недеља, јануар 21, 2018

Тагови Вести таговане са "ВРС"

ВРС

Југославија се распала под снажним утицајем Запада уз непрекидно управљање кризом и непосредно учешће у ратовима унутар бивших социјалистичких република, користећи историјске противречности и националне и политичке екстремисте. Муслиманско политичко руководство у Босни и Херцеговини је, уз помоћ Немачке, Велике Британије, Турске и САД настојало да успостави унитарну државу, узурпирајући вољу и право српског народа да одлучује о својој судбини и државноправном статусу.

Од самог почетка грађанског рата у БиХ пристрасно се деловало према зараћеним странама, а кроз медијски рат српска страна је константно окривљивана за све страхоте и злочине. Многи од тих злочина су медијски експлоатисани, „монтирани“ и нанели су огромну штету српским националним интересима. У креирању такве медијске слике учествовале су поједине обавештајне службе Запада и медији водећих држава НАТО и тадашње Европске заједнице, а после и Европске уније.

Да би се разумео контекст догађаја у Сребреници из јула 1995. године неопходно је имати у виду историјске чињенице да су Муслимани претходно били непосредни учесници злочина у Подрињу над Србима у двадесетом веку, и то кроз три српска егзодуса (1914., 1941-1945. и 1991-1995). Покољ и страдање у Старом Броду и селу Милошевићи, у околини Вишеграда, трајало је од 22. марта до маја 1942. године, када је убијено око 6.150 цивила од стране усташких формација НДХ. Тек након шест и по деценија, због комунистичке забране, стекли су се услови да се изради спомен обележје. Највећи и најмасовнији покољ над Србима усташе су у Старом Броду починиле на православни празник Младенце, 22. марта 1942. године, али је овај погром трајао све до почетка маја месеца!

Спирала злочина између Срба и Муслимана у Подрињу, покренута је знатно раније, посебно у Другом светском рату. Када се узму у обзир ове чињенице и злочини муслиманских снага у Подрињу од 1992. до 1995. године, онда се може сагледати историјски контекст мржње и освете. Оно што се десило у јулу 1995. године је злочин који је настао као последица смишљеног деловања појединих обавештајних служби НАТО, које су одлично познавале историјски контекст спирале злочина у Подрињу и то искористиле и умешно водиле зараћене стране, ВРС и А БиХ, као и њихове политичке елите, које су им командовале.

Мржња из тих времена постала је латентна константа међунационалних односа и неповерења Срба и Муслимана у Подрињу. Многа села у Подрињу су затрта и уништена. Веома је индикативан податак о селу Зедањско у општини Сребреница. То село је у време Другог светског рата имало подједнак број Муслимана и Срба. У рату су Муслимани у усташким јединицама из тог села и најближе околине побили сво српско становништво. Од тада је то село било насељено искључиво Муслиманима али је земљиште и даље вођено као катастарско власништво побијених Срба. Таквих села је у БиХ било веома много и то је суштина геноцида НДХ над Србима, западно од Дрине по методу убијања, клања, бацања у јаме и најмонструознијих начина смрти. Убијано је све што се креће па и деца у колевци. Такав пример јесте село Придворица у Херцеговини, где су за Божић 1942. убијени сви житељи тог села изузев четверо деце који ту нису били него ван села, код својих рођака.

Придворица јесте нажлост пример монструозних злочина који су чињени према српском народу. Међу убијеним нашло се и 19 деце млађе од 10 година и пуно трудница које су запаљене у шталама са осталим становницима села. То је злочин који према свирепости превазилази људски ум. И зато се може рећи, из људских и моралних разлога, да је Придворица далеко већи и неупоредив злочин са Сребреницом.

Muslimanske-jedinic-

У Сребреници није убијено ни једно дете ни један старац, жена, трудница. Да су се предали не би страдали ни војници 28.дивизије А БиХ. Жалосно је да Срби до данас нису на адекватан и достојан начин обележили то страдање у Придворици. Постоје назнаке да ће се то десити и изградити спомен обележје Придворица. То треба урадити јер је истина лековита за будућност и односе народа у БиХ.

На основу Резолуције Савета безбедности постигнут је Споразум између страна у сукобу, о претварању Сребренице у „заштићену зону“. Тај Споразум су 8. маја 1993. године потписали генерал Ратко Младић и генерал Сефер Халиловић, уз посредовање и сагласност генерала Мориона. Споразум није испоштован од муслиманске војске А БиХ ни у једној тачки. Муслимани нису војску разоружали у демилитаризованој зони нити су оружје ставили под контролу УНПРОФОР-а. У том смислу демилитаризација се изгледа односила искључиво на Војску Републике Српске (ВРС) на том подручју. Заштићена зона је служила као база муслиманским снагама, да из ње убацују диверзантско-терористичке групе, да нападају српске војне и цивилне објекте, врше злочине и безбедно се враћају под окриље УНПРОФОР-а.

Операција ВРС „Криваја 95“ се може оквалификовати као операција малог обухвата, изведена на ограниченом простору, са снагама тактичког нивоа, еквивалента четири ојачана батаљона. Била је то операција са крајње ограниченим циљем. Укупно бројно стање 28. дивизије А БиХ до почетка операције износило је око 10.200 људи. Вероватно је око 70 одсто било под оружјем, а остали део до пуног бројног стања били су на списку војних обвезника и припадника бригада и самосталних батаљона те дивизије. С обзиром на укупно стање у енклави, сасвим је реално закључити да их је могло бити наоружано око 7 до 7.500 људи. Цело време рата снаге у Сребреници биле су снабдеване ваздушним путем од стране А БиХ и појединих држава Запада.

Главни штаб ВРС и команда Дринског Корпуса нису могли очекивати да из једне ограничене војне операције наступе тако тешке последице, као што су одлазак становништва у базу УН у Поточаре и одбијање 28. дивизије А БиХ да положи оружје и да се одлучи на пробој ка Тузли. Ни последице које су наступиле из тих новонасталих околности – исељавање цивила и страдање у пробоју, масовно заробљавање, као и погубљење заробљених, нису биле предвидљиве у време када је планирана и извођена операција. Зато је тврдња да је „Криваја 95“ била унапред планирана, као масовни и систематски напад на Заштићену зону УН, са циљем да се трајно исели цивилно становништво и заробе и погубе војно способни мушкарци нетачна. То се може видети и по односу снага које су учествовале у операцији, а и по многим другим изјавама становништва из Сребренице, као и по изјавама полицијских и војних руководилаца 28. дивизије А БиХ и локалних власти.

Снаге 28. дивизије су слабо браниле Сребреницу. Од њих то вероватно није ни очекивала њихова претпостављена Команда 2. Корпуса, а ни ГШ А БиХ, јер је стање у граду криминализовано. Харале су локалне банде у граду и околини, а обавештајне службе водећих држава Запада су искористиле то стање да непосредно управљају одлукама муслиманских руководилаца. Доказ за то је Одлука да се само на три месеца пре операције из Сребренице извуче командант дивизије Насер Орић са још двадесетак својих официра и упути на обуку у Тузлу. Такође, претпостављене команде нису предузеле адекватне мере да, у војном смислу, олакшају стање дивизије и да подрже њену одбрану, а после пада Сребренице да подрже пробој колоне. Поред респективних војних снага и великог бројног стања 28. дивизије А БиХ, треба имати у виду да су те снаге биле у знатној мери препуштене саме себи, без адекватне моралне и политичке подршке од централних муслиманских власти из Сарајева. Међу борцима и народом су кружиле гласине да ће Сребреница и Жепа бити предате ВРС, те да и не постоји потреба за неким упорним и дуготрајним отпором и борбом. Тим гласинама је доприносио криминал, хаос, безвлашће и сукоби између политичких, војних и полицијских руководилаца у Сребреници.

Веома битно је уочити да су након 11.7.1995. године у поподневним часовима, када су јединице Дринског Корпуса (ДК) ушле у Сребреницу, настале невоље и несрећа због одбијања снаге 28. дивизије А БиХ да положе оружје и прихвате статус ратних заробљеника. Команда 28. дивизије и команданти бригада те дивизије одлучили су се на пробој из окружења, вероватно уз знање и одобрење команде 2.К и ГШ А БиХ. Основано је претпоставити да је такав однос сугерисан и од стране муслиманског политичког руководства у Сарајеву. Први и најчешће најаутентичнији извештаји муслиманских и страних извора говоре да се у Поточарима окупило око 20.000 цивила, а да се у колони за пробој ка Тузли налазило око 12.000 бораца и војних обвезника. Муслиманска тајна служба из Тузле известила је 17.07.1995. године да се претходног дана, 16.07.1995. године до „слободне територије“ пробило 10.000 бораца 28. дивизије, и да се сумња да их је још неколико хиљада у просторима између Сребренице и Тузле. Тешко је утврдити тачан однос наоружаних и ненаоружаних људи у колони која је кренула у пробој у току ноћи 12.7.1995. године. Та колона је кренула у пробој из окружења у неколико делова. Правац пробоја је био Јаглићи – Буљин – Побуће – Церска – Снагово – Црни Врх – Крижевићи – Баљковица – Незук. Дрински корпус ВРС је делом снага постављао заседе на правцу пробоја. Те заседе су биле често слабе, тако да су имале велике губитке у људству и техници.

Већина истраживача данас полемише само око доказивања или оповргавања укупног броја припадника 28. дивизије А БиХ, који су изгубили животе у току и након операције за Сребреницу. Ради истине и правде веома је битно да се зна колики је број страдао у борби са јединицама Дринског корпуса, а колико је заробљено и накнадно стрељано. Према различитим подацима о броју заробљених и стрељаних може се говорити о томе да подаци са којима излази муслиманска страна у јавност нису тачни, те да су политички и медијски инструисани у функцији сатанизације српског народа и стварања лажне представе „да се ради о геноциду“. Данас је свим објективним истраживачима у свету јасно да у Сребреници није било геноцида јер нису убијани цивили, деца, жене, старци и нејач, него углавном војници који су били припадници 28. дивизије А БиХ, јер су одбили да предају оружје и кренули у пробој.

Извесно је да је, до пробоја 16. и 17. јула 1995. године код Незука и до изласка на територију под муслиманском контролом, страдало у борби доста припадника 28. дивизије А БиХ. Један део те колоне је страдао и у сусретним међусобним борбама појединачних група, о чему постоје сведочења припадника 28. дивизије А БиХ. Дакле, није се радило о цивилној колони, како се то у пропаганди и медијској кампањи често истицало, већ о првенствено војној колони која је разбијала и убијала све што се нашло на њеном путу.

Поштујући све жртве ради истине потребно је доћи до објективних информација о броју погинулих и броју стрељаних војника 28.дивизије А БиХ. Само истина може бити основа помирења и суживота два ентитета у БиХ. Лажне информације и на њима утврђене пресуде могу само бити извор даљег неповерења у будућности.

Исељавање цивилног становништва из Сребренице на територију под контролом А БиХ није било насилно и то није била одлука ГШ ВРС, већ избор становништва и одлука УНПРОФОР-а. ВРС је све чинила да се заштити цивилно становништво и да му се помогне да се организовано превезе до територија под контролом муслиманских снага. Овакав закључак се стиче на основу више чињеница, а посебно: захтев Председништва општине Сребреница од 09.07.1995. године и став команданта Холандског батаљона УНПРОФОР-а исказан према генералу Младићу изнесен на састанку у Братунцу 11.07.1995. године.

Тек је након састанка са представницима УНПРОФОР-а, где је изнет предлог да становништво треба иселити на безбедну територију, покренута активност за прикупљање превозних средстава неопходних за транспорт цивила. Пре тог догађаја нема никаквих информација о постојању икакве намере, нити плана за исељавање цивилног становништва из Сребренице. Код становништва је сигурно постојао страх од присуства ВРС, јер су у претходним годинама почињени бројни злочини над Србима у Подрињу за које су Муслимани у Сребреници чули – а у многима и учествовали – и бојали су се освете. Један већи део обичног народа у Сребреници није одобравао такве злочине над Србима, на подручју Братунца и Кравице, али није могао нити смео да се супротставља појединим криминалним и разулареним бандама и њиховим вођама.

Због претходних злочина које су починили над српским народом и јединицама ВРС у Подрињу, један део припадника, команданата, командира и бораца 28. дивизија А БиХ није хтео да положи оружје и донео је одлуку да се пробије из окружења, преко зоне одговорности Дринског корпуса. Та непромишљена одлука вероватно је сугерисана и од центара моћи који су изазивали и провоцирали напад снага ВРС сталним чињењем злочина, у окружењу енклаве.

