четвртак, април 19, 2018

Тагови Вести таговане са "вук бранковић"

вук бранковић

КАКО СЕ ПОСТАЈЕ ВУК БРАНКОВИЋ?

Срби за издајника, упркос савременим историографима који другачије виде улогу зета кнеза Лазара, и даље кажу да је «Вук Бранковић».

Одакле данашња потреба многих из тзв. «елите» да буду «Вук Бранковић»?

Из жеље да се „безболно“ напусти сопствени идентитет, да се постане неко други, коме ће бити „лакше“ кад се потчини моћнијем. Завет верности Богу и себи подразумева светосавско живљење „изнад Истока и Запада“ (Владика Николај) и светолазаревско сазнање да је земаљско пролазно, а небеско вечно, то јест да се све даје за образ, а образ ни за шта. Само ако је крст страдања частан, народна слобода је златна. Ко није хтео да живи „косовском мишљу“ („Нека буде што бити не може“), увек је тврдио да је србски завет ирационалан, а да је бекство од свог идентитета „разумно“ и „одговорно“. Рецимо, садашњи премијер Србије сматра да у борби против тврдокорног националног идентитета треба, користити и пијук – о таквом ставу изврсну анализу је, својевремено, написао Слободан Антонић. (1)

Вук Бранковић, у драми „Бој на Косову“ Љубомира Симовића има своју визију, невероватно сличну кукавичко-рационалистичкој визији савремених „еуротичара“, бегунаца од себе и свога. Ево како је Вук излаже светогорском монаху Герасиму, свом рођеном брату:

«Ова соба је велика седам са осам!

Онај бор је висок тридесет метара!

Онај во, пред ковачницом, тежак је седамсто кила!

Над нама је таван за четрес кола сена!

Звоно на торњу у четири избија четири,

у седам сати избија седам пута!

Ето шта је моја визија!

Подрум је камени, буре је дрвено, рукавице су вунене!

Змија је отровна, бресква је слатка, пелен је горак!

Срба је мало, Турака је много!»

Јудинство се, дакле, увек, маскира у причу о очигледностима.          

Оно је клањање очитости.                                                                 

А очитост спољашње моћи и успеха је најочитија.                                

Might is right.                                                              

ИЗДАО КОСОВО, А НЕЋЕ РУСИЈУ?

Ових се дана већ поменути премијер Србије, човек који је издао и продао све што се могло издати и продати кад су у питању Косово и Метохија, заклиње у оданост Русији. Као, никад он неће окренути леђа нашој браћи. Наравно, озбиљан човек му не верује. Јер, онај ко изда Косово и Метохију, не може бити одан савезник никоме, а нарочито не православној Русији.

Али, како је Вучић постао то што је постао?

Јер, ако се сећамо, то беше онај који не само да је бранио Србство и Косово, него је био заточник и Ирака и Садама Хусеина, о којима је говорио: “Американци нацистичким методама покушавају да империјалистички освоје цео свет и ми смо просто приморани једино и искључиво да се бранимо. Ни ми, као ни Ирак, не желимо ништа туђе. Ми желимо само своје, своју земљу, свој народ, и желимо да заштитимо суверенитет и интегритет наше отаџбине. Нећемо ништа америчко./…/ Председник Садам Хусеин данас представља симбол отпора америчком режиму. И српски народ се солидарише у потпуности са ирачким народом и разуме патње и муке ирачког народа. Очекујем да ћемо успети да створимо основ за једну јачу и жешћу основу за отпор не само према Американцима него и према њиховим западноевропским слугама. Тај фронт отпора мора да крене широм  света/…/ и тај фронт ће се, сигуран сам, ширити, као што се ширио антифашистички фронт у Другом светском рату, тако ће се овај фронт отпора Американцима и њиховој нацистичко-империјалистичкој идеји ширити.“(2, 162-163)

Човек који ово прича да би, свега деценију и по касније, причао нешто сасвим супротно, издао је целога себе. И то је Вучић. Борис Тадић никад није био Вучић. Тадић је, просто и јасно, духовно увек био човек Запада, који је веровао да су Вашингтон и Брисел светлост света. Кад је владао Србијом, трудио се да то докаже и њима и себи. Али, Вучић је Вашингтон некад називао центром новог нацизма, који осваја земљу по земљу у суманутом походу на глобалну моћ, а сада тај исти Вучић испуњава вољу оних који је звао нацистима.

