уторак, новембар 21, 2017

Тагови Вести таговане са "Војислав Коштуница"

Војислав Коштуница

-

ЈАВНИ дуг Србије на крају јуна 2016. године износио је 24,18 милијарди евра, што је 71,9 одсто бруто домаћег производа (БДП), објавило је данас Министарство финансија Србије.

У мају је јавни дуг био 24,29 милијарде евра, што је 71,7 одсто БДП.

На крају 2015. године јавни дуг је износио 24,80 милијарди евра, односно 76 одсто БДП-а.

Јавни дуг Србије је на крају 2014. године износио 22,76 милијарди евра, односно 70,4 одсто БДП-а, док је на крају 2013. године био 20,14 милијарди евра, са учешћем од 59,6 одсто у БДП-у.

Крајем 2000. године јавни дуг је био 14,17 милијарди евра или 201,2 одсто БДП-а, а најнижи износ јавног дуга био је 2008. године када је износио 8,78 милијарди евра или 28,3 одсто БДП.

Законом о буџетском систему учешће јавног дуга у БДП-у ограничено је на 45 одсто.

Бета

извор: fakti.org/serbian-point/okolo-gladac/javni-dug-srbije-pod-kostunicom-bio-878-milijardi-evra-a-pod-vucicem-je-2418-milijardi

Mr Dragan M. Filipović

 

ANATOMIJA 

GLOBALISTIČKOG

SMRADA

 

Angažovanje nevladinih organizacija

na razbijanju političkog, vojnog i

bezbednosnog sistema Srbije i Jugoslavije

  

drugo izdanje

 

ПРВИ ДЕО

ГЕНЕЗА СМРАДА

*******

2
ЕКСПАНЗИЈА НЕВЛАДИНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА У ПОСЛЕДЊОЈ ФАЗИ РЕАЛНОГ СОЦИЈАЛИЗМА

Осамдесетих година прошлог века на политичке прилике у Југославији пресудно су се одразила три догађаја: Титова смрт, талас политичких трансформација бивших источноевропских социјалистичких земаља које су, што би се рекло, преко ноћи промениле своја друштвена уређења, и непосредно у вези с тим, распад Варшавског пакта.

Тито је умро 1980. године, не оставивши иза себе адекватног политичког наследника, што је веома брзо довело до дезинтеграције Комунистичке партије Југославије на њене републичке огранке. Социјалистичко друштвено уређење остало је на снази, али је фактичка власт прешла у надлежност република, са колективном федералном Владом, у којој су се, по свим питањима, одлуке морале доносити консензусом. Једини стварни гарант политичке и територијалне целовитости земље била је Југословенска Народна Армија, која је под паролом „И после ТИТА – ТИТО“, фаворизујући култ личности Јосипа Броза, преузела улогу основног заштитника идеја самоуправног социјализма, братства и јединства, независности и несврстаности. Само неколико дана после Титове смрти, НАТО се обратио Председништву Југославије са захтевом да се ратификује уговор из 1960. године, који је Грчка у име Западне алијансе склопила са Југославијом, а на основу којег је НАТО трупама дата могућност проласка кроз нашу земљу уколико буду нападнути са Истока, чиме је Америка дала до знања да признаје континуитет нове власти. Међутим, дискретно је скренута пажња да ни ова, посттитовска Југославија, никако није по вољи Запада.

Према строго поверљивим америчким стратешким плановима, који су доста година касније, делимично или у целости јавно публиковани, администрација у Вашингтону није била заинтересована да се на Истоку, са било ким и о било чему договара. Циљ је био потпуна војна и политичка потчињеност. Што се наше земље тиче, планови те врсте зацртани су у Студији о омекшавању СФРЈ, из 1978. године, Збигњева Бжежинског (у неколико мандата био функционер у Влади САД), Директиви 133 Националне безбедности САД – Политика САД према Југославији – коју је сачинио кабинет америчког председника Роналда Регана 1984. године, Студији наступа САД према СФРЈ, коју је написао Дејвид Гомперт, саветник за безбедност у Влади Џорџа Буша – старијег и др. У свим тим материјалима провлаче се слични ставови: да је на војном пољу Источни блок непобедив без великих обостраних жртава и разарања, па се стога оружјем не може решити судбина односа Истока и Запада, већ је неопходно предузети разбијање комунистичких земаља изнутра, информативним кампањама, исцрпљивањем економским санкцијама и „тихим демократским револуцијама“. У вези са Југославијом, као вишенационалном заједницом, стратегија је углавном обухватала планове о иницирању екстремног национализма и сепаратизма, уз истовремено јачање антикомунистичких групација унутар свих република.

ПРИСЕЋАЊЕ ДРУГО

Средином 1982. године, упућен сам по задатку на контакт са Јоханесом Вајнрихом, оперативним командантом интернационалне левичарске тајне револуционарне организације „Карлос“[1], која је између седамдесетих и осамдесетих година, због претежног ослањања на терористичке методе деловања, сврставана међу најопасније непријатеље капиталистичког света. После службеног дела контакта отишли смо на ручак и задржали се неколико сати у необавезном разговору на политичке теме. Између осталог, Вајнрих је констатовао да много воли Југославију, па му „дође да заплаче“ када помисли на то каква ружна судбина чека моју земљу. Замолио сам га да ми појасни шта под тим мисли, што га је мало зачудило, јер је очекивао да, с обзиром на посао којим се бавим, имам боља сазнања о стратешким намерама својих непријатеља. Оно што ми је испричао односило се на западни сценарио изазивања грађанског рата и распада државе, што ће се завршити катастрофалним бомбардовањем и уласком НАТО снага у све југословенске републике, а да услове за то припрема група југословенских политичара, генерала и дипломата, који су већ дужи низ година на платном списку Американаца. Рекао сам му да за те планове знам, али да не могу да поверујем у толико висок ниво издаје. Констатовао је да ми неће бити тешко да се у то сам уверим праћењем једног новог облика америчког обавештајног наступа, који ће се убудуће спроводити искључиво изван званичних америчких институција, превасходно преко организација под патронатом Уједињених нација.

По повратку у Централу, о том делу разговора, написао сам посебну информацију. У то време сама помисао да се Уједињене нације окарактеришу као потенцијални непријатељ била је јерес, а да не спомињем шта је значило изражавање сумње у људе из државног руководства. Мој непосредни старешина, чим је видео о чему се ради, слегнуо је раменима и наложио ми да материјал лично однесем на руке начелнику Службе. Први човек Службе, Обрен Ђорђевић, оперативац старе гарде кога смо сви поштовали као оца, прочитао је информацију и наредио да је уништим. Није ми рекао да извештај није добар. Констатовао је да треба наставити истраживања у том правцу и посаветовао ме да убудуће поведем више рачуна о формулацијама које уносим у извештаје „да се не бих саплео о резултате сопственог рада“.

Како је време показало, околности на које је Вајнрих упозорио у целости су се потврдиле. На пример, све невладине организације, које су у функцији стварања „Новог светског поретка“ биле ангажоване на деструкцији југословенске државе, регистроване су у „Агенди за мир“ Уједињених нација. Што се тиче политичара-­издајника, довољно је погледати презимена оснивача, службеника и консултаната тих организација на просторима бивше Југославије.

Никада се неће сазнати тачна цифра новца који су САД и Европа уложиле у демократизацију бивших социјалистичких земаља, али сума свакако прелази стотине и стотине милиона долара. Средства, обезбеђивана из америчке Националне донације за демократију, црних фондова обавештајне службе ЦИА, приватне фондације америчког Јеврејина Џорџа Сороша и осталих спонзора, улагана су у кампање антикомунистичких група и појединаца. Што се глобалистичких циљева тиче инвестиција се исплатила. Масовни друштвени покрети пружили су миран, али истрајан отпор комунизму и оборили га с власти у Пољској, Источној Немачкој, Мађарској, па даље, закључно са Совјетским Савезом, кога су Горбачов и његова перестројка престројили из моћне светске велесиле у земљу политичке дубиозе. Као испробана пракса ефикасног ненасилног отпора по правилу је копиран пример пољске невладине организације – Солидарност, безазленог синдикалног удружења радника бродоградилишта у Гдањску и једне фабрике амбалаже, које је без борби и крвопролића преузело власт. У свим тим земљама, по систему ко плаћа тај се пита, уведен је НАТО протекторат, што је неизоставно водило распаду Источног војног савеза – Варшавског пакта. Глобалистичкој експанзији више није имао ко стати на пут.

Утицај ових процеса на југословенске прилике засигурно се није могао избећи. Код већег дела политичког руководства преовладавало је погрешно уверење да ће нас Запад оставити на миру, јер се процењивало да пропашћу СССР­а геостратешки положај наше земље више никоме није битан. Међутим, „управо распадом биполарног света наш простор попримио је врхунски значај.“[2] Далекосежни план америчке администрације није био да се на поништавању Источног блока заустави, већ да се иде даље у преузимању светски значајних енергетских ресурса, да се загосподари просторима Блиског истока, Каспијског басена и што већег дела Сибира, а за то је била неопходна претходна пуна контрола над Балканом. Толерисање Југославије, која је држала до свог суверенитета и изричито се противила изградњи НАТО база на својој територији, за њих није долазило у обзир.

Подржаван силом ауторитета Југословенске Народне Армије, која је опстала као једина озбиљна мултинационална федерална снага, социјализам нико није могао да обори, али су корените друштвене промене биле неминовне. У још увек актуелном хладноратовском маниру, Запад је интензивирао кампању економских притисака преко Светске банке и Међународног монетарног фонда по питању репрограмирања југословенских дугова, то јест одлагању давања нових, раније обећаних, кредита, што се манифестовало наглим падом стандарда становништва. Учинак пропаганде у таквим условима, уз величање резултата успешно изведених демократских промена у другим социјалистичким земљама, битно је изменио свест људи. Уз то, некада јединствена Комунистичка партија Југославије, још је од Титове смрти била подељена на републичким нивоима, што је умањило њену моћ све до губитка политичког монопола. У Југославији је уведен политички плурализам који ће народ, иначе већ раздељен по републикама, политички сврстати у три условне групе: комунисте, националисте и глобалисте.

Комунистичку идеју одржавали су Војска и стари ратни партијски кадрови, али међу њиховим следбеницима дошло је до идејних скретања. Тако је чланство подељено на фракције: ортодоксне комунисте протитовске доктрине; умерене комунисте – заговорнике политичких корекција у курсу социјалистичких реформи; и комунисте који су се залагали за трансформације по угледу на европску левицу и прилагођавање условима западне демократије. До средине осамдесетих, Савез комуниста Југославије суштински је престао да постоји, јер се званично трансформисао у шест републичких партија, које су недуго затим промениле и називе и програме.

У међувремену, националисти се појављују као присталице покрета насталих реактивирањем идеја бивших профашистичких организација, ослоњених на подршку клера, дотадашњу југословенску екстремну емиграцију, а преко ње и на добронамерне стране саветнике. Наравно, разликовали су се по националној и верској припадности, мада је и у оквиру тих разлика постојала додатна подела на проамерички и антиамерички оријентисане. Веома брзо, у свим републикама, задобили су респективан број следбеника.

Глобалисти су имали најлакши посао око организовања. Њих су у целости организовали и финансирали странци. Окупљани су око бројних невладиних организација, чија су се језгра потом издвајала у грађанске и демократске политичке партије. Повезивала их је идеја подређености „Новом светском поретку“, антикомунизам и паре које су добијали из западних извора.

*******

АНАЛИЗА ПОЛИТИЧКОГ ПРЕСТРУКТУИРАЊА 

ПО РЕПУБЛИКАМА

 

Социјалистичка Република Словенија

Северозападна југословенска Република Словенија увек је у осталом делу државе, тј. код осталих народа у СФРЈ, била третирана као регија блиска капиталистичком свету. У многим деловима земље, због различитог језика[3], Словенци скоро да нису ни доживљавани као сународници. Њихово прозападно опредељење било је нескривено, а због компактности територије и чистог етничког састава само се постављало питање времена када ће се отцепити. Основна политичка снага биле су невладине организације, које су ту формиране још у време када се на другим просторима није ни знало да тако нешто постоји. Наиме, у југословенском законодавству постојала је правна клаузула насловљена са „удружења грађана“, као најнижи облик формалног удруживања, а по правилу се односила на спортска, културна, просветна и друга друштва, којима није придаван велики значај. Довољно је било да се десет пунолетних људи састане, одржи оснивачку скупштину, састави статут чија се садржина не коси са државним Уставом и региструје код надлежне општинске станице милиције. Користећи ту законску погодност у Словенији је регистровано на хиљаде сличних друштава која су се у датом тренутку прогласила невладиним организацијама. У почетној фази политичких промена нису се ни трудили да уђу у власт. Политички утицај остваривали су преко комуниста који су истовремено били и чланови њихових друштава, а по партијској линији заузимали добра места у државној хијерархији. Када су се, другом половином осамдесетих година, многе невладине организације трансформисале у водеће словеначке глобалистичке политичке странке, већ су имале стабилна чланства, искусна руководства и масовну народну одршку, што им је омогућило да на легалним изборима освоје апсолутну власт.