Након почињених злочина над заробљеним припадницима 28. дивизије А БиХ, муслиманско руководство у Сарајеву тежило је да у међународној јавности искомпромитује одбрамбени карактер и циљеве борбе српског народа. Чак и данас представници многих политичких странака из редова Муслимана своју стратегију унитаризације БиХ и укидања Републике Српске и њених надлежности заснивају на „геноцидном карактеру борбе српског народа“, покушавајући на тај начин да у свету Републику Српску прикажу као „геноцидну творевину“. Такав приступ јесте политичка злоупотреба злочина који је изазван и осмишљен ради медијске припреме тзв. међународне заједнице и јавности да прихвати последице предузимања операција Хрватске војске, АРБиХ и ХВО, уз ваздухопловну, обавештајну и логистичку подршку НАТО, у којима је извршено етничко чишћење и злочини на простору Републике Српске Крајине у Хрватској, као и у западном делу Републике Српске у БиХ, када је убијено око 2.300 војника и цивила и прогнано из својих домова преко 250.000 људи. Ти злочини нису се чули нити видели у међународној јавности јер је операција у Сребреници била у суштини параван за наставак геноцида над српским народом у Хрватској и БиХ који је започет у усташкој ХДХ, а настављен у завршним операцијама у грађанском рату 1995. године.

Неразумне и нецелисходне одлуке комадног кадра 28. дивизије А БиХ нису последица њихове аутономности деловања, него погрешних инструкција које су добијали од 2. К и ГШ А БиХ. Такве погрешне инструкције су израз намере и злоупотребе страдања у функцији остварења политичких циљева борбе муслиманског народа у БиХ, ради придобијања симпатија и политичке подршке утицајних држава међународне заједнице. Стога, иако се, на пример, данас зна истина о злочину на Маркалама, да га је испланирала и починила специјална јединица БиХ, нико у свету о њој не говори, иако су многи команданти ВРС осуђени у Хагу због тог злочина.

Одлуку о исељавању становништва донело је муслиманско политичко и војно руководство, вероватно у сарадњи са централним властима у Сарајеву и са снагама УН. ВРС је подржала реализацију донете одлуке о пресељењу цивилног становништва, извршила је договорено, уз пратеће инциденте који се у таквим околностима тешко могу избећи. Оправданост ове операције је неспорна када се има у виду да је механизам УН донео одлуку да затражи дозволу и помоћ ВРС у евакуацији становништва, која је предвиђена и домаћим ратним законодавством.

У том смислу треба имати на уму више пута поновљене тврдње шефа полиције у Сребреници Хакије Мехољића, да је Изетбеговић био спреман на страдање до 5.000 становника Сребенице, да би се изазвала војна интервенција НАТО. „Опортунистичка убиства“ у Поточарима не могу се оквалификовати као планирано провођење ликвидација, него као предвидива последица самог поступка масовног сусрета припадника две народне војске у којима су појединци били жељни освете, чак су се међусобно и познавали. Није одржива теза да је издвајање било планирано и изведено ради ликвидације, јер нема доказа да је у то време ико одлучио, па чак и знао да ће се ликвидације десити. Као врхунски професионалац и командант генерал Младић је вероватно био свестан да ће муслиманске снаге покушај пробоја преко гудура и врлети одвести у руке појединих група осветника и криминалних група, које су деловале мимо линије командовања, уз подршку појединих старешина Војске Републике Српске, Полиције и Службе безбедности, али и припадника страних служби. Такав њихов појединачан однос на тактичком нивоу командовања, након операције, није морално а ни оправдано довести у контекст надлежности генерала Ратка Младића. Свака одговорност у рату треба да буде индивидуална, лична.

Мехољић је агенцији Срна изјавио да му је приликом повлачења у колони пришао Хамдија Фејзић, актуелни потпредседник Скупштине општине Сребреница и рекао му да се чува јер је на списку за ликвидацију. „Питао сам га – од кога да се чувам? А он је одговорио: Довољно сам ти рекао“, прича Мехољић и наводи да је када је сазнао за ту опасност почео да „игра своју игру“. „Одвојио сам се од колоне која се већ више пута прекидала у општем расулу и када сам стигао на територију под контролом Армије БиХ, прикрио сам се неколико сати и нисам одмах изашао из шуме иако су ме поименично дозивали, што значи да је неко пратио и тачно знао да сам био у тој групи“, испричао је Мехољић. Он објашњава да није био члан Странке демократске акције (СДА), односно да је са њеним лидерима био у сукобу и да до данас није сазнао да ли су заиста они правили спискове за ликвидацију. „Убрзо сам у Тузли „проговорио“ за медије и испричао шта се све дешавало у Сребреници, а то сам учинио да бих сачувао себе.

Он се присећа да се колона која је кренула од Сребренице више пута прекидала, групе су се одвајале, многи су остајали због исцрпљености, рањеници нису могли издржати пешачење и долазило је до нервних растројстава и самоубистава, као и враћања појединаца и групица назад према Сребреници ради хране. „У таквом стању беспомоћности и напуштености људи су свашта радили – убијали су се бомбама и на друге начине, очеви су остављали лакше рањене синове, јер их нису могли носити и свако је у том расулу мислио како да сачува властити живот“, присећа се Мехољић. Он, као и Ибран Мустафић, окривљује Алију Изетбеговића и СДА за, како каже, „издају Сребренице“ и понавља оно што је давно изнео у јавност – да је Изетбеговић делегацији из Сребренице током рата у Сарајеву рекао да треба жртвовати око 5.000 људи да Срби уђу у Сребреницу, па да се изазове међународна интервенција и бомбардовање Републике Српске. Истиче да је бошњачки ратни политички и војни врх омогућио Насеру Орићу излазак из Сребренице неколико месеци пре њеног пада, што је, како каже, био знак да је „Сребреница жртвована“.

Алија Изетбеговић је у сарадњи са Клинтоновом администрацијом и појединим обавештајним службама Запада пристао на „сценарио масовног злочина у Сребереници“, који би се прогласио за „геноцид“ и искористио за војну интервенцију НАТО и остваривање политичких циљева екстремног муслиманског руководства у БиХ. И данас се на сличан начин и са застарелом мантром и медијском пропагандом ритуално и поново масовним сценама окупљања народа на годишњицу страдања припадника 28. дивизије А БиХ, медијски и политички злоупотребљава бол породица које су изгубиле своје најмилије у Сребреници и у току пробоја ка Тузли.

9
Спомен подручје у Поточарима

Данас је и у свету јасно да цивилно становништво није насилно протерано, да није убијана нејач, жене, деца, стари, него искључиво војници 28. дивизије А БиХ и резервисти, односно војно способни мушкарци у колони.

Уважавајући историјске чињенице, може се закључити да је злочин у Сребреници део страдања народа у грађански рат у БиХ, који је у својој основи био братоубилачки рат. Мржњу и злочин донела је и инструментализовала усташка власт тзв. НДХ а таква матрица деловања муслиманске политичке власти у грађанском рату у БиХ настављена је на исти начин као у Другом светском рату.

Срби и Муслимани треба да опросте једни другима и зауставе спиралу злочина. То је обавеза и дуг према потомству. Кренуло се лошим путем јер се од Срба исламске вероисповести (Муслимана), под утицајем спољних ментора направила нова нација, Бошњаци, која се у политичком и војном смислу гура у наручје хрватских националних интереса и у сукобе са својом браћом Србима. Муслимани треба да схвате да им је будућност са својом православном браћом Србима, јер су и сами део тог народа.

Нажалост почињени злочин у Сребреници, екстремна политичка елита, пре свега Бакир Изетбеговић под утицајем неких центара са Запада и Хрватске, политички злоупотребљава и покушава и даље да на старој медијској матрици оклевеће Србе у Р. Српској, па и цео српски народ за „почињени геноцид“ и ако је сам свестан како и под којим околностима се десио тај злочин.

Обавештајне службе појединих водећих земаља Запада су и даље упорне да преко водећих муслиманских партија у Сарајеву и марионетских политичких партија у Србији и Р. Српској из редова српског народа дају легитимитет почињеном злочину и окриве српски народ и прогласе га геноцидним. У тој медијској и политичкој операцији Запада водећу улогу имала је Велика Британија, Немачка и Француска. У Србији многе политичке партије и бројне невладине организације добијају огромна финансијска средства са Запада да оклевећу српски народ у међународној заједници, те да присиле власт да „прихвати кривицу за геноцид“.

У таквој ситуацији власт у Србији покушава дуже време да буде сервилна према захтевима Запада и несвесно учествује у тој спинованој режији обавештајних служби и политиких актера са Запада. У маргиналним политичким странкама у Србији Запад проналази саговорнике који окривљују свој народ за нешто што није починио. У томе предњаче Вук Драшковић, Чеда Јовановић и Ненад Чанак. Вероватно су поменути „политичари“ добили инсрукције да путују у Сребреницу и учествују у „политичкој и пропагандној представи“ обележавања годишњице страдања.

Њихово деловање потпомажу невладине организације, чији су директни финансијери у обавештајним центрима на Западу. Чак у Београду настоје да одржавају различите представе у функцији информисања и „освешћивања народа о почињеном геноциду“. Срамно је што то све толерише власт и што ће вероватно нова Влада и њен премијер Ана Брнабић сервилно испунити званичну улогу Србије, како јој буде наређено са Запада, а под плаштом борбе за „мир и стабилности у региону“. На лажима не треба а и не може се градити помирење нити поверење народа.

У целој тој режији обележавања годишњице у Сребреници замагљују се сви други злочини на простору бивше СФРЈ који су почињени према српском народу. Тако џелати са страним „менторима“ и плаћеницима из редова српског народа, покушавају да мењају историју, те да српском народу припишу колективну кривицу за све што се десило у грађанском рату. А добро се према необоривим чињеницама зна да је у току распада СФРЈ српски народ највише страдао, прогнан са многих историјских територија те да је једино Србији, као држави, након Другог светског рата окупиран део територије од водећих сила Запада ради проглашења лажне мафијашке државе Косово. Једино је Руска Федерација смогла снаге да заједно са Кином и другим државама слободног света стане на пут насиљу, које се систематски спроводи према српском народу.

Спречен је покушај Запада да преко резолуције у СБ УН у суштини српски народ буде оптужен за геноцид. Ту монструозну идеју припремала је Велика Британија и да није било доследног и одлучног отпора Русије, резолуција би била усвјена. То „проевропске снаге“ у Србији негативно тумаче а поједине чак маргинализују заслуге Русије и насојале су да та резолуција буде усвојена. Покушавали су да преко прозападних медија „појашњавају народу“ да би то било корисно и делотворно за његову будућност, поредећи то са злочинима које су немачки фашисти и усаше починили током Другог светског рата. То је део концепта ревизије историје, како би се заборавили злочини нациста и фашиста.

Жртве злочина у Сребреници заслужују достојан помен, поштовање и обележавање исто као и српске и хрватске жртве у БиХ, у току грђанског рата, али и жртве српског народа из Другог светског рата, које су по бројности неупоредиве. Политизацијом Сребренице и покушајем колективне осуде српског народа не могу се остварити циљеви унитаризације БиХ и рушења Републике Српске.

_________________________________________________________________________________________

ЛИТЕРАТУРА
1. Ричард Ј. Батлер, Исказ о војним догађањима у Сребреници (ревизија)-операција „Криваја 95“, 2002.стр, str.5
2. Трећи састанак у хотелу „Фонтана“ (транскрипт видео снимка) (доказни предмет оптужбе 49/а), стр. 9.
3. Ричард Ј. Батлер, Исказ о војним догађањима у Сребреници (ревизија)-операција „Криваја 95“, 2002.стр.42
4. Изјава заступника команданта 28. дивизије Рамиз Бећировић органима безбедности 2.К АБиХ, КОРАК – Часопис за заштиту тековина борбе за БиХ, Број 28, ИССН 1512-9411,Сарајево, 2012., стр. 34 до 36
5.Нови стандард, 27. фебруар 2013. године
6. Печат, Светислав, Тијанић, ЗЛОЧИН У СТАРОМ БРОДУ – Ко није знао да плива – запливао је у вечност, 13 јун 2010.године
7.Момир Крсмановић, Трагови мртве браће, 2005.године

Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач

-
Поводом обиљежавања Дана Војске Републике Српске у културном центру „Бански двор“ данас је одржана свечана академија којој су присуствовали предсједник Милорад Додик и премијерка Жељка Цвијановић.
Трећи Република Српска пук -

Трећи Република Српска пук

Обиљежавање Дана Војске Републике Српске почело је у касарни Козара у Бањалуци. Свечаности су присуствали предсједник Републике Српске Милорад Додик, делегација Народне скупштине Републике Српске, предвођена потпредсједником парламента Ненадом Стевандићем, замјеник министра одбране БиХ Борис Јеринић, министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Миленко Савановић, представници МУП-а Републике Српске, предсједник Борачке организације Републике Српске Миломир Савчић, као и бројне званице.

