субота, новембар 18, 2017

Тагови Вести таговане са "Велика Албанија"

Велика Албанија

Кроз историју је познато да су збивања на Балкану била извор регионалних и светских сукоба. Стога је Балкан био изазов за многе историчаре, аналитичаре, истраживаче. Америчка, али и европска русофобија, разлог су што је Балкан и данас у жижи светског интересовања. Балкан је оцењен као капија према Истоку, али и као стратешко место са којег се могу контролисати утицаји, везе и активности који са Истока допиру у ЕУ, која, очито, нема капацитет да тај простор пацификује нити жељу да га инкорпорира. Иначе, ЕУ је пуна проблема, а они постају све сложенији.

У ЕУ се појављује снажна опозиција у виду тзв. Источног блока, који се не слаже са политиком и вођством Немачке и Француске. Политичка звезда Меркелове се гаси. Немачка канцеларка не успева да сакрије забринутост. Њена основна брига јесу избори, али је то и притисак Американаца који по обичају знају постављати ирационалне захтеве. Притисак долази и из другог смера, од немачких индустријалаца којима су неопходни руски енергенти. Отворено неслагање са политиком Француске и Немачке у ЕУ изразила је Грчка, али и „љубимци ЕУ“ – Пољска, Мађарска, Бугарска и Румунија, земље које чине језгро поменутог опозиционог блока. Чак је и Иницијатива три мора проистекла из независних планова Пољске, чија је политика компатибилна са америчким интересима у југоисточном делу ЕУ.

У сагледавању ситуације на Балкану, наравно, треба имати у виду и руски фактор. Оно што је уочљиво јесте да Русија није показала довољно снажну жељу да свој утицај шири на регион. Економски параметри указују да је економска размјена више него скромна, чак и са српским земљама. Разлога има више. Руска привреда је технолошки напредовала. Сем тога, Русија има развијену и равноправну сарадњу са Кином, Индијом и другим тзв. „економским тигровима Азије“. Недостатак стандарда и мали обим производње балканских земаља, такође су лимитирајући фактор. Ограничења је стварала и политика. Нејасне политичке платформе балканских држава постојале су само за једнократну „изборну трку“. Уједно, недовршена и неуспешна транзиција довела је Балкан у безизлазну ситуацију. Тако је Балкан постао „огледна парцела“ за активности које Запад, пре свега САД и НАТО, намеравају применити према Русији.

Постало је јасно да Балкан није приоритет у званичним руским стратегијама. Томе су, свакако, допринеле и владајуће гарнитуре које су се смењивале у Србији, од којих нити једна није показала склоности за искрену сарадњу са Русијом. Русију су власти у Србији скоро биле заборавиле све до активирања Јужног тока, и до периода када је дошао у питање опстанак Срба на простору који им вековима припада. Власт у Србији данас не види инструментализацију тероризма, не само на Блиском истоку већ и у ЕУ. У међувремену, џихадистичке групе се распоређују по Балкану где имају помоћ дела локалног становништва и политичких структура, уз прикривену активност главног режисера, Сједињених Држава и њима блиских земаља ЕУ. Није искључено да се питање Србије и Срба покуша „решити“ једним прокси ратом. Не само у Србији, већ и на скоро целом Балкану, политичке елите су до неукуса снисходљиве према странцима. Такви политичари, потпуно окренути Западу и личним интересима, нису имали ни жеље ни времена да путем дипломатских канала представе челницима Русије значај Балкана, пре свега за Русију.

Русија није успела пронаћи кредибилног преговарача ни партнера у Србији. Ипак, Русија неће дозволити нападе на Србију и Републику Српску, и снажно ће стати у одбрану српских држава, не само због пројекта Јужног или Турског тока, већ и због вековних веза братских народа. Јер, очито је да амерички каубоји користе русофобију како би се вратили на Балкан. Активности Хојт Брајана Јиа и посете више конгресмена и сенатора региону, као и потпредседника Пенса, на то јасно указују. Насилно „угуравање“ Црне Горе у НАТО, реализација дуго планираног сценарија за Косово и Македонију, развој ситуације у БиХ по питању Срба (незаконита инструментализација Дејтонског споразума, институције БиХ се понашају као институције државне владе, понашање судова), такође. Све су прилике да ће се САД на Балкану поново понашати као власник земље, народа, господар живота и смрти. Према Републици Српској ће се вршити притисци, постављати ултиматуми, ствари ће водити ка ескалацији. Хојт Ји већ обавља „рокаде“ у ОХР и ОЕБС, доводи агилније и људе од акције, а који нису склони ни Србима ни Русима. Еклатантан пример је Денис Хирн, заменик амбасадора САД у Авганистану, који треба да постане супервизор за Брчко и нови први заменик Високог представника УН у БиХ, Валентина Инцка. Досадашњи први заменик, Брус Бертон, такође Американац, преузима дужност шефа Мисије Организације за безбедност и сарадњу (ОЕБС) у БиХ од Џонатана Мура. Мур одлази јер је „скренуо с пута“. Схватио је да је решење за БиХ уравнотежен приступ према сва три конститутивна народа, и тако се понашао. То што је Хирн у Авганистану био заменик амбасадора говори да је задужен за операције и спровођење политике САД уз уску сарадњу са ДИА, ЦИА и ФБИ. Он ће и у БиХ имати право да планира, и уз подршку наведених агенција покреће акције.

Иначе, Хирн је већ службовао у БиХ од 1993. до 1996. године као политички саветник првог америчког амбасадора у овој земљи, Виктора Јаковича. Упознат је са ситуацијом током рата, био је учесник стварања перцепције Срба као ратних злочинаца, што је доказао ангажовањем за Хашки трибунал. Хирн је службовао и у Хрватској, говори локалне језике. Пре доласка на место заменика шефа Мисије у Авганистану био је виши саветник Томаса Шанона, подсекретара за политичке послове у Стејт департменту, тренутно трећег човека у америчкој дипломатији, који је позициониран одмах иза секретара Рекса Тилерсона и његовог заменика Џона Саливена. Тако ће се на месту првог заменика Високог представника у БиХ наћи човек који ОХР треба да врати у доба Педи Ешдауна, када је Високи представник наметао законе, мењао устав, изрицао санкције.

Истовремено, реторика челника у Сарајеву постаје идентична оној из деведесетих година. Према очекивањима, Бакир Изетбеговић отворено промовише Исламску декларацију, политичку платформу свог оца Алије. То доказује чињеницу да се он не залаже за БиХ већ за Босански калифат, који Американци не желе да спрече. Бошњаке у БиХ, као и Албанце на Косову и у Македонији, они виде као најверније слуге САД на Балкану, и сигурног опонента било каквог руском утицају у региону. Два су америчка сценарија могућа у БиХ, а да ли ће бити реализована зависиће не само од америчких жеља већ и од ЕУ, Русије и Кине. Према првом, Бошњаци би уз америчку сагласност и уз помоћ опозиције у Српској направили хаос, напали институције. Према другом сценарију, сачекало би се на независност Косова, односно на незванично уједињење Албанаца, уз потпуни нестанак македонског утицаја у Македонији, након чега би се БиХ насилно, попут Црне Горе, придружила НАТО. САД би преко ноћи, по узору на пресвлачење терориста у опозицију на Блиском истоку, Албанце на Косову из полицијских преобукли у НАТО униформе.

Шта Србија може да учини како би спречила непожељне сценарије? Србија има довољно аргумената да прекине Бриселски споразум. Шта је Србији он донео? Србија је непрекидно чинила уступке и испуњавала све што су САД и Меркелова тражили. С обзиром да је сада дијалог између Србије и Косова спуштен на ниво двеју влада, јер је Србија пристала да даље преговоре операционализују и спроведу Ана Брнабић и Иса Мустафа (ускоро Рамуш Харадинај), Србима на Косову судбина је по свој прилици запечаћена. Преговарачки формат је проширен јер се захтева да се у преговоре укључе представници САД и Немачке. Зашто Србија не тражи да се у преговоре укључи Русија? Русија је гарант Дејтонског споразума, амбасадор Иванцов учествује у раду Савета за имплементацију мира (ПИК), па зашто онда Русија не би била укључена и у преговоре о Косову?

Друго, Србија треба да најави и на скупштинском заседању усвоји декларацију да је Косово привремено окупирана територија. Зашто не? САД су тражиле од Владе Молдавије (премијер Павел Филип је проамерички опредељен) а она је успела да од Уставног суда испослује одлуку да је Придњестровље привремено окупирана територија, те су се снаге УН повукле. У Придњестровљу се налази око 300 000 Руса и проруса (различитих нација, чак и Украјинаца) који не желе изаћи из оквира Русије. Јасно је да САД Русију желе увући у сукоб преко Молдавије и Грузије, тим више што је руски председник Путин у добрим односима са председником Молдавије Игором Додоном. Иначе, ситуација у Молдавији подсећа на македонску матрицу, када је македонски председник Иванов након претњи Хојта Јиа ликвидацијом (претња је била увијена у дипломатски речник) попустио и мандат дао Зорану Заеву. Ако може Молдавија део територије прогласити окупираним ради интереса САД и ЕУ, зашто то да не уради Србија ради заштите својих интереса?

Не треба изгубити из вида да се на простору Србије и Македоније ствара Велика Албанија, која не мора тако формално да се зове, али границе између Албанаца неће постојати, а центар одлучивања биће у Тирани. Гомилање снага Исламске државе на том простору биће претња и за ЕУ, а терористички напади ће се креирати и изводити сваки пут када се ЕУ не повинује интересима САД.

 

Тирана/11. јул 2017 у 14:29./ – „Добра вест за све чланове и присталице Покрета за Уједињену Албанију! Република Албанија (управо) је легализовала Покрет за уједињење Албаније“, истакао на својој Фејсбук страници његов главни идеолог и лидер Тахир Велију [1].

„Одлука о легализацији албанског националистичког покрета“ [2].

На сајту овог националистичког покрета још се каже: Покрет за Уједињену Албанију тражи природну заједницу албанских региона у јединствену, уједињену националну албанску државу, признату од Републике Албаније у складу са одлуком бр. 5620 – Суд у Тирани.

Покрет за Уједињену Албанију је добровољно удружење албанског народа, без обзира на религију, идеју, покрајину, политичко мишљење и социјално порекло, уједињује њихове амбиције за физичко и етничко ослобођење и уједињење.

Основни циљ Покрета за Уједињену Албанију је уједињење албанских територија у јединствену албанску нацију – Уједињену Албанију, а што доводи до крајњег циља целокупног решавања албанског националног питања правним актом од 28. новембра 1912. године.

Председник албанског покрета Тахир Велију наглашава да је основна сврха Покрета ослобађање и национално јединство, у складу са његовим статутом, овај циљ не може се мењати све до његове потпуне имплементације.

„Покрет за Уједињену Албанију има за циљ уједињење Републике Косова и Албаније у оквиру демократског референдума о институционалном уједињењу држава мирним путем.

Албански покрет покушава унификовати албанске територије које данас представљају природне границе Албаније, користећи сва демократска средства и методе за постизање националних циљева за национално ослобођење и поновно уједињење“, рекао је Велију и додао: „коначно, дошло је време за остварење амбиција албанског народа за национално уједињење, у складу са правним актом од 28. новембра 1912. године Скупштине у Валони, када је од стране представника четири албанске покрајине (вилајета) усвојена Декларација о независности Албаније у њеним природним и законским границама“.

Додуше, у листу „Shqipëria“ [3] Велију изјављује да на легализацију Покрета за уједињење Албанаца реаговао је из Атине српски министар спољних послова Ивица Дачић и његов грчки колега Никос Коцијас заједничким саопштењем, да су забринути због утицаја албанског фактора у региону Западног Балкана и додаје: „пре него што почну клеветати Републику Албанију и Републику Косово, Дачић и Коцијас нека зауставе своје геноцидне пројекте у виду етничког чишћења албанских територија које су заправо биле под њиховом окупацијом. Аутохтони Албанци под Србијом и Грчком су најдискриминисанији народ у Европи. Србија и Грчка доследно и по сваку цену покушавају да промене националну структуру становништва и изврше геноцид над албанском нацијом. Албанци не траже ништа више од свог права по међународним законима и конвенцијама. Албанска нација, као и све друге нације, треба да ужива легитимно и неотуђиво право да живи слободно и уједињено у складу с правом народа на самоопредељење и деколонизацију“, закључује Велију.

——————————–

1./. https://shqiperiaebashkuar.al/2017/07/shqiperia-shuplake-greqise-dhe-serbise-legalizon-levizjen-per-shqiperi-te-bashkuar/

2./. https://www.facebook.com/pg/LSHB.AL/posts/

3./. https://shqiperiaebashkuar.al/2017/07/shqiperia-shuplake-greqise-dhe-serbise-legalizon-levizjen-per-shqiperi-te-bashkuar/

Славиша Лекић, свештеник

 

www.vaseljenska.com/vesti/albanija-legalizuje-nacionalisticki-pokret-radi-otimanja-teritoraja-svojih-suseda-dokument/

Недовољно упућени у енигматични балкански геополитички чвор громогласно «трубе» о томе да су безбедносне тензије на наводном «Западном Балкану» (лукава терминолошка подвала западних хегемона, «наивно» прихваћена од поданичке политичке, интелектуалне и медијске компоненте балканских народа) значајно подигнуте у априлу ове (2017) године. С тим у вези, посебно истичу премијера Албаније Едија Раму који је актуелизовао пројекат «велика Албанија (18. априла), Македонију, где је за председника свог Собрања незаконито изабран бивши припадник терористичке «ОВК/ОНА» Талат Џафери (27. априла) и Француску, која је ослободила Рамуша Харадинаја (27. априла), једног од врховних вођа терористичке «ОВК», осумњиченог за бројне злочине над цивилима на Косову и Метохији. Међутим, истина је нешто другачија, односно ратно-хушкачке тензије на Балкану интензивно трају дуже од годину дана. Референдум о Дану Републике Српске (РС) заказан за 25. септембар 2016. године узиман је од босанско-херцеговачких бошњачких лидера и њихових иностраних ментора као «поуздан аргумент» о отцепљењу РС од Босне и Херцеговине (БиХ) и следствено томе, систематски су јој упућивали разноврсне претње. Као њихов главни промотер легитимисао се високи представник међународне заједнице за (БиХ) Валентин Инцко, након одржаног референдума, иако РС није показала намеру о отцепљењу. Инцко је у интервјуу Ројтерсу ( 13. 12. 2016.), између осталог, казао: «Сепаратисти који настоје да поделе БиХ по етничким линијама могли би да угрозе њене напоре да се прикључе Европској унији и да принуде међународне силе да интервенишу…». Случајно или договорно, истог дана, загребачки «Вечерњи лист» (13.12. 2016.) саопштио је јавности да је НАТО спреман да оперативно интервенише на Балкану кад то буде потребно да би спречио међуетнички сукоб и промовисао сигурност и стабилност.

О каквој се спремности НАТО-а ради поводом спречавања међуетничког сукоба и промовисања сигурности и стабилности на Балкану, из богатог комплекса чињеница, помињемо три карактеристичне: прво, премијер Албаније (чланица НАТО-а) Еди Рама је претходних неколико месеци у више наврата јавним промовисањем пројекта «велика Албанија» дрско провоцирао мир и безбедност Балкана, а врховни менаџмент НАТО-а је ћутао, што значи да подржава дотични пројекат; и друго, иако Македонија није чланица НАТО, то није засметало њеном генералном секретару Јенсу Столтенбергу да се грубо меша у њене унутрашње ствари. Он је то надмено учино након одбијања председника Македоније (Ђорђа Иванова) да повери мандант лидеру опозиције Зорану Заеву 1. марта, захтевајући као и висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност Фредерика Могерини, да преиспита своју одлуку о додељивању мандата за састав владе.

Реч је о пројекту чија реализација претпоставља мењање државних граница на Балкану, а тако нешто је тешко изводљиво без озбиљног оружаног сукоба, који би се вероватно прелио ван региона. Центар актуелних заговорника пројекта «велика Албанија» налази у Тирани који координише периферне актере у Приштини, Скопљу и Прешеву/Бујановцу, а њихова фанатизованост одражава спремност да употребе сва расположива средства за његову реализацију, укључујући и физичку (оружану) силу. Као и у блиској прошлости, тако и данас, поборници пројекта «велика Албанија» примењују лукаву стратегију – нападати, изнуривати и побеђивати противнике (православне народе) одвојено, уз свестрану помоћ и подршку моћних западнохришћанских и муслиманских земаља. Реч је о стратегији која се показала успешном у првој фази реализације пројекта: најпре, стављањем Аутономне Покрајине Косово и Метохија Републике Србије под међународни протекторат (Резолуцијом СБ ОУН 1244 од 10. 06. 1999.) и потом, Охридским споразумом 2001. године којим је албанској националној мањини у Македонији обезбеђен статус конститутивног народа.

Текући балкански рат – другу фазу реализације пројекта «велика Албанија», с једне стране, карактеришу појачани пропагандно-психолошки садржаји који се своде на претњу употребе физичке силе против Србије (ради изнуђивања ургентног признавања лажне државе «Косово») и Македоније (ради њене федерализације и потом разбијања), и са друге стране, «чудновато» занемаривање других потенцијалних жртава (Грчка, чланица НАТО-а и Црна Гора, чији пријем је у току). Иако поборници пројекта «велика Албанија», несумњиво ради застрашивања жртава прете и употребом оружане силе, имајући у виду постојећи (оперативни) војни потенцијал могућих актера у евентуалном таквом сукобу, мало је вероватно да се он догоди. Наиме, оружану силу Албаније чини 8.000 војника и 27 хеликоптера (није опремљена тенковима и авионима); оружану силу Србије чини 36.000 војника опремљених са 212 тенкова, 95 авиона, 64 хеликоптера и 82 ракетних система; оружану силу Македоније чини 8.000 војника опремљених са 31 тенком, 16 хеликоптера и 24 ракетних система; КФОР на Косову броји 4.000 припадника, 4.000 припадника Косовских безбедносних снага, 150 припадника специјалне јединице РОСУ и 16 хеликоптера.

Мало је вероватно да се догоди оружани сукоб зато што оружана сила ниједног од потенцијалних актера није способна да изводи дуготрајне опсежне офанзивне (нападачке) операције, осим уколико албанску страну подржи НАТО и изостане међународна подршка или подршка неке моћне државе жртвама агресије. Међутим, ни оваква реалност не искључује избијање трећег балканског рата (први се догодио 1912, а други 1913.године). Запрепашћује то што се његови извесни непосредни изазивачи налазе на српској територији под међународним протекторатом (Косово и Метохија), а то значи да могу предузети насиље само уз дозволу тзв. међународне заједнице, односно шефова међународних мисија УНМИК, КФОР и ЕУЛЕКС. На то указују бројне чињенице, посебно претње браће Харадинај упућене Србима и Србији. Наиме, Даут Харадинај је (7. априла) запретио да на Косову неће бити ниједног Србина уколико његов брат Рамуш (оптужен за ратне злочине и полицијски задржан у Француској) буде изручен Србији, а Рамуш Харадинај, након повратка у Приштину из Француске (28. априла), запретио: «Ми морамо да покажемо место непријатељу Србији и треба да урадимо онако као је то урадио Хрват» (имао је у виду хрватске војне операције «Бљесак» и «Олуја» 1995. године, у којима је убијено више хиљада и протерано неколико стотина хиљада Срба из Хрватске). Реализација поменутих претњи претпоставља реактивирање терористичке «ОВК» чији милитантни део се процењује на неколико десетина хиљада лица, или, ангажовање специјалне јединице РОСУ и Косовских безбедносних снага или њихово заједничко ангажовање, уз асистенцију или подршку КФОР-а, УНМИК-а и ЕУЛЕКС-а.

Пошто је искључена могућност да изостане адекватна реакција Републике Србије у случају да поменути актери отпочну са реализацијом претњи, изгледан је оружани сукоб са несагледивим последицама по читав Балкан, и шире. То је јасно поручио бивши премијер (садашњи председник) Србије, у изјави за Радио Телевизију Србије (28. априла), рекавши: «Србија никад неће дозволити прогон или истребљење Срба. То више није могуће да се догоди, Србија је много снажнија. Никога нећемо да дирамо, поштујемо територијални интегритет свих, ништа туђе нам не треба, само своје нећемо да дамо. Мислим да су ту поруку сви добро разумели – нисам се ни шалио ни играо. А наша војна моћ ће расти сразмерно расту економске моћи» («Политика», 29. 04. 2017.).

Иако није искључен претпостављени ратни сценариј, сматрамо да је скопчан са веома великим ризиком. Највеће искушење за њих у погледу примене силе представљала би нереална (погрешна) процена о томе да ће Република Србија мирно посматрати «олују» против Срба на Косову и Метохији, како је то учинила 17. и 18. марта 2004. године, када су албански џихадисти покушали да окончају уништење Срба започетог у јуну 1999. године за време размештања КФОР-а и УНМИК-а. Управо зато, верује се да ће албанске милитанте од такве ирационалне процене успешно одвратити њихови инострани западни ментори. Међутим, то не значи да ће одустати од договорног ангажовања на реализацији друге фазе реализације пројекта «велика Албанија». Напротив, наставиће «пузећу» агресију, чију окосницу ће чинити динамична дипломатско-политичка ангажованост ради обезбеђивања добровољне или изнуђене потврде односно признавања самопроглашене лажне државе «Косово» од стране Републике Србије и потпуне реализације тзв. «Тиранске платформе» у Македонији (усвајање резолуције која Србију оптужује за геноцид над Албанцима у Македонији у периоду од 1912. до 1956. године; изједначавање албанског језика са македонским на целој територији државе; увођење двојезичних албанско-македонских новчаница; промена државних обележја – грба, химне, заставе; федерализација земље, и промена имена државе), све то под легендом чувања мира, стабилности, економског просперитета и евроатланских интеграција.

Као у блиској прошлости, тако ће и блиској будућности, тежиште албанске сведимензионалне агресије (подржаване од ЕУ и НАТО) против Републике Србије бити усмерено на оснаживање постојећих услова у смислу вођења одвојеног «дијалога» са одабраним циљним групама: врховни менаџмент Републике Србије и Срби на Косову и Метохији. Стога ће евентуални резултати агресије превнствено зависити од нас, наше воље, моћи и одлучности, а ни у ком случају од њихових жеља и захтева. Без намере да операционализујемо ток оваквог специфичног рата, осврнимо се само на један његов актуелни садржај. Наиме, у складу са Бриселским споразумом, уз посредовање ЕУ, претходних година између Београда и Приштине је договорено решавање многих питања, а несумњиво најважније представља – стварање Заједнице општина са српском већином. Међутим, Приштина одбија да поштује договорено и прети ратом. Дакле, уколико Београд настави дијалог са Приштином, пре него она испоштује договорено, такво стање ће представљати поуздан индикатор о опасној немоћи у чувању виталних националних вредности. С тим у вези, треба напоменути још и следеће: било каква попустљивост Приштини у урушавању територијалног интегритета Републике Србије, чак и у случају да посредством «кооператвних» Срба на Косову и Метохији врши притисак на Београд, несумњиво ће бити у правцу задовољења њихових претензија на српске територије.

-
Тема је лењинска, а ни ситуацији у Србији није ништа боља од оне у Русији након октобарске револуције. Уствари, Србија је, чином свргавања Милошевића, већ доживјела једну „октобарску револуцију“, барем ју је тако назвао Коштуница. Али је та „револуција“ била фатална за Србију која је након тога била опљачкана, распродана, са уништеним банкарским системом, високом незапосленошћу и са слуганском политичком елитом којој су асистирале антисрпске, „не-владине“ и „хуманитарне организације“ препустивши земљу неоколонијалним експлоататорима. Поврх свега, квислиншке политичке елите су „миц по миц“ препуштале Космет Албанцима. Бриселски споразум потписан прије четири године, само је био посљедњи, изнуђени корак у издаји земље која је трајала више од деценије.

 

Народ Вучићу даје привремени, императивни мандат

Народу којем је било доста „жутих“ („тадичеваца“), гласао је за бивше радикале који су имали педигре револуционарности, опростио им је Бриселски споразум како би их охрабрио на самом почетку њихове владавине и чекао да види што ће се десити.

Од двојице СНС-овца (СРС-оваца), Томе и Аце, издвојио се онај млађи и динамичнији који је временом постао истински вожд захваљујући не само својим способностима, већ и томе што у Србији није било никакве озбиљније опозиције, а ни кредибилног опозиционог лидера; како било, тако и остало.

И ма што год опозиционари причали, новом се вожду не може приговорити да није имао енергије у рјешавању проблема. Са Вучићем је (барем) нешто кренуло напријед, углавном на економском плану, народ је то препознао и потврдио својим гласањем. Исто је тако свакоме било јасно да је истински економски опоравак питање дужег времена, јер једну опљачкану земљу није (било) могуће тако лако опоравити.

Али оно што је народу било једнако важно као економија, било је обећање Вучића да ће Србију увести у Европу и по цијену Космета. Али је и то имало, и има, својих граница: преосталим Србима на Космету би се требало осигурати неку врст аутономног статуса.

Из личних а и практичних разлога за вођење политике за коју је добио мандат од народа, Вучић је одлучио да постане (и) предсједник земље, чиме је добио цезарску моћ, објединивши практично, мада не и формално, три основна сегмента власти (извршну, парламентарну и судску), док је расцјепкана опозиција немоћно проматрала што се дешава.

Вучићево „миротворство“

Искрено речено, Србији, препуној криминала, корупције, економског каоса и квислиншке политике НВО-а, је, у овим тренуцима, потребна једна врст просвијећене аутокрације која би разријешила наведене проблеме, наравно ако је особа која држи толику власт спремна и способна да се посвети економском, социјалном и културном развоју земље. Када би то био случај (или: ако је то случај), била би света дужност свих, из позиције и опозиције, а за спас Србије, да свим снагама подрже једну такву личност.

Вучићу енергија не недостаје, затим не треба сумњати у то да хоће нешто добро да уради за Србију, али нема јасну геостратешку оријентацију која је у овим хладноратовским тренуцима најважнија да би Србија кренула напријед.

Његово лавирање између Запада и Русије, а у корист овог првог, што се правда неминовношћу „европског пута“, мада се чини да су разлози сасвим друге природе, показује све већи број мањкавости.Оне поништавају све оно позитивно што је успио да оствари унутар своје досадашње владавине.

Једна од посљедица овог лавирања је Вучићево „миротворство“.Оно подсјећа на понашање ‘кнеза Мишкина’, једне од фигура Достојевског, а који је био једнако благ, добар и увиђаван као Исус Крист. Показало се, нажалост, да је, у балканским условима, „миротворство“Вучића значило (и)увођење Србије у циклус понижења која тешко да могу бити више прихватљива било коме. Вучић је и те како свјестан тога и то зорно исказује кроз своје интервјуе. Има, наиме, у његовој нарацији један вид дефетизма типа „што се ту може, они су јачи“.

Запад не жели Србији добро

Оно штонаш „миротворац“ не жели (или не смије) да схвати, то је да је Запад одлучан у томе да УНИШТИ Србију, и да је то СТРАТЕШКИ план евроатлантизма.

Само слијепац, ментални и физички, не би, у том контексту, могао примијетити:

-да уништавање Србије траје већ пуних четврт стољећа и то свим средствима: бомбама, демонизацијом, откидањем територија и уцјенама свих врста;

-да се морално уништавање Србије интензивира у функцији наводног напретка у „приближавањуЕвропи“;

-да се интензивно ствара Велика Албанија унутар пројекта Запада о исламизацији Балкана, првенствено на штету територијалног интегритета Србије;

-да се систематски уништава Република Српска у корист шеријатске БиХ;

Све у свему, свакодневним понижавањима Србије никад краја. Албанци се у томе утркују без задршке, а Запад, не само да шути, већ их и охрабрује у томе. Запад је од Црне Горе, некада претежно српске земље, направио најљућег непријатеља Србије! Запад у овом часу уништава Македонију у корист Велике Албаније. А оно што нитко не схваћа, и колико год то невјеројатно звучало, то је да,падне ли Македонија, готово је са територијалним интегритетом остатка Србије.

Путин није наиван

Занимљива је људска психологија. Што хладноратовски Запад све више и безобзирније удара по Србији, службена Србија жели да, „ради своје сигурности“,што прије постане његов дио. Једина је „цака“ у томе, што Запад никада неће прихватити Србију. Уствари, можда ће је и прихватити, и то врло умањену, ако остатак Србије постане исто што и Црна Гора, одрекне се своје вјере и писма, те почне мрзити саму себе.

С друге стране, Русија која од доласка Путина на власт непрекидно помаже Србију сачувавши је у више наврата од нељудских понижења, службеном Београду као да је због тога, у најмању руку, нелагодно.

Путин није наиван и види да је Вучић ипак више наклоњен Западу. И даље се принципијелно односи према Србији, али са све више неповјерења. На примјер, зашто би Русија давала оружје Србији, посебно ПВО систем, која је практично већ постала дио НАТО-а, и видљиво настоји задржати тај правац тако да војна неутралност Србије постаје све више јалова флоскула. Није лијепо да у тренутку када Запад гомила оружје на границама с Русијом, да се Србија на такав начин понаша.

Што се економије тиче, Вучић (као да) сматра да је Русија, просторно, далеко, да је Србија економски овисна о Западу, и да би свако друго геостратешко понашање Србије довело до њене економске пропасти (западне компаније би се повукле, број незапослених би порастао у великим размјерима и слично). Ова здраворазумска анализа има неког упоришта у тренутно чињеничном стању, али је суштински неистинита.

На уцјену одговорити уцјеном

Нити је Русија далеко, нити је Србија без адута.

Они који мисле да је Русија, просторно, далеко и наводе као аргумент да је тешко с њом имати озбиљне економске везе („па је зато боље имати везе са Западом“), очито сматрају људе идиотима. И Америка је далеко, и Кина је далеко, итд., па Србија жељно очекује њихово учешће у њеном економском развоју. На томе не треба трошити више ријечи.

Много је важније одстранити дефетизам који постулира како је Србија мала земља и како мора извршавати оно што јој јачи намећу. Они „јачи“, то су, дакако, Брисел и Вашингтон, а Руси су опет, наравно, превише „далеко“ да би могли Србију ефикасно заштитити, што је груба неистина.

Народ је дао императивни мандат Вучићу, не само да га уведе у Европу, већ да заштити Србе у самопрокламираној држави ‘Република Косова’ (РК), као и да заштити достојанство Срба и Србије! У Бриселу је потписан тежак, понижавајући споразум између Срба и Албанаца са гаранцијама Европске Уније о томе да ће Срби у РК имати заједницу својих опћина и одржати аутономан статус.

Срби су испунили све своје обавезе према Албанцима, а ови не желе да испуне једну једину: формирање ‘Заједнице српских опћина’ (ЗСО).

Наравно, то Албанци раде зато што имају пуну подршку Брисела и Вашингтона!

Само на овом примјеру, а има их још сијасет, види се да Запад непрекидно лаже и да наставља уништавати Србију. Очито је, да након четврт вијека континуираног уништавања и лагања Србије, не може се имати повјерења у оно што Запад каже. Никад и ништа неће урадити оно што је добро за Србију. Напротив, читаво је вријеме уцјењује и растаче.

Због тога је дошло вријеме да Србија каже: ДОСТА.

Албанци неће да испуне своје обавезе, лијепо. Прекидамо све преговоре с њима и отказујемо све што је закључено Бриселским споразумом.

Ви повлачите ваше инвеститоре. У реду, замијенит ће вас инвеститори из ‘Еуроазијске економске заједнице’. Поред тога, Русима у Србији ћемо дати исти статус као и НАТО-у.

Ми желимо да будемо дио Европске Уније, али да истовремено будемо војно неутрални, да сурађујемо са свима, и да сачувамо наше границе. Међутим, ви нас, вашом бахатошћу, уцјенама и понижавањима, тјерате да се сврстамо другачије и да тако обранимо нашу самосталност.

Вучић има хисторијску шансу да се, оваквим понашањем, свом народу и свијету прикаже као истински државник, а не само као менаџер веберовског типа. Ако се Србија покаже одлучном у истицању свог достојанства и јачању своје државности, пошто је њен праг толеранције понижавања одавно пређен,Запад ће једино на овај начин схватити да има посла са озбиљном државом. Он други језик, осим силе, не разумије. Схватит ће да се мора повиновати оваквим аргументима уколико не жели да изгуби Србију и морат ће, између осталог, присилити Албанце да се држе закљученог  Бриселског споразума и да омогуће формирање ЗСО.

У противном, ако Србија не покаже овај степен одлучности, схватит ће се да је она немоћна и да сњом сватко може радити што хоће, а њено ће се понижавање и комадање незадрживо наставити.

Сви који говоре да су предложени потези ризични и нереални, ти имају дебелог личног интереса да се тако поставе.

А они који се желе играти Тита, заборављају да се Тито, у одлучним тренуцима 1948., супротставио силом далеко надмоћнијем непријатељу да би сачувао како своју земљу, тако и „мир и стабилност у региону“.

www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/sta-da-se-radi.html

Појам „Западни Балкан“ уведен је употребу пре једну деценију, између осталог и као последица транзиционих процеса и евроатлантских интеграција бивших југословенских република. Није реч о географском појму, него се ради о геополитичком схватању простора Балкана који обухвата земље: Албанију, Србију, Македонију, БиХ и Црну Гору, и Хрватску до њеног уласка у ЕУ. Међутим, Балкан је, посматрано географски, много шири простор, који обухвата Југоисточну Европу, омеђен Јадранским, Јонским, Егејским, Мраморним и Црним морем. Балкан обухвата делове Словеније (27%), Хрватске (49%), Румуније (9%), Србије (73%), Турске (5%), Црну Гору (100%), Албанију (100%), Грчку (100%), Бугарску (100%), Македонију (100%) и БиХ (100%). (Видети: Географија-Балканско полуострво, Зоран Ивковић, Вукосава Цветковић, http// www.slideshare.net>nasa skola).

Дакле, данас се под Западним Балканом подразумевају државе и територије (Албанија, Македонија, Србија, Црна Гора и БиХ) које теже уласку у ЕУ, односно које се налазе у различитим фазама процеса приступања ЕУ. Можемо рећи да је овај простор у географском, политичком, геополитичком, економском, културолошком, војном и безбедоносном смислу објекат разноврсног деловања ЕУ, посебно њених најмоћнијих чланица, затим САД, нешто мање Русије и Кине. Утицај и присуство наведених сила на западном Балкану су врло различити, како у смислу њихових циљева, начина и облика присуства, тако и у смислу њиховог међусобног надметања у борби за превласт на наведеном простору. Данас САД и ЕУ простор западног Балкана сматрају „најтруснијим подручјем у Европи, потенцијалним војним жариштем, нестабилним подручјем које може да угрози и безбедност ЕУ“.

Да ли је то баш тако? Ако јесте, због чега је то тако? Где леже главни узроци нестабилности и конфликтности? Да ли је реч о аутохтоним, домаћим, унутрашњим разлозима, или је пак реч о алохтоним – спољним факторима, односно утицају кључних светских и европских сила и њихових интереса? Одговоре на сва ова питања можемо делимично пронаћи у историји Балкана, а у већем обиму у савременим геополитичким процесима, који дубоко задиру у простор Балкана. Знамо да уситњеност, фрагментираност и међусобна конфронтираност балканских земаља, као једне од главних одлика процеса балканизације, проистичу из низа историјских детерминанти. Балкан, а посебно западни Балкан, је простор додира, или боље речено судара контактних цивилизацијских зона, простор судара различитих религија, простор који је био територијално саставни део великих царстава (Османског и Аустроугарског), простор који је (осим Албаније) био у јединственој држави модерног доба (СФРЈ), и коначно простор који чини стратешки значајну копнену везу средње Европе са Блиским и Средњим истоком и Медитераном. Колико је времена потребно да историјски чиниоци нестабилности западног Балкана буду неутралисани и превазиђени? Досадашња искуства нам говоре да се на простору западног Балкана више живи прошлост и историја, него садашњост, а о будућности да и не говоримо. Управо ту историју западног Балкана, која је била одређена пре свега алохтоним факторима, и данас оживљавају слични спољни фактори. Покушаји да „Балкан припадне балканским народима“, не успевају.

Нетрпељивост народа на западном Балкану је и даље веома присутна. Она се и подстиче за рачун спољних интереса. Нетрпељивост између албанског и српског народа датира још из периода Османске империје, у којој су ова два народа имала посве различит статус и третман. Нетрпељивост је продубљивана током и после Балканских ратова и током и после Првог и Другог светског рата. Покушаји зближавања и братимљења народа у СФРЈ није дао резултате. Распад СФРЈ је још више продубио сукоб између српског и албанског народа, у који се отворено укључила и албанска држава, а који је у оружаној агресији подржан од САД и кључних чланица НАТО пакта. Овај сукоб је ескалирао у отворене оружане борбе широких размера који су довели до самопроглашења албанске државе на КиМ.

Односи између Србије и Македоније имају успоне и падове. Много је више тачака на којима се македонски и српски народ спајају него тачака на којима се раздвајају. Дестабилизација Македоније као државе под снажним је притиском албанских захтева и албанске идеје и процеса стварања “Велике Албаније“, па у том смислу патриотске партије и македонски политички лидери, али нажалост не сви, покушавају формирати заједнички фронт са Србијом у супростављању идеји „Велике Албаније“.

Србија и Црна Гора, некада као две српске државе, историјски блиске државе једног народа, прошле су необичан историјски пут од уједињења у једну државу, до живота у федералној заједници као две државе два „различита народа“, српског и црногорског, до фаза затегнутих односа и сукобљавања као две државе које су се сврстале у различите геополитичке таборе. Међутим, односи између Србије и Црне Горе могу да буду врло стабилни и да две државе и „два народа“ буду и даље врло блиски, уколико би се смањио спољни притисак и на једну и на другу државу.

Стање међунационалних односа у БиХ је врло сложено. Ти односи су увек били под снажним утицајем спољног фактора, како европског, светског, тако и регионалног карактера. БиХ као Дејтонска творевина више од две деценије не успева да изгради стабилну унутрашњу структуру. Унутрашња нестабилност БиХ, подстицана из вана, снажно се одражава на регионалну стабилност. За стање односа у БиХ су посебно заинтересоване Србија и Хрватска, као суседне државе, и државе чији велики број сународника тамо живи. БиХ је типичан пример сусрета контактних цивилизацијских зона и трију религија. Односи између БиХ на једној страни и Србије и Хрватске на другој, зависиће од унутрашњег стања односа између Бошњака, Срба и Хрвата.

Односи између Србије и Хрватске варирају у засвисности од остваривања права националних мањина, и од односа државних руководства према недавној прошлости Другог светског рата и последњег грађанског рата. Хрватска као чланица ЕУ има одређену политичку предност у односу на Србију, која је у процесу приступања ЕУ.

У целини гледано, између држава западног Балкана могуће је, условно речено, формирање неколико различитих савеза, и то у зависности од деловања домаћих политичара, интереса појединих западно-балканских држава и притисака и интереса кључних држава ЕУ, САД и Русије. Могући су блискији односи и везе између Србије и Македоније, којима би се под одређеним условима могла придружити и Црна Гора; затим у одређеним околностима и интересна веза и сарадња Македоније, „Косова“, Црне Горе и Хрватске; посебно велика блискост постоји између Албаније, Хрватске и „Косова“, којима би се под спољним притиском могла придружити и Црна Гора. БиХ се односи према свим другим земљама западног Балкана у зависности према којој држави тог региона, укуључујући и Турску, инклинира неки од конститутивних народа у БиХ. Међутим, било какви тешњи савези између западно-балканских држава у целини нису могући, осим чврстог савеза између Албаније и „Косова“, као делова Западног Балкана, и Хрватске, као чланице ЕУ. Ипак, свака од појединачних земаља могла би ступити у одређени чврст савез са неком другом државом у зависности од актуелних политичких кретања, осим БиХ, јер она због унутрашње располућености као целина не може бити поуздан савезник ниједној другој држави. Она може послужити као реметилачки фактор у стварању бољих односа између Србије и Хрватске, односно између Србије и Македоније, Србије и Турске.

Главни реметилачки фактор и извор нестабилности на западном Балкану јесте покушај формирања „Велике Албаније“. Тежња ка „Великој Албанији“ неминовно изазива сукобе албанског етноса и албанског руководства у целини са Македонијом и Србијом, а у одређеним околностима и одређеној фази и са Грчком и Црном Гором. Ову идеју може, с друге стране, да подржи Хрватска.

Међутим, за мир и стабилност западног Балкана потребно је следеће: одустајање Албанаца од идеје „Велике Албаније“ уз снажан притисак ЕУ и САД на Албанце; поштовање Дејтонског уређења БиХ, уз снажан притисак на Бошњаке у БиХ од стране САД и ЕУ да одустану од покушаја унитаризације БиХ; гарантовање националних права Срба у Црној Гори, поштовање права националних мањина у свим државама западног Балкана; финализација Бриселског дијалога између Приштине и Београда, без условљавања европског пута Србије признавањем „Косова“; поштовање граница и суверености држава, без непринципијелне подршке појединим западно-балканским државама од стране САД, ЕУ. Ово су услови, ако би били испуњени, који би могли довести до тога да западни Балкан постане зона мира и стабилности.

До мира и стабилности на западном Балкану би се могло лако доћи када се не би укрштали интереси великих сила на овом простору. САД своје војно присуство на Балкану уопште темеље на: властитом војном присуству на КиМ; чланством балканских земаља у НАТО, укључујући и Црну Гору; високим степеном војне сарадње са Србијом; верном служењу Албанаца, који су у вазалном односу према САД; доброј војној сарадњи са Хрватском, као могућим „бичем“ за Републику Српску. Снажно присуство САД на Балкану подразумева истискивање Русије са Балкана и у војном и у економском смислу.

Русија своје присуство на Балкану настоји обезбедити одржавањем и продубљивњем пријатељских односе са Србијом и РС кроз војно-техничку сарадњу, економско и енергетско повезивање и подршку њеном уставном статусу, у Македонији кроз подршку целовитости те државе, као и кроз подршку српском народу у Црној Гори.

ЕУ такође има своје интересе на Балкану. ЕУ је потребна стабилност на целом континенту, између осталог због све већих неспоразума са САД на различитим пољима. ЕУ је највише заинтересована за Бриселски дијалог између Приштине и Београда, који врло често користи као оружје за уцењивање Србије на њеном „европском путу“. Немачка као кључна чланица ЕУ, заједно са Француском настоји одржати Балкан под својом контролом, пружајући „одговарајућу подршку евроинтеграцијама западног Балкана“, пре свега ради истискивања руског утицаја на том простору. Истовремено, Велика Британија, као земља која је у фази изласка из ЕУ, игра важну улогу на Балкану као близак савезник САД од утицаја на европске токове у целини.

Како би Балкан остао зона (не)стабилности, или боље речено зона од интереса и утицаја моћних светских сила, те исте силе су покренуле различите механизме „одржања регионалне стабиности“, као што је „Берлински процес“ (иницијатива Ангеле Меркел), повезана са будућим проширењем ЕУ, који је отпочео 28.08.2014. у Берлину уз присуство премијера и министара спољних послова Албаније, БиХ, Хрватске, „Косова“, Македоније, Црне Горе, Србије, Словеније, Аустрије, Француске и представника Европске комисије. Берлински процес треба да траје до 2018. године. Берлински процес је настављен другом конференцијом 2015. у Бечу, а наредни ће бити одржан у Италији, у Трсту.

Затим је реч о различитим формама окупљања премијера и председника земаља Западног Балкана у Бриселу на састанцима са Федериком Могерини, високом представницом ЕУ за спољну политику и безбедност. Затим, имамо процес „Брдо – Бриони“ који су формално покренуле Хрватска и Словенија 2013. ради јачања регионалне сарадње и решавања отворених питања у југоисточној Европи. Управо је 3. јуна 2017. одржан састанак на Брду код Крања на коме су били лидери земаља западног Балкана, као и председница Хрватске и председник Словеније. Гост састанка био је немачки председник Валтер Штајнмајер.

Као главни закључци састанка истакнути су: 1) Преданост јачању одговорности за политичку стабилност и помирење у Југоисточној Европи; 2) Владавина закона као преовлађујући принцип у свим аспектима и диљем ширег суседства; 3) Јачање отвореног дијалога, избегавање националистичке потпаљиве реторике; 4) Слободан избор политичких и безбедносних усклађивања треба остати независни избор сваке земље; 5) Суздржавање од уплитања у питања која се тичу процеса доношења одлука, које су у суштини унутар домаће надлежности.

Ови као и слични закључци са других скупова звуче превише формално, уопштено, као препоруке. Управо земље које одлучују о судбини западног Балкана најчешће раде све супротно. Највећи успех оваквих скупова је само окупљање лидера западно-балканских земаља. Уз „срдачно руковање“ и благе осмехе, размени се и по нека провокативна изјава, ради задовољења домаће јавности, или слања поруке да ће се наставити на исти начин.

Питамо се да ли су лидери западног Балкана довољно зрели или политички способни да у општем интересу свих народа и грађана доносе одлуке које ће доприносити миру и стабилности у региону. Сматрамо да јесу, уколико би им била пружена прилика да се они сами договарају и граде добросуседске односе. Тада би вероватно западни Балкан био много стабилнији и напреднији. Међутим, они најчеће заступају интересе држава, својих покровитеља, својих политичких патрона. Због тога ниједан од поменутих процеса није дао, нити даје потребне резултате у погледу веће стабилности на западном Балкану.

Балкан ће још дуго остати зона нестабилности и простор геополитичких надметања великих сила. Присетимо се Балканског самита на Криту који је одржан 1997. на иницијативу Грчке, уз свесрдну подршку Србије, а коме су присуствовали председници Југославије и Македоније, Слободан Милошевић и Киро Глигоров, премијери, Албаније Фатос Нано, Бугарске Иван Костов, Грчке Костас Симитис, Турске Менсур Јилмаз, Румуније Виктор Цорбеа и помоћник министра спољних послова БиХ Миховил Малбашић. Тада су балкански лидери покушали самостално да решавају отворена међудржавна питања, као што су: спор Грчке и Турске поводом Кипра; Београда и Тиране због аспирација Албанаца да на КиМ формирају своју државу; Атине и Скопља због имена „Македонија“, Софије и Скопља због македноског језика, Софије и Анкаре због положаја турске националне мањине у Бугарској, и Софије и Букурешта због неких територијалних питања. Био је то први покушај балканских лидера уз значајно одсуство САД и ванбалканских фактора, да решавају балканска питања уз настојање да се формирају неке заједничке институције и регионални органи по угледу на ЕУ, као на пример Стални балкански секретаријат са седиштем у Атини.

На том Самиту Милошевић се између осталих сусрео и са премијером Албаније Фатосом Наном и том приликом су се сагласили да је албанско питање у СРЈ унутрашња ствар Југославије и Србије, да су покренута значајна питања за будућност односа две државе. „Косовска албанска влада у егзилу“, подржана од стране САД, сусрет Милошевића и Наноа је оценила као издају албанских националних интереса.

Поменути Самит је био смео покушај балканских лидера да на билатералним и мултилатералним разговорима приближе Балкан ЕУ и да граде стабилност и безбедан развој. Све позитивне иницијативе са овога скупа, због каснијег снажног утицаја спољних фактора, су брзо замрле и пропале. Набројани проблеми о којима је било речи на Самиту, скоро у истом обиму постоје и данас, упркос „силним напорима ЕУ и САД“ да Балкан у целини постане зона мира и стабилности. Ништа од идеје „Балкан балканским народима“. Остаје и даље борба за „европеизацију“ Балкана, упоредо са процесом постепене балканизације Европе.

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

-
УЛЦИЊ – Теута Мехмедовић, шефица Центра за информациони систем Општине Улцињ јавно подржава пројекат „велике Албаније“. Наиме, ова блиска сарадница улцињског градоначелника Назифа Цунгуа и истакнути кадар његове странке (Форца), још у октобру прошле године на друштвеној мрежи „Фејсбук“ промовисала је идеју уједињења Косова и Албаније.
cg-izlaz-visemjesecn_620x0

Она је са свог профила (Теута Мехмети) објавила апел за електронско потписивање петиције о томе, као и линк који води до те иницијативе. Као што је познато, уједињење окупиране јужне српске покрајине са Албанијом, први је корак замишљен пројектом „велике Албаније“. У састав великоалбанске државе, према замисли њених идеолога, ушли би и значајни делови територија Црне Горе, централне Србије, Македоније и Грчке.

Промовисању „велике Албаније“, осим улцињских функционера, се приклонио и црногорски министар културе Јанко Љумовић. Недавно је позирао са такозваним косовским министром културе Кујтимом Шаљом, укрштајући руке са истим у облику орла са албанске заставе, и све то у друштву Ферхата Диноше, амбасадора Црне Горе у Приштини.

То је такозвани албански поздрав, који је постао „популаран“ након чувеног скандала са пуштањем дрона са заставом „велике Албаније“ на стадиону Партизана у октобру 2014. године и најчешће се користи као провокација према земљама чији делови територија су „виђени“ као део „велике Албаније“, где би Црној Гори био одузет највећи део територије.

СВЕ МАЊЕ ЦРНОГОРАЦА

ЦРНА ГОРА годинама упорно инсистира да се на Косову реши црногорско питање иако су све досадашње тамошње власти то избегавале. До 1999. године на КиМ је живело 30.000 грађана црногорске националности, док их је према последњем попису из 2011. године свега 19, који упорно инсистирају да у косовски Устав уђу као „национална заједница“.

www.novosti.rs/вести/планета.480.html:667798-Теута-подржава-велику-Албанију

-

Михаило Меденица

За срећу је заиста потребно мало: троугласта „Кравица“, Бата Гашић са шпахлом и фуг- масом у БИА, Марјан Ристичевић у крупном плану и ето разлога да човек не мисли на „Дане комаданта Лешија“ који се одржавају у Бујановцу.

За оне који се питају о чему ја то кад у Србији постоји само један комадант чији су дани- сваки дан, ево укратко: јуче је почела а сутра се завршава та дивна културно- историјска манифестација, нешто налик „Змајевим дечијим играма“, с тим што се у овом случају на југу Србије двоглави орлови играју с нама правећи нам децу, да простите!

Наиме, без икаквих проблема, а још мање устручавања, Албанци већ други дан бију у зурле и тапане у славу Ридвана Ћазимија, реченог комаданта Лешија, „финог“ момка из Бујановца и нешто мање финог комаданта злогласне терористичке „Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе“, страдалог на данашњи дан 2001. године!

Јесте, то је онај човек у славу чијег имена нам Јонуз Муслијупоручује да будемо срећни што нам неће узети и Ниш, већ само такозвану Прешевску долину, на шта му је из Београда поручено: „Слушај, Муслију- сад си поменуо Ниш и никад више! Извини, а кад си га већ поменуо јел наплатна рампа остаје нама или и њу узимате, чисто питамо због Бабића, да уцрта на мапи Кондидора Србије?!“

Дакле, док је у Београду „радно“ у Бујановцу је парадно а Београд, наравно, нема времена да се бави тиме, јер ако би се трошило време на сваког терористу којег ти у сред државе славе јер се борио против те исте државе не би остало времена за бављење државом, логично!

Мислим, оним делом државе којим власт суверено влада не дозвољавајући да је ико понижава: Калемегдан- Теразије- Славија, музичка фонтана- „Београд на води“!

Да ме не схватите погрешно, ни словом не позивам на мржњу према Албанцима, напротив- искрено се дивим њиховој куражи, поносу који осећају и гаје према својим херојима, за разлику од нас!

То што се успут питам да ли би, рецимо, у Америци некоме смело да падне на памет да помене с пијететом Бин Ладена, а камоли да га слави, то је већ други пар рукавица, јер шта тај Запад, у који смо загледани ко туристи у амстердамске излоге с курвама, зна о демократији и поштовању људских права и културно- историјским манифестацијама?!

Мислим, могу ја сад да напишем како на југу Србије нема ни једног белега српским полицајцима и војницима пострадалим 2001. од тог истог комаданта Лешија и његових крволока, али то би већ било злонамерно и умањило би значај поменуте културне манифестације која временом може да постане један од заштитних знакова Србије, налик „Егзиту“, Гучи, Косидби на Рајцу или Дану сећања на мученог полицајца (нећу му због породице помињати име) којег су у селу Добросин читаву ноћ Лешијеви курјаци секли на„каишеве“ држећи радио- станицу укљученом како би његови саборци у урлику и плачу за њим слушали шта му чине?!

Пардон, тај дан не постоји, јер чему кварити расположење Јонуза и другара због „неколицине“ полицајаца, војника и цивила, кад су већ у дубокој жалости за Ридваном Ћазимијем, у Бујановцу, граду на југу Србије у којој је према последњим подацима безбедносна ситуација више него задовољавајућа!

Мислим, нису баш ишли представници власти да провере да ли је тако, али им је Јонуз Муслију поручио да је све ок и да за тај део Србије не морају да брину- он и другари држе све под контролом, а ако неко сумња може слободно да провери с наплатне рампе Ниша, дотле могу скоро и без претходне најаве да сврате…

Понављам, ни речју, баш ништа не замерам Албанцима, јер људи не чине ништа што им је забрањено или не дај Боже противзаконито!

То што је онолико мајки закукало за децом због комаданта Лешија није њихов проблем, а очигледно ни наш!

На послетку, најважније је очувати мир и стабилност у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи, а како другачије него улагањем у културу или барем прећутном сагласношћу да „Дани комаданта Лешија“ нису већа провокација за Србију од проблема који се нижу у „Паровима“ а влада једва успева да их покрпи растом БДП-а и иностраним инвестицијама!

Могло би наравно и другачије, али чему?!

У праву је Дачић био рекавши да није проблем ухапсити Муслиуја због ратнохушкачке реторике, али то би изазвало више проблема него донело добра- можда би се човек чак и прехладио седећи на ‘ладном затворском бетону, па како онда то објаснити а да не изазове гнев Албанаца који само желе да то мало територије отцепе, припоје „Великој Албанији“ па касније врате кад се изиграју..?

Најмудрије је овако, правити се мртав док све не прође, па кад на послетку не прође…правити се мртав и даље!

П. С. Ако икада и стигну оно „мигови“ пред којима је Александар Вучић позирао као пубертетлија пред „мерцедесом“ на сајму аутомобила, ваљало би на њих накачити плугове па на њиву, најсврсисходнији су тамо!

Не треба Србији оружја да се брани од туђина, већ памети да се одбрани од себе, а онда ће и туђини заћутати!

Не пред аргументима силе колико пред аргументима државности…

П. П. С. Хвала „Врањским“ што су имале куражи да пишу о овом догађају!

(Два у један)

91.222.7.144/hronika/mihailo-medenica-bujanovac-gori-a-beograd-se-ceska.html

-
Београд — Високи функционер Стејт департмента Хојт Ји сматра да су изјаве о „великој Албанији“ неодговорна реторика, али и да им не би требало придавати претерани значај.
Како каже, требало би их схватати у контексту политичке кампање, јер су „политички лидери и странке у региону углавном свесни да до интеграције у ЕУ неће доћи променом постојећих граница“.

По његовом мишљењу, не постоји никакав озбиљан покрет за велику Албанију, нити жеља албанског становништва било у Македонији, Црној Гори, или самој Албанији да се некако уједине и постану нова земља, или покрет на Западном Балкану.

„Верујем да је званична политика, искрена политика, странака у Македонији, Црној Гори, Косову и Албанији да се интегришу у ЕУ, да уђу у НАТО, кад то буде могуће, у оквиру суверених граница земаља у којима живе, а не кроз промену граница и неку врсту наднационалног ентитета“, рекао је Ји у интервјуу за Тањуг.

Он каже да су САД свесне да су неки политичари у региону прибелги неодговорној и провокативној реторици, али напомиње да током политичке кампање има парола и изјава које не би требало вадити из контекста кампање.

„Не покушавам да их оправдам, ми смо осудили такву реторику и јавно и иза затворених врата, али, рекао бих и да је важно да избегавамо претеране реакције и да не схватамо буквално оно што неки политичар каже током кампање.“

Важно је, истиче Ји, да све земље западног Балкана поштују суверенитет својих суседа и раде заједно на решавању било каквих неспоразума или потенцијалних сукоба, кроз дијалог и сарадњу, уместо да на изјаве политичара и партија реагују одмах путем медија.

„Ми сматрамо да на западном Балкану постоји искрена жеља грађана свих земаља да се интегришу у Европу, многе од тих земаља желе да уђу и у НАТО, а њихови лидери и странке углавном увиђају да се то неће догодити кроз било какву промену граница“, рекао је он.

(Танјуг)

91.222.7.144/hronika/hojt-ji-ne-postoji-nikakav-ozbiljan-pokret-za-veliku-albaniju-niti-zelja-albanaca-u-makedoniji-crnoj-gori-kosovu-i-albaniji-da-se-nekako-ujedine-i-postanu-nova-zemlja.html

У свјетским медијима врти се истовремено, с једне стране, прича да ће из превирања на Балкану настати Велика Албанија, а са друге, да САД и ЕУ не подржавају великоалбански пројекат. Пошто Велика Албанија практично није могућа без подршке САД, поставља се питање шта нам то Вашингтон поручује.

Кратко и јасно: „Ако не признате Косово као државу, добићете је као дио велике Албаније, којој нико, па ни Србија, не оспорава статус суверене државе!“ Вјероватно је Хојт Ји исто тако запријетио македонском предсједнику Иванову да ће му, ако не прихвати федерализацију државе, (велика) Албанија анектирати западну половину државе. И додао да Запад није за то, али да све теже обуздава и ратоборне Шиптаре у Србији и нестрпљиве македонске Албанце.

У лажи га хватају управо Шиптари. Широм Косова они нису подигли споменике својим „борцима за слободу народа“, него грандиозне бисте Билу Клинтону, Веслију Кларку, Медлин Олбрајт, Ричарду Холбруку, Вилијаму Вокеру, Џорџу Бушу, сину Џоа Бајдена итд. Или су им, у знак захвалности, барем подарили имена централних тргова и улица. Сами Албанци на Косову најбоље знају ко им је омогућио сецесију и да би са својом ОВК могли да се „сликају“ да није било ових моћних Американаца.

А што се тиче аспирација албанских мањина на Балкану, Тачи би радије Косово као државу него као дио Велике Албаније, јер „више воли да остане генерал у малој војсци него да постане каплар у великој“. Вјероватно за уједињење није ни Еди Рама, јер је Косово и просторно и популационо и економски превелик залогај да би га прогутала јединствена Албанија, па би се при уједињењу појавио проблем ривалитета, аутономије, федералног или конфедералног повезивања и сл. У Македонији пак локални Албанци и немају амбицију да преко Тиранске платформе крену ни у сецесију ни у припајање матици. Ахмети је још прије десет година у интервјуу Гардијану изјавио да себе види као будућег шефа цијеле македонске државе. Елем, они планирају трећу, а не велику албанску државу.

Да не би било недоумица да ли су аутори пројекта „Велика Албанија“ Албанци или Американци, оперативни пројекат није најавио ни Рама, ни Тачи, ни Ахмети, него Вокер, специјалац из тајних служби САД. Требало је да се он огласи са пројектом пресељења Косова из Србије у Албанију па да се српски политичари присјете да је тај исти лик, по наруџби тзв. међународне заједнице, својевремено исконструисао масовни злочин у Рачку. А тај лажирани злочин послужио је као оправдање да Клинтон донесе одлуку да генерал Весли Кларк изда наредбу и да НАТО бомбама заспе Србију. И да његов портпарол Џејми Шеј, преко ЦНН-а, ББЦ-а, Ројтерса, Франс преса и сл., почне да објашњава свијету да је то „анђеоско милосрђе“ у односу на оно што су зли и наопаки Срби заслужили. У то вријеме у Београду су подигнуте оптужнице против свих тих „бораца за демократију и људска права“, али су послије 2000-те све обустављене по препоруци те исте „међународне заједнице“: Заборавите прошлост да бисте имали бољу будућности!

И није да се власти у Србији послије Милошевића нису потрудиле. Иако су нас западни савезници бомбардовали без сагласности СБ УН, Београд није тужио САД и остале за типичну агресију и ратне репарације. Нису у камен уклесале црну књигу са именима америчких политичара заслужних за тријумф терористичке ОВК-а, сецесију Косова, бомбардовање Српске и Србије. А нису подигле ни спомен плоче малобројним угледним странцима који су изразили солидарност са Србима: руском премијеру Примакову, њемачком писцу Хандкеу, британском нобеловцу Харолду Пинтеру и другим. Нису трајно обиљежили да је француски предсједник Митеран на лични ризик долетио у ратно Сарајево да би показао да Срби не спречавају дотур хуманитарне помоћи граду. Као ни расистичку изјаву његовог насљедника Ширака да су „Срби народ зликоваца без вјере и закона“. Нису чак ни званичне госте из земаља чланица НАТО-а водили пред порушне зграде Београда да искажу пошту жртвама њихових бомбардера. Само што се још нисмо стидјели и извињавали због њихових злодјела, али ни то није помогло.

Уз потврђене србомрсце Олбрајтову и Ахтисарија, САД нам сада злослутно најављују и Вокера да поново инсценира неку српску кривицу. Подозриви према намјерама Брисела, Срби су непрестано сумњали да признање Косова Србију ипак вреба на крају пута у ЕУ, као посљедњи услов. Покушаји Могеринијеве да то директним преговорима Београд – Приштина заврши раније, иду споро и неефикасно. А суперсила изгледа нема времена да чека јер, како вели Хојт Ји, „малигни утицај Русије на Балкану се шири“, а Шиндлер додаје: „Ако САД што прије не среде запаљиву ситуацију на Балкану, онда ће то учинити Русија по својим интересима“.

Уосталом, у Скопље код Иванова ишли су и Могерини и Хан. Она није ништа успјела, а њега предсједник Македоније није хтио ни да прими. Али, послије посјете замјеника помоћника државног секретара САД задуженог за балкански регион, Заев је експресно добио мандат да формира владу. А замјеник помоћника се касније, биће као представник „дубоке државе“, похвалио како о томе није ни консултовао Трамповог државног секретара Тилерсона и додао преглед регионалне ситуације по коме Путин мути у Македонији, Црној Гори, Србији и Српској.

Очигледно, македонски поступак очекује и Србију уколико ЕУ не притисне довољно ефикасно Вучића да Србија пожури са признањем „Косова“. Отуда ономад онај изненадни апел из Брисела да Београд призна „Косово“, као и необичан позив Могеринијеве балканским лидерима на приватну вечеру у сједиште ЕУ. Поента оног што би домаћица Фредерика могла да каже у том неформалном разговору биће: Боље је да своје проблеме рјешавамо у вашој будућој европској кући него да нам их рјешавају други. Под тим „други“ рећи ће да мисли на Русе, иако сви гости добро знају да се ради о Американцима и да је послије Подгорице и Скопља на реду Београд, а затим и Бањалука.

Пошто је Србија (са Српском) ипак већи залогај него што су Црна Гора и Македонија, премијер/предсједник Србије биће дипломатски увијено стављен пред лажни избор између признања „Косова“ и перспективе доласка „Велике Албаније“ у јужну покрајину. Постоје, наравно, и трећа рјешења, али захтијевају много вјештине, храбрости и спољне подршке, не само Русије, него и Њемачке, која центар ЕУ покушава да премјести из Вашингтона у Берлин, или бар врати у Брисел. Можда је, за сада, најважније да Вучић барем купи вријеме до евентуалне побједе предсједника Трампа над русофобном „дубоком државом“, те до реализације великих кинеских инвестиција у Србији на „Путу свиле“, које ће и Пекингу дати економску основу да се више пита о политичким проблемима у региону.

-

Председник Владе Србије Александар Вучић и председавајући Комитета Државне думе Руске Федерације за међународна питања Леонид Слуцки размотрили су ситуацију у региону Западног Балкана и изразили бригу због идеје тзв. „Велике Албаније“, указавши на опасност коју она носи по регионалну стабилност.

Александар Вучић је нагласио опредељење Србије за политику која региону доноси мир и сарадњу, саопштила је Владина Канцеларија за сарадњу са медијима.

Састанак Слуцког и Вучића

Састанак Слуцког и Вучића

Вучић је такође истакао да Србија, с обзиром на остварени економски напредак, жели да унапреди економску сарадњу са Русијом и да се очекује да учешће српских министара на Санктпетербуршком форуму почетком јуна буде прилика за разговоре о конкретним облицима сарадње.

Током разговора о унапређењу политичке и економске сарадње две земље, Вучић је захвалио и на разумевању које Русија показује за ставове и политику Србије, не одступајући од принципијелног става да поштује територијални интегритет и не призна једнострано проглашену независност Косова.

Леонид Слуцки је оценио да односу две земље посебан допринос даје парламентарна сарадња и најавио јаче повезивање у тој области.

Најавио је званичну посету Србији председника Државне думе Руске Федерације Вјачеслава Володина за 5. јун, наводи се у саопштењу.

www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2740332/vucic-sa-zvanicnikom-ruske-dume-ideja-velike-albanije-opasna-po-stabilnost.html