понедељак, октобар 23, 2017

Тагови Вести таговане са "Ватикан"

Ватикан

-

Бивши директор ватиканске болнице у Риму Ђузепе Профити осуђен је данас за злоупотребу положаја пошто је из фондова преусмерио скоро пола милиона долара за реновирање луксузног стана кардинала Тарчизија Бертонеа, некада другог човека Свете столице.

 AP Photo

Профити је осуђен на годину дана условно, а тужилаштво је тражило три године, док је благајник болнице Масимо Спина је ослобођен оптужби, преноси Ројтерс.

Суђење које је почело у јулу на светло дана још једном је изнело проблем недостатка транспарентности у финансијском управљању имовином Ватикана у Италији где поседује бројне институције и некретнине.

www.novosti.rs

-

Хрватски премијер Андреј Пленковић се у Ватикану срео са папом Фрањом, а како преносе хрватски медији, прву аудијенцију премијер је искористио за разговор о завршетку поступка канонизације Алојзија Степинца те јачању односа Ватикана и Хрватске.

 Tony Gentile/Pool Photo via AP

Пленковић је папи поклонио бронзану статуу светог Јосипа с Исусом, дело академског сликара Стипе Сикирице, преноси регионална телевизија Н1.

Осим с Папом, он ће разговарати и са Пјетром Паролином, ватиканским државним секретаром.

Пленковић је јуче допутовао у посету Ватикану, а по доласку састао се са представницима Хрвата у Италији у хрватској амбасади у Риму, те се неформално срео и са италијанским премијером Паолом Ђентилонијем, преноси Хина.

Говорећи о посети Ватикану, он је рекао да му је част да је допутовао у посету Светој Столици, а сусрет с папом Фрањом оценио је „једним од најреферентнијих тренутака у послу било којег председника владе у смислу међународних активности“.

www.novosti.rs

-

Драган Милашиновић

Без превише пажње у српским медијима (испраћена је само као агенцијска вест)протекла је посета Хашима Тачија римокатоличком поглавару папи Фрањи, 28. 09. 2017. године. Посета је, због познате чињенице да Ватикан не признаје Косово као државу, третирана као приватна аудијенција, а Тачи је добио пола сата папиног времена, што је максимум за посете у том рангу. Званично гласило Ватикана, Радио Ватикан, није известио о овом пријему, а на списку дневних обавеза папе Фрање сусрет са Тачијем се не помиње(1). Но, из овога не би требало извлачити ни погрешне, ни исхитрене, закљачке. Пада ми нешто на памет да је и прва посета Павелића Ватикану била приватна и такође трајала пола сата.

Тачи није губио време већ је папу одмах подсетио, пазите сад, да “Kосово наставља да чува стрпљење, веру и вредности које има као друштво – љубав и солидарност у породици, поштовање достојанства сваке особе, толеранцију и сарадњу”(1), а није заборавио ни Мајку Терезу, чији хуманитарни рад и значај у промоцији католичке вере шиптарски сепаратисти не само већ дуго баштине, него га малтене приписију и себи у заслугу:

“Ватикан је водич и мотив да останемо непоколебљиви у заштити и промовисању ових вредности. Зато смо ми и поносни на Мајку Терезу, јер нико није боље од ње штитио и ширио ове вредности свуда по свету”(2) – надовезао се Тачи на горње излагање, па прешао на конкретније теме.

Након што је папи Фрањи захвалио на на подршци коју је „Ватикан пружао Косову у гајењу мира и демократије”(3) он је изразио жељу да се успостављени пријатељски односи Приштине и Свете столице „подигну на исти ниво који уживају остали народи у свету”(4).

Како је објавила РТК 2, а пренео Танјуг, Тачи је папу обавестио о „консолидовању косовске државе, о суживоту међу различитим заједницама и верама”, али и о дијалогу Београда и Приштине ради, како је рекао, „изградње добрих суседских односа, нормализације односа и међусобног признавања”.(5)

Такође, како додаје РТК 2, Тачи је папу обавестио и о оснивању некакве Комисије за истину и помирење, која има за циљ да „закључимо поглавље сукоба и да отворимо поглавље сарадње”(6)

Све ове податке о разговору Тачија и папе изнела је шиптарска страна, а просто боде очи да се нигде не наводи шта је папа одговорио Тачију на све ове само-хвале. Могао би се стећи утисак да је папа само слушао и ћутао, што би свакако било погрешно. Вероватно да је такав приступ одабран као још један показатељ безначајности Тачијеве посете. Но, понављам, не би требало размишљати онако како нас “усмеравају” из Рима или Приштине. То што посете Тачија нема у протоколима Ватикана, а папини ставови се нигде не помињу, није доказ да посета Тачија Светој столици није била важна. Била је важна.

Пре свега, њоме се наставља континуитет Тачијевих посета Фрањи једном годишње(претходна је била прошле године у октобру, а примљен је и 2015.)што свакако представља одржавање дипломатских односа Косова и Ватикана (без обзира што нису званични).

Друго, овогодишња посета била је прва станица Тачија на путу за Америку и званични сусрет са потпредседником Пенсом.

Треће, Тачи се састао и са државним секретаром Ватикана, кардиналом Пјетром Паролином, са којим је разговарао знатно дуже него са папом и коме је говорио о унутрашњем и спољашњем јачању косовске државе и оценио да је независност Kосова донела мир и стабилност у регион.

“Награда за достигнућа Kосова било би признање од целе међународне заједнице. Признање Kосова значи признање тежње за слободном, једнакошћу, признање људских права и слобода”(7) – рекао је Тачи Паролину, човеку који кроји спољну политику Ватикана.

Све ово наша дипломатија, али и званичници СПЦ морају узети у обзир у својим контактима са Ватиканом и не гајити превише илузија о односу Курије према Косову. Он није принципијелан, већ прагматичан, и тренутно је у сенци покушаја Ватикана да ојача екуменистичке снаге унутар српске и руске православне цркве. А ако у томе успе …

_________________________________

(1)​ www.politika.rs/scc/clanak/389734/Taci-papi-rekao-da-je-Kosovo-primer-verskog-suzivota

(2)​ www.blic.rs/vesti/politika/taci-u-vatikanu-trazi-podrsku-za-nezavisnost-kosova/0ldzrrm

(3)​ Исто

(4)​ www.politika.rs/scc/clanak/389734/Taci-papi-rekao-da-je-Kosovo-primer-verskog-suzivota

(5)​ Исто

(6)​ Исто

(7)​ www.blic.rs/vesti/politika/taci-u-vatikanu-trazi-podrsku-za-nezavisnost-kosova/0ldzrrm

 

Поглавар Римокатоличке цркве папа Фрања примио је у Ватикану у приватну посјету предсједника самопроглашеног Косова Хашима Тачија, који је изразио жељу да се успостављени пријатељски односи Приштине и Свете столице „подигну на исти ниво који уживају остали народи у свијету“. Ватикан иначе не признаје једнострано проглашену косовску независност.
Хашим Тачи - Фото: AFP

Хашим ТачиФото: AFP

Како је пренијела РТК 2, Тачи је папу обавијестио о „консолидовању косовске државе, о суживоту међу различитим заједницама и вјерама“.