Свечаности су присуствовали и страни војни представници акредитовани у БиХ, пензионисани генерали и официри Војске Републике Српске, представници невладиних организација проистеклих из Одбрамбено-отаџбинског рата.

На говорници су истакнуте заставе БиХ, Републике Српске, Војске Републике Српске, као и грб Републике Српске.

Свечаност је почела предајом рапорта команданта Трећег пјешадијског /Република Српска/ пука Оружаних снага БиХ бригадира Недељка Копуза предсједавајућем Предсједништва БиХ Младену Иванићу, након чега су интониране химна БиХ и химна Републике Српске „Моја Република“.

Обиљежавање је настављано обраћањем званица и пригодним културно -умјетничким програмом.

Војска Републике Српске формирана је 12. маја 1992. године одлуком Народне скупштине Српске Републике БиХ у Бањалуци. Прије 12 година интегрисана је у Оружане снаге БиХ као Трећи пук.

Обиљежавање Дана Војске Републике Српске одржава се у организацији Одбора Владе Српске за његовање традиције ослободилачих ратова.

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=252761

ОРГАНИЗАЦИЈА ВРС

Величина, структура и организација ВРС одлучујуће су биле условљене: 1) начином настанка и темељима на којима је настала; 2) основним доктринарним ставовима које је усвојило и изразило државно и војно руководство кроз низ законских аката; 3) одлукама и директивама организационог типа; 4) војно-политичким положајем РС и геостратегијским положајем њених територија; 5) демографским чиниоцем; 6) економско-техничким потенцијалима; 7) међународним, политичким и војним чиниоцима који су инволвирани у кризу у БиХ; 8) снагама, аспирацијама, циљевима и начином дејства муслиманских и хрватских оружаних снага укључених у оружана дејства; 9) подршком и помоћи малобројних савезника РС; 10) а посебно њеном основном наменом и задатком, а то је одбрана и заштита српског народа у БиХ.
ВРС била је организована у видове, родове и службе, а родови и службе били су подељени на врсте и специјалности. Видови ВРС били су копнена војска (КоВ), ваздухопловство и пртотивваздушна одбрана (В и ПВО).

Сходно основној уставној улози ВРС, а то је да брани РС и српски народ и његову слободу, корпуси и ниже јединице ВРС формиране су по територијалном принципу, тако да су покривали територије које су углавном биле етнички компактне, тј. са већинским српским становништвом. То је био основни извор попуне. Када се погледају зоне корпуса и територије које су покривале, видимо да је реч углавном о етнички компактном простору који је сачињавао РС, узимајући у обзир линије сукоба и разграничења, а касније и поделу БиХ у складу са Дејтонским споразумом. Ово можемо видети на доле две приказане карте, које говоре саме за себе.

Главни штаб ВРС

ГШ је деловао као мало оперативно тело, чија је основна функција била успостава система руковођења и командовања свим једницама које су улазиле у састав Војске Српске Републике БиХ.

Право командовања командант ГШ црпио је из Закона о војсци и исто остваривао у складу са овлашћењима која је на њега пренео председник Републике, у складу са Законом о војсци. Можемо рећи да је право командовања команданта ГШ било изведено право, или право на бази пренетих овлашћења од стране председника Републике.

ГШ ВРС се разликовао од свих осталих штабова који су постојали на нижим организацијским нивоима (корпуси, дивизије, бригаде, пукови), не само по томе што је носио име главни штаб, него и по својој организацији и формацији. ГШ је обављао и командне и штабне послове. Он је био команда ВРС.

С обзиром да је председник Републике као врховни командант формирао Врховну команду, онда је било очекивано да ГШ буде орган са стручним компентенцијама, који ће обављати стручне послове за потребе Врховне команде, и бити у улози Штаба Врховне команде. Међутим то није тако било у пракси.

Оваква организација ГШ омогућавала је команданту ГШ да се налази у функцији команданта Војске.

Безымянный

Копнена војска

Копнена војска је била главни, најбројнији и најотпорнији вид ВРС. Била је носилац оружане борбе на целом ратишту и била је ослонац свим другим снагама борбе и отпора. Копнена војска се састојала од родова и служби, које су одређивале врсту и тип јединица.

Корпуси копнене војске. Корпус као оперативна јединица намењена за извођење операција на копну у свом саставу обједињава више бригада, пукова различитих врста, дивизија, самосталних батаљона (дивизиона) и друге јединице родова и служби. Примарна борбена компонента корпуса КоВ у ВРС била је бригада. Бригаде ВРС биле су више здружене тактичке јединице променљивог састава. У зависности од места, улоге и задатка за који су намењене у току извођења борбених дејстава у бригадама ВРС здруживани су: пешадијски, моторизовани, лаки, оклопни, механизовани, противоклопни, артиљеријски батаљони (дивизиони) и чете (батерије), као и јединице других родова и служби, што је бригадама омогућавало извођење разноврсних борбених дејстава у одређеној зони или просторији.

Пошто је реч о јединици променљивог састава, у зависности од низа фактора, корпуси ВРС су били неуједначени, у свој састав су укључивали различите врсте и величину родовских једница. Корпуси су се разликовали и по томе коју су оперативну зону покривали, односно на којој су територији формирани. Демографске могућности територије, материјални извори, расположива техника, војна инфраструктура и други фактори утицали су на састав корпуса. Зоне корпуса су покривале географске просторе у БиХ и РС који су у етничком слислу били насељени и припадали српском народу у процентима од преко 75%.

1. Крајишки корпус. Оперативна зона 1.КК обухватала је највећи део територије Крајине (западног дела РС) и делове Посавине. Зона корпуса била је омеђена рекама Сава, Уна, Укрина, Угар, Мајданском планином и планином Влашић. У зони 1.КК налазили су важни градски центри и то: Бања Лука, Приједор, Сански Мост, Добој, Дервента, Прњавор, Мркоњић Град и др.

Први крајишки корпус био је уједно и највећи корпус у ВРС, посматрано према броју јединица у његовом саставу, а истовремено и са највећом ватреном моћи, коју су му пружале оклопне и моторизоване бригаде, те артиљеријске јединице. Корпус је имао и највеће бројно стање. Почетком јула 1992. године у корпусу је било 43 128 старешина и војника, да би то бројно стање до краја године нарасло на 72 330 припадника (2373 официра, 4537 подофицира и 65 420 војника).

2. Крајишки корпус. Оперативна зона 2.КК обухватала је најзападнији део Крајине, односо РС, и била је једна од мањих зона корпуса ВРС. У зони корпуса живело је преко 90% српско становништво. У зони корпуса налазили су се следећи градови: Дрвар, Босанско Грахово, Босански Петровац, Гламоч, Босанска Крупа, Нови Град, Кључ и др.

Корпус је имао релативно мало бројно стање, три пута мање од бројног стања 1.КК. У јулу 1992. године било је 20 937 војника и старешина у корпусу, да би се до краја године то бројно стање смањило и износило је 16 935 припадника корпуса.

Источно-босански корпус. Оперативна зона корпуса обухватала је северне и североисточне делове РС, и то: Семберију, Мајевицу, Посавину и једно време доње Подриње.
У зони корпуса били су следећи градски центри: Бијељина, Брчко, Босански Шамац, Угљевик, Лопаре.

Почетком јула 1992. године у корпусу је било 31 978 војника и старешина, а крајем 1992. године, после преласка неких бригада у ДК и ОГ “Добој” бројно стање се смањило на 26 174, и то 670 официра, 1021 подофицира и 24 483 војника.

Сарајевско-романијски корпус. Након оснивања СРК је добио релативно широку зону операција, која се протезала од Сарајева, преко Романијског платоа, горњег, средњег и доњег Подриња. Зона СРК повезивала је простор Херцеговине, романијске регије и Подриња. Оснивањем Дринског корпуса границе зоне СРК се мењају и зона се смањује, и постаје једна од мањих оперативних зона корпуса ВРС. У зони СРК остаје град Сарајево, градске општине са приградским насељима и Романијски плато, али не у целости.

У зони корпуса били су значајни градски центри и то: Српско Сарајево са општинама Вогошћа, Илијаш, Рајиловац, Илиџа, Хаџићи, затим насеља Пале и Трново.

Укупно бројно стање корпуса почетком јула 1992. године било је 29 234. Касније, када је формиран ДК и преласком дела једница у тај корпус, бројно стање било је 24 820 војника и старешина.

Херцеговачки корпус. Херцеговачки корпус је формиран на простору Херцеговине. Зона корпуса обухватала је највећи део Источне Херцеговине и делове Старе Херцеговине. У зони корпуса били су следећи градови и насељена места: Требиње, Билећа, Невесиње, Фоча, Калиновик, Автовац. У корпусу је крајем 1992. године било 18 105 војника и старешина.

Дрински корпус. Последњи корпус који је формиран у ВРС био је Дрински корпус. Иако је наредбом команданта ГШ ВРС, од 03.07.1992. године, наређено формирање ДК, он је заживео тек 01.11.1992. године. Корпус је формиран на простору Романијског платоа, Бирча, горњег, средњег и доњег Подриња. Зона ДК обухватила је део теритоије СРК, ИБК и ХК. У састав корпуса су ушле одређене једнице ИБК, СРК и ХК, као и неке новоформиране једнице. Зона корпуса је обухватала подручја општина Зворник, Шековићи, Власеница, Милићи, Хан Пијесак, Соколац, Рогатица, Вишеград, Рудо, Чајниче и Српско Горажде.

Корпус је имао је 24 589 војника и старешина.

Безымянный

Ваздухопловство и противаздушна одбрана (В и ПВО). В и ПВО ВРС је вид војске оперативног нивоа, организован, опремељен и оспособљен за борбена дејства у ваздушном простору и из њега. Намена и основни задаци В и ПВО проистицали су из значаја ваздушног простора РС, и били су условљени карактеристикама ратишта, односно географским положајем територије РС, техничким и борбеним могућностима система са којима је располагало В и ПВО, као и непрекидним присуством ваздухопловних снага НАТО у ваздушном простору БиХ и различитим одлукама међународних институција о забрани лета и употреби авијације ВРС. В и ПВО било је намењено за противваздушну одбрану територије и оперативних састава ВРС, ваздухопловну подршку КоВ. В и ПВО није било у могућности да оствари превласт у ваздушном простору, не због ваздухопловних снага противника, него због снага НАТО пакта. Такође није могло често извршавати ни задатке извиђања ваздушног простора ни блиске ваздухопловне подршке, осим у почетној фази рата и у завршној фази рата. Најчешће су извршавани задаци превожења ваздушним путем. Превоз рањеника, материјалних средстава и хуманитарне помоћи вршен је транспортним хеликоптерима, хеликоптерима опште намене и лаком авијацијом.

Команда В и ПВО била је у Бања Луци. У В и ПВО је било 4010 војника и старешина, и то 317 официра, 490 подофицира и 3203 војника.

Укупно бројно стање ВРС – борбени и неборбени део. Бројно стање ВРС мењало се током рата, тако да је средином 1993. године било нешто мање него у 1992. години и износило је 6135 официра, 10911 подофицира, 170 643 војника – укупно 187 689. Овоме броју треба додати и око 5000 војника и старешина који су били распоређени у неборбеним јединицама. Разлози за промену бројног стања били су разноврсни: борбени губици – неповратни и повратни, смртни случајеви по разним основама, демобилизација на захтев државних органа, предузећа и других правних лица, дезертерство, планско смањење бројног стања у складу са организацијом и формацијом једница и др.

Проценат попуњености војске војницима и резервним подофицирима и официрима био је врло повољан. Далеко је била неповољнија попуњеност Војске професионалним подофицирима (8%), и официрима (22%).

Број професионалних официра био је уједначен по оперативним саставима и кретао се између 17% и 22%, осим у В и ПВО где је иначе сразмера официра, подофицира и војника поптпуно другачија него у копненој војсци, и где велики број задатака могу извршавати само професионалци, а мали број резервни официри и подофицири. Број подофицира професионалаца је био врло низак, око 5%. Ако посматрамо укупан однос између укупног броја припадника ВРС и броја професионалних официра и подофицира, онда је 0,84% било професионалних официра и 0,58% професионалних подофицира у укупном броју припадника који је износио средином 1993. године 187 689. Пофесионални официри и подофицири били су различите националне припадности. У ВРС је било 487 старешина који нису рођени на простору РС.