Заиста – премијер Владе је, издајом Косова и Метохије, маскираном у пут за ЕУ без повратка, сада на страни Империје, ма колико симулирао свађу са својим газдама, који су му дозволили да у „банана Србији“ утемељи кловнократију као меру и проверу политичког живота.                                           

Ипак, где су темељи издаје?

ИСТОРИЈА, УВЕК И СВАГДА УЧИТЕЉИЦА

Политиколог Марко Пејковић у свом огледу „Косовски завет и Косовска издаја“ подробно анализира поступке који су Лазаревог зета, једног од најугледнијих србских племића, довели до тога да је од народа проглашен издајицом.

Пре свега, сматра Пејковић, треба уочити да се Вук Бранковић, кратко време након Видовдана 1389, нашао на страни угарског краља Жигмунда, који је пустошио земље Лазаревића, на које је и сам Бранковић бацио похлепно око.

Шта је још важније од тога? Када је папа 1394. године позвао латински Запад у крижарски поход против Турака, на чело војске је ставио Венецију, чије је грађанство у оно време тражио и добио Вук Бранковић: “Ми поуздано знамо да су многи Византинци, аристократе и интелектуалци, који су тада добили венецијанско или ђеновљанско грађанство, били или отворени паписти – јеретици који су се одрекли Вере, или су заговарали што бржу унију са папом./…/ Наиме, документа говоре да су венецијански грађани могли да исповедају само римокатоличку јерес, никако Православље, чак ни у тајности! Они Грци са венецијанским грађанством, за које се сумњало да у својим кућама одржавају службе по православном обреду, бивали су тужени суду, а православна богослужења била су забрањена чак и за Грке који нису били грађани Венеције, ако би се у Венецији нашли послом или нуждом (ово је за Грке са стране укинуто тек 1577. године, нап. В.Д. ) /…/ То значи само једно – Вук је хрлио у наручје онима пред којима би, у најмању руку – ако већ отворено није исповедио папску јерес – морао да се стиди што је православац/…/ Вук је изабрао после битке западно политичко вазалство уз одрицање од православне Вере, а Лазаревићи турско политичко вазалство без било какве штете по православну Веру. /…/Изиграни су сви који су се ослањали на политичке шеме у којима је папа имао удела. Од руског кнеза Данила Галицког до византијског цара Јована Осмог“(3,124-125).

Дакле, Вук Бранковић се новим путем упутио стидећи се своје вере.

КАКВЕ ОВО ВЕЗЕ ИМА СА ВУЧИЋЕМ?

Има, наравно. И Вучић је променио свој духовни идентитет, због чега се стално позива на Макса Вебера и „протестантску етику“. Та прича о „протестантизацији“ Србије је јасна, јер Срби, док год су православни, не могу бити стока којом управљају либерал-капиталисти. Срби, из дубине свог источнохришћанског идентитета, желе нешто друго – свет правде и једнакости, у коме је човек човеку брат, а не вук. А Вучић жели да успостави вучје друштво, под влашћу турбо-капиталиста чијим нечовечним интересима, исказаним преко диктатуре ММФ-а, одано служи. 

Србин је, ма како лутао по историји, трајно обележен православном хришћанском духовношћу, која му не да да буде бездушни протестант са трагикомичном догматиком и етиком по којој Бог више воли оне који имају више пара, стечених капиталистичким методама.

Зато из јавне свести треба уклонити сваку идеју социјалне правде и једнакости да би „веберовски“ капитализам у Србији цвао.(4)