Папи Фрањи Тачи је говорио и о дијалогу Београда и Приштине ради „изградње добрих сусејдских односа, нормализације односа и међусобног признавања“.

– Радимо на промоцији, на Косову, у региону и у свеијту, вриједности као што су мир, дијалог, сарадња, толеранција, суживот. Ово је данашње Косово, иако многи још памте Косово из прошлости, ратно и разарајуће – рекао је Тачи и додао да је „Косово је примјер дијалога између заједница и вјерског суживота“.

Он је, како се наводи, захвалио на подршци коју је „Ватикан пружао Косову у гајењу мира и демократије“.

Предсједник самопроглашеног Косова је папи говорио и о организовању годишње конференције, „Интерфејт Косова“, на којој се вјерски поглавари, академици, политичари, научници, а међу њима и многобројни бивши лидери држава и лауреати Нобелове награде за мир, састају и разговарају о продубљивању дијалога међу вјерама у читавом свијету.

Тачи је, додаје се, папу обавијестио и о оснивању Комисије за истину и помирење, чији је циљ да „закључимо поглавље сукоба и да отворимо поглавље сарадње“.

У извјештају РТК 2, међутим, не наводи се шта је поглавар Римокатоличке цркве рекао Тачију.

Иначе, званично гласило Ватикана, Радио Ватикан, није извијестио о овом пријему, а на списку данашњих дневних обавеза папе Фрање не помиње се сусрет са Тачијем.

Извор: Танјуг

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=271431

-
БЕОГРАД -Председник Србије Александар Вучић примио је данас папског нунција надбискупа Лућана Суријанија који му је пренео позив папе Фрање да посети Ватикан, као и папину искрену жељу да се створе услови да посети Србију.

Вучић је изразио захвалност Ватикану на значају који придаје територијалном интегритету Србије кроз принципијелнан став о непризнавању једнострано проглашене независности Косова.

 

papa franja jpg

Српски председник и папски нунције су се сагласили да су односи Србије и Ватикана на добром путу дубоког поштовања и истинског поверења, наводи се у саопштењу Прес службе председника Србије.

www.rtv.rs/sr_lat/politika/papa-pozvao-vucica-u-vatikan_853361.html

-
Католичка црква и Руска православна црква настављају „братски дијалог“ тамо где се јединство осећа, изјавио је данас државни секретар Ватикана Пјетро Паролин

Резултат слика за ruska и katolicka crkva

 

 

 Фото Танјуг / L'Osservatore Romano/Pool Photo via AP

Католичка црква и Руска православна црква настављају „братски дијалог“ тамо где се јединство осећа, изјавио је данас државни секретар Ватикана Пјетро Паролин у интервју за ТАСС уочи посете Русији.

Паролин ће се у Русији састати са патријархом Москве и целе Русије Кирилом.

„Разговор са патријархом Руске православне цркве доказује да је отвореност која се показала у последњим годинама резултат историјског сусрета у Хавани између патријарха Кирила и Папа Фрање прошле године“, рекао је Паролин у интервјуу за ТАСС.

Паролин је подестио да су током сусрета у Хавани папа Фрања и патријарх Кирил разговарали о зближавању као заједничком путу католичке и православне цркве.

„Када ходамо заједничким путем и имамо један братски дијалог, можемо да осетимо тренутке јединства. Заједнички пут захтева трагање за иситином, стрпљењем, одлучношћу, упорношћу, као и љубављу“, навео је Паролин.

Док је разговарао о сусрету папе Фрање и патријарха Кирила, Паролин је напоменуо да тај сусрет не само да је оснажио контакте између представника католичке и руске православне цркве, него је и подстакао две цркве да изгладе разлике које су имале у прошлости, али, како је рекао Пароли, иако се негативан ефекат тих разлика и даље може осетити, „састанак нам је помогао да видимо јединство за које се залажемо, јединство које се тражи у Јеванђелу које проповедамо“, објаснио је Паролин.

www.novosti.rs

-
UKI GOÑI FOTO: MARIA ARAMBURU
ПОЗНАТИ АРГЕНТИНСКИ ПУБЛИЦИСТА, У КЊИЗИ „ОДЕСА“, РАЗОТКРИВА НОВЕ ДЕТАЉЕ БИЈЕГА УСТАШКИХ ВРХОВНИКА
„Не треба се шокирати што је Ватикан помагао усташким крвницима, бојали су се комуниста више него бога. Већи је шок то да је Ватикан за ту операцију имао помоћ Лондона и Вашингтона“, пише Уки Гони, можда и најзаслужнији човјек за отварање аргентинских архива и разоткривање бијега неких од најгорих злочинаца…

 

 

Пред сам крај Другог свјетског рата, кад је било потпуно јасно да је само питање дана кад ће савезничке војске напокон сломити нацистички режим, а с њима и све остале фашистичке државе, попут НДХ, најгори злочинци већ су ужурбано планирали свој бијег. Највиши нацистички официри живјели су у великом страху од ратних судова, зато што су знали да ће их прогласити кривима због Холокауста. Свој бијег планирала је и врхушка Независне Државе Хрватске, на челу с Антом Павелићем, који је касније нашао уточиште у Аргентини.

Одбјегли хрватски злочинци очајнички су требали уточиште. Прво су се запутили у Аустрију, а затим у Италију. Међутим, заштита коју им је Ватикан пружао није могла трајати унедоглед. Већ средином 1947. године постигнут је тајни договор између Вашингтона, Лондона и Ватикана да пошаљу хрватске бјегунце у Аргентину.

Павелић је био савршено свјестан каква га судбина чека падне ли у руке партизанима и због тога је већ 1943. године купио шездесетак аргентинских пасоша како би осигурао бијег највиших службеника и њихових породица.

 

 

Павелић и најближи сарадници су почетком 1944. године почели припремати свој неизбјежни слом скривањем злата и новца у Швајцарској. Према неким процјенама, Хрвати су успјели пребацити 2400 тона злата и осталих драгоцјености у Берн. Потврђена су два трансфера злата: 358 килограма злата пребачено је у Швајцарску народну банку у мају 1944. године, а додатних 980 килограма доспјело је у августу исте године. Чини се да је ових 980 килограма заправо украдено из централне банке Краљевине Југославије 1941. године и скривано негдје изван Хрватске.

Док је, почетком 1945. године, обећавао вјечну вјерност Химлеру, Павелић је планирао бијег и пљачку усташке државе. Почетком маја 1945. године је 45 ковчега злата хрватске ризнице, посљедње злато под директном хрватском контролом, подијелио на два дијела и један дио, 13 ковчега, послат је у иностранство с Павелићем. Остатак је скривен код загребачких фрањеваца у самостану. Прича се да је у том благу, осим златних полуга, било и мноштво вјенчаних прстенова, драгуља, па чак и златних зуба жртава хрватских концентрационих логора. Благо ће остати тамо, под заштитом Католичке цркве, све до 1946. године, кад су комунисти открили гдје се налази и заплијенили га.

Тајни договор о прихвату нациста и фашиста постигнут је у вријеме повлачења Американаца и Британаца из Италије. Италија је била под њиховом контролом од ослобођења и Американци су испрва били јако загријани за хватање ратних злочинаца. Неколико јако битних хрватских криминалаца ухапшено је у Италији и послато у Југославију на суђење. Средином 1947., током повлачења, постигли су тајни договор с Ватиканом да Хрвате пошаљу негдје изван Европе. Аргентина је прихватила Хрвате и зато су отишли тамо.

 

 

Павелић провео годину дана након слома НДХ у Аустрији, и то под будним оком британских војних и тајних служби. Љутити Јосип Броз Тито тражио је Павелићево изручење, а слао је чак и тачну адресу гдје се Павелић скрива у Аустрији, али Британци су се претварали да немају појма ни о чему. Њихово министарство вањских послова слало је писма Американцима и Совјетима те су их питали да нису којим случајем видјели Павелића. Негдје у априлу 1946. године одселио се Павелић у Рим у пратњи усташког поручника Драгутина Дошена. Обојица су носили хаљине римокатоличких свештеника и смјестили се у Улицу Gioacchino Belli број 3 у просторије Collegio Pio Pontificio.

Према извјештајима америчких обавјештајних служби, била је то једина зграда у Риму под пуном управом Ватикана и требали су посебни документи за улазак. С временом су Американци успјели похватати све конце приче и увидјели су голему уплетеност Ватикана у скривање разних злочинаца. Примјерице, у мају 1946. године је Павелић боравио у Castel Gandolfu, љетњој папинској резиденцији, гдје му је друштво правио бивши министар румуњске квислиншке владе. Дознали су Американци да је Павелић редовно имао састанке и са монсињором Монтинијем. Монтини ће касније постати папа Павао Шести.

Негдје пред крај 1946. године, дошао је телеграм из Лондона у Вашингтон гдје су Британци обавијестили колеге да Југославија тражи пет ратних злочинаца који се скривају иза ватиканских зидина. “Био би то јако неугодан преседан да британске власти хапсе људе на ватиканском територију без сагласности ватиканских власти”, писало је у телеграму. Американци су се помало цинично сложили и рекли да би било најбоље кад би Југославени тражили помоћ од Ватикана зато што имају дипломатског представника тамо.

До краја те године су се појавиле гласине да је Павелић отпутовао за Аргентину, користећи добро уходану машинерију Хуана Перона, али већ почетком 1947. године су га Американци открили у самостану свете Сабине. Њихове обавјештајне службе биле су једне од ријетких које су се заиста трудиле ухватити Павелића, али им је представљао проблем то што је Павелић имао на располагању баснословно богатство украдено из хрватске централне банке, али и одузето од прогнаних Јевреја и Срба. Прича се о стотинама тона злата и хиљадама карата дијаманата које је Павелић прокријумчарио из Хрватске.

Не само да је Ватикан помагао ратним злочинцима да побјегну, него је стварао екстензивну мрежу лобиста да покушају осигурати амнестије важним нацистичким злочинцима након рата. Чини ми се да је Ватикан вјеровао да су нацисти мање зло од комуниста који су им били непријатељ број један. Кад је ријеч о хрватским злочинцима, Ватикан, Вашингтон и Лондон су их након рата слали у Југославију да се боре против Јосипа Броза Тита и његовог режима.

Релативно недавно објављени тајни амерички документи појашњавају зашто нису жељели ухватити и изручити усташког поглавника. „Данас, у очима Ватикана, Павелић је милитантни католик, човјек који је гријешио, али је гријешио у име борбе за католичанство. Због тога Павелић ужива заштиту Ватикана. Знамо да Павелић одржава контакте с Ватиканом који га сматра милитантним католиком који се јуче борио против Православне цркве, а данас се бори против комунистичког атеизма. Став Ватикана је да Павелића не треба изручити Титову режиму јер он никоме неће дати праведно суђење. Изручење би само ослабило борбу против атеизма и помогло комунизму. Павелић је наводно одговоран за смрт око 150.000 људи, али Тито је Стаљинов агент. А Стаљин је одговоран за десетке милиона мртвих у Украјини, Бијелој Русији, Пољској, Балтику и балтичким државама тијеком 25 година”, пише у до скора повјерљивом америчком документу.

Павелићев бијег, чини се, координисао је Крунослав Драгановић. Једни тврде да је Анти Павелићу омогућио бијег у Аргентину тако да га је маскирао у свештеника с брковима и шеширом. Други се куну да га је замаскирао у редовницу.

Усташки поглавник није добио чак ни дозволу за долазак у Аргентину, што је био један од кључних предуслова легалног доласка. Формулар за издавање својеврсне особне исказнице у Буенос Аиресу испуњен је тек неколико дана након Павелићева доласка у нови свијет. Изгледа да је Перонова тајна полиција преузела Павелића директно с брода, врло вјеројатно чак и прије него што је брод Сестриере пристао у луку. Перон је имао одлично уходан систем пребацивања разних злочинаца у Аргентину и један од кључних људи система био је Бранко Бензон, бивши амбасадор НДХ у Берлину, који је након рата постао блиски Перонов сарадник.

Бензон је био невјеројатни шармер, који је једнако могао разговарати с Хитлером и пребацити се на шармирање Еве Перон, прве даме Аргентине. Уживао је велики утицај у уреду за имиграцију, уреду који је омогућио бијег чак и Еугену Диди Кватернику, другом најмоћнијем човјеку НДХ. Свој утицај је Бензон користио да би помагао хрватским злочинцима, али и злостављао Јевреје.

Нису само усташе нашле уточиште у Аргентини, него су се ту нашли и Адолф Еицхман, главни и одговорни за масовне депортације мађарских Јевреја током Другог свјетског рата, Јосеф Менгеле, “анђео смрти” из Аушвица, одговоран за одабир жртава за плинске коморе и многи други. Али, нису сви уживали такве повластице као хрватски фашисти. Аргентинска војска и националистичке организације одржавале су блиске везе с хрватским, француским и белгијским фашистима који су дошли у Аргентину. Те католичке фашисте је аргентинско друштво убрзо асимилирало.