Национални састав професионалних официра и подофицира у ВРС

Црногорци 37 Муслимани 33 Бугари 1 Турци 1 Украјинци 1
Југословени 294 Словенци 13 Чеси 2 Јевреји 1 Неопредељени 21
Хрвати 62 Срби 2165 Мађари 4 Пољаци 1
Македонци 26 Албанци 3 Русини 3 Роми 1

Након рата дошло је до демобилизације ратних јединица, реорганизације ВРС и формирања мирнодопских једница. Од 6 о копнене војске формирана су 4 корпуса и то 1. Корпус (у њега су укључени 1. и 2.КК), са седиштем у Бања Луци; затим 3. Корпус (у њега су укључени ИБК и делови ДК), са седиштем у Бијељини; 5. Корпус (у њега су укључени СРК и делови ДК) са седиштем у Сокоцу и 7. Корпус, од некадашњег ХК, са седиштем у Требињу. Наведени корпуси копнене војске и ваздухопловство и ПВО, заједно са позадинским и родовским јединицама, сачињавали су ВРС са знатно смањеним мирнодопским стањем, и постојали су све до 1. јануара 2006. године, када је ВРС трансформисана у ОС БиХ.

ЗАКЉУЧАК

ВРС је од свога формирања прошла неколико фаза у својој организацији и свом оперативном деловању, показујући различите нивое ефикасности и организованости. Као народна војска, иако се држала скоро искључиво кордонског распореда, са мало маневарских јединица за офанзивна дејства, ВРС је успешно остварила мисију која јој је била додељена од стране државних иснтитуција и у складу са њеном основном наменом а то је одбрана РС и српског народа.

ВРС је била у целини успешна, захваљујући пре свега успешном командовању на оперативном и тактичком нивоу, патриотској свести бораца, храбрости команданата и доминантној лидерској улози команданта ГШ ВРС. Резултати борбе су очити. Одбрањена је РС. ВРС је омогућила добру преговарачку позицију државном и политичком руководству РС у коначној фази рата и успостави мира. Због свега тога ВРС заслужује да и данас буде слављена и да са поносом обележавамо и славимо Дан ВРС. Иако је трансформисана у ОС БиХ као јединствену организацију, ВРС не сме изгубити своју препознатљивост у тој новој институцији на ниову БиХ.

Борачка организација РС на општинским и регионалним нивоима, као и на нивоу РС организује обележавање дана формирања појединих бригада ВРС и корпуса, те на тај начин не дозвољава да се забораве успеси и допринос јединица ВРС и Војске у целини у одбрани РС. Највећи број бригада ВРС датум свога формирања обележавају на истим просторима на којима су и формиране, осим неколико бригада из СРК и 2.КК. Зоне корпуса из периода рата су у највећем проценту на простору РС, осим делова зоне 2.КК, и незнатно мањих делова територија других корпуса.

Данас трансформисана ВРС, која је ушла у састав ОС БиХ, између осталих и у лику 3. пешадијског Република Српска пука, и три српска батаљона лоцирана у Бања Луци, Бијељини и Билећи као делови пешадијских бригада ОС БиХ, треба заједно са осталим деловима ОС БиХ да, између осталих уставних и законских задатака, брани уставни поредак БиХ, а тиме и уставну позицију РС у оквирима дејтонске БиХ.

Да би се разумео контекст догађаја у Сребреници из јула 1995. године неопходно је имати у виду историјске чињенице да су Муслимани претходно били непосредни учесници злочина у Подрињу над Србима у двадесетом веку, и то кроз три српска егзодуса (1914., 1941-1945. и 1991-1995). Највеће страдање Срба у Подрињу десило се за време фашистичке творевине НДХ, када је у усташким офанзивама у којима су учествовале тежишно муслиманске јединице страдало преко шест хиљада цивила, само у рејону кањона Дрине.

То страдање било је извор страха и несигурности српског народа на почетку грађанског рата у БиХ од 1992-1995. године. Историја је нажалост обиљем чињеница одсликала међунационалне и верске односе и сукобе Срба и Муслимана за време Отоманске империје и након ње. У Првом и Другом светском рату ти односи су још више поремећени масовним злочинима над Србима за време наци-фашистичке творевине НДХ. Покољ и страдање у Старом Броду и Милошевићима, у околини Вишеграда, трајало је од 22. марта до маја 1942. године, када је убијено око 6.150 цивила. Тек након шест и по деценија, због комунистичке забране, стекли су се услови да се изради спомен обележје.

То спомен обележје, споменик упозорења будућим генерацијама, урађено је у беспућу, пошто се у Стари Брод и Милошевиће стиже само козјим стазама или чамцима кањоном реке Дрине, у којима је 2008. године довезен комплетан грађевински материјал за споменик и темеље капеле. Некадашње власти у БиХ, које су биле доминантно муслиманске, нису желеле ни пут да изграде, да би се и на тај начин прикрила истина о незапамћеном злочину над Србима 1942. године. Данас је мали број сведока овог масовног покоља, али остала су записана сведочења као и приче. У српском народу у источном делу БиХ остала је легенда о 326 девојака које су, хватајући се за руке, са велике стене скакале у набујалу Дрину како не би пале у руке усташама и биле силоване и зверски убијене. Или прича о оцу и његових шест кћери, све једна другој до ува, које су се у повлачењу испред усташких крволока ухватиле за руке, закорачиле у хладну Дрину и после неколико тренутака заједно сви нестали у дубоким таласима.

Тек у последњих неколико година јавно се говори о овом, једном од најкрвавијих злочина над српским народом на просторима источног дела Републике Српске. Највећи и најмасовнији покољ над Србима усташе су у Старом Броду починиле на православни празник Младенце, 22. марта 1942. године, али је овај погром трајао све до почетка маја месеца!

Усташе су у источном делу Босне и Херцеговине покренуле офанзиву широких размера, у намери да остваре свој вековни сан – границу на Дрини. Прецизни подаци говоре да је у марту 1942. из Сарајева, под командом Јуре Францетића, кренуло око десет хиљада до зуба наоружаних усташа који су, заједно са веома бројном „домаћом“ муслиманском милицијом, пред собом гонили непрегледне збегове Срба од Олова, Сарајева, Кладња, Хан Пијеска, са Романије и Сокоца, из Рогатице и са Борака. Уплашени народ кретао се у збеговима ка Вишеграду, терајући чак и стоку и носећи најосновније ствари и драгоцености, у нади да ће прећи Дрину и дочепати се Србије. Међутим, изнемогле, преплашене и изгладнеле српске породице на ћуприји у Вишеграду је дочекивала и заустављала италијанска војска. Преко реке су пуштани само они који су могли да плате своју слободу златом, стоком или неком другом вредношћу. Остали су морали да наставе даље, низводно, бежећи испред усташких патрола, јединица злогласне Црне легије и Муслиманске милиције, козјим стазама и преко планинских превоја према селима Милошевићи и Стари Брод, надајући се у сламку спаса да ће успети да се укрцају на скелу или у чамце. Скоро месец и по непрегледне колоне Срба у збеговима су одлазиле у овај кањон Дрине, из кога се већина никад није вратила. Ко није умео да плива или се утопио, или је био убијен на најсвирепији начин.

Живи очевици тог погрома испричали су сведочења, која су остала записана. Након што би у вечерњим часовима понтони и чамци обустављали превоз људи преко Дрине, преостале избеглице изненада су опкољавале усташе. Уследила би окрутна иживљавања, клања, мучења, силовања и бацања у Дрину. Они малобројни који су преживели овај ратни пакао, по завршетку Другог светског рата очекивали су да ће их надлежне власти позвати да сведоче, да се њима добро познати злочинци приведу правди и осуде. Уместо тога завладала је неочекивана ћутња, односно прикривање злочина, што је равно злочину. Преживели су то памтили и препричавали, многи и записивали.

Један од смелијих, књижевник Момир Крсмановић, је чак седамдесетих година прошлога века написао и роман „Тече крвава Дрина“, након чега је шиканиран, забрањиван, оспораван и нападан. То га није поколебало, већ му је дало додатне снаге да настави са истраживањем и писањем. Пред крај новембра 2008. године, у присуству великог броја историчара, свештених лица, представника медија и грађана, у манастиру Добрун код Вишеграда представљена је и књига „Заборављени злочин – Стари Брод“. Књига „Заборављени злочин – Стари Брод“ је, у ствари, зборник радова са скупа одржаног 19. јула те године у Рогатици, поводом шездесет шесте годишњице геноцида над српском нејачи на обали реке Дрине. Само у селу Милошевићи у априлу 1942. године побијено је око три и по хиљаде Срба, око двије и по хиљаде на Старом Броду, те око двије хиљаде на Скеланима. Дакле укупни губици у Старом Броду, селу Милошевићи и Скеланима су око 8.000 људи. Тачан број није утврђен зато што то није хтела тадашња комунистичка власт. Дакле, види се да је спирала злочина покренута знатно раније, посебно у Другом светском рату. Када се узму у обзир ове чињенице и злочини муслиманских снага у Подрињу од 1992. до 1995. године, онда се може сагледати историјски контекст мржње и осветољубља. Оно што се десило у јулу 1995. године је злочин који је настао као последица смишљеног деловања појединих обавештајних служби НАТО, које су одлично познавале историјски контекст спирале злочина у Подрињу и то искористиле и умешно водиле зараћене стране, ВРС и А БиХ.

Мржња из тих времена постала је латентна константа међунационалних односа и неповерења Срба и Муслимана у Подрињу. Зато је неоправдано приписивати нешто генералу Младићу што је историјски неодрживо и није израз његове моћи нити намере. Међунационални односи у БиХ били су поремећени и пре доласка генерала Младића у БиХ.

Многа села у Подрињу су затрта и уништена. За овај део анализе веома је индикативан податак о селу Зедањско у општини Сребреница. То село је у време Другог светског рата имало подједнак број Муслимана и Срба. У рату су Муслимани у усташким јединицама из тог села и најближе околине побили сво српско становништво. Од тада је то село било насељено искључиво Муслиманима али је земљиште и даље вођено као катастарско власништво побијених Срба. Таквих села је у БиХ било веома много и то је суштина геноцида НДХ над Србима западно од Дрине.

Безымянный

Спомен обељежје поубијаним Србима у Старом Броду на Дрини

У књизи „Трагови мртве браће“ Момир Крсмановић написао је управо онако како је и било, на основу историјских чињеница и сведочења очевидаца. Чињенице, које су неумољиве, говоре да је преко 85% војно способних Муслимана у Подрињу тада било у усташама, када је преко 90% српских села и кућа спаљено и сравњено са земљом у источној Босни и Подрињу, а над српским становништвом направљен велики, незапамћен покољ.

Данас је већ свима јасно у свету да се бивша СФРЈ није сама распала. Распарчавање те државе учињено је смишљено и плански од стране оних који су ујединили Немачку, завршили „Хладни рат“, порушили Берлински зид, обезбедили распуштање Варшавског уговора и распад СССР-а. Те водеће земље Запада нису се формално на самом почетку „хвалиле“ том великом победом, али су суштински учинили све да се под окосницом нове идеологије глобализације света и „демократизације“ бивших социјалистичких држава успоставља нови систем вредности по западном моделу и неолибералном концепту. Заборавило се на изјаве тадашњих водећих политичара Запада, да после распада ВУ треба распустити и НАТО пакт. Напротив, десило се супротно, НАТО је искоришћен као песница да се дисциплинују непослушне државе и народи у походу на исток. Југославија се распала под снажним утицајем Запада уз непрекидно управљање кризом и непосредно учешће у ратовима унутар бивших социјалистичких република, користећи историјске противречности и националне и политичке екстремисте. Муслиманско политичко руководство у Босни и Херцеговини је, уз помоћ Немачке, УК, Турске и САД настојало да успостави унитарну државу, узурпирајући вољу и право српског народа да одлучује о својој судбини и државноправном статусу.

Спољни ментори су изазвали рат преко деловања екстремиста на политичкој сцени Босне и Херцеговине. Искоришћене су унутрашње историјске националне и верске противречности и екстремизам да се конститутивни народи доведу у предворје рата из кога више није било повратка. Од самог почетка грађанског рата у БиХ пристрасно се деловало према зараћеним странама, а кроз медијски рат српска страна је константно окривљивана за све страхоте и злочине. Многи од тих злочина су медијски експлоатисани, „монтирани“ и нанели су огромну штету српским националним интересима. У креирању такве медијске слике учествовале су поједине обавештајне службе Запада и медији водећих држава НАТО и тадашње Европске заједнице.