Словеначки комунисти претежно су били људи запослени у армијским, полицијским и другим републичким структурама. Када је дошло до промена, већина је једноставно напустила Социјалистичку партију Словеније и придружила се опозицији. Оно што је остало од комуниста или се пасивизирало или је, да би сачувало руководеће друштвене позиције које су стекли док су били на власти, потражило уточиште у Србији, где је била смештена савезна администрација.

Националистичких организација у Словенији није било нити су за њима имали потребе, јер су им странке и удружења у сваком случају били једнонационални. Једини, али озбиљан фактор, који је у таквим условима спречавао Словенију да се издвоји из Југославије, била је Југословенска Народна Армија, која је, са мултинационалним кадровским саставом, контролисала словеначку територију.

 

Социјалистичка Република Хрватска

Хрватску је захватила еуфорија екстремног национализма. До тада строго забрањени профашистички Усташки покрет, ударна песница Хитлерових[4] снага на Балкану током Другог светског рата, спонтано је рехабилитован и подржан од већине хрватског становништва. Да би се, за сваки случај, избегли евентуални проблеми због његове, пред Европом искомпромитоване историјске прошлости, назив је промењен у Хрватска демократска заједница. На чело покрета стао је Фрањо Туђман, бивши генерал Југословенске Народне Армије и један од водећих партијских кадрова Титовог времена. Основна идеја била је обнављање Независне државе Хрватске (НДХ), која је својевремено, 1941–1945. године, функционисала под покровитељством нацистичке Немачке, са идентичним државним атрибутима. Овога пута, требало је да та држава буде формирана под покровитељством НАТО снага, које су отворено позиване да војном интервенцијом помогну хрватском народу да се избори за демократију. Апсолутном већином бирачког тела, Туђман је убрзо изабран за доживотног председника Хрватске.

Невладине организације, у садејству са хрватском екстремном емиграцијом из Немачке, Америке, Канаде и Аустралије, обезбеђивале су неограничену финансијску и пропагандну подршку националистима. Највећи број невладиних организација осниван је под патронатом Ватикана и католичке цркве, која је била идејни ослонац хрватском сепаратизму и главни гарант да ће та држава бити подржана од Западног света. С тим у вези, католички поглавар папа Војтила, још 1982. године, упутио је писмени апел америчком председнику Роналду Регану да се Хрватска (заједно са Словенијом), као католичка територија, издвоји из Југославије. Невладине организације практично су имале улогу да испред хрватских националиста обезбеђују перманентну подршку глобалистичких ментора, која им никада није ускраћена.

Хрватски комунисти, чак и када су држали власт, били су у дефанзиви. Део чланства одмах се прикључио националистима, а они који су преостали реорганизовали су се у левичарске политичке организације по европском моделу француских или италијанских комуниста. Најдуже су се на комунистичким позицијама задржали хрватски кадрови у Армији, али не из идејних разлога, већ да би извршавали задатке шпијунаже и саботаже у корист националиста.

Међутим, НАТО је проценио да се још увек нису стекли услови за отворену подршку хрватском сепаратизму. Хрватска је до даљњег могла рачунати на сваку врсту помоћи осим оне директне – војне. Основне препреке које су јој стајале на путу ка сецесији било је присуство јаких снага федералне југословенске Армије, као и око милион Срба који су живели на компактној територији, уз границу Хрватске и Босне. Ти Срби имали су веома лоша историјска искуства са хрватским националистима, па су се листом определили за подршку југословенској опцији као једином гаранту физичког опстанка.

 

Социјалистичка Република Босна и Херцеговина

Босна је била прича за себе. Као централна југословенска република представљала је стратешко чвориште са највећом концентрацијом снага Југословенске Народне Армије. Преко осамдесет процената становништва чинили су Срби, али подељени на две вероисповести, хришћанску­православну и мухамеданску. Овај народ добро је знао какво му зло прети од грађанског верског рата, јер га је у прошлости искусио неколико пута. Зато су босанци чинили све да до тога не дође, а као што ће се касније видети, до рата не би ни дошло да се нису умешали странци. Наиме, свесни истог етничког порекла и видевши у југословенству једину наду за миран живот и православци и муслимани здушно су подржавали федералну опцију. Босна је тако постала најстабилније подручје у региону са замашним потенцијалима југословенске војске, чије је присуство народ доживљавао са одобравањем. С друге стране, то је дугорочно пореметило НАТО планове, па су Американци потражили помоћ од својих савезника на Блиском и Средњем истоку. Идеја је била да се босанско­херцеговачко подручје изнутра дестабилизује иницирањем верске мржње преко наметања идеја агресивног исламског фундаментализма. У оквиру тог плана започета је и једна од најподлијих кампања у историји пропагандног рата којом су муслимански Срби проглашени за не­Србе. Целом свету наметнута је исконструисана теза да у Босни живе „два народа“, Срби и Муслимани, с тим, што се ови други третирају као људи без националних корена. Зачудо, пропагандна измишљотина која на први поглед делује као неозбиљна и неодржива, без отпора је прихваћена као истинита[5].

Главну реч у босанској политици водили су комунисти. У њиховим редовима подједнако су били заступљени Срби из православних и муслиманских породица стога што као атеисти нису ни марили које је ко вере. Додатну подршку њиховој снази давала је, код босанског народа веома популарна, Југословенска Народна Армија, чији су шири командни састав чинили искључиво комунисти.

У Босни је организовање по националистичкој, односно верској основи, дуго било спречавано и законски забрањивано, али се на крају није могло избећи услед чињенице да већину грађана, без обзира на пројугословенску оријентацију, нису чинили комунисти. Православни Срби претежно су се организовали око Српске демократске странке, умереног националисте, др Радована Караџића, виђеног сарајевског психијатра. Др Караџић био је поштован од свих структура, без обзира на вероисповест и политичка опредељења, тако да је одржавао блиске, пријатељске везе и са комунистима и са муслиманима[6].

Ни са Србима муслиманске вере није било никаквих проблема све док се нису појавили фундаменталисти. Наиме, док су их водили домаћи интелектуалци традиционалне умерене муслиманске опције, консултације и дружења са комунистима и православцима представљали су нормалну појаву, што је трајало готово до краја осамдесетих[7]. Фундаментализам је стигао у Босну, у првом реду, залагањем америчке невладине организације Рабита. Та организација, са централом у Њујорку, окупља муслимане широм света на хуманитарној основи, са циљем задобијања подршке идејама глобализације преко муслиманског интернационализма. У случају Босне Рабита је успоставила логистичке базе заклоњене иза хуманитарних мисија, што је затим коришћено као канал за довођење екстремних фундаменталистичких проповедника из Ирана, Саудијске Арабије, Марока и оснивање мреже нових, милитантних, изразито антисрпски и антијугословенски експонираних организација. Босански муслимани дуго су их игнорисали, све док општи пад стандарда целог југословенског друштва није проузроковао осиромашење становништва и њихову потребу да се овим организацијама обраћају за материјалну помоћ, што је с њихове стране условљавано подршком екстремистичким лидерима. Тако се као вођа босанских муслимана наметнуо Алија Изетбеговић, главни заговорник великоисламског шовинизма. „Његова књига Исламска декларација, постала је обавезно штиво за муслиманску младеж као фундаменталистички апел у којем се ислам означава као дефинитивна идентификациона основа за све области које се тичу човека и државе“[8]. А екстремизам рађа екстремизам. Босна ће ући у деведесете као бомба са упаљеним фитиљем. Активираће је, наравно, странци.

 

Социјалистичка Република Србија

Политичка ситуација у југоисточној југословенској републици Србији била је најкомпликованија. Са Београдом као главним градом, који је истовремено био и административни центар федералне државе, осим сопствених унутрашњих републичких проблема, на њој су се преламали проблеми свих осталих република, савезних државних органа, армије и полиције. Истовремено, прва је била на удару међународних притисака свих облика јер се веровало (и још увек се верује) да је Србија главна европска препрека у остваривању глобалистичких планова. Преко седамдесет посто становника чинили су Срби, који ће се убрзо разделити на конфронтиране политичке опције. Уз то, постојало је мноштво мањих етничких група које су свакодневно мењале опције и менторе. На југу Републике, у српској аутономној покрајини Косово, перманентно је тињао проблем оличен у тежњи шиптарске националне мањине ка сецесији.

Институцијама су владали комунисти. На републичком нивоу углавном Срби, на савезном нивоу углавном не­Срби, а сви заједно ни око чега нису могли да се сложе. Мада су се декларисали као тврдокорни следбеници Титовог пута, чињенице су указивале на супротно. Другом половином осамдесетих, главну реч у српској политици водила је управо комунистичка фракција која се залагала за додворавање Западу. Њихова основна теза била је да су Срби, као најмногољуднији народ у Југославији, криви за све, па је примарни задатак српских комуниста био да се прво разрачунају са „неподобним“ Србима. Ова идеја зачета је у круговима партијских кадрова из савезних институција, који већином нису били Срби, тако да им је с те тачке гледишта било свеједно. Под паролом – Слаба Србија јака Југославија, пласираном од стране западних медија, започета је кампања „дисциплиновања“ Срба, коју је предводио тадашњи републички председник Иван Стамболић. Као рођак једног од најближих Титових сабораца, Петра Стамболића, направио је брзу и успешну политичку каријеру. Међутим, чим се докопао врха власти, ревидирао је идеју комунизма и почео да проповеда глобализам као своје виђење „историјске алтернативе модерне Србије“, са „послушним Србима“ који ће бити баш по вољи Запада.

Стамболићев антисрпски политички курс резултирао је апсурдима. Док су по Београду и другим градовима људи хапшени само зато што су гласно певали песму о неком јунаку из древне српске историје, под оптужбом да су учинили тежак националистички испад, у јужној покрајини Косово одвијале су се демонстрације десетина хиљада шиптарских сецесиониста, што се од осталог дела јавности прикривало. Припадницима Државне безбедности који су упућивани на испомоћ у јужну област, под претњом кривичне одговорности за одавање државне тајне, забрањивано да било коме, чак и најближим колегама, испричају шта се тамо дешава. Приморавани су да пишу лажне извештаје како је на Косову све у реду, можда уз понеки мањи инцидент или студентски вербални протест који не заслужује пажњу. У ситуацијама погибије или рањавања неког српског полицајца случај је или прикриван или образлаган на такав начин да се није могло закључити ко су били нападачи, док се у случају погибије српског цивила вршило хапшење очевидаца и њихово држање у притвору „док не забораве шта су видели“. На Србе који су живели у јужној покрајини вршени су константни притисци и претње да се иселе, и то су морали да трпе јер није постојала институција којој би могли да се пожале. Државним медијима строго је налагано да о прогону Срба не смеју да пишу, док западне медије наведени проблем није ни занимао. Поред мноштва заташканих зверстава, врхунац цинизма огледао се у ситуацији када се једна српска мајка, којој су шиптарски епаратисти убили два сина, усудила да у пратњи родбине и мештана њиховог села дође да се јавно жали Скупштини Србије. Мада су групу сачињавали претежно жене и старци, Служба државне безбедности добила је налог да их третира као опасне непријатеље, а полицији је наређено да их сачека на прилазу Београду и уз примену најгрубље силе растера, што је и учињено. Са припадницима Државне безбедности, иначе бираним искључиво из редова комуниста, свакодневно су одржавани партијски састанци на којима је истицан приоритет разрачунавања са национализмом, уз обавезно апострофирање српског национализма као, по државу, најопаснијег.

Све то није могло проћи без последица. На југу је дошло до побуне, овога пута не шиптарских сепаратиста, већ српских сељака. Онда се побунила српска полиција која је одбила наређење да их применом силе растера, па део комуниста из руководства Србије који то више нису могли да поднесу, па део Државне безбедности који је одбио да похапси побуњене српске политичаре, што је изазвало напету политичку кризу. Тада се први пут чуло за Слободана Милошевића, јединог комунисту који се усудио да јавно стане у одбрану српских националних интереса. Српски комунисти поделили су се на патриоте и на издајнике. За длаку је избегнут оружани сукоб између припадника Државне безбедности који су добили ванредни задатак да обезбеђују Милошевића и припадника Војне безбедности који су добили задатак да га хапсе.