Многи су завршили у аргентинској тајној служби, а неки су добили чак и предавачке позиције на државним универзитетима. Међутим, нису одржавали тако блиске везе с одбјеглим њемачким и аустријским нацистима. Окорјели нацисти били су пагани и нису се осјећали угодно кад би сарађивали с аргентинском војском и националистима који су били традиционални католици.

Други важан Хрват у Аргентини био је Гино Монти де Валсасина, популарно звани гроф од Монтија, иначе Талијан хрватског поријекла. Током Другог свјетског рата радио је као шпијун нацистичке војне обавјештајне службе те као часник њиховог ратног зракопловства.

У Буенос Аиресу је сарађивао с Родолфом Фреудеом, шефом аргентинске обавјештајне службе, како би одбјегли нацисти имали све потребне дозволе за улазак и боравак у држави. Лично је преузимао моралну и материјалну одговорност за те нацисте. Монти је добио уносне уговоре за опремање социјалних клиника Евите Перон, намијењене искључиво сиромашнима, како би могао неометано финанцирати своје подухвате. Међутим, тај посао му је пропао зато што је Евиту почео пратити углед пословне жене која нема навику подмиривати испостављене рачуне у цјелости или на вријеме. Павелић, барем судећи према доступним материјалима, није зависио о доброј вољи својих нових домаћина, него је могао трошити благо украдено из НДХ.

Емерсон Бигелов, амерички обавјештајац, писао је крајем 1946. године о тачнијим бројкама. Према његовим тврдњама, Павелић је из НДХ извукао око 350 милиона швајцарских франака, већином златника. Британске власти су заплијениле око 150 милиона франака вриједно злато на аустријско-швајцарској граници, а остатак је скриван негдје у Ватикану. Позамашан дио пребачен је у Шпанију и Аргентину.

У Аргентини је Павелић покушавао успоставити својеврсну владу у егзилу, али то није баш најбоље функционирало упркос баснословном богатству којим се дичио одбјегли усташки злочинац. Године 1952. је америчким обавјештајцима испричано да је Павелић послао Анту Чудину и Марка Чавића у Европу с експлицитним упутствима за пребацивање 250 килограма злата за Аргентину.

 

 

Извор није упознат с тачним расплетом мисије, али знамо да је посљедњих дана Павелић нудио 200 килограма злата на тржишту Буенос Аиреса преко посредника Хуана Хејнриха, преноси у својој књизи “Одеса” Гони повјерљиве документе ЦИА-е. Хејнрих је иначе Иво Хенрих, један од управника Јасеновца. Аргентинске власти пажљиво су чувале све документе о кријумчарењу усташа и нациста, али све док Гони није почео чепркати по архивима, нико није хтио спомињати ту заиста срамотну епизоду њихове историје. Многи документи су уништени у међувремену, али чак и овај мањи дио показује каква спрега је владала између великих сила свијета само како би спасили шачицу најгорих злочинаца.

ИЗВОР: sedmica.me

————-

16.8.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

-

Да ли видљивост геј педофилских скандала у садашњем тренутку говори о реструктурирању Ватикана у контексту успостављања Новог светског поретка и светске владе, или Ватикан губи контролу над својом фасадом? 

Почетком јула ватиканска полиција извршила је рацију у стану у Палати бивше инквизиције где се одигравала педофилска геј оргија током које је коришћен огромна количина кокаина. Оргији је присуствовао и монсињор Луиђи Капоци, секретар кардинала Франческа Кокопалмеира, шефа веома важног дистрикта римске курије. Капоција је полиција је зауставила након рације; користио је аутомобил Свете столице са ватиканским таблицама како би допремио кокаин у „Свети град“. Монсињор Капоци је иначе велики обожаватељ папе Франциска, као и његов шеф, кардинал Кокопалмеиро, који је као један од папиних највећих присталица и сарадника написао важан есеј о 8. поглављу Amoris laetitia о љубави у породици и њиме предочио „нову перспективу о томе како Црква гледа на друштво које се мења“.

ЧЛАНОВИ ИРЕГУЛАРНЕ ТАЈНЕ ЛОЖЕ

Веома добро упућени истраживачи предвођени Леом Загамијем, аутором 18 књига међу којима су и најновије „Исповести илумината III“, „Шпијунажа, темплари и сатанизам у сенци Ватикана“, предочили су јавности своје шокантне увиде који показују да су језуите позициониране у масонској ложи „Мафија Сан Галоа“, главном штабу ватиканског педокриминалног прстена. Франческа Кокопалмеира Загами описује као кључну фигуру ове мреже либералних первертита. Кардинал је 2010. постао члан Конгрегације за доктрину вере, изузетан је подржавалац папе Франциска, и члан поменуте тајне ирегуларне масонске ложе „Мафија Сан Галоа“ која се годинама иза сцене бавила конспиративним преузимањем католичке цркве од стране прогресиваца и либерала. Ова масонска ложа се састајала у граду Сан Галоа у Швајцарској а предводио ју је језуитски кардинал и масон Карло Мартини. Кључну улогу у раскринкавању ове мреже одиграла је књига Јиргена Метепенингена и Карима Шелкенса посвећена сада пензионисаном белгијском кардиналу Годфриду Данелсу, који је приморао жртву сексуалног насиља да не открије извршиоца, бискупа и ујака жртве, што је јавно критиковано, а поставило се и питање његове подесности за учешће у избору новог папе. Годфрид Данелс је јавно на конференцији за новинаре признао да је члан „Мафија клуба Сан Галоа“.

Два дана након избијања овог највећег педокриминалног скандала, кардинал Џорџ Пел, задужен за финансије Ватикана, морао је да се врати  у родну Аустралију како би се пред тамошњим судом суочио са оптужбама да је сексуално напао бројне људе пре више година. Први пут се свештеник највишег ранга у Римокатоличкој цркви, други човек по значају и утицају у Ватикану, нашао пред формалним судом због оптужби о сексуалном злостављању.

Да ли Ватикан губи контролу над својом фасадом?

ЗЛОСТАВЉАЊЕ ДЕЦЕ УЗ МИНИМАЛНУ ОДШТЕТУ

Стање у католичкој цркви, по мишљењу истраживача, није било овако лоше још од времена Борџија и средњег века. Наравно, током времена је главна одлика папске цркве – жеља за достизањем апсолутне моћи – водила преко лешева и континуираних геноцида, благословених од стране папа, за које никада није одговарала. Да ли видљивост скандала у садашњем тренутку говори о реструктурирању Ватикана у контексту успостављања Новог светског поретка и светске владе? Може ли још увек било ко да потражи спас своје душе под окриљем папске цркве, засноване на доктрини папе Григорија VII, коју је Алваро Пелајо из 14. века описао речима: „Нема броја, нема мере и нема границе“, када се и број и мера и граница односе на нормализацију ненормалног и незамисливог?

Католичка црква се и у новим околностима по принципу спојених судова заложила и ставила на располагање осовини Ватикан–Берлин–Вашингтон. Јован Павле II је још 1991. прогласио католички корпоративизам као једини исправни систем. Међутим, на том путу искрсли су велики проблеми за ватиканску хоботницу. Педокриминалним геј скандалом, сматра Загами, прикривен је још већи скандал – могући стечај многобројних ватиканских пословних подухвата. Крајем јуна неочекивано је поднео оставку генерални ревизор Ватикана Либеро Милоне, који је имао аутономну улогу у канцеларији кардинала Пела. Милоне је на ову позицију постављен пре две године на петогодишњи мандат а оставка је уследила након претреса финансијских послова Ватикана. Кардинала Пела је у Рим 2014. позвао папа Франциско како би ступио на дужност префекта новооснованог Секретаријата за економију. Пел је био задужен за годишњи буџет Свете столице и Ватикана – што је, по мишљењу Загамија, захтевало особу коју је могуће веома лако уцењивати, а то је Пел изванредно испуњавао.

Ватикан се сада суочава са највећим економским падом који делимично проистиче из лошег пословања, али и услед огромног повећања компензационих захтева од жртава педокриминала. Пел је овај проблем у Аустралији решавао у форми тзв. Мелбурншког одговора који је омогућавао његовој католичко-педокриминалној мрежи да наставља да злоставља децу уз минималну одштету. Најмање једна жртва ове мреже извршила је самоубиство, према извештају „Еј-Би-Си њуза“ од 29. јуна 2017, услед изостанка црквене подршке за решење стања у коме се нашла након злостављања.

Занимљиво је да се после Пеловог доласка у Рим тиму придружио лорд Кристофер Патен, британски експерт за заташкавање педокриминалних скандала у „Би-Би-Сију“ које су производили припадници елите Новог светског поретка. Тој „елити“ припадало је и педокриминално чудовиште – Џими Савил.

ЈЕЗУИТИ И ПЕДОФИЛИ ПРЕУЗИМАЈУ ВАТИКАН

Због чега је Хорхе Бергољо (папа Франциско) довео Пела у Рим? Због чега се Патен придружио тиму?

Патен је био гувернер „Би-Би-Си труста“ 2011–2014, када је радио са Пелом. Не ради се ни о каквим коинциденцијама. Педокриминална мрежа која влада светом поставља своје људе на позиције за које сматрају да ће им гарантовати невидљивост и недодирљивост. Папи су морали бити познати до детаља подаци о мрачним активностима аустралијског прелата. На то га је отворено упозоравала неколицина новинара, као и Лео Загами, аутор књиге „Папа Франциско: Последњи папа“. Међутим, Бергољо га је поставио за своју десну руку у економији и члана групе деветорице (C9), коју чине најутицајнији кардинали у цркви. Пелов раскошан начин живота ни најмање није узнемиравао папу који је одбијао сваку критику усмерену ка овом кардиналу.

Папа Франциско је непосредно након избијања скандала отпустио кардинала Лудвига Милера, префекта Конгрегације за доктрину вере (CDF), и заменио га надбискупом Луисом Ладариом, шпанским теологом, језуитом, такође чланом тајне швајцарске ложе „Сан Гало“, како би осигурао контролу над најмоћнијом институцијом у католичкој цркви – Конгрегацијом за доктрину вере, најстаријом од девет конгрегација римске курије, основаном стране папе Павла III 1542. да брани цркву од јереси. Данас је, сматра Лео Загами, „то тело, надлежно за проглашавање и одбрану католичке доктрине постало центар перверзије и јереси у Ватикану и умешано у један од највећих ватиканских скандала нашег времена“. Милера је на место перфекта Конгрегације за доктрину вере поставио папа Бенедикт XVI 2012. године. Папа Франциско га је уздигао до чина кардинала, али је очигледно убрзо одлучио да га уклони, јер се противио педофилији и језуитском либералном програму поменуте конгрегације.

Како напетост расте у Ватикану услед унутрашњих сукоба и борбе против педофилске мреже која сада управља црквом и папом, изненадна смрт кардинала Јоакима Мајснера, бившег надбискупа у Келну 5. јула 2017, изазвала је сумњу, будући да се ради о снажном бранитељу црквене доктрине и ортодоксије. Мајснер се сматра предводником конзервативног крила у немачком епископату и био је један од четири кардинала који су се супротставили модернизацији цркве у питањима вере и папске енциклике Amoris Laetitia, објављене у априлу 2016. на тему брака и породице, тражећи до јуна 2017. разјашњење које је, међутим, остало без одговора.

СМРТ ЗБОГ СЛОМЉЕНОГ СРЦА ИЛИ… 

У интервјуу који је 5. јула, сада бивши префект Конгрегације за доктрину вере кардинал Герхард Лудвиг Милер дао за Passauer Neue Presse, сазнајемо да је разговарао са кардиналом Мајснером ноћ пре него што је умро.

„Милер је прошле ноћи разговарао телефоном са бившим надбискупом у Келну (кардинал Мајснер).“ Разматрајући уклањање Милера са позиције, Мајснер је био „дубоко ожалошћен“ овим отказом. „То га је лично потресло и погодило – и сматрао је да ће то даље ослабити цркву.“ Можда је кардинал Мајснер „умро од сломљеног срца“? Или је убијен по традиционалној ватиканској моди – отрованом кафом? – пита се Лео Загами. Језуитско преузимање Конгрегације за доктрину вере изгледа прилично сумњиво за њега и друге аналитичаре Ватикана. У том смислу занимљив је и податак да је надбискуп Георг Гансвеин, лични секретар папе емеритуса Бенедикта ХVI и префект папске породице, веома близак са папом Франциском и Обамом и члан Конгрегације за доктрину вере од 1996, такође срео кардинала Мајснера непосредно пред његову смрт. Пука случајност или поновно исказивање привржености традицији ватиканског патохуманизма?

Без икакве сумње, језуитска масонска ложа „Сан Галоа“, што оперише у корист педокриминалне мреже којој припадају највише позиционирани припадници психопатске „елите“ широм света, успоставила је доминацију над Ватиканом. Надбискуп Франциско Луис Ладариа, новопостављени префект Конгрегације за одбрану вере,  који за разлику од развлашћеног Милера има „много скелета у свом ормару“, нова је мета истраживача који су одлучно приступили раскринкавању ватиканске педокриминалне организације. Његово прикривање педокриминалног монструма Дон Ђанија (Трота) требало је да га одмах дисквалификује за било какву функцију унутар организације у којој се говори о спасењу душе. Но он је и директно умешан у педокриминалне мреже. Папа Франциско је, сматра Загами, одговоран за постављање и прикривање деловања припадника ових педокриминалних прстенова. Именован је и Коко Палмиеро као једна од главних фигура ове опсцене слагалице, један од електора папе Франциска и члан клуба „Мафија Сан Галоа“ – педокриминалног главног штаба Ватикана. Ad maiorem Dei gloriam.

facebookreporter.org/2017/08/03/biljana-djorovic-tragom-bordzija-do-centra-perverzija-i-jeresi/

ИЗГУБЉЕНИ У ПРЕВОДУ: О ЈЕДНОЈ МАШТОВИТОЈ КОМИСИЈИ

После завршног саопштења Мешовите комисије, коју су, извољењем суверена државе Ватикан, основали римокатолички Хрвати и православни Срби екуменске доброхотности, дошло се до закључка да папа доноси одлуке о томе ко је римски светац, а да се о Степинчевој улози у Другом светсом рату Срби и Хрвати не слажу.(1) Ове просветљујуће увиде из саопштења комисије пратио је жесток напад на србске новинаре што су се усудили да конструкцију из тог саопштења, која, на италијанском, гласи да је Степинац био „di un importante Pastore cattolico“, преведу као „угледни католички пастир“. Чуо се комисијски вапај праведног гнева: није „угледан“, тако су превели Хрвати са Каптола, него „важан“. И још једном, да поновимо, јер repetitio est mater studiorum: Ватикан, с којим волимо да бескрајно „дијалогишемо“, није рекао „угледан“, него „важан“ – „importante“.(2) Жар унет у полемику око појмова „угледан“ и „важан“ био је једнак жару с којим су Свети Оци израз „једносуштан“, којим се описује саприродност Христа Богу Оцу, бранили од јеретичког „сличносуштан“, којим је Арије тврдио да је Христос створење, а не Син Божји. Али, авај…реч „угледан“ није превод каптолских званичника, него ватиканских преводилаца. Ко не верује, нека погледа оригинал.(3) И на хрватском и на србском у ватиканском преводу не стоји „важан“, него „угледан“, иако је на италијанском „importante“. То је још један доказ да је Мешовита комисија била, бар кад су Срби у питању, „маштовита“ комисија, која је маштала о томе да ће се њеним радом доћи до историјске истине, да ће Хрвати схватити ко је Степинац, да ће Ватикан отворити своје архиве да би се питање изучило, и да ће то бити још један тријумф екуменске добре воље. Па зар је онима који су кривотворили „Константинову даровницу“ било тешко да „importante“ преведу као „угледан“? Наравно, питања која се овим поводом постављају много су озбиљнија.

„БОГ ДИЈАЛОГ“

Живимо у свету који је обоготворио низ лажних појмова да би иза њих сакрио мрак обмане, чији је отац, из Светог Писма то знамо, човекоубица од искони (Јн.8,44). Тим појмовима се ућуткавају људи који виде истину, и не да им се да говоре да је не би објавили ближњима. То јест, лопов је, ноћу, упао у кућу; газда се буди и виче, а „учтиви“ крадљивац ставља прст на уста и кори га: “Псст! Тише, пробудићеш комшије!“ Један од лажних појмова који се данас користе тако много и тако радо је појам „дијалога“. О свему се може и мора водити дијалог, па и о томе да ли је црно црно и бело бело. Ако одбијаш да водиш дијалог, ниси „демократа“, него „тоталитарац“, и као таквог треба те бацити на друштвену маргину и на сваки начин уклонити из медија. У суштини, насилнички „дијалогизам“ је насртај на право човека и народа да има светиње о којима се дијалог не води, којима се живи и које се бране да би биле предате будућим поколењима. Зато је први корак сваког насртаја на лични и колективни идентитет да се почне разговарати и преговарати о ономе о чему нема ни разговора, ни преговора. Змија је такав дијалог покренула са Евом, и прво што је урадила је било претумачивање Божијег благослова да се држи пост и да се не једе са Дрвета познања добра и зла: лукава, како Писмо каже, мимо све звери пољске, она је Еви рекла да њу и Адама Бог лаже, и да окушањем забрањеног плода неће умрети, него да ће постати као богови. Последице тог дијалога и данас осећамо, кад год неког драгог испраћамо на гробље.

„ОВЕРТОНОВ ПРОЗОР“

Да би се водио дијалог о ономе о чему дијалога нема, данас се примењује теорија тзв. „Овертоновог прозора“. „Овертонов прозор“ је политичка теорија која „прозором“ назива границе идеја које друштво може да усвоји. Према Џозефу Овертону (1960 – 2003), животност било какве идеје не зависи од способности политичара који је заступа, него од тога да ли је јавност види у „прозору“ друштвено прихватљивог понашања. Политичар се мора трудити да идеје „прозора“ излаже у свом јавном наступу, да не би био проглашен за екстремисту. Тек кад се идеје промене у „излогу“ јавног мнења, могуће их је политички користити. Ако се хоће друштвено наметање до јуче незамисливих идеја, оне, по Овертону, морају да прођу кроз пет фаза: оно што је незамисливо преводи се у област „радикалног“; одмах после тога постаје „прихватљиво“, затим му се пружа „разумевање“, онда је „популарно“, да би, на крају, било озакоњено. То би се, у „Речнику војних и сродних термина“ америчке војске, могло наћи под одредницом „менаџмент перцепције“. И тако долазимо до Срба данас, чији идентитет хоће да заувек промене управо „менаџментом перцепције“. А темељ нашег идентитета је Завет. Срби су са Христом успоставили двоједини завет: светосавско – косовски. Без Светог Саве и Светог кнеза Лазара ми смо нико и ништа, прах који развејавају олује на балканској ветрометини.

ШТА ЈЕ СВЕТОСАВЉЕ?

Светосавље је, како каже Владика Николај, „православље србског стила и искуства“, начин на који су Срби одговорили Христовом позиву. Србски хришћански философ, Владимир Вујић, у свом тексту „Дело Светог Саве“, писаном 1940, указује на срж светосавствености: „Отети се испод раслабљеног Истока, одупрети се силовитом Западу, утврдити веру праву у земљи, добити своје епископе и своју монашку војску, ставити на ноге сопствену просвећеност сопственим средствима, изван љубазних понуда са стране, једном речи поставити сопствено култивисање на самосталну основу.“ Такве, гигантске задатке могао је да решава само неко ко је имао генијалан увид у стање Срба на Балкану, огромну веру у Бога, организаторско-мисионарске способности и љубав према свом народу, која се изражавала у спремности на жртву. Овај херојски посао подизања Срба и њиховог трајног увођења у историју обавио је, по Вујићу, управо Свети Сава, чијем се аутентичном лику свагда треба враћати као надахнитељу. И увек, али увек, сагледавати његов став у целини. И према Истоку и према Западу.

СВЕТОСАВЉЕ И ПАПИЗАМ

Саставни део светосавског завета је одолевању насртају папизма на Србство. О томе угледни историчар и канонолог Миодраг Петровић каже: “Наиме, кроз читав средњи век, а и данас, римокатолици у православним Србима, и не само у њима, виде шизматике које хоће да врате у „праву вјеру“. У таквом настојању много пута су прибегавали и најсвирепијим зверствима. Данас – ако иза себе оставимо Јасеновац, Јадовно, Пребиловце, Глину и друга места, па и „Олују“, у последњем рату Хрвата против православног српског живља – није им потребно да посежу за оним физичким насиљем, које је вековима трајало, јер примењују методе префињене дипломатије. Наруку им иде и то што на Богословском факултету и у врховима Српске православне цркве имају многе сараднике који по Србији и ван ње трубе о некаквом „премошћавању разлика“, о теологији „двају плућних крила“, о „екуменизму“, о изопаченом духу Миланског едикта, итд. Због таквих сарадника важно је подсетити јавност како су се Срби, горостаси у вери, зналачки постављали и са великом ревношћу успешно сузбијали римокатоличке мисионаре. Наиме, постављали су својеврсне бране наспрам продора те туђе искварене вере. Не упадом на туђу територију, како они то одвајкада чине, него са свог прага. Најранија и најпресуднија брана били су Стефан Немања, потоњи Свети Симеон Мироточиви, и његов син, први архиепископ српски – Свети Сава. Пошто су Немању обавестили /…/ сазвао је Сабор на којем је осуђена та нова вера, а правоверје учвршћено и потврђено. Архиепископ Сава на Жичком сабору 1221. године држи „Беседу о правој вери“, и враћа заблуделе који су попут Латина читали Символ вере са додатком filioque./…/Пошто римокатолички мисионари ни после таквих осуда нису престајали да по Србији преверавају православни живаљ, подижу се нове бране оличене у списима којима се разобличава латинска јерес. /…/ Посебну врсту одбране православља и осуде римокатоличке вере чини Душанов законик (1349. и 1354), где се у 1. члану под хришћанима подразумевају само православни, а у члановима 6−8. говори се о Латинима искључиво као јеретицима, док се у 85. члану прописује строга казна за оне који изговарају „бабунску реч“. Та бабунска реч је само једна – filioque, као римокатолички додатак у 8. члану Символа вере. На тај начин су засведочили своје погрешно учење о томе да Дух Свети исходи не само од Оца, како пише у Јеванђељу(Јн 15,26), него и од Сина. Ето због чега су названи духоборцима, дуалистима, бабунима, богомилима, што ће рећи – јеретицима /…/“(4) Свети Сава и његови потомци, дакле, никад нису правили компромисе с папизмом. Који јесу, постали су унијати. Данас, међутим, неке од Срба, који су заборавили светосавско правоверје, ка Ватикану мами Европска унија, која има своју „Екуменску повељу“, и приморава екуменисте да путују ка „видљивом јединству“. (5)

КОМЕ СМЕТА СВЕТИ САВА?

Надбискуп београдски, Станислав Хочевар, још је у априлу 2002, у Бечу, држао предавање у коме је истакао да је лик Светог Саве пренаглашен у СПЦ, и да то није пут ка екуменским загрљајима. Дејан Медаковић је о његовим тезама у свом дневнику писао: “Излагање надбискупа Хочевара у Бечу, у Pro Oriente-у, доноси нам нове мисионарске смернице. Он увиђа да је главна сметња коначном уједињењу цркава национална традиција код православних. Она се мора изменити у корист екуменске концепције. Треба преобликовати старо веровање о једном стаду и једном пастиру, тек тако уједињено хришћанство може да се упусти у дијалог са моћним исламом.“(6) Зато се и води екуменски дијалог, а Светог Саву неки у нас покушавају да изједначе са Фрањом Асишким. Зато је, на захтев врха СПЦ, и формирана комисија о Степинцу: „да се Власи не досете“. Скривени циљ комисије је, по свему судећи, био да се одложи коначна канонизација „блаженог Алојзија“, да се папа доведе у посету Београдској патријаршији, а да се канонизација доврши касније. Јер, папа зна да ће Хрвати чекати колико треба, пошто они, осим папизма, другог уточишта у историји немају. А са Србима треба пожурити пре но што коначно прогледају и врате се себи.  

ВАТИКАН ЈЕ ПРИЗНАО КОСОВО

У оквиру целе ове приче функционише и стратегија ватиканског формалног „непризнавања независног Косова“. Њу су паписти већ применили у Другом светском рату, кад формално нису признали Павелићеву НДХ, мада су суштински стајали иза ње. Из депеша Викиликса сазнајемо какав је прави став папе и његове државе о Косову: “Света Столица није спремна да формално призна Косово зато што би то поткопало њене односе са владом Србије и екуменистички дијалог са Српском Православном Црквом. Високи достојник Српске Православне Цркве, како је Маури истакао, признао му је да је одлагање формалног вида признања Косова за СПЦ било важније од многих корака који су предузети да се ојача екуменистички дијалог између Православних и Католика. Маури је умањио значај ватиканског оклевања да се Косово формално призна, подвлачећи да је Ватикан ‘де факто’ признао нову републику и пожелео јој успех у мирном процесу изградње нације. Маури је истакао да је Света Столица била прва која је коментарисала јавно да је независност Косова ствар која се више не може оспоравати – и то 18 фебруара, само дан након што је Косово прогласило своју независност. Маури је подсетио и како се папа срео са председником Косова Фатмиром Сејдијуом и како су католички клирици на Косову поздравили независност бивше српске покрајине. (…) Маури је истакао да је Ватикан ‘де факто’ признао Косово и да ЗА САДА нема потребе да предузима друге акције.“(7) Да поновимо (јер repetitio est…): и непризнавање Косова и одлагање канонизације Степинца имају само један циљ – долазак папе у посету врху СПЦ, а затим јуриш на Мосовску Патријаршију. Зато нам не треба никакав дијалог о Степинцу, и зато нећемо папу у посети Жичи и Студеници (а, ако хоће, може да дође у посету Вучићу и својим верницима у Србији.)