Током грађанског рата у БиХ становништво се скоро по правилу селило са својом војском, вероватно из два разлога: (1) из страха од доласка непријатељске војске и њеног односа према цивилном становништву, јер су историјска искуства болна и незаборавна, и (2) да би дошли на територију коју контролишу војне снаге и политичка власт сопствене националне заједнице. По том принципу из својих крајева је исељено преко 600.000 Срба из долине Неретве, Мостара, Коњица, Горажда, западне Херцеговине и централне Босне. Такође, по тој основи је готово етнички очишћен и испражњен део Сарајева под муслиманском контролом, укупно око 170.000 Срба, након Дејтона. Слично се десило и са Муслиманима и Хрватима из делова БиХ под српском војном и политичком контролом. Сребреница уопште није никакав изузетак, у погледу померања и пресељења цивилног становништва. Једноставно, то су чињенице грађанског рата у БиХ. Већина становника Сребренице населила се у српску општину Вогошћа, град Сарајево, након имплементације Дејтонског споразума и граница између ентитета. Пресељење муслиманског становништва из Сребренице помињало је и планирало муслиманско политичко руководство још у току рата и о томе су постојале информације међу становништвом.

На основу Резолуције Савета безбедности постигнут је Споразум између страна у сукобу, о претварању Сребренице у „заштићену зону“. Тај Споразум су 8. маја 1993. године потписали генерал Ратко Младић и генерал Сефер Халиловић, уз посредовање и сагласност генерала Мориона. Споразум није испоштован од муслиманске војске А БиХ ни у једној тачки. Муслимани нису војску разоружали у демилитаризованој зони нити су оружје ставили под контролу УНПРОФОР-а. У том смислу демилитаризација се изгледа односила искључиво на Војску Републике Српске (ВРС) на том подручју. Заштићена зона је служила као база муслиманским снагама, да из ње убацују диверзантско-терористичке групе, да нападају српске војне и цивилне објекте, врше злочине и безбедно се враћају под окриље УНПРОФОР-а.

Операција ВРС „Криваја 95“ се може оквалификовати као операција малог обухвата, изведена на ограниченом простору, са снагама тактичког нивоа, еквивалента четири ојачана батаљона. Била је то операција са крајње ограниченим циљем. Укупно бројно стање 28. дивизије А БиХ до почетка операције према тим документима износило је око 10.200 људи. Вероватно је око 70 одсто било под оружјем, а остали део до пуног бројног стања били су на списку војних обвезника и припадника бригада и самосталних батаљона те дивизије. С обзиром на укупно стање у енклави, сасвим је реално закључити да их је могло бити наоружано око 7 до 7.500 људи. Цело време рата снаге у Сребреници биле су снабдеване ваздушним путем од стране А БиХ и појединих држава Запада.

Главни штаб ВРС и команда Дринског Корпуса нису могли очекивати да из једне ограничене војне операције наступе тако тешке последице, као што су одлазак становништва у базу УН у Поточаре и одбијање 28. дивизије А БиХ да положи оружје и да се одлучи на пробој ка Тузли. Ни последице које су наступиле из тих новонасталих околности – исељавање цивила и страдање у пробоју, масовно заробљавање, као и погубљење заробљених, нису биле предвидљиве у време када је планирана и извођена операција. Зато је тврдња да је „Криваја 95“ била унапред планирана, као масовни и систематски напад на Заштићену зону са циљем да се трајно исели цивилно становништво и заробе и погубе војно способни мушкарци нетачна. То се може видети и по односу снага које су учествовале у операцији, а и по многим другим изјавама становништва из Сребренице, као и по изјавама полицијских и војних руководилаца 28. дивизије А БиХ и локалних власти.

Снаге 28. дивизије практично нису ни браниле Сребреницу. Од њих то вероватно није ни очекивала њихова претпостављена Команда 2. Корпуса, а ни ГШ А БиХ, јер су инструкције појединих обавештајних служби водећих држава Запада биле такве. Доказ за то је Одлука да се само на три месеца пре операције из Сребренице извуче командант дивизије Насер Орић са још двадесетак својих официра и упути на обуку у Тузлу. Такође, претпостављене команде нису предузеле адекватне мере да, у војном смислу, олакшају стање дивизије и да подрже њену одбрану, а после пада Сребренице да подрже пробој колоне. Такође, поред респективних војних снага и великог бројног стања 28. дивизије А БиХ треба имати у виду да су те снаге биле у знатној мери препуштене саме себи, без адекватне моралне и политичке подршке од централних муслиманских власти из Сарајева. Међу борцима и народом су кружиле гласине да ће Сребреница и Жепа бити предате ВРС, те да и не постоји потреба за неким упорним и дуготрајним отпором и борбом. Тим гласинама је доприносио криминал, хаос, безвлашће и сукоби између политичких, војних и полицијских руководилаца у Сребреници.

4

Пробој снага 28.дивизије 2.Корпуса А БиХ

Веома битно је уочити да су након 11.7.1995. године у поподневним часовима, када су јединице Дринског Корпуса (ДК) ушле у Сребреницу, настале невоље и несрећа због одбијања снаге 28. дивизије А БиХ да положе оружје и прихвате статус ратних заробљеника. Команда 28. дивизије и команданти бригада те дивизије одлучили су се на пробој из окружења, вероватно уз знање и одобрење команде 2.К и ГШ А БиХ. Основано је претпоставити да је такав однос сугерисан и од стране муслиманског политичког руководства у Сарајеву. Први и најчешће најаутентичнији извештаји муслиманских и страних извора говоре да се у Поточарима окупило око 20.000 цивила, а да се у колони за пробој ка Тузли налазило око 12.000 до 15.000 бораца и војних обвезника. Муслиманска тајна служба из Тузле известила је 17.07.1995. године да се претходног дана, 16.07.1995. године до „слободне територије“ пробило 10.000 бораца 28. дивизије, и да се сумња да их је још неколико хиљада у просторима између Сребренице и Тузле. Тешко је утврдити тачан однос наоружаних и ненаоружаних људи у колони која је кренула у пробој у току ноћи 12.7.1995. године. Та колона је кренула у пробој из окружења у неколико делова. Правац пробоја је био Јаглићи – Буљин – Побуће – Церска – Снагово – Црни Врх – Крижевићи – Баљковица – Незук. Дрински корпус ВРС је делом снага постављао заседе на правцу пробоја. Те заседе су биле често слабе, тако да су имале велике губитке у људству и техници.

Већина истраживача полемише само око доказивања или оповргавања укупног броја припадника 28. дивизије А БиХ који су изгубили животе у току и након операције за Сребреницу. Ради истине и правде веома је битно да се зна колики је број страдао у борби са јединицама ДК, а колико је заробљено и накнадно стрељано. Према различитим подацима о броју заробљених и стрељаних може се говорити о томе да подаци са којима излази муслиманска страна у јавност нису тачни, те да су политички и медијски инструисани у функцији сатанизације српског народа и стварања лажне представе „да се ради о геноциду“. Данас је свим објективним истраживачима у свету јасно да у Сребреници није било геноцида јер нису убијани цивили, деца, жене, старци и нејач, него углавном војници који су били припадници 28. дивизије А БиХ јер су одбили да предају оружје и кренули у пробој.

Наставља се…

„Највећу опасност по безбједност и стабилност Западног Балкана, поред Ал Каиде, представљају Владимир Путин и Милорад Додик, као генератори етничких сукоба, радикализма и екстремизма и ометања евроатлантских интеграције у региону, али НАТО је спреман да оперативно реагује“. На ову реченицу би се као ноторну глупост насмијао сваки Србин и Српкиња, изузев Јелене Милић, када се не би радило о „тајним“ закључцима министарске конференције НАТО-а, одржане почетком овог мјесеца, а који су „процурили“ у медије. Тиме закључци не престају да буду глупост, него можда постају и – опасна глупост.

Шта се то дешава са НАТО-ом? По завршетку хладног рата, водећи западноевропски савезници су се надали да ће их нестанак „црвене опасности“ ослободити од НАТО-кишобрана и безбједностног туторства САД и повратити им национални суверенитет. САД су, међутим, опструкцијом већ усвојеног европског плана за БиХ (Лисабонски споразум) и саботирањм неколико европских мировних иницијатива не само подстакле рат у БиХ него и учиниле да се продужи три и по године. Услов да се потпише Дејтонски мир био је да ЕУ прихвати да НАТО војно интервенише на положаје ВРС у Босни и тако по први пут офанзивно дјелује изван граница својих чланица. Једина суперсила је на своме врхунцу током два Клинтонова мандата претворила НАТО у своју ударну песницу, а подршку европских чланица – у „војну обавезу“. Блер, Саркози, Меркелова и др. били су и под прислушним надзором америчких служби. „Ко ј… ЕУ!“ – сажето је њихов статус изразила Викторија Нуланд, подсекретарка у Стејт департменту у пресретнутом разговору са америчким амбасадором у Кијеву када јој је пренио резерве неких европских колега према рушењу легалне власти у Украјини.

Током интервенција у БиХ, Србији, Ираку, Украјини, Авганистану, Либији, Египту и Сирији, НАТО је израстао у експанзивну и самосталну мултинационалну војно-политичку корпорацију која гута огроман новац својих дионичара и, прије свих – САД, које држе контролни пакет. Пред најавом Трампове изолационистичке политике и пред немогућношћу европских чланица да намире умањени америчке улог, НАТО почиње да дјелује као отуђени центар моћи, окренут интересима властитог оджања и одлазеће неолибералне демократске администрације.

И док Трамп зауставља ширење НАТО-а на Црну Гору, а Меркелова и Оланд у новим условима рјешење траже мимо НАТО-а у формирању европских оружаних снага које би ЕУ обезбиједиле већу самосталност и спољнополитички утицај, генсек НАТО-а Јенс Столтенберг наступа као политички лидер који слиједи предизборни милитантни програм поражене Хилари Клинтон. Сјетимо се само колика паника је завладала у НАТО-у на вијест да је побиједио Трамп због тога што је најавио пацификацију односа са Русијом. Читавој армији официра и цивила – стратега, оперативаца, логистичара, интенданата, пропагандиста и обавјештајаца које запошљава НАТО, напротив, и егзистенцијално и професионално више одговара хладни рат.

Оправдање свог опстанка и експанзије НАТО-а, као и 1969, тако и 2016, поново покушава да нађе на Западном Балкану, гдје препознаје више опасности: повратак бораца Исламске државе у БиХ, растући утицај Русије и Додиков референдум.

У документу се наводи „број од приближно 260 страних бораца који су до краја 2015 из БиХ отишли у борбу на страни терористичких организација ДАЕШ-а и Ал Каиде у Ираку и Сирији. Радикализација, насилни екстремизам и повратак страних ратника с фронта представљају значајан разлог за забринутост“.

Као коментар на ову опасност једино вриједи примијетити тенденциозно заобилажење да се каже да се ради о исламском, а не било ком другом тероризму. Као и да добровољци – повратници са ратишта у Ираку и Сирији, нису ни Срби ни Хрвати него искључиво Бошњаци, који нит су отишли из, нит се враћају у Републику Српску и „Херцег-Босну“, него искључиво у бошњачке кантоне у средњој Босни. Сваки даљи коментар је сувишан, јер су управо НАТО структуре под вођством САД срушиле легалне режиме у Ираку и Сирији, изазвале грађанске ратове и тамо из Авганистана преселиле Ал Каиду, која је створила терористичку Исламску државу. Исти центри глобалне моћи су током рата 1992-1995. довеле у БиХ муџахедине – исламске интербригадисте који су се ту трајно стационирали и формирали центре исламског тероризма, са широким радијусом дејстава диљем Западне Европе. Када је Доналд Трамп у предизборном програму најавио да „САД више неће рушити режиме по свијету“, вјероватно је мислио не само на Ирак и Сирију него и на СФРЈ и Србију.

НАТО уочава пораст руских активности на западном Балкану, које „укључују дестабилизирајуће понашање“. Ријеч је о мјешавини политичких порука, изградњи веза с припадницима елита, инвестицијама у енергетски и медијски сектор… Русија пружа и политичку и привредну подршку српском ентитету у БиХ како би „подстицала ометање евроатлантског пута БиХ“. Приступ Русије најчешће усмерен према српском становништву у региону. „Међу Србима руске поруке имају највећи одјек“, додаје се у документу.

Шта тек ово треба да значи?! Руси заиста развијају везе са српским елитама, инвестирају у енергетику и медије, подржавају Републику Српску, али не чине ли то исто и ЕУ и НАТО – много дуже и много више. Није, међутим, понуђен ама баш ниједан аргумент зашто је то „дестабилизирајуће понашање“ када раде Руси, а није када исто раде Американци. Напротив, када они раде, онда је чак „стабилизирајуће“. Тачно је једино да су Руси, када је ријеч о Српској и Србима, у томе успјешнији. Није ни чудо! Почетком 90-их, САД и ЕЗ су подржали Муслимане и Хрвате у отвореном гажењу равноправности српског народа у БиХ. НАТО је бомбардовао само положаје ВРС у БиХ. Четири петине западне помоћи отишло је у бошњачко-хрватску Федерацију. САД и ЕУ већ 20 година мијењају Дејтонски споразум на штету Српске. Након свега, мудраци из НАТО-а су повјерљиво открили да „руске поруке имају највећи одјек међу Србима“
Браво мајстори!

