другом најмоћнијем човјеку НДХ. Свој утицај је Бензон користио да би помагао хрватским злочинцима, али и злостављао Јевреје.

Нису само усташе нашле уточиште у Аргентини, него су се ту нашли и Адолф Еицхман, главни и одговорни за масовне депортације мађарских Јевреја током Другог свјетског рата, Јосеф Менгеле, “анђео смрти” из Аушвица, одговоран за одабир жртава за плинске коморе и многи други. Али, нису сви уживали такве повластице као хрватски фашисти. Аргентинска војска и националистичке организације одржавале су блиске везе с хрватским, француским и белгијским фашистима који су дошли у Аргентину. Те католичке фашисте је аргентинско друштво убрзо асимилирало.

Многи су завршили у аргентинској тајној служби, а неки су добили чак и предавачке позиције на државним универзитетима. Међутим, нису одржавали тако блиске везе с одбјеглим њемачким и аустријским нацистима. Окорјели нацисти били су пагани и нису се осјећали угодно кад би сарађивали с аргентинском војском и националистима који су били традиционални католици.

Други важан Хрват у Аргентини био је Гино Монти де Валсасина, популарно звани гроф од Монтија, иначе Талијан хрватског поријекла. Током Другог свјетског рата радио је као шпијун нацистичке војне обавјештајне службе те као часник њиховог ратног зракопловства.

У Буенос Аиресу је сарађивао с Родолфом Фреудеом, шефом аргентинске обавјештајне службе, како би одбјегли нацисти имали све потребне дозволе за улазак и боравак у држави. Лично је преузимао моралну и материјалну одговорност за те нацисте. Монти је добио уносне уговоре за опремање социјалних клиника Евите Перон, намијењене искључиво сиромашнима, како би могао неометано финанцирати своје подухвате. Међутим, тај посао му је пропао зато што је Евиту почео пратити углед пословне жене која нема навику подмиривати испостављене рачуне у цјелости или на вријеме. Павелић, барем судећи према доступним материјалима, није зависио о доброј вољи својих нових домаћина, него је могао трошити благо украдено из НДХ.

Емерсон Бигелов, амерички обавјештајац, писао је крајем 1946. године о тачнијим бројкама. Према његовим тврдњама, Павелић је из НДХ извукао око 350 милиона швајцарских франака, већином златника. Британске власти су заплијениле око 150 милиона франака вриједно злато на аустријско-швајцарској граници, а остатак је скриван негдје у Ватикану. Позамашан дио пребачен је у Шпанију и Аргентину.

У Аргентини је Павелић покушавао успоставити својеврсну владу у егзилу, али то није баш најбоље функционирало упркос баснословном богатству којим се дичио одбјегли усташки злочинац. Године 1952. је америчким обавјештајцима испричано да је Павелић послао Анту Чудину и Марка Чавића у Европу с експлицитним упутствима за пребацивање 250 килограма злата за Аргентину.

 

 

Извор није упознат с тачним расплетом мисије, али знамо да је посљедњих дана Павелић нудио 200 килограма злата на тржишту Буенос Аиреса преко посредника Хуана Хејнриха, преноси у својој књизи “Одеса” Гони повјерљиве документе ЦИА-е. Хејнрих је иначе Иво Хенрих, један од управника Јасеновца. Аргентинске власти пажљиво су чувале све документе о кријумчарењу усташа и нациста, али све док Гони није почео чепркати по архивима, нико није хтио спомињати ту заиста срамотну епизоду њихове историје. Многи документи су уништени у међувремену, али чак и овај мањи дио показује каква спрега је владала између великих сила свијета само како би спасили шачицу најгорих злочинаца.

ИЗВОР: sedmica.me

————-

16.8.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић