Тагови Вести таговане са "Вучић"

Вучић

-
Председник Србије Александар Вучић рекао је у говору пред Генералном скупштином УН у Њујорку да су национални приоритети Србије политичко решење за Косово, економски развој и интеграција у Европску унију.

 

 

 

Као основне предуслове за будућност Вучић је означио мир и стабилност, и навео да ће Србија и даље много инвестирати у стабилизацију, регионалну стабилност и кооперацију.

„Без заједничке и шире слике нећемо бити у могућности да решимо заједничке проблеме“, рекао је Вучић.

Према Вучићу, очување мира и стабилности „захтева свакодневни труд, рад и реформе“.

Вучић је поновио да Србија неће признати независност Косова, али да „неће да говори о непоштовању територијалног интегритета и суверенитета Србије него о напорима за решавање вековног проблема“ јер Србија треба да „гради будућност са Албанцима“.

Према његовим речима, Србија је спремна на „тешке компромисе“ у тражењу прихватљивих решења и да је Бриселски споразум резултат компромиса две стране.

Вучић је додао да је „корак напред“ што у последње четири године на Косову није било етнички мотивисаних убистава.

Вучић је изјавио да ће Србија уложити напоре у стварање квалитетних односа у региону.

Улажемо напоре у стабилизацију целокупне ситуације на Балкану, остајемо мирни на увреде и нападе других јер је помирење битније од свега“, рекао је Вучић.

Србија много јача и ближа западу

Председник Србије је изразио спремност да се посвети економским реформама и привлачењу инвеститора.

Он је рекао да је Србија и без значајног прилива инвестиција остварила суфицит, смањила незапосленост, створила флексибилније тржиште рада и да је сада „много јача него раније и ближа западу“.

Проширење ЕУ на западни Балкан је, према Вучићу, било инструмент за политичку и економску стабилизацију региона и Унија мора да остане посвећена тој политици и поред тешкоћа са којима се суочава.

Вучић је поновио и став о војној неутралности Србије.

„Поносан сам на Србију која чува територијални интегритет и суверенитет. Никада нећемо одустати од војне неутралности“, рекао је српски председник и додао да Србија верује у ЕУ али и да је „поносна и не стиди се“ добрих односа са Русијом и другим земљама.

Бета

 

www.srbijadanas.net/veleizdajnik-vucic-u-un-srbija-spremna-na-teske-kompromise-oko-kosova/

-

Предсједник ДПС Мило Ђукановић говорио је за дневну новину Блиц из Београда о свом тренутном политичком ангажману, односима са Србијом, зашто је Црна Гора признала Косово, да ли је Црна Гора антисрпска држава, у каквим је односима са Вучићем и другим темама. Ексклузивни интервју предсједника Ђукановића можете прочитати у наставку.

Како изгледа данас радни дан Мила Ђукановића?

Не изгледа битно другачије него током протеклих четврт века док сам обављао највише државне функције. Формирао сам одређене навике које подразумевају 10 до 12 сати рада дневно. Откако нисам на државном послу радим једнако дуго.

Али, ипак је сада лакше. Раније сам успевао науштрб сна да обезбедим време за неке од мојих хобија. До скоро сам се готово активно, свакодневно, а сада нешто ређе, иако редовно, бавио спортом. Раније је то било искјучиво играње баскета, а сада је то више спортских дисциплина. Нисам навикао да идем рано на спавање, волим пре тога да проведем сат-два са својим вишедеценијским пријатељима. Промена тема, које су обавезно ван делокруга мог политичког посла ме окрепи и релаксира.

Убрзо ће председнички избори, да ли ће то бити крај ваше паузе од државничких послова?

Надам се да ће ова пауза потрајати. Развојни и интеграциони процеси у Црној Гори које смо генерисали обновом независности узели су маха. Мој избор је да их помогнем драгоценим искуством из позиције председника странке. Но, како ће изгледати одлука ДПС видећемо ускоро.

Свесни сте да добар део ДПС бирача и јавности очекује да се кандидујете на председничким изборима?

Не изненађује, верујем, такво иницијално размишљање и очекивање странке на чијем сам челу. Ипак, наше је искуство да о свим аспектима неке теме дубље и пажљивије размислимо пре одлуке. Зато смо мање грешили и успешно и дуго чували поверење грађана.

Лично, врло сам релаксиран поводом те и сваке друге кандидатуре. Био сам председник Државе и премијер у седам мандата. Знам да не може шкодити искуство које поседујем. Макар, да не понављамо грешке којих је било у првим фазама бављења државним послом, а које су управо биле последица неискуства и неразумевања шире политичко-безбедносне слике. Но, знам и то да је највеће умеће у сваком послу благовремено дати праву шансу новим и младим људима. То ја морам памтити, свежије од других, јер сам своју шансу добио са 29 година. Како сам рекао, ДПС ће свој однос према председничким изборима саопштити најдаље за два мјесеца.

Да ли би данашњи Мило Ђукановић дао шансу младом Милу од 29 година?

Са данашње дистанце гледано, не мислим да је прихватање такве одговорности у тренутку распада Југославије и почетка ратова била само храброст. А, опет, било би грубо ствари назвати правим именом. Било је то време тектонских поремећаја не само у Црној Гори и региону него и у Европи и на глобалној сцени. Крај Југославије праћен крвавим етничким и верским сукобима, пад Берлинског зида, распад Совјетског Савеза и убрзавање процеса уједињења Европе, крај хладног рата … Догодило се да тим процесима у Црној Гори управљају људи са врло мало животног и нимало државничког искуства. Зато револуционарни обрти носе толико ризика за свако друштво. И, зато их треба избећи по сваку цену. Најбоље и најсигурније је континуираним институционалним и демократским развојем који учвршћује стабилност и ствара претпоставке за мирне промене власти када бирачи тако одлуче..

Јесте ли уплашени?

Имао сам отпор да преузмем прве функције, и партијску и премијерски мандат. Јер, нисам желио да у политику уђем тако дубоко. Осећао сам одговорност према Црној Гори која је тада била у потпуно ванредном стању и према људима које је, као и мене изненадно избацио талас промена. Бранећи се од политичких понуда, пристајао сам да помогнем процесима, али из неке менаџерске позиције. Но, знамо како је завршило. Логично је да је свако елементарно савестан, у таквим околностима морао бити и забринут и уплашен. Јер, уз политичко-безбедносне процесе која сам већ поменуо, присетимо се Црна Гора и Србија су убрзо ушле у режим ретко ригорозних санкција ОУН. Црна Гора као једна од мање развијених федералних јединица еx YУ и са потпуно неуравнотеженом јавном потрошњом која је у претходном периоду значајно дотирана из фондова заједничке државе. Једино што је у тим условима преостајало је потпуна преданост послу. Са свешћу да сваки нови дан доноси много више проблема о које се можете оклизнути, него шанси да се афирмишете.

За све ово време шта сматрате својим највећим успехом?

Када би неко са стране анализирао време мог бављења политиком, верујем да би закључио да су два највећа успеха обнова независности Црне Горе и улазак у НАТО. Ја мислим да постоји и нешто вредније од тога. Највећи успех савремене Црне Горе, дакле и мој као једног од људи који су дефинисали и водили државну политику, јесте да смо успјели да сачувамо мир и мултиетнички карактер нашег друштва. А то није било нимало лако: нити у ратом захваћеном југословенском окружењу, нити са наслагама свести о црногорској, доминантно ратничкој историји. Упркос свему, сачували смо биолошку супстанцу, поверење и толеранцију за различитости, имовину коју су стварали наши преци. То је данас квалитетан темељ са којег смо кренули у развојна и цивилизацијска достигнућа која сам на почетку поменуо.

Можда је ваш највећи успех 1999., када је Црна Гора успела да избегне страшније последице бомбардовања.

Причамо о истој теми. Та 1999. је уследила као даљи развој свести о важности мира и толеранције у мултикултурној заједници. Захваљујући томе, као председник Државе могао сам рећи: Ово није рат у којем ми треба да учествујемо. Ово је унапред изгубљени рат са међунардном заједницом који ће служити само за домаћу политичку употребу.

Иако је такво становиште било апсолутна новина, људи су га, ипак, прихватили. Зато је Црна Гора страдала неупоредиво мање од Србије. Наравно, не треба ни подсећати да сам током тих 78 дана имао непрекидну дипломатску активност да убедим кључне међународне званичнике да бомбардовање треба што пре прекинути. И, да не би смели себи дозволити осјећај моћи што ће из тог војног сукоба изаћи као победници, јер је, заправо, тежак пораз међународне политике то што је неко на крају 20. века довео у безизлаз да проблеме у Европи решава силом и бомбардовањем.

Свесни сте да сте већ постали део историјских читанки? Да ли страхујете шта ће ваши потомци учити о вама?

Не страхујем. Превасходно зато што знам да сам најбољи део свог живота и највредније своје потенцијале безрезервно дао својој земљи. Како год то неко вредновао, данас или убудуће. А, добра је околност, и за историју и за мене, да никад нисам мислио о свом месту у читанкама. Не само зато што су се крупни изазови смењивали, не остављајући времена ни да се претходни елементарно анализира и из њега извуче корисна поука. Него и зато што сам упознао доста људи који су, прецењујући се, мислили о свом месту у историји пре него о својим дужностима. Треба ли рећи да су историјске читанке увек биле претесне за те „великане“.

Када говоримо о историјским читанкама, и ваш однос с појединим личностима ће бити део њих. У недавном интервјуу за “Блиц” Момир Булатовић је изненађујуће врло пристојно говорио о вама, наравно не слажући се са вашом политиком?

Господин Булатовић је у времену раних 90-тих имао важну улогу у политичком животу Црне Горе. Како сам већ описао, било је то време опасног врења у којем је и Црна Гора могла кренути путем унутрашњих сукоба и трагично завршити. За улогу коју је имао тада и на том плану, Момир Булатовић заслужује поштовање. Коју годину касније он се није адекватно одредио према потреби Црне Горе да заштити државни интегритет и националне интересе у односима са Србијом у оквиру тадашње двочлане федерације. Мислим да је ауторитет Слободана Милошевића код њега изазивао огромно страхопоштовање, неку врсту вјере у божанска својства Милошевића, због чега је он губио способност да рационално обавља своје уставне дужности и да одговорно управља Црном Гором. Безрезервну лојалност Милошевићу, господин Булатовић је исказивао до последњег дана његовог живота. За неког је то квалитет. За мене није. Наиме, кад од ваших ставова зависи само ваша судбина онда можете мислити како хоћете. Доказивати чак и то да је истрајност и доследност у заступању неке потпуно накарадне идеје или погрешне политике морални квалитет. Али, када од вашег става зависи још нечија будућност, у овом случају читаве једне државе тада ваша верност и лојалност морају уступити место неким другим својствима. Најприје способности да препознате национални интерес, затим вјештини да га правилно ситуирате у матичне политичке и цивилизацијске токове које одређују моћнији од вас и напокон храбрости и одлучности да га остварите, упркос неизбежним отпорима у унутрашњој и међународној јавности. На том одабиру приоритета смо се, према мом схватању, суштински разишли господин Булатовић и ја. Драго ми је да је време помогло да након свега данас имамо однос који подразумева цивилизовану грађанску комуникацију.

А какав је био ваш однос са Милошевићем?

Он се мењао и временом погоршавао. Раних 90-тих била је уобичајена редовна комуникација између државних руководстава Црне Горе и Србије. Крајем 93. Или почетком 94. након једне размене веома различитих мишљења на економске теме, та пракса је прекинута. Од тада разговори међу федералним јединицама вођени су на релацији Булатовић-Милошевић. И тај мук је потрајао до епилога председничких избора у Црној Гори крајем 97. На њима сам ја победио Милошевићевог фаворита Момира Булатовића. Претходно, већ крајем 96. године ескалирале су политичке разлике на питању непризнавања резултата локалних избора у Србији. Наиме, ја сам тада исказао разумевање за захтеве опозиције у Србији и то је значило улазак у политички рат до истребљења. Матрица којом су се тада служили Милошевић и Булатовић је била стандардна: ја сам представљен као рушитељ Југославије, дакле државни непријатељ. Наравно и опасан криминалац, мафијаш, узурпатор …. и све што уз то иде. Силом прилика дијалог са Милошевићем сам наставио након победе на председничким изборима као један од 3 члана Врховног савета одбране. Но, и то је кратко потрајало. Већ крајем 98. године Милошевић креће у припрему ратног сценарија у односима са међународном заједницом. На пролеће 99. почиње и тај бесмислени рат што је значило и крај функционисања Врховног савета одбране. Тиме и крај наше комуникације.

Јесте ли имали неке непријатности током разговора с њим?

У пар разговора које смо имали у продужетку седница Савета било је нескривено његово незадовољство епилогом изборних процеса у Црној Гори. Тражио је начин да врати у игру своје подржаваоце који су кратко пре тога изгубили председничке, па парламентарне изборе. Али, није ту било непријатности. Милошевић је имао вештину да политички убедљиво образлаже своје идеје. Између осталог и зато је у неком времену уживао огромну подршку политичке јавности у Србији. Његов капацитет је био озбиљан. Нажалост, у једној фази, понешен некритичком подршком – до обожавања, почео је да се у заштити неконтролисане власти служи национализмом, што га је довело до кобних грешака. Касније није показао ни довољно вештине да правилно протумачи ширу политичку слику. Додуше, није то ни тако једноставно са наше балканске маргине. Све то је водило у тежак политички и животни крај.

И Зоран Ђинђић је ваша конекција са Србијом?

Зоранов и мој однос је био веома добар. Он нажалост није доживео озбиљну шансу да испољи несумњиви визионарски потенцијал, јер је време његовог бављења државном политиком кратко потрајало. Атентат на Зорана Ђинђића био је тежак ударац на демократске вредности и европску перспективу не само Србије него и региона у целини. Био је драг и паметан човјек. Шармантан, веома образован, правилно политички орјентисан, посвећеник европске перспективе Балкана.

Говорите да Црна Гора полако усваја европске вредности. И смењивост власти која се у Црној Гори још није десила је европска вредност. Да ли до ње није дошло због лоше опозиције или аутократског режима ДПС-а?

Схватам да је демократски развој Црне Горе праћен изнутра подгријаном сумњом због дуготрајности власти, коју дуже од четврт века, сама или у коалицијама, твори и обележава Демократска партија социјалиста. Многи, из знатижеље или другог разлога, постављају то питање. Мој одговор је постојан: већинско поверење грађана заслужујемо и потврђујемо несумњивим квалитетом и резултатима о којима сам већ говорио у првом дијелу интервјуа. И, који нијесу свакидашњи. Такође, атрактивношћу коју обезбеђујемо континуираним правовременим променама: програма, политике и људи. Тиме смо заправо предупређивали потребу грађана да нас на изборима промене као цјелину. Желим и да подсетим да ДПС никад није експонирала своје ексклузивне партијске интересе. Није ни било време за то. Њени интереси су били у целости подударни са оним како је већинска политичка јавност Црне Горе перципирала наше националне интересе.

Други део истине је да смо дуго на власти и тако доминантни због слабости конкуренције. Опозиција, изубијана хроничним изборним поразима оробила се идејом да науди Влади. А, од такве опсесије па до резона да нема велике штете ако при том наудите и Држави је веома мали корак. То се лицемерно лако оправдава тиме да ће се све брзо поправити након што се обави „историјска мисија“ смене власти. Завршни корак посрнућа је, као у случају Црне Горе када дио плаћене опозиције почне служити интересима стране државе, која из својих геополитичких разлога у једном тренутку има интересе подударне опозиционим.

Наравно, свака власт прави и грешке. Онима који желе само то да осенче лаксе је приказати слабости власти које дуже трају. Јер, и овде и другде – тачно је да власт и квари оне који је врше. Дакле, и ДПС има слабости, али су се људи за нас определили и то и даље чине не видећи нам ваљану алтернативу.

Да попричамо мало и о Србији. Да ли сте свесни да код доброг дела јавности у Србији преовладава мишљење да нам нисте пријатељ?

Свестан сам да и таква слика постоји. Да је одржавају и изоштравају неке јавне личности у политици, култури, медијима, како у Србији тако и у Црној Гори. Наравно, осећам обавезу да заједно са другим одговорним јавним посленицима објективизирам ту слику и да спречим деструктивну намјеру одређених кругова да односе Црне Горе и Србије трајно настане неповерењем и непријатељством. Знам и да сам неким политикама које сам персонификовао, мислим превасходно на обнову независности Црне Горе и улазак у НАТО, у делу јавности Србије, али и Црне Горе означен за неког ко то ради са лошим побудама према Србији. Истина је другачија, супротна. Имам пријатељски однос према Србији, без калкулација. И, желим да се односи међу нашим државама континуирано унапређују. Проблем је да неки људи који су пресудно одређивали државну политику Србије никако нису могли да прихвате да је Црна Гора држава која следи своје националне интересе. Који могу бити и блиски и подударни са Србијом, али у неким случајевима и различити. И, да то аутоматски не значи непријатељство. Сјетимо се времена владавине Војислава Коштунице. Због дефинитивно националитичке идеје да одређује што је добро за Црну Гору он је нас, који смо мислили да му то ни по чему не припада оквалификовао као непријатеље Србије и српског народа. Логично, упомоћ су му брже-боље прискочиле све верне слуге са јавне сцене којих није мало ни у једном друштву. Сјетимо се како су слуђивали јавност тих месеци и година. Не само тиме да би један број грађана требао остварити дупло бирачко право и у Србији и у Црној Гори, него још и горе дилемама хоће ли се породице које живе с ову и с ону страну границе моћи посећивати. Хоће ли се мртви из једне моћи сахранити у другој држави.

Добро је да је време потврдило наше тадашње ставове. Из Црне Горе нема никаквог непријатељства према Србији и не може га бити. Сви само морају схватити и у Црној Гори и у Србији и у Русији да Црна Гора има своју главу и да следи своје интересе. И, да ће пажљиво, као и увек у историји водити рачуна о интересима својих пријатеља.

Али признавање Косова је сада главни аргумент када појединци дају антисрпски предзнак вашој власти.

Разумем. Није лако било којој држави суочити се са неминовношћу губитка дела своје територије. Немојте ни помислити да у Црној Гори не постоји потпуно реална свест о тежини тог проблема. Па, ипак и даље сам на становишту да су још теже последице ако жмурите пред реалношћу. А, реалност неумољиво говори да је Србија знатно пре ових новијих генерација изгубила политичку битку на Косову. У време предсједника Тадића Србија је само добила фактуру којом се наплаћују грешке више генерација његових политичких претходника. Такво разумевање реалности саопштавао сам искрено и од првог дана свим саговорницима у Београду: од тадашњег председника Тадића до данашњег председника Вучића. Ако је тако, а мислим да јесте несумњиво, тада вам као одговорном државнику остаје превасходна дужност да непријатну истину поделите са својом јавношћу. Наравно, знам да је увек могуће довести у питање основну оцјену о дефинитивном губитку Косова. Ми у државном руководству Црне Горе тако видимо стварност и сматрали смо да без обзира, на тежину питања са пријатељима у Београду морамо бити искрени. Верујући да се тако помаже у бржем и лакшем суочавању са непријатном неминовношћу.

И шта су вам они рекли?

Имали су разумевања и демократског капацитета да схвате овакво становиште. Делили га или не. Мислим да су знали да такав однос Црне Горе нипошто није инспирисан антисрпством, већ жељом да своју политику заснујемо на реалности. Допадала нам се или не. Такође, да тиме желимо да дамо прилог решавању отворених питања у региону и успостављању поузданије стабилности.

Најискреније, не верујем да би ме ико нормалан у Србији данас разумео да кажем да после свега, после вишегодишње погрешне политике, посебно после трагичне војне авантуре 1999. године опет треба ратовати за Косово.

А да ли можемо да преведемо то што ви зовете националним интересима као притисак Европе за признавање Косова?

Знам, неки актери и тумачи политике тиме манипулишу. Но, то неће помоћи успешнијем заступању државних интереса, нити избегавању нових грешака. То је резон о којем сам говорио: у Коштуничино време Црна Гора је представљана као марионета запада која је у „авантуру независности“ кренула само да би нанела штету Србији. Иако је истина била другачија. Читава међународна заједница, а Европа посебно била је врло скептична према тој нашој идеји. Превасходно због неповерења у стабилност и демократски капацитет Балкана. Па и прошле године званична Москва је на идентичан начин описивала намеру Црне Горе да постане чланица НАТО.

У 25 година мог бављења државном политиком нико никада, чак ни између редова није тражио од Црне Горе да уради нешто против било кога. Нити је било императива због кога би Црна Гора одустала од неког свог националног интереса.

У каквим сте односима са актуелним председником Вучићем?

Откако СНС и Вучић имају доминантну политичку улогу у Србији односи између Црне Горе и Србије су унапређени. У том периоду Србија је претежно окренута себи, свом економском, институционалном и демократском развоју, дијалогу са Приштином сарадњи у региону и европској интеграцији. Мислим да је то било исправно и да на том курсу треба истрајати. Једино тако биће могућа обнова поверења и унапређење стабилности на Западном Балкану што нам је заједнички интерес. У личној равни са Александром Вучићем имам веома добар однос. Често разменимо мишљења о одређеним питањима отворено и с уважавањем, што верујем користи успјешнијем обављању наших послова и развоју односа између Црне Горе и Србије.

Каква је европска перспектива региона?

Мислим да нам је свима место у уједињеној Европи, која ће једино тако учврстити стабилност и обезбедити конкуретност на глобалној сцени. Дакле, кључно је да ЕУ, упркос кризама кроз које пролази током последње деценије остане истрајна у тој визији. Западни Балкан је без обзира на евидентне застоје и почетно васкрсавање национализама свестан да нема здраве алтернативе његовој европској будућности. Важно је обезбедити континуитет и динамику процеса интеграције и делотворнију подршку европских институција тим процесима на Балкану. Не оптерећујући се датумима пријема у ЕУ, свака од наших земаља кроз процес преговора свакодневно достиже нове стандарде и постаје све више дио савременог европског друштва.

Да ли ће Црна Гора пре свих ући у ЕУ?

Реално је да Црна Гора буде прва следећа чланица ЕУ, јер је толико одмакла у проговарачком процесу. Ипак, како сам казао, датум пријема није у првом плану. Не желимо да формално остваримо чланство, а да нисмо спремни за живот у престижној, али и захтевној заједници. Сам процес приближавања ЕУ је не мање важан за будућу чланицу уколико се посвећено бави реформама и усвајањем стандардаy. Такође, очекујемо да сви у региону што пре достигну могући темпо преговора, јер ће тада квалитет тог процеса и међусобна сарадња бити на вишем нивоу.

Божидар Маљковић, председник ОКС, ваш је пријатељ?

Јесте. Боша је мој драг пријатељ. Како држим до пријатељства, са Бошом сам одржавао комуникацију гдје год да га је тренерски позив водио. Врло сам се обрадовао да је, као један од најелитнијих српских кошаркашких стручњака он данас на челу Олимпијског комитета Србије. Сигуран сам да ће својим спортским и моралним квалитетима допринијети даљој међународној афирмацији спорта и своје државе уопште.

www.nspm.rs/hronika/milo-djukanovic-u-delu-javnosti-postoji-slika-da-nisam-prijatelj-srbije-sa-vucicem-imam-odlican-odnos.html

-

Не постоји земља у свету где је председник једне земље подржао формирање сеператистичке владе којој на челу седи вишеструки убица и терориста. И не само то. Тај вишеструки убица и терориста покушава насилним путем да од матице одвоји 18% државне територије и у томе има БЕЗРЕЗЕРВНУ подршку председника државе којој отима територију тако што му исти омогућава формирање владе и наставак посла ка стварању независне државе на територији земље оног првог дебила који му и помаже да формира владу?!

То је управо урадио председник Александар Вучић. Ушао је у коалицију са вишеструким убицом и терористом које је омогућио стварање владе и наставак сецесионичке политике и даље нестајање институција Републике Србије на простору Косова и Метохије.

Чуди само из којих разлога Републичко тужилаштво и полиција  ћути јер у читавој овој ствари има више тешких кривичних дела која се по аутоматизму гоне по службеној дужности. Ми на наше очи гледамо како нам се не само држава теритроијално урушава и како у томе учествује комлетан државни врх већ гледамо како нам на очи нестаје Уставни и правни поредак који једноставно у Републици Србији више НЕ ПОСТОЈИ!

Зато је прибегнуто спин операцији нападнуте новинарке Пинка и зато се хапси муж оне убијене несрећне певаљке јер потребно је пажњу јавности што даље одвући од сарадње и коалиције коју српски државни врх пре свега председник Александар Вучић остварује са доказаним вишеструким шиптарским убицама и терористима. 

Улазак у коалицију са вишеструким убицом и терористом за којим је расписана и Интерполова потерница вишеструко је кршење Устава и закона Републике Србије. И то веома озбиљно кршење Устава и закона. Ако се полиција и тужилаштво не огласе поводом овога сматраћемо да је у Србији и званично престао да постоји правни поредак и позваћемо народ Србије да у земљу врати поштовање Уставног поретка и закона што нам је свима и Уставна обавеза.

 

 

Спином о новинаркама покривају коалицију са ратним злочинцем Харадинајом

-

Од момента када је ступио на власт 2012. као први потпредседник владе, Александар Вучић је кренуо у оштру борбу против корупције и организованог криминала, најављујући да нико од тајкуна неће бити поштеђен. Обећао је да ће решити и случајеве 24 спорне приватизације, међутим, пет година након тога, немамо епилог ни једне од њих, нити судску пресуду. Једино је реч тајкун поново актуелна, и то у смислу дискредитовања политичких противника.

– Прокламована борба против тајкуна је, по мом дубоком уверењу, имала за циљ застрашивање људи како не би финансирали било кога сем странке на власти – каже за Данас адвокат и члан ПСГ Божо Прелевић.

Он додаје да је након скоро шест година свима јасно какви су резултати Вучићеве борбе против криминала и корупције.

– Само слепи не виде да се ваљамо у криминалу. Само слепи не виде до које мере се купамо у дроги, до које мере нема одговора на малверзације и грађевинске радове у Београду – истиче Прелевић.

На спекулације да би Драган Ђилас могао бити кандидат опозиције за градоначелника Београда, Александар Вучић је рекао да ће то бити „борба народа против тајкуна“, што наш саговорник сматра бесмисленим.

– Могао је да каже да је Ђилас тајкун 2012. али пет година након тога нема право. Нема никакве доказе против њега а притом располаже свим инструментима власти. Вучић покушава да замаскира све што је СНС у међувремену урадила у Београду, а што је неупоредиво са оним што је Ђилас радио, и због тога покушава да га дискредитује – наглашава Прелевић.

Он додаје да добро познаје Ђиласа и да верује да ни он сам још није донео одлуку о томе да ли ће се вратити у политику, али да се актуелна власт тога очигледно прибојава.

– Имам информације о томе да се у Београду спрема озбиљна крађа гласова. Повећавају се притисци на сигурне гласаче, људи се уцењују губитком посла. Говорећи о тајкунима, Вучић се бирачима обраћа са претпоставком да су имбецилни – каже Прелевић, подвлачећи да је прокламована борба против корупције и криминала доживела потпуни дебакл.

Хапшени Мишковић и Космајац, па пуштени…

Прва велика акција тадашњег првог потпредседника владе у борби против тајкуна започела је бомбастичним хапшењем Мирослава Мишковића, власника Делта холдинга и његовог сина Марка крајем 2012. због наводних малверзација у приватизацији путарских предузећа.

Резултирала је одбацивањем оптужбе, али првостепеном осудом за утају пореза, која је у тај предмет придодата тек када се видело да Мишковићи нису криви за случај путарских предузећа због ког су спектакуларно ухапшени, а што је Вучићу била одскочна даска за раст рејтинга.

Мишковић је тада навео и да су таблоиди приликом његовог хапшења и процеса спроводили најгору могућу кампању против њега, његовог сина, породице и компаније Делта. Та спрега на линији Вучић – таблоиди, показала се, заправо, као добитна комбинација у блаћењу свих привредника или бизнисмена који нису били по вољи властима, нарочито када је некога од њих требало осудити и пре суђења.

Потом је следило хапшење Драгослава Космајца, кога је Вучић означио као највећег нарко-дилера у Србији. „Сви се, бре, плаше и сви ћуте о томе да људи из полиције и других служби имају контакте са њим. Његово име нико, осим мене, не сме ни да спомене“, рекао је тадашњи премијер у једном од драматичних обраћања медијима, оцењујући да је Космајац „један од најинтелигентнијих људи којим су сви фасцинирани“.

Чувени нарко-дилер касније је ухапшен у свом стану у доњем вешу. Напослетку је пуштен на слободу, уз оптужбу да је подстрекавао руководиоца катастра да упише око 7.5 ари земље у његово власништво и тиме нанео штету држави.

www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/666685/Debakl-Vuciceve-borbe-protiv-kriminala-i-korupcije

-

„ЖЕЛИМ ДА НАРЕДНИХ ГОДИНА БУДУ ЗАВРШЕНИ СВИ ПРОЈЕКТИ КАКО БИ СРБИЈА ИМАЛА 1.200 КМ АУТОПУТЕВА“

  • Александар ВУЧИЋ, приликом пуштања у саобраћај деонице аутопута од Пирота до Димитровграда: „Пут је доказ шта и колико можемо ми сами када се дохватимо неког посла. Осмех на мом лицу не виђате често јер сам намћор по природи. Пут је дугачак 30 километара толика је и моја срећа“
  • Милорад ДОДИК: „Република Српска је загледана у Србију. Увек смо заједно и бићемо заједно. Никада нисмо више били заједно него сада, захваљујући Вучићу. Желим успех Србији, желим јој моћ. Живела Србија и РС“

ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић изјавио је данас да је пред Србијом јасан циљ, а то је да у наредним годинама буду завршени сви пројекти како би земља имала 1.200 километара аутопутева.

Вучић је у Пироту, после отварања деонице аутопута на источном краку Коридора 10 од Пирота до Димитровграда, рекао да ускоро очекује да са Европском банком за обнову и развој и Европском инвестиционом банком буду потписани уговори за „Ниш плочник“ прва деоницу аутопута на траси Ниш-Приштина.

„Да се спојимо са нашим народом на Косову и Метохији, али и са косовским Албанцима“, рекао је Вучић и додао да је Србија све успешнија и богатија.

Вучић је рекао да су грађани Србије сами платили нову деоницу аутопута на источном краку Коридора 10 од Пирота до Димитровграда.

„Сваки пут за нас је корак ка оном што желимо да будемо, а то је европска земља“, казао је Вучић и додао да изградњом путева „ лепој Србији омогућавамо да несметано комуницира“ са другим деловима света.

Вучић је казао да је циљ Србије да буде развијена, изграђена, успешна и богата земља повезана са свима сјајним путевима којима ће свако моћи да дође код нас, а ми да бирамо где хоћемо да идемо.

„Пут је доказ шта и колико можемо ми сами када се дохватимо неког посла. Осмех на мом лицу не виђате често јер сам намћор по природи. Пут је дугачак 30 километара толика је и моја срећа“, рекао је Вучић и грађанима Србије обећао да ће бити завршен и Коридор 11.

Председник Републике Српске (РС) Милорад Додик казао је да нова деоница аутопута од Пирота до Димитровграда представља „националну и цивилизацијску промену за тај крај Србије“.

„РС је загледана у Србију. Увек смо заједно и бићемо заједно. Никада нисмо више били заједно него сада, захваљујући Вучићу. Желим успех Србији, желим јој моћ. Живела Србија и РС“, рекао је Додик.

Министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зорана Михајловић казала је да је нова деоница аутопута само део посла који је завршен, додајући да много посла још има да се заврши.

„Србија је дивна, наша је земља и треба да градимо путеве и да се повезујемо“, казала је министарка.

Нова деоница аутопута на источном краку Коридора 10 од Пирота до Димитровграда, до границе Србије са Бугарском, укупне дужине 30 километара пуштена је данас у саобраћај.

За саобраћај је отворено нових 7,35 километара на деоници Станичење Пирот Исток (која је укупне дужине 16,64 километара), затим деоница Пирот-Димитровград дужине 14,4 километара и обилазница око Димитровграда дужине 8,3 километара.

Бета

fakti.org/serbian-point/vucic-uskoro-o-autoputu-nis-prictina-da-se-spojimo-sa-svojim-narodom-i-kosovskim

-

Како сазнајемо од наших читалаца из Крушевца две жене из села Јсиака надомак Крушевца које су пре неколико дана ухапшене због претње Вучићу и Гашићу јуче су завршиле у болници јер им је позлило од силног малтретирања којем су биле изложене док су биле у притвору. Њих две су после интервенције у болници веома исцрпљене и изнурене пуштене из притвора у коме су провеле 48 сати.