Криза је разрешена 1987. године, на политичком скупу српске социјалистичке партије, на којем су се дирекно сучелили Стамболић и Милошевић. Стамболић је иступио са глобалистичком тезом о потреби прилагођавања захтевима Западног света. Подржало га је неколико генерала, на чија су врата вероватно закуцали страни спонзори да наплате школовање њихове деце, већи део дипломатије, посебно оних који су у више мандата службовали у напредним земљама где су се поприлично здружили са западном културом, Савезно Министарство Унутрашњих Послова и друге федералне институције у којима су словеначки и хрватски кадрови већ увелико вукли свако на своју страну. Нескривене хвалоспеве упућивали су му представници западног света, страни медији, невладине организације, као и кругови интелектуалаца школованих у иностранству. Милошевића су подржали српски комунисти, полиција, Служба државне безбедности и народ. Победио је Милошевић. Масовна подршка народа учиниће га од тада неприкосновеним лидером Србије. Он ће се до краја политичке каријере доследно борити за идеју југословенства, али не на штету српских националних интереса, истичући да је за Србе, као најмногољуднији народ који је живео у готово свим југословенским републикама, Југославија једино могуће решење за опстанак у истој држави.

Друга по снази, националистичка политичка опција, вероватно у Србији не би стекла већу популарност да Стамболићева кампања сабијања српства није изазвала контраефекат. Овако, међу националисте су се сврстали и људи којима то никада није постојало у свести као могућа политичка опција. Карактерисала их је традиционална историјска везаност за антикомунисте, па су у старту против себе имали, већ увелико популарног Милошевића, што је, како се показало, резултирало поларизацијом гласачког тела на њихову штету. Убрзо по оснивању својих организација националисти су се поделили на две струје. Прву струју чинили су традиционални националисти ослоњени на идеје српских радикала, предвођени Војиславом Шешељем, који се залагао за патриотизам, капиталистичко друштвено уређење и обједињавање свих територија на којима су живели Срби у једну националну државу. Његово залагање за српско јединство било је супротно интересима НАТО­а па је веома брзо у светским медијима окарактерисан као екстремни националиста[9]. Друга струја, коју је предводио Вук Драшковић, залагала се за потпуно ослањање националиста на Американце, уз активно укључивање у њихове глобалистичке процесе на Балкану, што га је учинило миљеником западних медија[10]. На посебну подршку наилазио је Драшковићев став да се комунисти само насилним путем могу збацити са власти, по цену избијања унутарсрпског грађанског рата, што је у плановима западних стратега, иначе, разматрано као једно од могућих решења.

Што се тиче глобалиста, они се до пред крај осамдесетих година нису отворено експонирали као опција која претендује на власт. Постојало је уверење да ће америчка агентура, дубоко уграђена у југословенским и српским државним органима, успети да скрене политички курс у правцу „западног грађанског друштва“, па су се оријентисали на благовремену припрему демократских снага које тек накнадно треба да се наметну као реализатори друштвених промена. Најутицајније невладине организације, заклоњене иза програма међународне научне сарадње, као што су амерички приватни фондови за образовање Фулбрајт и Сорош, окупљале су људе из кругова такозване српске интелектуалне опозиционе елите, укључујући и побуњену шиптарску елиту са Косова. Њима је отваран простор за личну међународну афирмацију, а затим су их као стручњаке светског гласа упућивали да се врате у Србију, где су их чекала руководећа места у многим привредним, научним и образовним установама.

Имајући у виду да су поменуте стране институције биле под сталним контраобавештајним третманом Службе државне безбедности, подаци о њиховом деловању били су познати. Државно руководство је небројено пута упозоравано да се ради о „стратешкој агентури“ то јест, мрежи „агената од утицаја“, ангажованој на задацима спреге спољашњег и унутрашњег непријатељског фактора са циљем рушења власти, али се на то нико није обазирао. Напротив, инсистирало се да Служба ту остане пасивна, јер је, наводно, стручно знање које су ти људи стекли од великог значаја за модернизацију Србије и српске привреде, без обзира на њихова политичка опредељења и намере. Чињеница је да у највећем броју случајева, није било елемената класичне шпијунаже, као конкретног кривичног дела дефинисаног Кривичним законом. Наиме „стратешка шпијунажа“, у контексту иностране агентурне мреже од утицаја на преусмеравање политичких токова у складу са стратегијским плановима непријатеља[11], као евентуално кривично дело, није ни била предвиђена законом. И на то је државном руководству у неколико наврата скретана пажња, али они као да нису могли или нису хтели то да схвате.

*******

ПРИСЕЋАЊЕ ТРЕЋЕ

Средином осамдесетих година радио сам као оперативац контраобавештајне групе задужене за супротстављање америчкој Служби. Руководилац целе контраобавештајне Управе тада је био Бошко Орељ, доајен у свету безбедности, принципијелни и честити човек са особинама правог вође, који нам је свима служио за узор. Десило се да смо на једном од приоритетних америчких „објеката“, уско везаног за научно­техничку сарадњу, установили ново лице индицирано као „потенцијални агент“. Рутинском провером утврђено је да се ради о лицу које је већ под третманом линије задужене за проблематику унутрашњег непријатеља, а увидом у досије било је јасно да је рад на обради пасивизиран. Закључивши да смо „нагазили“ добар посао, Бошко је иницирао радни договор са надлежним руководиоцем Управе која је водила унутрашњи случај. Међутим, чим је споменуто о коме се ради, договор је прекинут, уз савет Бошку „да се не петља где му није место“. Бошка је то толико наљутило да је дотичног избацио из канцеларије. Тако је због расплета „оперативног неспоразума“ сазван партијски састанак. Руководилац партијског огранка, иначе, по природи, сталожен човек, учинио је све да ситуацију смири и вероватно би је и смирио да на крају није апеловао, рекавши да се од свих нас очекује да радимо стриктно оно са чим смо, по правилима Службе, задужени. Бошко је упитао да ли то значи да ми преузимамо лице, јер је очигледно у питању контраобавештајни случај, што је изазвало нову полемику која је кулминирала када је Бошко употребио термин „стратешка агентура“, чије значење бар половина присутних није разумела. Састанак је прекинут са образложењем да се ради о веома осетљивој теми о којој се не може расправљати пред пуним оперативним саставом, па су се руководиоци повукли на најужи колегијум. Шта се ту расправљало не знам, једино знам да је Бошко убрзо изашао из канцеларије главног начелника црвен од беса, добацујући му с врата: „Нисам вам ја крив што је дотична госпођица кћерка највишег партијског функционера, па из страха ни име не смете да јој изговорите.“

Политички пад Стамболића пореметио је планове глобалиста, а појава новог, по свој прилици непокорног, српског лидера Милошевића, изненадила је чак и водеће америчке аналитичаре. Запад је дао сигнал да демократске снаге крену у политичку офанзиву. Оцењено је да ће се даљи друштвени процеси одвијати веома брзо и да сви, до тада вешто прикривени „амерички политички играчи“ могу изаћи на видело. Уз огромну и обилату медијску и финансијску подршку америчког Јеврејина Џорџа Сороша формиран је покрет који је имао задатак да обједини све напредне структуре у Србији, назван невладина организација – Грађански савез. Непосредно пре формирања, њени оснивачи, будући лидери покрета, појединачно су позвани на консултације у Вашингтон.

Прва личност ове организације и један од главних идеолога, оснивач из сенке, Живорад Ковачевић, био је високи државни и партијски функционер комунистичке Југославије за време и после Тита. Дужи низ година обављао је дужност југословенског амбасадора у САД када је заврбован да ради у корист америчке обавештајне службе. Почетна сазнања о тим околностима југословенским органима безбедности доставила је Служба једне пријатељске земље[12]. Тадашња Државна безбедност Југославије завела му је контраобавештајну обраду, али је убрзо стигло наређење из политичког врха да се тај посао прекине, док су оперативци ангажовани на случају удаљени из Службе. Случај је касније реактивиран, када је установљено да је именовани узнапредовао до статуса резидента[13] и поново, без образложења заустављен, овог пута, колико се зна, од стране југословенског војног врха.

Друга личност поменуте невладине организације, био је најперспективнији комунистички партијски кадар тога доба и претходни председник Србије, Иван Стамболић[14]. Њега је, према расположивим сазнањима, између осталих на вези држао и амерички обавештајни стратег Дејвид Гомперт, касније саветник за националну безбедност у кабинету Џорџа Буша-­старијег. Интересантно је да Стамболић, после приступања опозицији, није крио од својих пријатеља да је имао блиске контакте са функционерима америчке обавештајне Службе, карактеришући то као „нормалне“ државничке и пријатељске везе.

Затим следе врле комунистичке кћери, Весна Пешић, Наташа Кандић и Биљана Ковачевић­-Вучо, којима, као заштићеним гускама, Служба безбедности није смела да се бави, па су до тада већ имале богато опозиционо и субверзивно искуство. Мада су се убрзо, што због зле ћуди што због грамзивости, посвађале и основале свака своју невладину организацију, остале су везане на Грађански савез као главно координационо тело. Уз њих, наравно, иде и Соња Бисерко, којој је као перспективном комунистичком кадру, са поприличним бројем година руководећег стажа у партији, Џорџ Сорош финансирао студије у Енглеској, после чега се, по хитном поступку, преквалификовала у опозиционог лидера.

Ред је споменути и бившег колегу, Славка Ћурувију, као једног од првих присталица Грађанског савеза. За њега је било планирано да као комунистички кадар направи успешну каријеру у Савезној државној безбедности. Вероватно би и успео да није откривен на контакту са америчким обавештајцем док му је предавао поверљиве службене материјале. Није му суђено због шпијунаже, јер је тадашњи државни врх проценио да би то могло „пољуљати поверење народа у Службу“, тако да је случај заташкан. Но, Ћурувија је и после тога наставио да одржава обавештајне везе са Американцима, практично до краја живота[15].

„Срби су увек имали у својим редовима довољно оних који нису хтели да буду Срби и који су радили и борили се против Срба боље од свих.“[16] Грађански савез и све организације које су из тог савеза произашле наступили су као већи глобалисти од глобалиста. Својим прокламацијама – на Запад по сваку цену, реформе по сваку цену – нападали су све што је било у вези са српским националним интересима, представљајући у западним медијима сопствени народ као „примитивце код којих постоји страх од промена“. Први на удару био је Слободан Милошевић. Сваки њихов проглас обавезно се завршавао апелом упућеним западном свету да помогну у збацивању тог „комунистичког диктатора“. Окосницу чланства чинили су им грађани Србије несрпске националности којима је подгревана идеја сепаратизма. Мада у Србији, процентуално, таквих грађана није било много, представљали су скупину која је Грађанском савезу могла да обезбеди какву­такву масовност. Поред тога, финансијски и пропагандни потенцијали којима је ова невладина организација располагала наводили су и друге опозиционе групе да се прикључују њиховим акцијама, у чему су предњачили проамерички националисти Вука Драшковића.

Друга групација српских глобалиста била је окупљена око идеје демократије западног типа. Њу су предводили некадашњи лидери студентских протеста 1968. године, Драгољуб Мићуновић, Зоран Ђинђић и Војислав Коштуница. У почетку су деловали као јединствена Демократска партија, али су се убрзо поцепали на три независне политичке опције: Мићуновићев Демократски центар, кога су спонзорисали Американци, Ђинђићеву Демократску странку, коју су финансирали Немци, и Коштуничину Демократску Странку Србије, коју, као опцију умерених националиста, нико није финансирао.

 

Социјалистичке Републике Црна Гора и Македонија

Ове две југословенске републике, Црна Гора на југозападу и Македонија на југу, доследно су подржавале опцију опстанка Југославије. У обе, на власти су били комунисти. Црна Гора, са 70% српског живља, делила је судбину Београда. Македонија, са становништвом српско­бугарског етничког порекла и позамашним бројем шиптара – такође. Формирање опозиционих глобалистичких групација код њих је било тек у зачетку, а западне невладине организације, пласиране под различитим видовима, деловале су мимо сваке државне контроле. Међутим, већих политичких превирања није било. Остављена су за касније.

Већ 1989. године, свима је било јасно да је таква Југославија земља без будућности. За независност и територијалну целовитост озбиљно су се залагале само Србија, Босна, Македонија и Црна Гора, док су Словенија и Хрватска инсистирале на издвајању. Држава је вештачки опстајала, захваљујући комунистима који су у сепаратистички оријентисаним републикама још увек делимично држали позиције у власти, као и војсци, чији је вишенационални кадровски састав углавном био југословенски опредељен. Процес распада убрзали су Американци политичким ултиматумом да ће се Југославији обуставити уговорени кредити Међународног монетарног фонда ако се не распишу општи парламентарни избори на свим нивоима. У југословенском политичком врху процењено је да би обустављање кредита докрајчило већ уздрману економију, па су, 1990. године, ти изнуђени избори одржани. Западне земље послале су своје тимове за надгледање избора, што је, иначе, на инсистирање Уједињених нација наметнуто још три године раније. У пракси, ако су избори били по вољи Запада проглашавани су за фер и демократске, у супротном негирани су као намештени и нерегуларни. Тако су у свим републикама, осим у Србији и Црној Гори, победиле прозападне сепаратистичке опције. Полако, али сигурно, земља је улазила у грађански рат.

______________________________________________________________________________________

[1] Јоханес Вајнрих и Рамирез Иљич Санчез – „Карлос“, тренутно издржавају до­вотне казне затвора негде у Француској.

[2] Драгош Калајић – публициста.

[3] Три четвртине становника Југославије говорило је српским језиком.

[4] Адолф Хитлер (1889–1945) – идејни, политички и војни лидер фашистичке Немачке, који је започео Други светски рат.

[5] Наведена теза није пласирана први пут. Исти пропагандни наступ у Босни искористио је својевремено и Тито, наравно из својих разлога, али је тада, због ове конструкције нападан и критикован на Западу. Посебно га је критиковао француски филозоф Ж. П. Сартр назвавши то „цивилизацијским интелектуалним злочином“. Управо због тога се Сартр никада није састао са Титом, мада га је до тада, као филозоф левице, веома уважавао.

[6] Име Радована Караџића данас се налази на свим међународним полицијским потерницама, јер га глобалистичка правна лакрдија, такозвани Међународни кривични суд за бившу Југославију, под исконструисаном оптужницом терети као главног кривца за изазивање рата у Босни. (У међувремену Караџић је, под непознатим околностима, киднапован на територији Србије и испоручен Трибуналу у Хагу.)

[7] Овде је прилика да страном читаоцу који није упознат са балканском ситуацијом неке ствари појасним, посебно када су у питању Босна и муслимани, што је веома важно за боље разумевање наставка књиге. Један од водећих умерених муслиманских лидера с краја осамдесетих, био је професор Универзитета у Сарајеву, др Мухамед Филиповић. На основу његовог имена може се закључити да се ради о човеку који припада муслиманској традицији, али на основу презимена које је исто као моје, неоспорно је да је по националности Србин, чак припадамо истој породичној лози. То што је његов чукундеда пре пар стотина година примио ислам, а мој остао православни хришћанин, не чини га ни мање ни више Србином од мене. Тек толико да дочарам бесмисленост тезе о сукобу „два посебна народа“ у Босни, српског и муслиманског, што је тема којом ћемо се бавити мало касније.

[8] Цитирано према политичком коментатору чије ми име, нажалост, није познато.

[9] Војислав Шешељ тренутно се налази у затвору такозваног „Трибунала у Хагу“, где је против њега подигнута исконструисана оптужница за ратне злочине. Основни циљ ове оптужнице био је да се Шешељ, као озбиљан противник глобализма, до даљег, уклони са српске политичке сцене.

[10] За разлику од Шешеља, Вук Драшковић је у проамеричкој власти државе која је наследила Југославију добио функцију министра иностраних послова. (У међувремену Драшковићева странка се распала а он тавори на маргинама српске политичке сцене отворено призивајући НАТО окупацију као једину опцију која би га, евентуално, вратила у врх власти.)

[11] Дужан сам да напоменем да се појмови стратешка шпијунажа и стратешка агентура разликују у војној и политичкој обавештајној терминологији, јер се у војној поменути термини посматрају знатно комплексније, мада ни војна стручна литературе по том питању није усаглашена. У разматрањима ове студије нагласак је стављен искључиво на проблем неадекватне кривично­правне заштите од обавештајних активности које превазилазе опис квалификованог дела класичне шпијунаже, јер је у питању много виши ниво издаје, што је иначе тема којој ће више простора бити посвећено у другом и трећем делу студије.

[12] У дотичној земљи случај „Ковачевић“ се и данас изучава на оперативним обавештајним курсевима као класичан пример успешног наступа америчке Службе.

[13] Агент који координира обавештајну мрежу и на вези држи друге агенте.

[14] Неколико година касније, Стамболић је ликвидиран од стране непознатих извршилаца. За то дело, оптужено је неколико припадника специјелних снага Службе државне безбедности. Судски процес је у току.

[15] Славко Ћурувија ликвидиран је 1999. године. Извршиоци никада нису пронађени али је, наравно, за то дело осумњичена Служба државне безбедности.

[16] Констатација изнесена у једној политичкој анализи новијег датума.

(Dragan M. Filipović ANATOMIJA GLOBALISTIČKOG SMRADA. Beograd: METAPHYSICA, 2011. С. 26-47.)

Наставља се…

-

Гостујући на РТС (вече са премијером изгледа постаје редовна емисија на Радио-телевизији Србије), Александар Вучић је рекао како су за време његовог мандата само две земље признале самопроглашену Републику Косово: Соломонска острва и Антигва и Барбуда.

И овде је премијер погрешио (или рекао неистину), пошто је и Того исту ствар учинио 3.7.2014.

А онда је славодобитно додао како су за време „великих родољуба“ дестеине држава, „седамдесет, осамдсет њих“ то учиниле.

Из свега би требало извући закључак како Вучић успешније брани Косово од свих пре њега.

Ствари, ипак, стоје другачије.

Прво, највећи број признања догодио се између 17.02.2008. и 05.12.2008-чак 53. Тада су уследиле и најважнија признања-чланица НАТО, ЕУ, држава из региона. Радило се о координираној акцији САД и ЕУ и тако нешто Србија и није могла да спречи. Друго, 53 није осамдесет и председник Владе једне државе не може тек тако да се „фрља цифрама“.

Ако је, пак, алудирао на владу Војислава Коштунице, пошто му се са те стране највише пребацује због потписивања Бриселског споразума, треба подсетити да је та влада пала 08.03.2008. и до тог тренутка је дипломатске односе са Приштином успоставило 26 држава. Између осталог и сви из ЕУ, који су то углавном учинили 18. и 19.02. чиме су показали пријатељски гест према Србији, толико да је ЕУ постала безалтернативни пут. У периоду техничког мандата Коштунице било је још 17 признања, што је укупно 43.

Треће, тачно је да су за време ове Вучићеве владе била свега три признања, али Вучић је на власти од 2012. године, када је склопио коалициони споразум са Дачићем и када је кренула цела прича око потписивања Бриселског споразума. За време док је Ивица Дачић био председник Владе Србије, такозвану Републику Косово је признало 17 чланица ОУН: Папуа Нова Гвинеја 28.10.2012, Бурунди 28.12.2012, Источни Тимор 9.11.2012, Фиџи 22.11.2012, Св. Китс и Невис 27.11.2012, Доминика 11.12.2012, Пакистан 24.12.2012, Танзанија 30.05.2013, Јемен 12.06.2013, Гвајана 13.06.2013, Египат 27.06.2013, Тајланд 24.11.2013, Гренада 25.09.2013, Либија 25.09.2013, Салвадор 4.10.2013, Тонга 20.01.2014. и Лесото 12.02.2014. Плус три-Того, Соломонска острва и Антигва и Барбуда, то је укупно 20.

Два или двадесет није исто.

А двадесет није ни мало, с обзиром да више и нема ко да успоставља дипломатске односе са Приштином, Ко је то хтео, давно је урадио.

слика getosrbija.wordpress.com/2013/04/07/vucic-ispunjava-obecanje-demokrata-amerikancima-nezavisnost-kosova/

-

Након десет година рада у Савету за борбу против корупције, Иван Златић напустио је ову институцију јер сматра да она више не испуњава своју улогу. Златић је био пријатељ и главни сарадник покојне Верице Бараћ која је Савет уздигла у поштовано државно антикорупцијско тело. Истражили су више случајева злоупотреба у приватизацији и нашли се на удару бизнисмена који су учествовали у тим радњама. Након Веричине смрти 2012. године, каже Златић, Савет се утишао и скренуо с таквог пута. Златић данас ради у невладином сектору и залаже се за права радника. У интервјуу за Мрежу за истраживање криминала и корупције – КРИК говори о крађама у приватизацијама, борби коју је водио заједно са Верицом Бараћ, односу влада Србије према Савету, притисцима које су трпели и неспособности власти.

Разговарала: Јелена Васић

„Да би се разумела приватизација битно је знати ово – држава може све. Шта год хоће. Може да узме и да да шта год јој падне на памет. Нарочито ако има згодан оквир за то као у случају приватизације.“

Златић тврди да је процес приватизације од почетка конципиран као превара.

„Новац је изнет из земље за време владавине Слободана Милошевића и требало га је вратити у легалне токове, а приватизација се испоставила као најбољи начин да се то уради. Они који су претходно испразнили друштвена предузећа морали су да нађу начин да постану и формални власници тих фирми. Приватизација је рађена са циљем да то омогући.“

Продаја предузећа почела је 2001. године, иако, како каже, није постојао ниједан правни пропис који би спречио да компаније купују криминалци и бизнисмени с намером да оперу новац. У тадашњој Србији и Црној Гори није постојала никаква провера порекла капитала.

„После деведесетих, ратова, кланица, пљачки и необјашњивог богатства политичке класе није јасно како је могло да им падне на памет да се уђе у процес приватизације без контроле прања новца. Зато је од 2001. до 2007. године то била славина за прљав новац. У том периоду радило се у непостојећем правном оквиру, јер је донет само Закон о приватизацији. Све оно што ће обезбедити да компаније не купе криминалци, да цена буде реална, дакле сви бочни прописи који би требало да подрже успех приватизације стварани су тек од 2007. године, доношењем Закона о спречавању прања новца.“

Током рада у Савету Златић је био сведок чињенице да Србија није имала антимонополски закон при уласку у приватизацију. Тако су, под паролом продаје предузећа, појединцима заправо продавани монополи.

„Цело царство Милана Бека и Мирослава Мишковића изграђено је за неколико година. Пошто су се устоличили у „Књаз Милошу“, „Ц Маркету“,„Луци Београд“, „Новостима“, дакле, када су направили монопол на тржишту, њима је главни део посла био завршен. Постали су довољно моћни да даље диктирају услове. Беко и Мишковић су „настали“ од 2004. до 2007, створила их је влада Војислава Коштунице. Влада Зорана Ђинђића и Зорана Живковића створила је Миодрага Костића.“

Главни актер у продаји државних предузећа је Агенција за приватизацију. Златић објашњава да је велики проблем што је превише моћи концентрисано у овој институцији. Агенција сама креира, спроводи и контролише процес приватизације. Њена акта никада нису била предмет контроле суда.

„Ова институција је постављена лоше по цео систем. Омогућено јој је да ради шта хоће и да на крају и формално увек буде у праву. Тако је створен огроман простор за корупцију. Агенција за приватизацију може, на пример, да оцени да ли неком купцу треба дати пету или седму шансу, иако он не извршава своје обавезе. Може да каже: ‘Овај уговор нам је важан, видимо да се инвеститор труди, ево дајемо му још неку шансу.’ Или: ‘Мислимо да се не трудиш довољно’, и да инвеститора избаци из предузећа. То је невиђен пример кадијског система у новијој историји.“

На почетку приватизације правило је било да Агенција тужи инвеститора ако постоји неки проблем, па суд одлучује о исходу. Са првим штрајковима радника који су замерали да судови раде споро, дошло је до промена. После 2003, Агенцији је дато право да једнострано раскида уговор о купопродаји што се показало као погрешно и погубно решење, каже Златић.

„Могла је од суда да се тражи забрана располагања имовином и сваки суд би то дозволио. Чињеница да ту меру забране Агенција скоро никад није тражила, по мом мишљењу, говори о томе да се ишло на решење да се суд избаци из приче. У почетку је, осим Агенције и инвеститора, уговор о продаји потписивао и директор предузећа. Та пракса је укинута после годину дана, а последица је да се осим Агенције заправо нико ништа не пита о приватизацији. Сви остали су ту само фиктивно. Бесмислено је што се предузећа након тога и даље зову субјекат приватизације, а заправо су само њен објекат, предмет продаје.“

Део послова у приватизацији поверен је независним консултантима што, према речима нашег саговорника, представља симулацију контроле читавог процеса.

„Агенција за приватизацију се много ослањала на мишљење „Deloitte-а“, „Економског института“, „CES Mecon-а“, зато што су проглашени за најстручније. Наводно су то иностране куће које су гарант да ће све да буде у реду. То, међутим, нису никакве стране фирме, већ их воде једни те исти људи који учествују у приватизацији још од Милошевићевог времена – јер су Данко Ђунић, Александар Влаховић и Мирко Цветковић учествовали у приватизацији и у оно време. То је злоупотреба ауторитета науке. Њима је формална веза са правим страним кућама давала неки ауторитет и дуго су га, нажалост, имали.“

На незаконитости у приватизацији међу првима указао је Савет за борбу против корупције. Иван Златић дошао је у Савет 2003. године на позив покојне Верице Бараћ, дугогодишње председнице ове институције.

„Ми смо сарађивали од деведесетих у Чачку у антимилошевићевском удружењу „Грађански парламент“. После бомбардовања главни предмет рада нашег удружења био је сукоб са градским властима због њихових одлука. Тако је Верица дошла у центар пажње шире јавности као особа која се бави питањима корупције. Предложена је за члана Савета, па за председника. Савет пре Веричиног доласка није истраживао конкретне случајеве корупције, ретко се састајао и давао врло начелне препоруке. Међутим, потценили су је. Мислили су да ће са њом на челу моћи да наставе стару праксу. Нису знали да ће она одлично разумети те односе и да ће пробати да стварно нешто уради.“

Савет до 2003. године није имао службенике. Техничке послове су обављали радници Министарства финансија на чијем је челу био Божидар Ђелић.

„Ђелић је желео да има веће стараца које ће да седи и мудрује. Чим је Верица дошла, тражила је да се Савет издвоји из Министарства финансија, да буде у Секретаријату Владе. Када је то урађено, тражила је од Зорана Живковића да Савет има своје запослене и да их сам бира. Први део никада није испуњен. Десет година смо радили по уговору о делу, како и данас раде службеници Савета. Дакле, у згради Владе канцеларија Савета ради на црно. Ниједна Влада није желела да реши ово питање, јер је свака покушавала да се што пре ослободи и Верице и Савета, а запошљавање би био корак у супротном правцу.“

Највећи домет борбе Верице Бараћ је састављање извештаја о појединачним случајевима корупције. Сви извештаји слати су Влади, јавно објављивани на сајту Савета и тако постали доступни грађанима.

„На првој седници Верица је рекла: ‘Хајде да поделимо задужења и кренемо да истражујемо појединачне случајеве на којима ће се објашњавати проблем корупције у Србији’. Први извештај био је ‘шећер’ – организована државна пљачка шећера. Тада смо се први пут дотакли приватизације, због куповине шећерана, па се онда приватизација издвојила као засебна тема.“

Рад Савета од почетка су пратиле негативне медијске кампање, као и притисци бизнисмена о којима су писали извештаје. Савет је касније почео да подноси и кривичне пријаве.

„Милан Беко затрпавао је тужбама и Савет и Верицу Бараћ. Након сваког њеног јавног наступа уследила би тужба за клевету. Срећом, неколико београдских адвоката понудило се да је бесплатно заступа, јер Савет није могао да их плати. Мирослав Мишковић и Миодраг Костић такође су подносили тужбе, али реда ради, само да би то објавили. Милан Беко једини је тим интензитетом паралисао рад Савета и вршио организовану пресију и застрашивање. У тренутку личног прогона Верица је могла више да тражи од чланова, да се борба дигне на виши ниво и да се шаљу кривичне пријаве. Тада је већ била и прилично болесна, па је сукоб са Беком натерао чланове да уђу њену брзину.“

Однос државе према раду Савета мењао се у зависности од тога ко предводи Владу – од потпуног игнорисања до изражене воље за сарадњом. Ниједна Влада, међутим, није предузела ништа поводом извештаја које је Савет састављао.

„У време владе Зорана Живковића Савет није имао свој буџет. Међутим, колико год је било ниских удараца – а било их је, испоставило се да је Живковићева влада била једини саговорник Савета, јер су организовали јавна слушања (представници Владе и Савета су пред новинарима расправљали о извештајима), мада без већих резултата. Коштуничина Демократска странка Србије (ДСС) махала је нашим извештајима у кампањи и најављивала ревизију приватизација. Онда су дошли на власт. Драган Маршићанин, Коштуничин министар привреде, заиста је покушао нешто да уради. Узео је списак наших извештаја, сео са нама и рекао: ‘Дајте да видимо шта се од уговора може раскинути, како да се заштите фирме и да се то врати у легалне токове’. Ипак, отпор великих инвеститора био је огроман. Маршићанин се кандидовао на председничким изборима и после тога нестао из политике.“

Комуникација Савета са владом Војислава Коштунице се након прва три месеца драстично променила.

„Очистили су кадар који је желео да ради, склонили су и Бранка Павловића са места директора Агенције за приватизацију. Савет нису могли тако лако да склоне, јер је већ имао углед и то би било доста непријатно. Верица је имала изграђен ауторитет борца против корупције и не би ћутала. Коштуница је затим приступио свом карактеристичном принципу рада, а то је игнорисање. Не постојиш. Пишемо – он не одговара.“

Период владавине Бориса Тадића и Демократске странке (ДС) Златић сумира кратко – њихова комуникација са Саветом имала је пристојну форму, али не и праксу.

„Они су нам редовно одговарали, нарочито јер се рад Савета већ доста променио и сазрео. Међутим, Савет је тада израдио извештаје о 24 спорна случаја приватизације и слали смо их Влади, али није било ефекта. Покушавали смо да за проблеме приватизације заинтересујемо Европску унију (ЕУ). Тек када се политика Брисела према будућим државама чланицама променила по питању корупције, из ЕУ су се обратили нама. Венсан Дежер (шеф мисије ЕУ) преузео је наш списак 24 извештаја и заказао састанак са Слободаном Хоменом из Министарства правде. И тада је обећано да ће се радити на решавању.“

Српска напредна странка (СНС) и Александар Вучић, према мишљењу нашег саговорника, искористили су чињеницу што у случајевима 24 спорне приватизације ДС није урадио готово ништа на њиховом решавању.

„У кампањи СНС је у великој мери рушио Тадићеву владу на обећању да ће решити 24 спорне приватизације. Онда је умрла Верица. Јавности није јасно шта Вучић јесте, а шта није урадио са овим случајевима јер више нема Верице да то протумачи. Ни садашњи Савет ни стручна јавност нису у стању да процене да је Вучић урадио све погрешно. Верица је стално критиковала владу зато што не оснажује институције, него се бави борбом против корупције ад хоц, као инструментом обрачуна. Вучић је издвојио из МУП-а полицајце који би требало да раде на спорним предметима и направио своју кабинетску полицију. Ставио их је у утврђење под изговором да је наша полиција иначе лоша и да он мора да изолује те људе, да би се истраге реализовале. Такве одлуке Верица је критиковала целог свог антикорупцијског живота. Требало је да се оснажи цела полиција, а не да се сроза овим поступком. То је горе од најгорег шта су владе радиле институцијама.“

Ништа од досадашњих покушаја власти не доводи до системског решења проблема у приватизацији, објашњава Златић. Свака власт је борбу против корупције користила за постизање сопствених циљева.

„Моје мишљење зашто ништа није урађено са тим случајевима – а чињеница је није ништа урађено, јесте да када су из СНС-а обећавали да ће то решити, нису знали шта обећавају. Нису на време приметили да би, ако почну да распетљавају било који од тих предмета, пала цела приватизација. Неки случајеви су само прочитани и затворени. И онда је све опет искоришћено за тајкунске обрачуне. Ево, Станко Суботић Цане се вратио и сви који су били против њега сада су под истрагама.“

„Отишао сам из Савета зато што потпредседник Мирослав Милићевић није хтео да предузме ништа да Савет растумачи јавности како је Вучићева влада кренула у решавање 24 спорне приватизације хапшењем погрешних особа које су помагале Савету, а нису хапшени они које је Савет означио као кривце. Савет је сада веома дисциплинован. Потпуно се одвојио од своје историје и од начина рада, тражи неки другачији приступ. Изјавили су да неће више коментарисати случај да не би утицали на истрагу. Тиме су се до краја искључили и то је нешто што Верица никад не би урадила.“

Иван Златић није оптимиста да ће се ови случајеви икада решити.

„Садашња влада нема капацитет да се бори против корупције. Дошла је гарнитура људи која је потпуно уцењена својом прошлошћу из деведесетих и не сме много да врда, нема никакав преговарачки потенцијал са Бриселом, Вашингтоном или са било киме. То ће их увек пратити.“

www.vaseljenska.com/intervju/ivan-zlatic-privatizacija-u-srbiji-je-slavina-za-prljav-novac/

Одлука Приштине да и поред потписа са Београдом одлучи да не примени Меморандум о осигурању, постигнут у оквиру бриселских преговора, јесте први јавно прекршен потписан споразум, али свакако није једино „не“ које је Београд чуо од Албанаца са Космета у протеклих четврт века.

Од почетка преговора Београда и Приштине, кроз све споразуме, договоре и разговоре, Албанци са Косова нису пристали ни на један предлог Србије којим би се на било који начин потврдио суверенитет Србије над Косовом. Једино што Приштина и међународна заједница у преговорима дугим две деценије од Србије траже је признање независног Косова.

Рачунајући ове последње бриселске разговоре, Београд и Приштина званично су разговарали четири пута.

Ругова и Милошевић

У периоду од 1989. до 1994. у око 20 сусрета водили су се директни преговори делегација које су предводили Ибрахим Ругова и Слободан Милошевић. Ова етапа разговора прекинута је када је преговоре преузела Контакт група за СФРЈ и представници паравојне формације ОВК које су подржавали Американци.

Милошевић и Ругова били су близу договора да Косово добије широку аутономију, али да суверенитет Србије над овом покрајином остане. Ругова није могао да добије политичку подршку за ову платформу, а од тада преговори фактички прелазе у руке политичких лидера ОВК, то јест Хашима Тачија, док Ругова постаје само „део пакета“.

У тој позицији су почели први званични преговори Приштине и Београда у Рамбујеу, фебруара 1999. године, који су били изнуђени од Контакт групе. Делегације Србије и косовских Албанаца безуспешно су преговарале 17 дана. Крах конференције означио крај настојања да се косовска криза реши мирним путем. Споразум предочен Србији био је споразум којим је требало да се призна независно Косово. Споразум је потписан од стране албанске делегације, уз подршку америчке државне секретарке Медлин Олбрајт, која је на овим преговорима одиграла кључну улогу. Признала га је и Албанија.

Резултат српског одбијања је бомбардовање тадашње СР Југославије.

Ахтисаријев план

Нова етапа у преговорима са Приштином почела је 24. октобра 2005, кад је Савет безбедности одобрио почетак преговора о будућем статусу Косова, а за свог изасланика одабрао Мартија Ахтисарија. Преговори су трајали скоро две године, а годину дана после почетка преговора Контакт група је заузела став да не може бити повратка на стање пре 1999. године, нити поделе Косова. Тиме су у Бечу званично почели преговори под патронатом Ахтисарија, други директни преговори Београда и Приштине.

Теме су обе стране „преписале“ из Рамбујеа: Албанци прво прихватили, па одбацили договор о финансирању српских општина, њиховом међусобном и повезивању са властима у централној Србији, и децентрализацији покрајине.

Канцеларија специјалног изасланика УН Мартија Ахтисарија (УНОСЕК) само три месеца од почетка преговора сачинила је документ, такозвани „Ахтисаријев план“ на ком почива и независност Косова, а који је представљен званично 2007. године, када га је и одобрила Контакт група.

Ахтисаријев план предвиђао је надгледану незвисност Косова, при чему је за Косово предвиђено да има све атрибуте независне државе и приступ међународним организацијама. Приштина је овај план прихватила, а Скупштина Србије резолуцијом одбацила. Исто је урадио СБ УН, на инсистирање Русије.

Независност Косова

Овај преговарачки циклус припадао је влади Војсилава Коштунице. Одржано је 10 рунди састанака на високом нивоу, а почели су и званични разговори о статусу Косова. Српски тим је нудио широку аутономију Косова, а косовски званичници тражили су независност. Договор није постигнут.

Србија од СБ тражи и добија додатних 120 дана за нове преговоре о статусу, уз новог међународног посредника. СБ УН преговоре препушта Контакт групи, то јест тројци из ЕУ, САД и Русије. Нови преговарачи су септембра 2007. године, током првог састанка, добили од Приштне предлог уговора о добросуседским односима између Србије и Косова као независних држава, док је Београд понудио суштинску аутономију у оквиру граница Србије.

Србија је тада предложила да се будући статус Косова размотри по моделу Хонгконга са елементима везаним за положај Оландских острва у Финској, као и да се такво решење орочи на 20 година. Приштина и представници ЕУ и Америке су то одбили.

У новембру 2007. преговори су завршени без договора, а Приштина је одбацила могућност наставка преговора са Београдом и фебруара 2008. прогласила је независност.

Бриселски споразум

Нови преговори са Приштином иницирани су почетком 2013. године и резултирали су Бриселским споразумом. Приштина од Бриселског споразума није досад ништа применила, иако су овај споразум, за разлику од свих претходних, потисале обе стране.

Услови Приштине се до данас нису променили, а ни притисак ЕУ и Америке да Србија призна независност Косова, односно потпише споразум о доборосуседским односима.

www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/508352/Sva-pristinska-NE-Beogradu

„Из Кабинета председника Републике тражено је да Војска Југославије са

свог сајта на Интернету склони антиамеричке текстове и ставове.

Чинило се да је највећи проблем нове власти Закон о амнестији,

будући да су многи њени припадници избегли одбрану

 свог народа и државе током агресије НАТО

алијансе у пролеће 1999. године.“

(књига „Гушење истине“,[i] аутор – проф. др Светозар Радишић, пуковник)

Један од основних циљева НАТО савеза на војно-безбедносном плану у постпетооктобарској СР Југославији био је, не само драстично смањити бројно стање људства Војске и посебно тешку борбену технику у свим видовима и родовима, већ је кроз тзв. реорганизовање дестабилизовати и учинити дисфункционалном за неки будући евентуални одбрамбени отпор.

Поред наведеног, план је био да се војни врх изманипулише и стави у функцију изазивања озбиљне кризе у земљи у правцу стварања тзв. контролисаног или организованог хаоса.

Да видимо коначни епилог у 2001. и 2002.години и резултате наведених процеса кроз опис неколико ударних догађаја. Тако је једино могуће стећи стварну слику о ономе што се дешавало а што је до данас вешто сакривено од шире јавности. Ти примери се могу посматрати као својеврсни лакмус, као матрица по којој су се одвијали бројни други процеси. Јер, немогуће би било описати све оно што је представљало праву и дуготрајну ноћну мору – од блаћења Војске, преко скраћења служења војног рока, затим, увођења цивилног служења, амнестије за оне који су избегли војну обавезу, до праве медијске и сваке друге харанге, где су бројни уредници и новинари медијских гласила имали улогу ударне песнице наших дојучерашњих противника. Тако је и дан данас, част изузецима.

Уосталом, без припреме терена у периоду када је „врховно командовање“ било у надлежности господина Војислава Коштунице, велико је питање да ли би нам се на онакав начин и тако ефикасно догодили и оверили удружени подухват разбијања Војске чувени министри одбрана: Борис Тадић, Првослав Давинић, Зоран Станковић, Драган Шутановац. Све након тога скоро да није вредно пажње, зато што већ подуже о нама нескривено и пуним капацитетом брину НАТО партнери.

1.- Реорганизација Војске – гашење армија, најважнијих стратегијских групација и укидање српске војничке традиције.

Генерал-пуковник Небојша Павковић је на конференцији за новинаре 24.јуна 2002.године (којој је посвећен и трећи део овог серијала) обелоданио и следеће:

 „Уследила је Одлука да се крене на реорганизацију војске и да се прелазак са армијског на корпусни систем заврши за два месеца. Циљ је био да се укину армије, посебно Трећа армија, јер је представљала кост у грлу и Томићу и Булатовићу, вероватно и Коштуници и осталима.

Нико из оперативног дела Генералштаба није учествовао у томе. Злоупотребљен је Врховни савет одбране. Остали чланови нису усвајали пројекат реорганизације. То је био идејни пројекат. Ми смо требали на основу те одлуке да направимо пројекат, да га образложимо пред ВСО у проширеном саставу, да он буде усвојен на Врховном савету, да направимо динамички план и да се онда иде у реализацију.

Покушали смо да укажемо да у ситуацији кад смо требали да иновирамо војну доктрину, крећемо у реорганизацију за коју немамо пара на основу одлуке уског броја људи – Коштуница, Булатовић, и не знам кога још. Два месеца за укидање армија је одлука Булатовића, он је то мени више пута говорио..“

Како је реализација наведеног пројекта изгледала и текла у пракси, најбоље одсликава један специфичан догађај чији сам непосредни сведок. У мору сличних, скоро свакодневних, који су се одвијали великом брзином и турбо снагом.

Негде почетком јула 2001.године, када је увелико кренуо наведени удар (сећамо се из првог дела овог серијала чувеног састанка са врхом НАТО-а у Моровићу и усвојених закључака), генерал-потпуковник Владимир Лазаревић, командант 3.Армије је, у пратњи команданта Приштинског корпуса, генерал-мајора Младена Ћирковића, на основу одобрења начелника Генералштаба, примљен од стране председника државе у Палати федерације, како би покушао да га убеди да је наметнута реорганизација Војске погубан процес са несагледивим последицама, имајућу у виду политичко-безбедносне прилике у земљи и окружењу и посебно проблем КосМета.

Било је то вансеријско, темељно и право командантско реферисање (мањим делом сам учествовао у припреми реферата, а затим дуго чувао примерак намењен начелнику ГШ), којим је детаљно описана  ситуација на терену, стање борбене готовости у саставима 3.Армије, текући проблеми и друга важна питања. Генерал Лазаревић је, након тог дела, изнео сјајне предлоге и пројекцију како реорганизовати Војску (било је јасно да политичка врхушка неће одустати), али тако да састави стратегијско-оперативног нивоа преживе, како би се основне полуге система одбране сачувале уз мање редукције бројног стања људства, борбене и остале технике, као и пратећих садржаја.

На крају реферисања, знајући да је главна кост у грлу запада ратни кадар војске, да исти мора бити елиминисан, Лазаревић је искрено понудио председнику Коштуници (парафразирам генералове речи по сећању) „да га смени са дужности, да посмењује и остале ратне команданте, али да не дира армије и остале саставе, а са њима и славну српску одбрамбену традицију коју су стварале генерације и генерације“.

По повратку са наведеног састанка у Кабинет начелника ГШ, генерал Лазаревић је до детаља пренео како се одвијала наведена двочасовна сесија – очи у очи са председником и његовим „саветником за безбедност“ (то му је била званична дужност), господином Радетом Булатовићем.

Господин Коштуница је пажљиво слушао излагање, „конструктивно“ климао главом, правио гримасе и тикове којима је недвосмислено указивао да се слаже са излагањем Лазаревића, а након тога и са наступом команданта Приштинског корпуса.

Када је завршено реферисање и изношење предлога реорганизације, председник је у свом стилу изговорио у 15-так минута завршно слово, али тек онда када му је Раде Булатовић додао унапред припремљени документ на једном папиру А4 формата у виду подсетника. Куртоазно величајући присутне команданте, истакао је (парафразирам по сећању оно што сам слушао од генерала Лазаревића у реалном времену) да је реорганизација неминовност, да су се времена променила, да морамо пратити светске трендове, прилагодити се савременим процесима, регионалним и осталим иницијативама, на првом месту НАТО програму „Партнерство за мир“, уз наглашавање флоскула о модернизацији, опремању и унапређењу мање и ефикасније војске.

У преводу – хладнокрвно је и без трунке разумевања игнорисао а затим и одбацио предлоге и иницијативе пред присутним, за послове одбране и војске тотално некомпетентним (нестручним и неискусним) саветником, који дословно није изговорио ни једну реч током састанка. А и зашто би. Његов задатак је био да припреми и дода наведени „подсетник“. Да ли је тај папир припреман у Кабинету председника? Имамо одличне основе да закључимо да није, као и да претпоставимо одакле је доиста пристигао. Уосталом, године које су следиле говоре више од било којих речи и папира.

Епилог такозване реорганизације Војске, која је изведена по замисли и налозима НАТО стратега, био је брзопотезно и без усвајања нове Стратегије одбране и Војне доктрине (након чега би морао да се мења и Закон о одбрани), укидање легендарних стратегијских групација – Прве, Друге и Треће армије, као и стратегијских команди – састава: РВ и ПВО и Ратне морнарице.

Значи, укупан еквивалент пет армија са свим својим значајним капацитетима, снагама, борбеним и осталим средствима и инфраструктуром, као и стогодишњом традицијом и славним тековинама. Укључујући и ону, можда најважнију (уколико на тренутак занемаримо недостижно војевање у Првом светском рату) – супростављање агресији из 1999.године. Бољег и научнијег доказа за претходно изнесену претпоставку није могло бити.

Не само да су угашене команде армија, већ су нестале и бројне, самосталне и остале армијске јединице: артиљеријске, ПВО и инжињеријске бригаде, пукови везе, разни специјалистички центри, извиђачко-диверзантски батаљони (одреди), војнополицијске јединице, батаљони за електронско извиђање и противелектронска дејства, јединице АБХО, позадинске базе, али и бројне ратне јединице ранга бригада, пукова и војнотериторијалних одреда.

Такође су нестали и снажни, стручни и ускоспецијалистички, видовски и родовски као и остали органи конципирани према шест елемената „борбене готовости“, који карактеришу сваку озбиљну војску (а тога данас нема): (1) командовање, (2) оспособљеност, (3) организација и мобилизација, (4) безбедносно обезбеђење, (5) позадинско обезбеђење и (6) морал.

Зашто су биле важне армије – њихове команде и штабови и непосредно потчињени састави?

Зато што се радило о „малим генералштабовима“ и истовремено снажним борбеним саставима по дубини, преко којих је била обезбеђена покривеност целокупне територије земље и успешна одбрана, захваљујући многим факторима, од којих је територијални и оперативни развој врло бројних, како мирнодопских, тако и ратних јединица и борбених састава, био на првом месту.

Армије су биле потпуно самосталне стратегијске целине које су савршено одговарале нашој одбрамбеној концепцији, односно стратегији, организоване и формацијски подешене да у врло дугом периоду извршавају све задатке, како у миру, тако и у рату, осамостаљено, у најтежим могућим условима. Чак и у случају потпуног прекида свих веза са Врховном командом.

Располагале су значајним људским потенцијалом, логистичким и свим осталим ресурсима, мирнодопским и ратним резервама МТС, имале су надлежности и самосталност: у обуци, у организацијско-формацијским променама, мобилизацији, попуни јединица, у доношењу одлука, бројне надлежности на територији према цивилним органима и установама, затим у доношењу и измени борбених и осталих планова, директива и много тога другог.

Рецимо, команданти армија су располагали овлашћењима да, у посебним условима предвиђеним законом како у миру тако и у рату, наређују отварање државне границе у својој зони одговорности.

Армије су имале врло прецизне зоне одговорности у склопу тзв. територијалне (војишне) поделе земље (ратишта) и биле су дужне да обезбеде, на бази свакодневних, периодичних, годишњих и дугорочних процена, апсолутну заштиту сваког педља земље. Реализовале су наведене задатке како у миру тако и у рату (непосредној ратној опасности), адекватним мерама и поставком одбране према селектованим географским правцима, затим, према утврђеним стратешким (оперативним) тзв. гредама, природним и осталим објектима, издвојеним подручјима, десантним просторијима, рејонима и зонама. Све у складу са три основна принципа (постулата, правила): (1) циљ, снаге и начин ангажовања могућег агресора, (2) стање и достигнути ниво борбене готовости властитих снага и (3) значај додељене територије (неба, акваторије), објеката и свих могућих ресурса који се бране.

Наведене стратегијске групације су такве планове и задатке могле беспрекорно да извршавају зато што су имале тзв. довољност снага и средстава распоређених у властитој команди, на територији и посебно у корпусима, дивизијама и самосталним бригадама, пуковима, одредима и осталим, напред наведеним саставима, који су им били потчињени.

Основна вредност армија, како копнених тако и у друга два вида војске, налазила се у организацији самих команди: штабови са оперативним и деловима за обуку, родовским и обавештајним органима, затим организацијско-мобилизацијски, безбедносни, позадински и органи за морал, све то постављено у одељења, одсеке и самосталне целине. Био је то инзваредан и бројчано изузетно јак стручни потенцијал свих нивоа (генерали, официри, подофицири, цивилна лица, војници) који је, поред редовних задатака и обавеза, представљао и својеврсну резерву за замену људства и испомоћ потчињеним командама и саставима у случају губитака с једне, а са друге стране појачано, тзв. интервентно, појединачно или тимско ангажовање на процењеним или наметнутим тежиштима, како у миру, тако и (посебно) у рату.

Одлуком петооктобарског државног врха, и посебно председника СРЈ и његових саветника  (26.12.2001.), а на препоруку (налозима) НАТО стручњака, гашењем армија и преласком на тзв. корпусни систем, сломљена је кичма Војске, обесмишљена одбрана земље и уграђен својеврсни саморазарајући механизам за оно што ће уследити од 2003. године и надаље.

Како је у пракси изгледала нова организација која је ступила на снагу 01.марта 2002.године?

Ево једног симболичног примера који најбоље одсликава како се изазива плански, циљани и организовани хаос: начелник Генералштаба (Штаба Врховне команде) био је принуђен да сваког јутра телефоном прима извештаје о стању у јединицама, уместо од пет команданата армија као раније, то је сада било десет команданата корпуса (оперативни састави који су преживели први „реформски“ удар), затим од тројице начелника видовских сектора који су према новој организационој шеми добили импровизоване командне улоге (за корпусе и остале видовске и родовске самосталне јединице), па онда од команданата састава који су Генералштабу били на непосредној вези, и у коначном од осталих помоћника у самом Генералштабу, такође начелника сектора (организацијско-мобилизацијски, безбедносни, логистички, за морал и др.)

Небројено пута сам се налазио у прилици да присуствујем том својеврсном мучењу и исцрпљивању челног човека Војске, зато што се радило о вишесатним телефонским разговорима у којима су потчињени команданти и помоћници, хтели-не хтели, морали да подносе детаљне извештаје о стању у својим саставима. Њих око двадесет.

У све то не рачунам обавезе начелника ГШ у другом смеру: реферисање председнику државе, затим извештавање министра одбране, комуникација са разним институцијама Савезне владе као и републичких влада и бројних других државних органа и организација.

Да није било трагично, заиста би било смешно.

Потпуна парализа система на делу и компликована командна и свеукупна поставка, која није омогућавала ни у миру (о евентуалном рату нема сврхе писати) да систем функционише онако како је то било протеклих преко стотину година.

Једноставно, Генералштаб је био принуђен да преузме велику већину обавеза и задатака од команди угашених армија, а корпуси (и остали састави) нису били оспособљени у организацијском и формацијском (људском) потенцијалу, нити у ресурсима опскрбљени да замене најважнији стратегијски ниво у организацији и функционисању Војске и система одбране у целини, и да успешно извршавају новододељене задатке.

Да ли је државном врху на челу са председником (са све саветницима) било јасно шта чине и у којој мери ће ослабити систем и унети вишеструки организациони и сваки други хаос, посебно на пољу борбеног морала?

Наравно, све им је предочавано у небројено наврата. Упозоравани су да такви потези са собом носе озбиљне последице и неповратно угрожавају одбрану и безбедност земље

Упозорени су да нестаје једна сјајна и славна традиција и да се потире све оно што је мукотрпно стварано преко 150 година, у шта су били уграђени животи стотине хиљада изгинулих предака.

Како су реаговали у коначном? Онако како су поступали и са захтевима запада према налозима Хашког суда, када су, у годинама које ће следити, испоручивани хероји одбране Српства. Државници и генерали, осуђени на веће затворске казне него Хитлерови нацисти на Нирнбершком процесу.

Реаговали су тачно онако како им је налагано према прецизном плану дојучерашњих агресора.

Финални резултат „реорганизације“ Војске током 2001. и с почетка 2002.године:

– за око тридесет хиљада људи умањено бројно стање мирнодопске (од 105 на 77 хиљада) и за скоро двеста хиљада слабија ратна војска (са 445 на око 250 хиљада бораца).

– дезангажовано је на десетине тенкова, оклопних транспортера, на стотине артиљеријских и ракетних оруђа, бројни борбени и остали системи, електронска, радио, релејна, техничка, логистичка, разноврсна инжињеријска, АБХО и друга средства.

– финансијски трошкови смањења Војске енормни и неплански у износу од неколикио милијарди тадашњих динара и никада до краја нису израчунати.

Ипак, из визуре НАТО-а можда и најважнији резултат у том тренутку је био: у календарској 2002.години избрисано је додатних 32 генерала. Колико се сећам, осим једног (Стаменко Николић, начелник Сектора за ОМП) сви остали нису имали услове за пензионисање и највећи део њих се налазио у пуној животној и професионалној снази. Нова и тешка неправда. Прави злочин.

Међутим, ако се то упореди са „сечом“ из 2001.године када је очишћено 42 генерала, мора се признати да је та, 2002. година, била нешто „повољнија“ и мање „продуктивна“.

У вези са масовном елиминацијом генерала Павковић је изнео: „када се ради о кадровању у Војсци, ништа се није могло урадити да то није одобрио Раде Булатовић. …ја за њега знам. Они су одлучивали о судбини официра и генерала…“ и тиме решио све енегиме.

  1. Дестабилизовање и дезорганизовање војне службе безбедности као браника Војске

а) случај органа безбедности Приштинског корпуса 2001/02. године

Небојша Павковић је, потенцирајући овај случај као један од важнијих у процесу дестабилизовања и разбијања Војске, саопштио:

„Кулминација настаје са органима безбедности Приштинског корпуса. Генерал Томић имао је задатак да разбије Војску Југославије и да се обрачуна са ратним командантима, пре свега командантом Треће армије, генералом Владимиром Лазаревићем, са мном и ратним командантима који су били на Косову.“

Изреченом ваља додати појашњење – Аца Томић је био пример класичне злоупотребе и вештог манипулисања од стране „мајстора“ из сенке, Радета Булатовића (али и осталих саветника), који је користећи његову (Томићеву) наивност и друге особине, именованог довео у ситуацију да заиста својим потезима и деловањем индиректно разбија Војску. А да тога није био свестан, нити је такву намеру имао. Познајем га скоро 30 година и то могу одговорно да тврдим.

Затим је Павковић наставио:

„Покушава да заврбује органе безбедности Приштинског корпуса. То су проверени оперативци са високим искуством, екипа која је изнела терет 1998. и 1999. Уцењивани су да причају и критикују генерале Павковића, Лазаревића и остале команданте. Они су то одбили, а онда се праве сцене да наводно штампају летке који су усмерени против Коштунице. Врши се притисак на руководство штампарије у Чачку, чији ће људи касније дати другачију изјаву. У то се меша господин Раде Булатовић. Он има неограничена овлашћења председника, иако је саветник за безбедност, а не саветник за војску.“

Био је то вишемесечни, плански и координирани удар на Приштински корпус и то тако што су на тапет дошли припадници органа безбедности (а са њима и бројни припадници јединица војне полиције), предвођени пуковником Стеваном Ђуровићем, начелником Одсека безбедности. Сумануто и мимо сваке логике, у веома провидној режији, атаковање на прекаљени, вансеријски ратни и изнад свега професионални кадар службе, који се доказао не само у агресији, већ и током решавања терористичке оружане побуне тзв. ОВПБМ у периоду 2000/01.године.

Ево и епилога:

„Због таквог понашања, 50-так оперативаца Приштинског корпуса желе да напусте службу и траже хитну смену Томића. То раде и њихове колеге из војне полиције. Остављају беретке, не желе да раде. У интересу те јединице покушавамо да ситуацију разрешимо. Прихватамо објашњење начелника Управе безбедности, који без консултације са мном доноси одлуку и избацује двојицу оперативаца из службе. То аутоматски повлачи њихово померање са дужности. Опет настаје незадовољство међу тим органима.“

А ево и главног узрока који јасно указује у „ком грму је лежао зец“, односно под чијим окриљем је одиграна игра:

„Покушавамо да то решимо и бивамо блокирани од господина Коштунице, који забрањује да се спроведе законска истрага о томе шта се догодило у Приштинском корпусу. Председнику сам казао да нема разлога, ако генерал Томић располаже подацима и ако су ти људи криви, да се не спроведе увиђај, да се утврди њихова кривица и да се смире тензије у јединици. Добио сам наређење да то не може и да прекинем са тим. Ситуација у Приштинском корпусу ни данас није сређена.“

Био је то озбиљан (вероватно и пресудан) удар на ратни кадар и пре свега на његово јединство, стаменитост, непоколебљивост, борбени морал и, у коначном, на борбену готовост Приштинског корпуса и 3.Армије. Већ је истакнуто колики је био значај тих стратегијско-оперативних састава.

И, на крају, логична питања – да ли је било нормално и у складу са законима и правилима, на овакав начин командовати Војском? Коме је то било у интересу и ко је заиста стајао иза ове операције? Одговор – у реалном времену је било јасно да су инспиратори ове хајке субверзивни експерти НАТО, односно представници земаља чланица тог савеза акредитовани у престоници СР Југославије.

б) Случај Момчила Перишића, потпреседника Владе Републике Србије

Ово је, такође, био један од пресудних догађаја који ће битно пољуљати не само политичку сцену, већ значајно утицати на разваљивање како система војне безебедности, тако и Војске у целини. И то дословно.

Зашто?

Зато што се радило о школском примеру како се, с једне стране, изводи изванредна контраобавештајна акција -„оперативна обрада“, у односу на тако моћну службу као што је ЦИА, односно, у овом случају, најконкретније, ДИА (Војна обавештајна служба), а са друге стране (није никада званично доказано, али све претпоставке и искуствене процене на то указују), тзв. двострука игра, односно својеврсна „џокер“ операција или још приближније – hang out oперација, из репертоара тзв. асиметричног ратовања, односно специјалних акција.

Ако бисмо напред наведене фразе превели на српски језик, најприближније одређење би било „бацање и жртвовање мамаца“ (одавно је познато да западне службе овај метод често користе) ради остварења важнијих циљева, затим заваравање противника и скретање пажње, одвлачење од тежишта деловања и стварање услова за реализацију главног плана, како би се један такав случај искористио као директан повод за дестабилизацију политичке власти и земље у целини.

Ако се присетимо догађаја из тог периода на политичком небу СРЈ и Србије, мозаик се може сложити до краја. Циљ је од стране западних сила постигнут: свађе политичких такмаца, покушаји рушења владе, скупштинских већина, перманентна криза и потреси, потпуна нестабилност земље, једном речју организовани хаос, у коме се не зна ко, шта (и за кога) ради и чије интересе спроводи.

Посебан циљ, свакако у врху најважнијих, био је – „доказати“ свеколикој јавности и убедити је, да су службе безбедности, нарочито војна (па тако и Војска као таква), „отргнути“ из система, да „не постоји“ цивилна и демократска контрола, да је потребно исте „реформисати“ и деконструисати „заоставштину 90-тих“.

Мало ко се обазирао на дотадашњу законску регулативу и прописе којима је све било прецизирано. Толико, да је било немогуће да се систем служби отргне сам од себе. Требало је једноставно расправљати о појединачној одговорности оних који су извршили злоупотребе, кршили законе и прописе.

У случају Перишић радило се о неколицини лица, почев од председника СРЈ, преко његових саветника, до генерала Томића, који су без икакве потребе изазвали проблем и то на периферним питањима – опструкција начелника Генералштаба у завршној фази рада на случају. Значи, противзаконито елиминисање онога који је једини одговоран за реализацију. И „баражна ватра“ је кренула ка систему. Сви могући љубитељи „демократије“ су захтевали стављање служби под режим тзв. цивилне контроле. А то је у пракси значило – разбити контраобавештајну заштиту и Војске и државе.

Ко су у овом случају били „мамци“ у hang out операцији? Момчило Перишић и Џон Нејбор, као експоненти једне и друге стране. Дакле, да би се дошло до „мат позиције“ морали су у току „шаховске партије“ да се жртвују „ловци и топови“.

С тим у вези ваља нагласити оно што српској јавности није познато – случај Перишић није почео 2001.године, већ много раније, још 1996/97, и то на истом пољу. Уколико се присетимо његове смене са дужности начелника Генералштаба у касну јесен 1998.године, ствари постају јасније.

Следеће, „оперативна обрада“ која је у вези са тим вођена, није покренута 2001.године према Перишићу, увелико цивилу и потпредседнику Владе (што би свакако било незаконито), већ се у фокусу пажње органа безбедности налазио потпуковник Миодраг Секулић из Кабинета начелника Генералштаба, који је у континуитету, плански и организовано, одавао обимне и војне али и државне тајне (документа, снимљени материјали и друго).

Начелник Генералштаба ВЈ је тада (као и деценијама уназад) имао законска овлашћења да руководи војном службом безбедности (која му је била потчињена као и у свакој иоле нормалној војсци света због елемента б/г „безбедност“) и одобравао планове рада на случајевима и тзв. „комбиновану примену метода рада и средстава органа безбедности“ – оперативне акције, оперативне обраде, издвојени случајеви у превентивном раду и слично, али искључиво у односу на припаднике Војске.

Ево шта је о случају изјавио Павковић на конференцији за новинаре 24.јуна 2002.године:

„Онда долази случај Перишић. Одао сам признање служби безбедности… Око тог случаја десила се максимална злоупотреба службе. Имам поуздане доказе и изјаве да су лично Раде Булатовић и генерал Томић наређивали оперативцима на „случају Перишић“ да мене не извештавају о току операције, по цену да ће им глава отићи. Максимално су крили акцију.“

Потврђујем као сведок и непосредни учесник, све наводе Небојше Павковића, у целини. О томе сам изворно био информисан одмах након реализације случаја од стране тадашњег начелника органа безбедности у Кабинету начелника ГШ, пуковника Станише Павловића. Лично ми је пренео да је учествовао у акцији пресецања обавештајне делатности (као онај који је био „носилац рада на оперативној обради“) у ад-хок Тиму који је предводио Аца Томић заједно са Радетом Булатовићем. Било му је забрањено више сати да се јавља начелнику Генералштаба, иако је он лично био задужен за његову и безбедност Кабинета НГШ. Свим члановима Тима су одузети мобилини телефони и онемогућено да комуницирају са било киме, све до завршетка акције.

У вези са тим Павковић је појаснио:

„Ја сам за акцију знао док се није дошло у фазу да се изврши пресецање непријатељске делатности. По Правилу службе ја сам требао да одобрим План и да будем свакодневно извештаван. То није урађено, акција је спроведена, случај се десио, истрага ће показати о чему се ту ради, али је прекршена субординација. Генерал Томић требало је да ме информише о томе.“

Управо због наведеног (због неизвештавања) је и избио проблем. Тврдим да је то било организовано и плански управо према налозима супротне стране. Кад су већ морали да жртвују пионе (а биће да је жртва од старта пројектована као део кризног сценарија), онда је епилог требао да буде такав да изазове напред наведене озбиљне и несагледиве последице по стабилност државе, по Војску и у односу на службе безбедности. Бољи повод се није могао наћи – лишавају се слободе дипломатски представник најмоћније силе света и потпреседник Владе Србије, која о томе није обавештена правовремено и на адекватан начин, а потпуно је скрајнут онај који сноси највећу одговорност – начелник Генералштаба ВЈ.

Аца Томић ће неколико година касније у интервју „Вечерњим новостима“ [ii] (30.мај 2004.године) и сам потврдити све оно што је Павковић износио, а што је произвело штету и довело до тога да се случај окрене натрашке – уместо да се деле признања о сјајно и високопрофесионално пресеченој шпијунској делатности, расправљало се о форми, сировости и неизвештавању оних који су морали сазнати пре него јавност, и то из медија. Ево дела интервјуа генерала Томића који то најбоље одсликава и потврђује напред наведену оцену:

„…Постоји одобрење за предузимање оперативних мера које је Павковић потписао. Знао је чак и детаље. Знао је и више него што је требало. Додуше, кад сам схватио да Павковића не треба информисати, преко прописаног, мало сам то био „прикочио“. Чак сам му говорио „од онога нема ништа“, и да нас је „неко провалио“. Све само зато да бих могао да одрадим посао до краја и како ваља… „

А ево и ко је покривао противзаконите радње и како се одвијао формално најмање битан сегмент „оперативне обраде“, који је проузроковао унижавање Војске у целини и непотребно компликовање потпуно јасне ситуације. У вези са тим Павковић је изнео:

„То сам указивао председнику Коштуници. Замерено ми је зашто нисам признао да сам знао за све што се догађало. Ја сам знао да се акција води, знао сам да је уплетен Перишић, известио о томе Коштуницу, он је требало да извести остале државне органе. Због чега то није урађено објашњење треба да дају Коштуница, Ацо Томић и Раде Булатовић.

Постоје докази да је, док је текла акција Перишић, у Управи безбедности са Томићем био Булатовић. То се покушава сакрити, али постоје очевици и докази. Од тада Ацо Томић као да није у Генералштабу… покренуо сам кривичну пријаву против Томића. Вероватно је то дошло до Коштунице и онда је уследио хитни захтев за моју смену.“

  1. Командовање Војском од стране председника СР Југославије и његових саветника- примери

Било је веома занимљиво тих година службовати у врху Војске. Ми који смо се налазили у непосредној близини начелника Генералштаба и силом прилика били укључени у бројна дешавања, свега смо нагледали и чудом чудили. Било је ту свакаквих „бисера“, превише удараца, негативне енергије, предрасуда, али изнад свега намере да се систем баци на колена.

Нисам сигуран да ли ће бити претеривање, али морам изнети једну личну импресију – било нам је теже и мучније него у рату, у директној оружаној агресији НАТО-а на нашу земљу.

Тада смо знали против кога се боримо и шта бранимо. У миру, у периоду о коме пишем, једноставно, јурили смо „вештице“ и бранили се од подмуклих, ничим изазваних удараца који су имали за циљ – дезавуисати све оно што је стварано више од век ипо.

У вези са тим, неколико примера према сведочењу смењеног начелника Генералштаба, изванредно одсликавају атмосферу у којој је Војска функционисала:

„Такве ствари и немогућност председника Коштунице да било који проблем у Војсци Југославије реши су га дистанцирали од Војске. Није обилазио ниједну јединицу, није се појављивао нигде. Командовао је војском преко начелника Војног кабинета издавањем ставова. Када треба нешто да нареди, начелник Војног кабинета напише „став је председника, тај и тај“, а не да председник изда наређење.“

Или још оригиналније и убедљивије:

„Дозволио је, а ми смо били против тога, да на састанку где се образлагала основна замисао за употребу војске, пошто смо прешли на корпусну организацију, присуствује Раде Булатовић и да слуша податке који су означени као државна тајна. …Више пута сам на то указивао. Нисмо могли да пробијемо штит око председника. Контакт са њим био је онемогућен … Све што сам отворено указивао председнику вратило се као бумеранг. „

А онда је у том делу ванредне конфернеције уследио „шлаг на торту“:

„Ово што је данас председник урадио је незаконито. Незаконито јер је најпре покушао да ме смени. Да би ме сменио требао је да има аргументе. Један од аргумената, наводно је тај што то тражи запад. Када одлука није донета на ВСО, онда је направио указ о пензионисању, позвао ме и саопштио да је рок да предам дужност сутра. Постоји законски рок у коме треба предати дужност. Рекао сам му да је то незаконито и да нећу прихватити.

„Када ме је сменио на овакав начин сигурно су постојали неки дубоки интереси. Због чега се одлучио да то тако уради, који су то интереси, видећемо.“

Уколико ме сећање не вара након толико година, Павковић је смењен на 7. седници ВСО од почетка те године. Негде након 6. седнице, када је било евидентно шта смера председник (не само око смене, већ и на осталим пољима), у помоћ Војсци је притекао блаженопочивши патријарх Павле, лично. Остало ми је урезано у памћење када је нама неколицини присутних једне јунске ноћи, Павковић пренео да Коштуница није прихватио чак ни молбе патријарха. Стојим иза ових речи под пуном одговорношћу. Као што није прихватио савете (и убеђивања) неколицине врсних српских интелектуалаца, са којима је био у врло блиским пријатељским односима деценијама уназад.

„Председник Коштуница је данас на дневни ред ставио кадровске промене у ВЈ, а није тражио од Генералштаба да припреми материјал за ту тачку дневног реда. Када сам поставио то питање, речено је – имамо ми све податке. Значи, подаци о војсци добијају се са неке друге стране. Ја сам због тога био љут и жестоко сам реаговао на седници ВСО.“

Одлично се сећам доласка Павковића по завршетку седнице ВСО на којој је противзаконито смењен. Дочекао сам га у Кабинету НГШ и тада ми је врло детаљно пренео ток исте, износећи да је председник Коштуница приликом образлагања потеза који је самостално и неочекивано повукао, члановима највишег државног тела потенцирао да му је „наложено од стране Американаца“ да то мора да уради. Такав став их је буквално изиритирао, толико, да нису желели да чују за смену, због чега се нису сагласили нити донели одлуку.

Толико о легалности, правди, патриотизму, борби за Српство, уз пословичну необавештеност.

И на крају, мало о конструктивној „сујети“ и планском таласању од стране председника државе, што је максимално експлоатисано од свих битних фактора. Поготову од оних из НАТО-а :

„Тачно, приближио сам се премијеру Србије, и председнику Републике Црне Горе. Коштуници сам рекао да сам ја начелник Генералштаба, а не његов начелник. Ми из војске смо уз легално изабране органе власти. Због чега ја не бих могао да сарађујем са Ђинђићем и Владом Србије када они највише издвајају за финансирање Војске? Та прича да сам се приближио Ђинђићу, то је био покушај свих тих који су то пласирали да мене и војску увуку у политичке игре.“

Због чега је председник државе морао да изводи бројне вратоломије и да тако удара на Војску?

Одговор се налази у одлукама тадашње Савезне владе. Прво, одлука од 25.априла 2002.године када је усвојена Информација о приступању програму „Партнерство за мир“ у вези са чим је, у саопштењу, истакнуто:

„Влада је задужила савезно Министарство иностраних послова и савезно Министарство одбране, као надлежне ресоре, да координирају процедуру приступања СРЈ програму ПзМ. Министар спољних послова, Горан Свилановић, упутио је 29.априла писмо генералном секретару НАТО, лорду Робертсону. У писму га је обавестио о одлуци коју је Савезна влада СРЈ донела о томе да започне процедуру за приступање ПзМ, што је он поздравио.“ [iii]

Након тога, када су значајно прочишћени редови Војске од ратних кадрова, чије је мало финале била смена и пензионисање Небојше Павковића и тако отклоњена последња права препрека, Влада СРЈ 22.августа[iv] те исте године усваја Информацију о успостављању Интересорне групе за координацију припремних активности за приступање СР Југославије програму „Партнерство за мир“, у коју су ушли представници надлежних савезних министарстава и органа Србије и Црне Горе.

„Група је имала обавезу да изврши све неопходне припреме за приступање наведеном програму, као и да сарађује са експертима НАТО чији је задатак био да процене спремност СРЈ за то да постане пуноправни члан овог Програма“.

Дословно баш тако – са експертима НАТО-а.

Уместо закључка

Војском Југославије (и системом одбране у целини) тога доба, поред домаћих државника, интензивно су се (и заједничким снагама) бавили важни инострани фактори. Било су врло бројни и заинтересовани за процес „рационализације и реорганизације“ оружане силе, трудећи се да „помажу“ нашој младој „демократији“. Толико да су скоро дневно били присутни и обитавали по разноразним државним и осталим кабинетима нудећи услуге и делећи савете.

Тешко их је све побројати, посебно што ће се од 2003.године прогресивно „умножавати“, међутим, нека имена, за тај први и преломни период, заслужују посебну пажњу:

– господин Ентони Монктон, незванични резидент британског „Secret Intelligence Servicа“ у Београду („официр за везу“ како су га јавно крстили шефови тадашње БИА и МУП-а, али тек онда када се вратио у В.Британију), затим господин Дејвид Блек и господин Џон Дејвид Нејбор из америчких служби, амбасадор САД њ.е. Вилијем Монтгомери, његов помоћник, господин Берт Браун;

– господин Питер Фејт[v], у то време специјални изасланик генералног секретара НАТО Џорџа Робертсона за регион, као и господин Шон Саливен[vi], још „специјалнији“ представник који је формирао (не)званични „Биро НАТО-а у СР Југославији“, што је вешто било скривано и што је непознато српској јавности до данас;

– и можда и најважније име, човек који је ведрио и облачио не само иза завесе, већ и јавно по медијима, господин Џејмс Лајон[vii], високи службеник ЦИА, шеф надалеко познате и чувене „Међународне кризне групе“ (МКГ), формално НВО, којој је увек и унапред, по правилу, био познат сценарио догађања у СР Југославији, Србији, на КосМету и даље широм Балкана.

Да ли зато што су баш они кројили и филигрански водили компликовани кризни сценарио?

Не заборавимо, у вези са тим, пројекат-стратегију под називом „Изазивање и управљање кризама“ (правила америчког Пентагона: ФЦ 100-20 и ФМ 100-5). Зар нисмо од петог октобра у перманентној, вишеструкој кризи која је последњих година попримила катаклизмичне размере?

Они су нам тај појам и усадили у свакодневицу, са њим смо се саживели, а у војним школама и на бројним научним институтима се то градиво, веровали или не, изучава, али не из контра угла како смо то деценијама радили, већ на америчкој платформи у целини.

Ако су негде квалитетно испробали и научно верификовали наведену стратегију, онда су то учинили управо над нама, на овим српским просторима и балканској ветрометини.

УПУТНИЦЕ

[i] коментар аутора посвећен „12 конференцији за новинаре Портпарола ВЈ“ одржане 13.02.2001.године.

 – „Гушење истине“, издавач: „Пан-Пласт”, Београд, 2009.година.

[ii] генерал Ацо Томић у интервјуу за лист „Новости“ 30.маја 2004.године: www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:158358-Montgomeri-Svaka-269ast-1

[iii] reforma.bezbednost.org/25-april-2002/#sthash.pTH5NFts.dpuf

[iv] reforma.bezbednost.org/22-avgust-2002/#sthash.qtypkQHi.dpuf

[v] www.vidovdan.org/arhiva/article2485.html

[vi] www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=1246,

[vii] www.glasamerike.net/content/a-34-2005-04-08-voa6-86838167/743140.html

 www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=306&cl=04