Додик, према оцени НАТО-а, настоји да поткопа евро-атлантске интеграције БиХ, што се види и у недавном расписивању „нелегалног референдума“ о Дану Републике, али и у томе што његов ентитет одбија да региструје војне некретнине. Попис војне имовине у БиХ кључан је предуслов за активирање НАТО акцијског плана за чланство БиХ (тзв. МАП), а досад је укњижено 25 војних некретнина у БиХ, али ниједна од 21, колико их је на подручју РС. Један од главних изазова у БиХ је, сматра НАТО, имплементирање одлука донесених на државном нивоу на ниво ентитета. НАТО даје пуну подршку евроатлантском путу Македоније и БиХ.

Најзад, не може ништа без Додика! Што се тиче евро-интеграција, податак у закључцима НАТО-а није тачан, јер БиХ је и ангажовањем Додика прије два мјесеца направила велики корак ка Бриселу, уз резерву да је данас сваки иоле разуман човјек, мање или више евроскептик. Што се пак атлантских интеграција тиче, ту ствари стоје другачије: БиХ се никад није ни опредијелила за НАТО, већ самим тим што трећина народа на половини њене територије није заузела такав став. Додик је, напротив, изјавио да ће Српска слиједити примјер Србије, која неће против Русије, а да ће у крајњој линији о томе одлучити народ на референдуму. Досљедно томе, Српска, која по Дејтону има право на војску, неће се одрећи ни војних некретнина на својој територији, од којих је, рецимо, једна претворена у Универзитетски кампус у Бањалуци. Српска можда „поткопава“ планове НАТО-а, али не и своје властите, без обзира на то што овај „тајни документ“ подржава њен пут атлантских интеграција, на који она још и не помишља да крене.

Да НАТО посматра Балкан као регион који је интересантан за ширење атлантских интеграција, то би било потпуну легитимно. Међутим, НАТО овај регион третира као свој капарисани резерват у чијем преуређењу га ометају како ненаклоњене домаће политичке елите и народ који их је демократски изабрао, тако и Русија која бар једнако легитимно покушава да поврати свој, историјски много старији, утицај на Балкан.

Уочи предсједничке инаугурације Доналда Трампа политичке елите неких западних земаља подсјећају на бољшевичке владе совјетског лагера када им је Горбачов саопштио да ће убудуће морати саме да брину о себи и суверенитету и безбиједности својих земаља. На страну што је наивно повјеровао у Бушово обећање да се НАТО неће ширити на Исток, Горбачов је одлуку о спасавању Русије распуштањем совјетске империје донио због унутрашње и спољне економске пренапрегнутости и опасности од фаталних побуна. Умјесто да се прилагоде новој ситуацији и стану на чело темељитих и контролисаних промјена, комунистичке елите земаља источне Европе су ситним реформама и кадровским рокадама покушале да остану у седлу и зарадиле „плишане револуције“.

Аналогно, Доналд Трамп се сад одриче империје да би спасао САД од незасите халапљивости корпоративно-финансијске олигархије, која је своје мегашпекулација намирила милијардама долара из државног буџета. Овај гангстерај без преседана у историји капитализма остварен њиховим притиском на државну администрацију, био је само одлагање нове још веће кризе, која није могла бити ријешена војним авантурама на Блиском истоку. Напротив, довела је до колапса Грчке, до мигранског стампеда, до „брегзита“, до економске и политичке кризе опстанка Европске Уније.

Својом „оперативном спремношћу да интервенише на Западном Балкану“ НАТО као да би хтио да је ријеши трећим свјетским ратом, који би налакше запалио, а гдје друго него у „бурету барута“. Шта би иначе и могла једна моћна војна организација, којој је историјски рок трајања истекао још распуштањем Варшавског пакта 1991, када осјети да јој понестају и паре и послови, доли да измишља опасности по „безбједност и стабилност западног свијета“. Међутим, Путин поштује међународно право. Додик се држи Дејтонског устава. А Ал Каида је чедо НАТО-а које се отргло од његове контроле једнако као што се и сам отео цивилној контроли САД – у интерегнуму од Обаме до Трампа, и ЕУ – која не зна ни шта ће са собом.
Пошто неће стићи да Трампа, прије инаугурације 20. децембра, увуче у неке нове ратне обавезе, НАТО ће морати да се суочи са мултиполарним свијетом у настанку у коме ће бити подијељен између Армије САД и „Оружаних снага ЕУ“. Зато „тајни документ“ дјелује тако анахроно, банално и недотупавно.

Новембарски дани у Републици Хрватској врло су испуњени емоцијама и дубоко проживљени у срцима скоро свих грађана Хрватске, и Хрвата и Срба. Хрвати се сећају битке за Вуковар као „најкрвавије битке“ у „Домовинском рату“, сећају се „опсаде града Вуковара од стране ЈНА“ и „српских паравојних формација“, па се у том смислу на нивоу највиших државних, војних, политичких и других институција и „удруга домовинског рата“ организују различите манифестације широм Хрватске, а на сам дан „пада“ Вуковара 18.11. на десетине хиљада грађана у колонама обележава „дан сећања“. У таквим манифестацијама као и обично нема Срба, „јер још увек нису створени предуслови да Срби постану равноправни грађани Вуковара“, као што рече заменик градоначелника Вуковара Срђан Милаковић, као што и чињенице говоре. Србима се још увек не дозвољава постављање спомен плоча на местима страдања српских цивила.

Сећање Хрвата на „славне ратне дане“ јесте прилика да се још једанпут истакну властите жртве, да се сатанизује непријатељ (између осталих и властити грађани и комшије – Срби), без помена жртава на другој страни. То је још увек нешто „нормално и уобучајно“ на балканским просторима.

Овај пут Хрватска влада се „одужила“ и неким појединцима, који носе „посебне заслуге“ у „домовинском рату“, међу којима и Анти Готовини, именујући га за „посебног саветника потпредседника владе и министра одбране за државну безбедност“. Ово је посебан начин да се држава одужи свом заслужном грађанину и да му укаже високе државне почасти. Поменуто именовање се десило на седници Владе која је одржана у Вуковару, а поводом „Дана сећања“. Симболика је потпуна. Готовина је именован на поменуту дужност на предлог министра одбране Дамира Крстичевића, некада потчињеног официра Анте Готовине, као команданта гардијске бригаде, у саставу „Зборног подручја Сплит“, која је била једна од носећих снага у операцији „Олуја“, као и снага која је на подручју Мркоњић града у Р. Српској, као агресорска војска починила ратне злочине над српским становништвом и припадницима ВРС. Поводом именовања Готовине, Крстичевић је казао: „То је тзв. друга каријера за такве истакнуте и искусне официре, а систем је то којим се често служе у развијеним демократијама западног света“. На овај начин се врло вешто одаје почаст појединцу и „домовинском рату“, и истовремено наглашава „приврженост“ „западним демократским вредностима“ и припадност породици „савременог западног света“.

Генерал Анте Готовина је бивши хашки оптуженик, који је провео непуних 8 година у Притвору Хашког трибунала. Првостепеном пресудом је био осуђен на 24 године затвора као члан удруженог злочиначког подухвата због дела прогона, а годину дана касније Жалбено веће га је ослободило сваке одговорности. Он је данас слободан човек, неосуђиван за дела ратног злочина. Као чланове удруженог злочиначког подухвата, оптужница је обухватала и највише државно руководство РХ. Оптужницом коју је подигло Тужилаштво ХТ операција „Олуја“ је била окарактерисана као злочиначка операција. Међутим, правно врло сумњивом пресудом Жалбеног већа, бар према оцени правних стручњака,у којој су двојица судија заузели став да су оптужени уистину криви и да су починили злочине, оптужени генерали Готовина и Маркач су ослобођени. Жалбено веће ХТ прихватило је ставове одбране оптужених и операција „Олуја“ је проглашена за „легитимну војну операцију интегрисања окупираних подручја у састав Хрватске, а да је српско становништво напустило територију у оквиру евакуације коју је организовало њихово вођство“.
Ослобађајућа пресуда за двојицу генерала и за државу Хрватску и њихову операцију „Олуја“ не би дошла да држава Хрватска није употребила огромна финансијска средства, дипломатске и пријатељске везе старих историјских и нових пријатеља у свету и искористила неповољан положај Србије и српског народа у регионалним и међународним размерама.

Све ово пишем због тога што су неки српски политичари, шефови неких избегличких удружења Срба и део јавности, „констернирани“ именовањем Анте Готовине за посебног „саветника потпредседника хрватске владе“. Опет се чудимо. Осуђујемо одлуке хрватске владе. Да ли су неки стварно изненађени, увређени, или само користе ову прилику да покажу да су политички или биолошки живи? Нас Србе опет чуди континуитет политичког и државног деловања државних органа РХ, која истрајно следи основе политике Анте Старчевића, „оца домовине“: „Хрватска Хрватима, ни под Беч, ни под Пешту, ни под Београд“, чији идеал „искључује било какву тобожњу хрватску државност било у каквој монархији, било у каквој заједници са другим јужнословенским народима.“ Хрватска држава на челу са Фрањом Туђманом је остварила скоро све идеје Старчевића, па и више од тога, створили су Хрватску суверену државу скоро без Срба или са обесправљеним Србима.

Министар у Влади Р. Србије господин Вулин је жустро реаговао казавши: „Ако је Готовина хрватски допринос миру у свету и визија безбедности, онда сви имамо разлога за бригу“. Можда то јесте тако, али не мора и да буде. Шта су онда сви предходници Анте Готовине, његови политички и војни савременици у Хрватској, који су, реализујући програм Фрање Туђмана са почетка ’90-тих година прошлог века, број Срба у Хрватској свели на око 4%? Шта су многи други који су били на састанку на Брионима, који је претходио српском погрому у „Олуји“ 1995, и који су заједно са Готовином реализовали Туђманову наредбу, „нанесите такве ударе по Србима да за увек нестану…“? Многи од њих су били чланови претходних влада или истакнути политичари, неки су данас чланови владе, као што је господин Маријан Крстичевић, министар одбране, који је сам истицао своје заслуге у „Олуји“ и у успесима ХВ у БиХ при нападу на РС и ВРС.

Ако је главни терет Готовини тај што је био хашки оптуженик, онда је то промашена тема. Он је формално слободан човек. Он није осуђен. Симболички гледано, чин његовог именовања за „посебног савтеника“ јесте увреда за српски народ у Хрватској. Ако применимо исти критеријум, тешко бисмо нашли довољан број политичара и државних чиновника у државним органима у РХ који нису на исти или сличан начин учествовали у рату као Анте Готовина и који немају ратну хипотеку. Чак могу рећи, као добар познавалац Готовине, као хашког оптуженика са којим сам провео скоро 8 година у притвору ХТ, да је много мање симболике страдања српског народа на имену Готовине, него на многим другим именима истакнутих хрватских политичара, државника, војника и чиновника. Готовина је на састанку на Брионима обећао Туђману да ће „снажном артиљеријском ватром приморати Србе да напусте своје територије“, то се и десило, извршио је наредбу свога врховног команданта, кога су сви српски политичари сматрали легитимним хрватским председником, и за чијег мандата је Србија успоставила дипломатске односе са Хрватском. Готовина је бар критиковао своје потчињене, што су пљачкали и палили по Книну и око Книна, рекавши им: „Немојте да ратујете по ратном плијену…“

Није потребно да политичари из Србије сваки пут реагују на овакве и сличне потезе хрватских власти. Треба се држати принципијелно. Поштовати формалне чињенице. Истраживати и проучавати узроке и последице ратова и властито страдање у њима. Подизати оптужнице против свих оних који су чинили злочине над Србима, имамо и законски основ за то. Боље је да подржимо истрагу коју воде органи Р. Српске против Анте Готовине, због злочина почињених од стране Хрватске Војске на подручју Мркоњић града. Не треба награђивати наше оптужене пред ХТ, али не треба ни да их сатанизујемо и да их се одричемо. Именујмо и ми некога бившег хашког оптуженика на истакнуту политичку или државну позицију, ако за то нема формалних правних препрека. Немојмо одузимати грађанска права нашим људима осуђеним у ХТ, бар онима који су одслужили своје казне. Не смемо и не треба да бранимо ниједан злочин.

Сигурно да безбедност неке државе није само у „готовини“, има нешто и у патриотизму, политици и дипломатији.

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

слика https://inserbia.info/today/2013/06/icty-to-revise-verdicts-after-the-letter-from-frederik-harhoff/

„Рат није ништа друго до политика

 продужена другим средствима

— Карл фон Клаузевиц

 

Напетости које су се вратиле на Западни Балкан на најопаснијем су нивоу још од краја ратова из 90-их година прошлог века, изјавио је премијер Србије Александар Вучић за италијанску „Републику” и истакао да већ месецима на то упозорава и канцеларку Ангелу Меркел и премијера Матеа Ренција и друге европске званичнике. (1*)

Овакве и сличне изјаве премијера Србије и његових истомишљеника се дозирају у српским медијима и некако као сендвич слажу и уклапају са изјавама о економском просперитету, повећању плата, отварању нових радних места на незауставном путу ка ЕУ. Дакле, са једне стране имамо напетости, тензије, предконфликтно стање, оптужбе на рачун Србије а са друге стране пораст производње, запослености, суфицит и просперитет који води ка светлој будућности. Тако да ово прво није толико битно јер ту је канцеларка Ангела Меркел и други европски душебрижници који воде рачуна да мир на Балкану нема алтернативу. Све се то крчка у истом медијском лонцу над којим бди премијер Вучић и само он зна колико чега иде у лонац и којим редоследом, и како ће из тог лонца коме и колико сервирати. 

Зар је могуће да је толика кратковидост премијера Вучића и стручних тумача његових изјава, „доктора“ Стефановића, Вулина и Дачића, да не виде опасност која се незаустављиво приближава Србији и Републици Српској, а то је РАТ. Ако у својој изјави констатује да је ситуација иста као ’90-тих година, а која је, знамо, завршена грађанским ратом у СФРЈ, како ће се онда та иста ситуација завршити данас? Не мисли ли премијер да ће нам стварно помоћи политички истрошена и одлазећа Ангела Меркел и западни пријатељи како је често знао да каже, при том истичући, као посебног пријатеља, баш њу у први план? Колико још процената Срба треба да нестане да би се схватило ко нам је пријатељ а ко није?

Уколико само делимично анализирамо предходни грађански рат у СФРЈ суочићемо се са подацима који нису ни мало охрабрујући. Узмимо Републику Српску за анализу и сагледајмо следеће чињенице:

  1. Републику Српску је бранило 80.000 до 100.000 војника, око 300 тенкова и преко 800 артиљеријских оруђа.
  2. На простору БиХ живело је 752.000 Срба или 31% (попис 31. март 1991. г.)
  3. Број српских жртава од 1992. до 1995. године износио је око 23.000 (подаци Хашког трибунала).
  4. Војска РС водила је рат на три фронта, са Армијом БиХ, ХВО и снагама НАТО (од 1995. године).
  5. Српске снаге (ВРС), од самог почетка рата, биле су инфериорне у људству у односу на муслиманске и хрватске војне формације а такође су се нашле и у неповољном геостратешком положају у односу на супротну страну.
  6. Војска РС је имала помоћ од добровољаца из Србије и православних земаља (Русије, Грчке и Румуније) а супротна страна од запада и исламских земаља (Азија и Африка). Однос пружене помоћи и подршке зараћеним странама, у људству, наоружању и војној опреми као и новчана помоћ, био је у корист Муслимана и Хрвата.
  7. Медијска подршка је била знатно већа у корист Муслимана и Хрвата.
  8. Подршка снага НАТО од 1995. године само је повећала борбену моћ А БиХ и ХВО.

Анализом само ових чињеница можемо закључити да је српски народ опстао и није више страдао у БиХ само захваљујући релативно доброј организацији војске, храбрим и професионалним кадром који ју је водио и свакако знатном предношћу у наоружању и војној опреми која је наслеђена од ЈНА и ТО (Територијалне одбране). Српски народ у БиХ нису сачували пријатељи са запада нити чињенице да Срби нису изазвали рат, транспарентност или мирољубива политика, већ војска, помоћ и подршка правих пријатеља. Тако је било тада, тако ће бити и сада. 

Разлози за распад СФРЈ и рат нису створени преко ноћи, они су написани још у Дрездену 1928. године на четвртом конгресу КПЈ, то сада знају и „врапци на грани“, само је требао повод за рат. Тада је то био Милошевић а данас је Додик и референдум. Рат је почео у Хрватској против ЈНА и Срба а данас, када нема ЈНА и Срба у Хрватској, можемо закључити где ће почети: свакако у БиХ и опет против Срба. Разлог постоји, а то је брисање Републике Српске са мапе БиХ и даље отимање територија Р Србије. Дакле разлог се зна, а повод се тражи. (2*) 

„Напетости су се вратиле на Западни Балкан“, према анализи премијера Вучића. Не нису се оне вратиле већ нису ни престајале од завршетка рата, само што их је премијер тек сада сагледао. Да ли је свестан свих чињеница које су у овом чланку наведене? Сигурно јесте, ако је судити по његовом забринутом изразу лица. А да ли ће нешто смети и хтети да предузме ради спречавања овог опасног стања можемо само да нагађамо – или можда и то знамо.

Дакле, ескалација сукоба је на помолу, све чињенице говоре да је рат неизбежан и десиће се у БиХ. Каква је сада ситуација и однос снага у региону;

Војска РС од 2006. године више не постоји (једна пешадијска бригада РС која је у саставу Оружаних Снага БиХ је маркетиншки трик њених твораца и далеко од онога што би представљало озбиљну оружану силу).

– Због веома лошег економског стања у БиХ и РС већи део младих људи пресељен је у иностране земље ради материјалне добити. Онај други део младих који је остао, војно је неспреман јер је укинуто редовно служење војног рока.

Војска Србије не може да пружи помоћ јер нема снаге а нити средства да одбрани своју територију. А како премијер Вучић није пружио подршку РС око референдума, можемо претпоставити како би, тек, изгледала војна помоћ. Можда би добровољци могли да помогну. Видели смо како су прошли они који су притекли у помоћ браћи у Новорусији. Тај срамни закон о забрани регрутовања добровољаца из Србије ће се односити и на оне који би пружили помоћ РС.

– У последњем рату у СФРЈ тражили смо руску помоћ али нисмо могли да је добијемо из познатих разлога; сада када нам Русија нуди, Србија се не усуђује да је прими.

043549

– Једина искра наде долази опет из Русије. Сусрет председника Путина и Додика и подршка Русије референдуму у РС даје наду да Срби овај пут нису више сами. Али тај пут којим мора да се иде треба да прихвати и Србија. Да ли она то хоће и сме, одлука је на премијеру и Влади Србије.

Жарко Пецић – пуковник Војске, пензионисан 2005. године. 

Рођен у Трстенику 1953. године,

– средњу војну школу, смер артиљерија завршио у Задру 1972. године,

– Војну Академију завршио 1976. године у Београду,

– Генералштабну школу завршио 1992. године.

Након завршетка Војне Академије службовао у Македонији 5 година, а до пензионисања у Београду.

Развојни пут у Војсци ишао је узлазном командном линојом од командира вода до начелника штаба бригаде. Последњих 7 година службе провео у Генералштабу на руководећим дужностима, а у пензију отишао са положаја Начелника одељења за оперативно-штабне послове у Управи за школство и обуку.

Учесник последњег грађанског рата у Југославији од 1991. до 1995. године као и у одбрани од НАТО агресије на СРЈ 1999. године.

Први је официр ЈНА који је, средином 1991. године, добровољно отишао у рат на простор Хрватске ради заштите српског народа од усташког терора.

Одликован је ратним и мирнодопским одликовањима од који су најзначајнији:

  • Орден за храброст, 17.01.1992. године,
  • Орден витешког мача првог степена 16.06.1999. године.

слика http://www.intermagazin.rs/bakir-priziva-rat-hoce-li-biti-rata-u-bosni/

Иако је за злочине Одреда Ел Муџахедин командант Главног штаба Армије РБиХ Расим Делић осуђен на три године затвора, ипак ни један нижерангирани командант и ни један брутални убица из ове јединице нису процесуирани а камоли кажњени. Штавише – главни свједок Хашког тужилаштва у предмету против Расима Делића био је главни обавјештајац Одреда Ел Муџахедин, Аиман Авад, који се из Сарајева обратио видео линком и свједочио да је Одред био потпуно под командом политичког и војног врха и да је извршавао њихове наредбе. Расим Делић је умро од стида и инфаркта а Аиман Абад, припадник муслиманског братства из Сирије, вођа „Енсарија“ (тзв. Помагача) некажњено живи у БиХ, између Зенице и Сарајева.

У изводу из пресуде команданту Армије Р БИХ, Генералу Расиму Делићу наведено је сљедеће: „Између 21. и 23. јула 1995. припадници одреда Ел Муџахид везали су 12 заробљених из ВРС-а у неугодним положајима и извргли их различитим облицима злостављања, укључујући батинање и показивање тек одрубљених глава Момира Митровића и Предрага Кнежевића. Претресно вијеће је утврдило да је такво поступање код заробљеника произвело тешку душевну и физичку патњу, као и повреду, те да представља и тешки напад на људско достојанство. Дана 23. јула 1995. муџахедини су 12 заробљених припадника ВРС-а из Ливада пребацили у логор Каменица, гдје су их заробљене држали у једној напуштеној кући. У ноћи тог дана један муџахедин је хладнокрвно испалио хитац у једног од заробљених – Гојка Вујичића. Глава Гојка Вујичића потом је одрубљена и стављена на његов стомак. Касније су заробљени Срби били присиљавани да љубе одрубљену главу”;

Доказана серија злочина, која се догодила у септембру 1995. године: „Послијеподне 11. септембра 1995, један дан након покретања операција Ураган и Фарз, војници 328. бригаде 5. батаљона Армије БиХ и муџахедини заробили су око 60 војника и цивила босанских Срба, укључујући три жене у близини села Кестен. Заробљеницима је било наређено да у колони пјешице крену према Кестену. Путем су двојица заробљеника – Миленко Станић и Живинко Тодоровић – убијени из ватреног оружја. У логору Каменица неки или сви од 52 заробљеника били су затворени на два спрата једне напуштене куће. Из посредних доказа, укључујући и доказе добивене ексхумацијом, слиједи да су та 52 заточеника на крају убијена. У свјетлу цјелокупних доказа и из разлога детаљно наведених у писаној пресуди, Претресно вијеће у процесу против Генерала Расима Делића се увјерило да су сву 52 мушкараца Срба, наведених у прилогу Ц Оптужници, намјерно лишили живота припадници одреда Ел Муџахедин у логору Каменица, у периоду од 11. септембра 1995. до 14. децембра 1995. године“.

Због ових злочина МУП Републике Српске је Тужилаштву БиХ поднијео Извјештај о почињеном кривичном дјелу Ратног злочина против више лица: Генерала Сеада Делића (командант Другог корпуса АРБиХ), Генерала Сакиба Махмуљина (командант Трећег корпуса АРБиХ), Фаила Хасанагића (командант 35. дивизије АРБиХ), Халила Брзине (командант Седме муслиманске бригаде), Рефика Ленде (командант оперативне групе Босна Завидовићи-Жепче), Фуада Зилкића (командант 328. бригаде АРБиХ), Абу Малија (право име – Абдел Кадеер Мокхтари, командант Одреда Ел Муџахедин), Аимана Авада (главни безбједњак и обавјештајац Одреда Ел Муџахедин) те Абу Хамза (Имад ал Хусин, члан команде Одреда Ел Муџахедин – вођа муџахединске заједнице у Бочињи).

У евиденцији Тужилаштва Босне и Херцеговине, по налогу из Хашког трибунала, предмет Сакиб Махмуљин и други заведен је, од 2012. године, под правном квалификацијом „Ратни злочин геноцид“. О томе су у Хагу свједочили: Др. Бранко Шиканић, Србин из Прњавора који је прошао пакао муџахединског логора, те један Хрват, Лука Бабић, уз свједочења безбједњака, аналитичара и официра Бошњака, од којих су посебно битни: Изет Карахасановић, Закир Алиспахић, Салих Спахић, Ферид Буљубашић, Месуд Шадинлија, Сеад Жерић, Мухамед Омерашевић, Фадил Алихоџић, Џемал Вучковић… и други.