Србија данас

www.srbijadanas.net/zene-koje-su-uhapsene-zbog-pretnji-vucicu-i-gasicu-zavrsile-u-bolnici/

-

ШТА ТРЕБА ДА СЕ ДОГОДИ ДА БИ БЕОГРАД ПОЧЕО ДА ПОКАЗУЈЕ ЧВРСТИНУ ПРЕДСЕДНИКА СРПСКЕ?

  • Владимир КЕЦМАНОВИЋ: Србији се директно оспорава сувереност на делу територије, а Републику Српску покушавају да оспоре у целини, што њеног лидера тера на бескомпромисан став. Запад Српску не прихвата као засебну државу, него као део Босне и Херцеговине, а она, унутар својих граница, јесте суштински суверена, што Додику оставља адут који власти у Србији немају, јер Србија на делу своје територије нема суштински суверенитет…
  • Владислав ЈОВАНОВИЋ: Не сећам се тачно са ким је Вучић разговарао, али, мислим да је пре кратког времена рекао нешто слично Америци – да је то наше унутрашње питање и тиме пресекао онога ко је почео да говори. Дакле, било је таквих ситуација, али то не значи да их није могло бити више. Јавност би очекивала да то буде чешће, нарочито ако притисци и насртају добијају грубу форму
  • Слободан ЕРИЋ: Додик још једном је манифестовао своје државничко самопоуздање када је затражио од страних амбасадора да се не мешају у унутрашње ствари Републике Српске. Било би добро да Додиков пример следи и Србија

ЗВАНИЧНИ Београд се прави као да је у најбољим могућим односима са свим страним амбасадорима који у њему „столују“. А да је у најбољим са онима који се премијеру, министрима и председнику Србије највише „пењу на главу“ и постављају се наредбодавно и полунаредбодавно.

Такви су, то и београдски врапци знају, они са Запада они који највише хвале Александра Вучића, његов европски пут и немерљиве доприносе стабилизовању Балкана.

И, нема изгледа да се у овоме нешто скоро измени.

Међутим, има међу Србима неко ко има петље да амбасадорима-наредбодавцима каже: доста!

Милорад Додик је јавно поручио амбасадорки Сједињених Држава у БиХ, Морин Кормак, да престане да се меша у њене унутрашње ствари.

Хоћемо ли дочекати да и власт у Београду почне тако да се понаша?

Шта би требало да се догоди да Александар Вучић и(ли) Ана Брнабић кажу неком амбасадору да се не меша у унутрашње ствари Србије?

Иако се Александар Вучић повремено „кошкао“ – индиректно и дозирано, без помињања имена – и са амбасадором САД, Кајлом Скотом, због чега он неће и не сме као Додик?

Биће друкчије кад Београд буде знао шта је максимум, а када се никако не сме попустити

Владимир КЕЦМАНОВИЋ, писац

• Док је Милошевић сваку дипломатску битку – ако изузмемо његову коначну битку пред хашким трибуналом у којој је остао доследан до краја – почињао са готово максимално тврдим, а завршавао са прилично капитулантским ставом, власти од Петог октобра до данас карактерише претерана попустљивост као константа

ЗА РАЗЛИКУ од Србије, којој се директно оспорава сувереност на делу територије, Републику Српску покушавају да оспоре у целини, што њеног лидера тера на бескомпромисан став.

С друге стране, чињеница да Републику Српску Запад не прихвата као засебну државу, него као део Босне и Херцеговине, а да она, унутар својих граница, јесте суштински суверена, Додику оставља адут који власти у Србији немају, јер Србија на делу своје територије нема суштински суверенитет…

То је део одговора на ваша питања или одговор на део ваших питања.

А да бих рекао шта је потребно да би власт у Србији рекла неком амбасадору да се не меша у унутрашње ствари, неопходно је присетити се српске спољне политике у протеклих четврт века.

Док је Милошевић сваку дипломатску битку – ако изузмемо његову коначну битку пред хашким трибуналом у којој је остао доследан до краја – почињао са готово максимално тврдим, а завршавао са прилично капитулантским ставом, власти од Петог октобра до данас карактерише претерана попустљивост као константа.

И код Милошевића и код његових наследника разлог неадекватног понашања био је и остао последица суштинског неразумевања међународне политике.

Дакле, доживећемо да српска власт неком амбасадору каже оно што треба да се каже онда када буде способна да препозна који је реални максимум до ког у датим околностима може да се иде, како не бисмо попуштали онда када не морамо и терали потомке да буду непопустљиви онда када се не сме.

Западни амбасадори прелазе границу – то траје већ пуних 17 година

Владислав ЈОВАНОВИЋ, министар спољних послова СРЈ

• Да ли је Додиково „не“ тврђе него Вучићево, односно које последице вуче чије „не“? Вучићево има већу тежину јер је Србија независна међународно призната држава

• Ми сада треба да укажемо да је бриселски процес подвала и да сачекамо бољи тренутак када ћемо бити равноправније третирани. А тај тренутак је везан за то да монструм држава Косово, не може да потраје у срцу Европе, јер нема шансе да постане чланица УН. Време ради за нас и мораће да нам понуде праве, а не овакве преговоре

НЕ СЕЋАМ се тачно са ким је Вучић разговарао, али, мислим да је пре кратког времена рекао нешто слично Америци – рекао је да је то наше унутрашње питање и тиме пресекао онога ко је почео да говори.

Дакле, било је таквих ситуација, али то не значи да их није могло бити више. Јавност би очекивала да то буде чешће, нарочито ако притисци и насртају добијају грубу форму. Ја не знам да ли је било таквих наступа и да ли је пропуштена прилика да тако одреагујемо.

И да ли је пробитачно да одреагујемо на такав начин у свакој таквој ситуацији?

Ако наша страна очекује неки већи „улов“ у разговору, онда тешко да ће се поставити тврдо на провокацију друге стране.

Да ли је Додиково „не“ тврђе него Вучићево, односно које последице вуче чије „не“? Вучићево има већу тежину јер је Србија независна међународно призната држава.

Амбасадори сигурно наступају динамички и прелазе границу дозвољеног, нарочито западни. То је пракса која траје 17 година. Када ми кажемо да Србија неће у NATO, то је јача позиција, него кад то за РС каже Додик. Нама то нико не спори. Друго је питање, шта би рекли када би ми тражили да будемо – не војно неутрални, него трајно војно неутрални. Јер, то би нагласило да је то непроменљиво.

Ко делује да је спремнији на компромис са амбасадорима?

Додик је директнији, афористичнији, а Вучић хоће да остави простор, да буде еластичан и осигура перспективу за нове разговоре. Колико је то исплативо – то је друго питање, али то је стил који он негује.

Факти: Зар то није прво питање, с обзиром да је та еластичност резултирала нпр. Бриселским споразумом, односно са „да“ кад је требало рећи „не“?

Пре него што је Тадићева влада ушла у бриселске преговоре није узела у обзир фактор времена – да ли време ради за другу страну или за нас. Мислим да сад треба да укажемо да је бриселски процес подвала и да сачекамо бољи тренутак када ћемо бити равноправније третирани. А тај тренутак је везан за то да монструм држава Косово, не може да потраје у срцу Европе, јер нема шансе да постане чланица УН. Зато Запад жели убрзање преговора и коначни договор, а ми од 5. октобра 2000. грешимо јер не питамо Запад да ли прихвата Србију у њеним уставним границама или не и да ли жели да она као таква уђе у ЕУ.

Време ради за нас и мораће да нам понуде праве, а не овакве преговоре. Ако бисмо још отвореније и тврђе поручили западним амбасадорима да Србија никада неће дозволити да Косово постане члан УН и да они не треба да очекују да ће Србију икада сломити у томе – они би сами могли да се охладе у односу на бриселски процес. И да покушају да нас придобију на неки други начин, нечим што је за нас повољно!

Западу се жури јер сваки следећи дан слаби њихову позицију у очима светске јавности, зато журе са пристанком Србије, а ми треба да наступамо са чврстим „не“ и да се поставимо без журбе, неисхитрено.

Данашња власт у Србији је на речима патриотска а по делима прозападна

Слободан ЕРИЋ, главни уредник листа „Геополитика“

• Додикова изјава је гест самопоштовања. А на самопоштовању се суштински гради самосталност једне државе. Захваљујући Додиковој одлучности и често, политичкој дрскости у односу према западним амбасадорима и другим политичким представницима Запада, поред осталог је и сачувана Република Српска

ПРЕДСЕДНИК Републике Српске Милорад Додик још једном је манифестовао своје државничко самопоуздање када је затражио од страних амбасадора да се не мешају у унутрашње ствари Републике Српске.

Било би добро да Додиков пример следи и Србија, али и друге земље региону иако ће Додиков захтев упућен страним амбасадорима да се не мешају у унутрашње ствари РС имати ограничен учинак.

Јер, проблем нису амбасадори него велике силе, које они представљају, а које се у последњих неколико векова мешају у послове на Балкану.

Додикова изјава је гест самопоштовања. А на самопоштовању се суштински гради самосталност једне државе. Захваљујући Додиковој одлучности и често, политичкој дрскости у односу према западним амбасадорима и другим политичким представницима Запада, поред осталог је и сачувана Република Српска.

Наравно, опстанку Републике Српске, допринела је и двосмислена политика неких земаља Запада, који упркос јавно демонстрираној подршци БиХ, кроз политику „divide et impera”, посредно користе Србе за обуздавање муслиманског фактора.

Не могу се сви страни амбасадори и све земље стављати у исти кош: они који су вам увели санкције и бомбардовали вас, са онима који су гласали против уласка „Косова” у Унеско.

Србија је после петооктобарског преврата 2000. године ушла у фазу, најблаже речено, ограниченог суверенитета. Амерички амбасадор Вилијам Монгомери, не само да се мешао у унутрашње ствари наше земље, него је практично учествовао у доношењу неких одлука у тадашњој досовској влади.

Досовска влада је и по речима и по делима била прозападна.

Данашња власт у Србији је само на речима патриотска а по делима прозападна.

Дакако, треба уважавати интересе других, посебно великих држава и њихове опуномоћене представнике. Али, Србија пре свега треба да уважава и следи сопствене националне и државне интересе.

Ако не следи своје – следиће интересе других.

Диана Милошевић

fakti.org/serbian-point/dodik-rekao-kormak-ne-mesaj-se-hoce-li-skot-to-ikada-cuti-od-vucica-ili-brnabic

Tерор и насиље које Срби у Косовској Митровици трпе од стране Вучићевих насилника добија широке размере. Данас у овом делу Косова и Метохије Срби више не страдају од албанских терориста него од својих сународника који их кажњавају јер се противе политици Александра Вучића

Забрана уласка на Косово и Метохију министру просвете Републике Србије као и директору Канцеларије за КиМ од стране сепаратистичких власти у Приштини, још једном показује погубност националне и државне политике коју према Косову и Метохији води Александар Вучић.

До његовог доласка на власт 2012. године власт из Приштине није могла да предузима сличне кораке имајући у виду да су Срби контролисали административне прелазе. Зато до тада није ни било забране уласка високим представницима Републике Србије на Косово и Метохију. Међутим, 2012. године Александар Вучић и Ивица Дачић су успоставили класичну границу између Косова и Метохије и остатка Србије доводећи на прeлазе косовску граничну полицију из Приштине и сада беремо плодове једне неодговорне националне политике.

Разлог доласка на Косово и Метохију министра просвете јесте био да испегла незакониту смену ректора Универзитета у Приштини Срећка Милачића и да оправда постављање ректора-пензионера Благоја Недељковића. Јучерашњи напад на нелегално смењеног ректора Срећка Милачића, где постоји оправдана сумња да из напада стоје припадници Цивилне заштите Косовске Митровице јер тако показују снимци сигурносних камера, јасно оцртава стање слично Колумбији које је успоставила власт Александра Вучића у северном делу Косова и Метохије. Иза напада, то је сасвим јасно, стоји председник „Српске листе“ Горан Ракић који од ватрогасца жели да постане професор на Економском факултету у чему га је досад спречавао Срећко Милачић јер не одговара критеријумима за то високо звање. Ни улога новог ректора-пензионера Благоја Недељковића у нападу није мала јер се боји да проф. др Срећко Милачић не дође на чело Економског факултета и тиме угрози његове позиције. Иначе, припадници Цивилне заштите Косовске Митровице са чувеним лада-нивама са КМ таблицама познати су по томе да вршљају широм Србије током сваких избора застрашујући и претећи грађанима који не гласају за Српску напредну странку изигравајући некадашње нацистичке јунгер бригаде.

Нажалост, терор и насиље које Срби у Косовској Митровици трпе од стране Вучићевих насилника добија широке размере. Данас у овом делу Косова и Метохије Срби више не страдају од албанских терориста него од својих сународника који их кажњавају јер се противе политици Александра Вучића. Запаљено је више од стотину аутомобила а да ниједан од извршилаца није пронађен. Бројни напади на куће бомбама и стрељачким наоружањем на истакнуте појединце по правилу остају неоткривени, као што је случај са нападом на кућу народног посланика у Скупштини Србије Славише Ристића. Чак и паљевина просторија Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ од стране Косовске полицијске службе је третирана, без икакве истраге, као неисправне инсталације. Народни покрет „Отаџбина“ подсећа грађане Србије да је седамдесетих година прошлог века запаљена и Пећка Патријаршија под истом дијагнозом неисправних инсталација. Владавина Александра Вучића у овом делу Србије може се окарактерисати Његошевим речима: „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“.

P. S.

Споменути Горан Ракић организатор напада на некадашњег ректора Срећка Милачића, с обзирoм да су припадници Цивилне заштите под његовом јурисдикцијом, данас води преговоре са Рамушем Харадинајем о конституисању нове сепаратистичке власти у Приштини. Истакнути члан СНС-а Владо Ђукановић каже да се Рамуш Харадинај у лику председника владе Србима највише исплати. Можда се исплати у сваком смислу врху Српске напредне странке али не и српској националној политици. Јер само до пре неки дан умало не заратисмо са Французима који нису као осуђеника хтели да га изруче Србији а данас га српска власт устоличује на место председника владе. Чудо невиђено, зар не?

 

Косовска Митровица, 7. 9. 2017.
Информативна служба Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“

ИЗВОР: Стање ствари

foto: SRBski FBReporter

—————

8.9.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

НП Отаџбина: Нови докази погубности Вучићеве политике према Косову и Метохији

-

Како РТК незванично сазнаје, јутрос су припадници крушевачке полиције, а на основу налога Основног јавног тужилаштва у Крушевцу и Тужилаштва за високо-технолошки криминал у Београду, привели две женске особе и одредили им полицијско задржавање, због упућених претњи преко друштвене мреже Фејсбук председнику Републике Србије Александру Вучићу и директору Безбедносно-информативне агенције Братиславу Гашићу.

Ради се о Д.М. која има 40 година и о њеној ћерки М.А. старој 22 године, обе из места Јасика, код Крушевца. Према информацијама које смо добили, оне су ухапшене због основане сумње да су починиле кривична дело угрожавање сигурности из члана 138 Кривичног закона, као и кривично дело прогањање из члана 138а.

Због опирања приликом привођења од стране полицијских службеника, оптужене су и за кривично дело: напад на овлашћено службено лице из члана 323 Кривичног закона Републике Србије.

РТК.рс

СРПСКА ЛИСТА ПРЕГОВАРА О ВЛАСТИ СА ХАРАДИНАЈЕМ, А ЗБОГ ЊЕГА УМАЛО ЗАРАТИСМО СА ФРАНЦУЗИМА

  • До његовог доласка на власт 2012. године, власт из Приштине није могла да предузима сличне кораке имајући у виду да су Срби контролисали административне прелазе. Зато до тада није ни било забране уласка високим представницима Републике Србије на Косово и Метохију
  • Разлог доласка на Косово и Метохију министра просвете јесте био да испегла незакониту смену ректора Универзитета у Приштини Срећка Милачића и да оправда постављање ректора-пензионера Благоја Недељковића
  • Иза јучерашњег напада на нелегално смењеног ректора Милачића, то је сасвим јасно, стоји председник „Српске листе“ Горан Ракић који од ватрогасца жели да постане професор на Економском факултету у чему га је досад спречавао Милачић јер не одговара критеријумима за то високо звање

ЗАБРАНА уласка на Косово и Метохију министру просвете Републике Србије као и директору Канцеларије за КиМ од стране сепаратистичких власти у Приштини, још једном показује погубност националне и државне политике коју према Косову и Метохији води Александар Вучић.

До његовог доласка на власт 2012. године, власт из Приштине није могла да предузима сличне кораке имајући у виду да су Срби контролисали административне прелазе. Зато до тада није ни било забране уласка високим представницима Републике Србије на Косово и Метохију. Међутим, 2012. године Александар Вучић и Ивица Дачић су успоставили класичну границу између Косова и Метохије и остатка Србије доводећи на прелазе косовску граничну полицију из Приштине и сада беремо плодове једне неодговорне националне политике.

Разлог доласка на Косово и Метохију министра просвете јесте био да испегла незакониту смену ректора Универзитета у Приштини Срећка Милачића и да оправда постављање ректора-пензионера Благоја Недељковића.

Јучерашњи напад на нелегално смењеног ректора Срећка Милачића, где постоји оправдана сумња да иза напада стоје припадници Цивилне заштите Косовске Митровице јер тако показују снимци сигурносних камера, јасно оцртава стање слично Колумбији које је успоставила власт Александра Вучића у северном делу Косова и Метохије.

Иза напада, то је сасвим јасно, стоји председник „Српске листе“ Горан Ракић који од ватрогасца жели да постане професор на Економском факултету у чему га је досад спречавао Срећко Милачић јер не одговара критеријумима за то високо звање.

Ни улога новог ректора-пензионера Благоја Недељковића у нападу није мала јер се боји да проф. др Срећко Милачић не дође на чело Економског факултета и тиме угрози његове позиције. Иначе, припадници Цивилне заштите Косовске Митровице са чувеним лада-нивама са КМ таблицама познати су по томе да вршљају широм Србије током сваких избора застрашујући и претећи грађанима који не гласају за Српску напредну странку изигравајући некадашње нацистичке јунгер бригаде.

Нажалост, терор и насиље које Срби у Косовској Митровици трпе од стране Вучићевих насилника добија широке размере.

Данас у овом делу Косова и Метохије Срби више не страдају од албанских терориста него од својих сународника који их кажњавају јер се противе политици Александра Вучића.

Запаљено је више од стотину аутомобила а да ниједан од извршилаца није пронађен. Бројни напади на куће бомбама и стрељачким наоружањем на истакнуте појединце по правилу остају неоткривени, као што је случај са нападом на кућу народног посланика у Скупштини Србије Славише Ристића.

Чак и паљевина просторија Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ од стране Косовске полицијске службе је третирана, без икакве истраге, као „неисправне инсталације“.

Народни покрет „Отаџбина“ подсећа грађане Србије да је седамдесетих година прошлог века запаљена и Пећка Патријаршија под истом дијагнозом „неисправне инсталације“.

Владавина Александра Вучића у овом делу Србије може се окарактерисати Његошевим речима: „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“.

Иначе, Горан Ракић, који је организатор напада на некадашњег ректора Срећка Милачића, с обзиром да су припадници Цивилне заштите под његовом јурисдикцијом, данас води преговоре са Рамушем Харадинајем о конституисању нове сепаратистичке власти у Приштини.

Истакнути члан СНС-а Владо Ђукановић каже да се Рамуш Харадинај у лику председника владе Србима највише исплати.

Можда се исплати у сваком смислу врху Српске напредне странке али не и српској националној политици. Јер, само до пре неки дан умало не заратисмо са Французима који нису као осуђеника хтели да га изруче Србији а данас га српска власт устоличује на место председника владе.

Чудо невиђено, зар не?

fakti.org/serbian-point/kritika-vlasti/otadzbina-zabrane-dolaska-na-kim-ministrima-srbije-plod-su-vuciceve-politike