ЛАЗАРЕВСКИ ЗАВЕТ

Питање Косова није само привредно, политичко, геополитичко. Оно је, пре свега, идентитетско. Да не цитирамо о томе Свете владику Николаја и оца Јустина. Сетимо се речи драгоценог послератниог књижевног критичара Зорана Мишића, који је био кост од кости војводе Живојина Мишића: “Косовско опредељење је опредељење свих оних који су радије бирали „у подвигу смрт, него ли са стидом живот“. Када данас читамо „Похвалу кнезу Лазару“ од патријарха Данила III, написану 1392. или 1393. године, чини нам се као да слушамо покличе који су се 27. марта разгледали на београдским улицама: „Боље је нама у подвигу смрт, неголи са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, неголи плећа непријатљима нашим дати“. И питамо се: није ли то увек било једно исто опредељење које нас је нагонило да се боримо за „изгубљену ствар“, да се подижемо на устанак у тренуцима када је цео свет веровао да нам нема спаса? Нисмо ли управо у таквим тренуцима, када је претило да нестанемо, долазили до најпуније потврде свога постојања? /…/Косовски еп не заснива се на освајачкој охолости, већ на поносу оних који су оружјем духа савладали освајаче. Због тога он никог не угрожава, никоме не прети./…/ Косовско опредељење, то је, пре свега и изнад свега, духовно и песничко опредељење. То је љубав која остаје и када нема више љубавника, лепота која зрачи и када су нестали њени неимари, сан који обасјава јаву и када су у свом племеном лету изгорели сањари.“(8) Зато нема и не може бити никаквог издајничког «дијалога о Косову». Могу нам га отети, јер су силници (а Бог силу не воли), али им га нећемо дати, и отимачину им нећемо потписати као међудржавни уговор. Јер, Косово је последња одбране наше човечности, која нам заповеда да не идемо ни у НАТО, ни у ЕУ. Нећемо у НАТО не само зато што су нас бомбардовали осиромашеним уранијумом и наше потомство осудили на ужас, него и зато да не бисмо учествовали у његовим злочиначким подухватима против Русије и остатка света. Једино Срби и Пољаци нису, упркос моћи Хитлера, слали своје трупе на Источни фронт 1941-1944, чак ни они Срби који су сарађивали с окупаторима. Нећемо у Европску унију ако нам отимају Косово – јер Косово је вечно, а ЕУ није Европа отаџбина, него концлогор метастазираног капитализма, који ће се ускоро срушити, као и свако царство неправде. Нећемо да се потчинимо Ватикану чији су свеци Пије XII и Алојзије Степинац, и који почива, између осталог, на злату опљачканом од јасеновачких жртава. Наше „Нећемо!” је само оклоп око нашег „Хоћемо!” – а хоћемо оно видовданско: „Све је свето и честито било / и миломе Богу приступачно”.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Зоран Чворовић и потписник ових редова су, када су дијалози са Ватиканом и око Косова постајали све актуелнији, у једном интервјуу рекли: «Оно што нам прети је опасност од губитка лика и поретка. Господ Исус Христос је рекао: „Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји” (Јн. 14, 27). И то је оно што данас морамо имати на уму. Сваки крсташки поход кроз историју у коме је српски народ физички и духовно истребљиван, доносио је страдање и јерархији Српске цркве. Српске владике и свештеници, монашког и мирског реда, у миру најчешће нетрудољубиви у духовном раду, у временима страдања исповеднички су првенствовали, искупљујући крсном жртвом своје и народне грехове. За пастирима-мученицима следовала је паства, у миру црквено-обредно немарна и најчешће тврдоглаво непослушна својим пастирима, у временима ратова и погрома спокојно као јагње је подносила жртву „своме Христу”, градећи светим лобањама народну Цркву Св. Саве. Последично: током највећег дела своје вишевековне историје Српска црква је највише личила на прогнани збег на коме се испуњавало јеванђељско обећање – Ако вас мрзи свет, знајте да је и Мене омрзнуо пре вас (Јн. 15, 18); збег народа и његових црквених старешина, материјално убог, али духовно крепак и физички жилав. У последњем крсташком походу који је против српског народа почетком деведесетих година прошлог века покренула атлантистичка псеудоимперија, поново су са српским огњиштима, паљени и српски храмови, прогоњени народ пратиле су прогоњене владике – од Западне Славоније до Далмације и Босне. Тако је Српска црква делила судбину народа коме су силници овог света обећали распеће. Атлантистичкој империји се жури да заврши крсташки поход против православних Срба започет пре више од две деценије. Према окултистичкој визији глобалних планера овај поход треба да се оконча на Косову, јер народ светолазаревске мере одрицања од света управо на жртвеном пољу треба да се добровољно потчини кнезу овог света, да његову силу призна за закон.

Отуда издајом Косова не издајемо само део свог народа и државне територије, већ издајемо све што је у историји Срба било „свето и честито”, све наше претке који су уместо света изабрали светост.

Зато од својих епископа очекујемо да на СА Сабору, остајући верни страдалничком путу Српске Цркве, лукавству издаје нашег Косова и Метохије светосавски смело супротставе Истину. Данас се од архијереја очекује да исповеднички грме, а не да ћуте, јер се ћутањем  издаје Христос. Да ли ће тога заиста бити, како и колико, остаје да се види. Шта год да буде, нас као Цркву и народ, то јест као народну Цркву, обавезују Свети Сава и кнез Лазар, а не пролазни земаљски интереси. У питању је спасење душе, па онда све остало што из тога произилази.“ Томе се нема шта додати и одузети. На том путу остајемо, и тај стег се и даље вијори пред сваким Србином који има душе и образа. А о души и образу дијалози се не воде. 

___________________________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ (ИНТЕРНЕТУ ПРИСТУПЉЕНО 1. августа 2017):

1. borbazaveru.info/content/view/9851/1/

2.svetosavlje.org/saopstenje-dela-komisije-za-dijalog-o-stepincu-povodom-clanka-o-njenom-radu-u-vecernjim-novostima/ 3.press.vatican.va/content/salastampa/it/bollettino/pubblico/2017/07/13/0486/01082.htm

4. www.geopolitika.rs/index.php/sr/duhovni-ivot/682-e

5.hrcak.srce.hr/104986 6.stanjestvari.com/2015/03/20/шта-је-рекао-надбискуп-хочевар-о-свето/

7.stanjestvari.com/2017/07/31/vatikan-fakticki-priznao-kosovo/ 8.www.politika.rs/scc/clanak/20038/Шта-је-косовско-опредељење

9. borbazaveru.info/content/view/5802/101/

-

Владимир Фролов

Срби одавно имају изреку – „После боја копље у трње“ –, којом сликовито тумаче немар око битне ствари.

После скандалозне формулације о „прогону и патњама RKC под фашистичким режимом у NDH“, а не о злоделу покрштавања верника СПЦ и злочину геноцида над Србима, Жидовима и Ромима, што је усвојила мешовита комисија стручњака, објављује се како је сва неопходна документација о улози „блаженог Алојзија“ заправo у Загребу, у католичком самостану на Каптолу.

Али, нико да постави оно битно питање, како то да добри отац Франциско, заступник Св.Петра на римском трону није наредио, а зна се католичка догма – Sentenca pape, Sentenca Dei – , да се та документација учини доступном јавном увиду чланова мешовите комисије, ако је доиста био намеран да се истина обелодани! Ако је пак неко планирао, да свети отац као председник државе Ватикан а не као поглавар RKC, која је у Србији мањинска црква, на евентуалном путу за Србију успут не клекне у Јасеновцу, тражећи опрост за злочин RKC, успео је да овим потезом само простре гомилу оног трња названог Spina Kristi, на место где ће свети отац ипак морати да клекне!