Брутални и масовни злочини Одреда Ел Муџахедин почињени су на подручју дјеловања и одговорности Центра служби безбједности Зеница током 1994. и 1995. године, у вријеме када је тим Центром управљао Шефик Џаферовић. Иако злочини и ритуална одсијецања глава данас изазивају згражавање и страх цијелог свијета јер представљају јединствени начин дјеловања Исламске Државе и Ал Каиде, Џаферовић никада није позван на одговорност. У јавности Федерације БиХ ова тема се углавном избјегава, док у јавности Републике Српске поједине политичке странке врло често износе дилему колико је Џаферовић о томе уопште знао, да ли је могао урадити било шта и колико је заиста одговоран, као и да ће се то утврдити у судском процесу. Важно је рећи да тог процеса и неће бити ако се настави овакав благи однос појединих медија и појединих политичких странака према ратним злочинима муџахедина. Непобитно је Шефик Џаферовић највећи кривац што су се ти злочини уопште десили и највећи кривац што су остали некажњени, јер је он у сваком трену знао шта се дешава у Одреду Ел Муџахедин.

Објекат у коме су се налазили муџахедини, Сектор Државне безбједности ЦСБ Зеница, водио се под оперативним именом „Киншаса“ још од почетка 1993. године. У „синтези Службених докумената и оперативних мјера“, ЦСБ Зеница од 21.04.1995. године, који покрива 1994. годину, Одред „Ел Муџахедин“ се повезује са увозом великих количина оружија, са везама и контактима према страним обавјештајним службама, са контраобавјештајном заштитом коју за њих проводи Аиман Авад, са везама и контактима са радикалним исламистичким групама у Пакистану, Египту, Саудијској Арабији, те са штампањем радикалне вјерске литературе која одступа од схватања и практицирања ислама међу босанским муслиманима!

У „синтези службених докумената“ Сектора Државне безбједности ЦСБ Зеница од 22. 04.1995. године, наведено је сљедеће: „Анализирајући до сада сачињену документацију са објекта „Киншаса“ дошло се до одређених безбједносно интересантних сазнања која указују на везе јединице „Ел Муџахид“ са починиоцима неких терористичких аката. Терористичке активности односе се углавном на киднаповање и убиство енглеских хуманитараца Пола Годала, рањавање Сајмона Кинга и Дејвида Курта, затим убиство једног египатског генерала, отмицу Живка Тотића – официра ХВО, те отмице припадника јединице „Ел Муџахид“ из Зеничке болнице односно Казнено-поправног Дома Зеница“!
Већ 27.04. 1995 године Шефик Џаферовић у име Центра Служби безбједности потписује документ – „Пресјек обрађених предмета који указују на терористичку дјелатност“!

Истина је да појам тероризам и терористичка активност у Босни и Херцеговини никада нико није употребио као дефиницију активности Одреда Ел Муџахедин до 2001. године и 11. септембра – а да је Џаферовић већ тада имао све информације о дјелима терористичке природе, док данас он и његова странка и даље штите терористе, експлицитно и прикривено. Они су у суштини и 1994. године знали да су ова лица извори терористичке претње и носиоци терористичких активности.

Надзор који је ЦСБ Зеница имао над Одредом „Ел Муџахедин“ у мају се проширио на заједничку оперативну акцију Војне безбједности и ЦСБ Зеница –Сектор Државне безбједности. Та Оперативна акција названа је „Врандук“, и покренута је 12.5.1995. год. а значила је потпуни оперативно-технички и сваки други надзор над цијелим Одредом а посебно над командом Одреда („Оперативна акција „Везир“), командантом Одреда Абу Маалијем (Оперативна акција „Вазал“), главног обавјештајца и безбједњака Аиман Авада (Оперативна акција „Дервиш“) и на крају свих припадника Одреда, свих њихових веза и контаката, од стране војно-безбједносних и полицијских органа – Управе војне безбједности Трећег корпуса и Сектора Државне безбједности у Центру Служби безбједности Зеница.

Операцију Оперативног обухвата „Врандук“ одобрили су Ккомандант Армије РБиХ Генерал Расим Делић и Министар унутрашњих послова РБиХ Бакир Алиспахић, а план и реализацију водили су: помоћник Шефика Џаферовића, начелник Сектора Државне безбједности у ЦСБ Зеница Февзија Бабић, и начелник Војне безбједности Трећег корпуса пуковник Екрем Алихоџа.

Циљ ове акције (како пише у Плану реализације ОА Врандук) био је:
„Предузимање мјера и радњи на документовању и пресјецању субверзивне и друге против-уставне и против-законске дјелатности, једног броја припадника Одреда „Ел Муџахедин“ и њихових веза“.

Већ 13. маја 1995. године начелник Управе безбједности у Генералштабу Армије БиХ генерал Јусуф Јашаревић, „… у циљу праћења, документовања и пресјецања обавјештајне дјелатности, као и расвјетљавања свих активности припадника Одреда „Ел Муџахедин“ а на основу тачке 10 и 23 Правила за рад Службе војне безбједности предлаже а командант Армије РБиХ Расим Делић одобрава, наредбу о провођењу сљедећих оперативних мјера: Тајно слушање и снимање (ТСС), тајно праћење и осматрање (ТПиО), тајни претрес (ТП), тајна контрола поштанских пошиљки (ТКПП).

Оперативна акција „Врандук“ вођена је све до краја рата и обезбјеђивала је пуну информисаност Центра Служби безбједности Зеница и команде Трећег корпуса о сваком и тренутном кретању и активности било ког припадника Одреда „Ел Муџахедин“ а посебно чланова команде тог одреда.

Шефик Џаферовић и Сакиб Махмуљин су имали информацију о заробљавању 53 цивила и војника Војске Републике Српске и послали су војног полицајца Изета Карахасановића да обиђе заробљенике у Кестену као што су били информисани и о заробљавању 11 војника Лаке Прњаворске бригаде од војног безбједњака и Закира Алиспахића зв. “Дуги“, као и безбједњака из Аналитичког одјела Управе за безбједност Трећег корпуса Салиха Спахића. Иако су знали све о њховом заробљавању истог тренутка када се заробљавање десило – они су дозволили да заробљеници пуна три мјесеца, од 11.септембра до 14. децембра1995. буду ритуално убијани, мучени и масакрирани, на начин како то својим заробљеницима, раде ИСИЛ-ДАЕШ и Ал каида.

Ипак, ни Шефик Џаферовић ни Сакиб Махмуљин нису урадили ништа у септембру за вријеме и послије Операције „Фарз 1995“ и злочина почињених у Возућој и на Озрену а операцију праћења и надзора над Аиманом Авадом (ОА „Дервиш“) окончали су 31.01.1996. године са образложењем да је тај дан напустио земљу и отишао, мада је Авад и данас ту, у Зеници. Видљиво је како је Џаферовић о сваком злочину био информисан у тренутку планирања а посебно у току извршења. Био је дужан спречити извршења злочина али није. Знао је ко су извршиоци злочина и није подузео ни једну мјеру санкционисања злочина над српским народом на Озрену. Био је упознат и са начином на који су ови злочини вршени, ритуалном сјечом глава те мучењима која су претходила овим убиствима.

Знао је за примарне гробнице убијених цивила и војника српске националности и знао је за премјештање гробница – нити их је спречио нити их је казнио. Жалосно је водити разговор о минимуму политичке одговорности човјека који је у ствари био свједок и саучесник ових страшних злочина и који је учинио све да посљедице ових недјела и њихови актери данас постану претња европском миру и безбједности. Већ у 2001. години Агенција за Истраге и Заштиту (Директор Мунир Алибабић) обавјештава све државне органе о повезаности Абу Маалија са тероризмом али и са његовим идентитетима добијеним у БиХ и документима БиХ које користи.

Данас није ријеч само о Одреду „Ел Муџахедин“ него о армији и бригадама терориста и убица које је овај Одред за двије деценије активног дјеловања обучио и произвео. За тај степен безбједносне прјетње данас највећу одговорност сноси Шефик Џаферовић али и једина личност која је могла наредити Расиму Делићу и његовим генералима да прешуте злочине и да заврше са Операцијом „Врандук“ а да сазнања из те акције и документа униште. Ријеч је наравно о Алији Изетбеговићу и његовој одговорности за заташкавање тих злочина и скретање Бошњака са пута европског ислама на пут екстремизма! И о људима попут Инцка, Грегоријана, Хила, Кормакове, Фергусона и сличних партнера терористичким групама и организацијама и њиховој политици разорној по мир у БиХ.

ДОДАТАК:

Генерал Сакиб Махмуљин је ухапшен 8. децембра 2015. године, а Суд БиХ је 31. децембра потврдио оптужницу која га терети да је починио кривично дјело ратни злочин против ратних заробљеника, ратни злочин против рањеника и болесника и ратни злочин против цивилног становништва. У оптужници се наводи да у току рата у Босни и Херцеговини, односно оружаног сукоба између Армије Републике Босне и Херцеговине и Војске Републике Српске на подручју општине Завидовићи, оптужени Сакиб Махмуљин, у својству команданта 3. корпуса Армије РБиХ, у чијем саставу је дјеловао и одред Ел Муџахид, у току 1995. године, док је трајала војна операција Армије РБиХ на ширем подручју Завидовића и Возуће, у оквиру које су припадници одреда Ел Муџахид починили ратне злочине над ратним заробљеницима и цивилима српске националности, није ништа предузео како би спријечио наведени злочин, иако је имао информације да се припадници овог одреда спремају починити злочин, те да након почињеног злочина није предузео ништа како би казнио починиоце злочина.

-

Више ствари ће се десити овог 24. марта. Прво, то је годишњица почетка бомбардовања СР Југославије. Дан када анти-НАТО расположење у земљи достиже врхунац.

Друго, на тај дан и формално почиње предизборна кампања, 30 дана пред изборе који ће се одржати 24. априла. И треће, Хашки трибунал ће саопштити пресуду Радовану Караџићу.

Милорад Додоик је већ упозорио да је суђење Караџићу „освета, а не правда“. „Неко је закључио да су Срби ти који треба да одговарају за све што се збивало. Није било одговорности других, ни Фрање Туђмана, ни Алије Изетбеговића, ни представника политичке елите Хрвата у БиХ попут Стјепана Кљујића и осталих.“ Знају све ово што Додик прича и грађани Србије и Српске, али не понавља он то да би их подсећао, већ да би упозорио.

Оно што ће уследити 24. марта биће врло непријатно.

Могло би чак и да послужи као окидач за нови покушај рушења Републике Српске. Вероватно је зато и изабран 24. март.

Симболично.

Јер, ово је нови напад на Србе. Само, може се испоставити да су избори у Србији све то покварили. Да би напад на Српску био ефикасан, Србија са тим мора да се сагласи. А у условима изборне кампање, када ће порасти тензије због обележавања годишњице бомбардовања, тешко је очекивати да ће било ко мирно гледати оркестриране нападе на Српску. Пресуда Караџићу је планирана да буде средство удара на Српску, а може лако постати предизборни инструмент у кампањи у Србији. Или ће то постати питање останка и опстанка Републике Српске. Што ће кампању гурнути у сасвим другом смеру.

-

Некадашњи припадник Војске Републике Српске Саша Ћургуз (44) изручен је из Србије у БиХ где ће му се судити поводом оптужби за ратне злочине над Бошњацима.

Тањугу је у Министарству правде Србије потврђено да је донета одлука о изручењу Ћургуза, а како је саопштило Тужилаштво БиХ, предаја је извршена синоћ на граничном прелазу Рача.

Ухапсен је у Београду 2014. на основу потернице расписане на захтев Тужилаштва БиХ и у екстрадиционом притвору провео је око 14 месеци.

Након интензивних активности Тужилаштва и правосуђа БиХ и сарадње са правосудним институцијама Србије, одобрено је и реализовано његово изручење, наводи босанско тужилаштво које је такође изразило захвалност правосудним институцијама Србије на помоћи и сарадњи у борби против некажњивости ратних злочина у региону.

Ћургуз је под истрагом Тужилаштва БиХ због сумње да је као припадник Војске Републике Српске (ВРС) на подручју Бихаћа 1992. године починио кривично дело злочини против човечности.

Он је осумњичен да је у лето 1992. године, заједно са другим припадницима Војне полиције и извиђачког вода 15. Бихаћке бригаде ВРС, из круга Тракторског сервиса у Рипачу, у којем је било затворено више десетина бошњачких цивила, одвео око 10 затвореника на локалитет Хргар у близини природне јаме зване „Бездана“, где су убијени, а тела бачена у јаму.

Након рата, из ове јаме су ексхумирани посмртни остаци 83 лица, од којих је 41 жртва идентификована, наводи се у саопштењу Тужилаштва БиХ.

Ћургузу се на терет ставља и да је учествовао у мучењу, злостављању и премлаћивању бошњачких цивила са наведеног подручја који су били затворени у просторијама и објектима Тракторског сервиса у Рипачу.

(Танјуг)

www.nspm.rs/hronika/srbija-izrucila-sasu-curguza-bih-zbog-optuzbe-za-ratni-zlocin.html