ТУЦОВИЋА СКЛАЊАЈУ, ТИТА ДРЖЕ НА ДЕДИЊУ

У свом огледу о Јовану Скерлићу, „Последњи бард националног романтизма“, у књизи „Стваралац и политика“, Предраг Протић нас подсећа: “У игри коју историја често уме да игра, један од највећих конзервативаца деветнаестог века постао је творац социјализма у Србији. Читаво књижевно дело Светозара Марковића прожете је једним „жалом за старим“ временима. Постојао је један миран, спокојан свет, окупљен и везан за задругу, а онда је дошао сурови капитализам, тај свет разорио и железницом још га и даље разара. Треба зауставити ту локомотиву која ће уништити тај свет, и тај конзервирани свет пренети једнога дана у социјализам. Ако се овако интерпретира идеологија Светозара Марковића, онда између њега и Лазе Лазаревића нема неких великих разлика. И код Јакова Игњатовића, коме је Скерлић вратио један део књижевног угледа, постоји нека врста изгубљеног раја.  Постојали су стари и нови мајстори, један спокојни свет у којем су живели господар Софра Кирић и преци Васе Решпекта, а онда се нешто десило, банула је катастрофа и стари добри свет отишао је у неповрат. Сеоски зеленаши код Милована Глишића срушили су онај свет у коме су мирно живеле удовица Миона и тетка Деса. Па и модерна српска књижевност у том истом смислу је конзервативна. И код Кочића и код Ћипика, постоји један изгубљени рај. Сви маштају о изгубљеном рају, нико не говори о обећаној земљи“.(5,170-171)

Зато је и уклањање Димитрија Туцовића са Славије један симболички гест садашње власти: уклоњен је Туцовић, али је, на Дедињу, остао Броз. Туцовић је, наравно, био социјалиста „лењинско – лењирске мудрости“, устајући не само против Николе Пашића као вође србске буржоазије, него и против извесних националних интереса, али је, и такав какав је, ипак био носилац визије праведне Србије, и био спреман да, на фронту Првог светског рата, погине за Отаџбину. Броз је, „кока–кола социјализмом“, разорио Србе, купујући им душе духовном американизацијом, и припремајући за дејство другосрбијанске јуришнике, данашње НАТО левичаре.                            

Туцовић је склоњен из јавне свести престонице, а Броз се држи тамо где су га идолопоклоници сместили.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Одрекавши се себе и свога, Александар Вучић је кренуо путем без повратка. Не само да је Србију, преко СОФА споразума, чврсто везао за НАТО, и не само да је доделио позивни број НАТО-шиптарској „држави“ званој „Косова“, и не само да нас, ауто-путем, повезује са Албанијом, него је и кренуо у рат против нашег духовног идентитета, секући древне записне храстове на својим ауто-путевима за Недођију, чинећи од геј параде редовну манифестацију и, што је најстрашније, претварајући Србију у земљу канцер-капитализма. Ипак, иако се чини да је, сада и овде, свемоћан, Вучић је, постајући Бранковић, себе лишио насушне човечанске основе, и полако се расплињава у историјском небитију, одакле је, као нови Шћепан  Мали, и допузао.                              

Дужност нам је, дакле, да отворимо очи и гледамо како привид ишчезава, сведочећи Истину Завета, да бисмо своју будућност могли да градимо на здравим и истинитим основама.

УПУТНИЦЕ (ИНТЕРНЕТУ ПРИСТУПЉЕНО 17. 12. 2016. ГОДИНЕ)

  1. Види: www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/veliki-pijuk/
  2. Предраг Поповић, Политичка фукара/ Морални портрет Александра Вучића, Српска радикална странка, Београд, 2011.
  3. Марко Пејковић: Косовски завет и Косовска издаја, Свети кнез Лазар, бр. 19-22/2016.
  4. Види:www.carsa.rs/zasto-premijer-voli-protestantske-radne-navike/
  5. Предраг Протић, Стваралац и политика, Нолит, Београд, 1972.

-

Разлоге потискивања Светог Саве смо видели, па остаје дилема да ли је косовски мит истакнут управо због тешке клетве родоначелнику лозе Бранковића, Вуку? У сваком случају, та клетва нас неизбежно доводи до питања ове династије. Историја писана на основу предања није могла да разуме значај Бранковића јер су они у том предању прокужени. Творац предања као да се бојао да ће љагање Вука Бранковића бити недовољно да сруши снажан култ његове династије, па је бацио проклетство на још једног њеног члана.

То је „проклета Јерина“, најомраженија жена српске историје. Према раширеном веровању, готово сваки очувани средњевековни град у Србији је „Јеринин град“. Зидала га је Јерииа, из чиста хира мучећи околне сељаке. На тај начин остаци зидина, као сведоци негдашње српске моћи, у најширим слојевима изазивају ружне емоције, а свакако би требало да буде обрнуто: да су понос нашег народа, и да буде наду у обнављање те моћи. Тако имамо још један „негативан мит“. У косовском случају уместо победе слави се пораз, а овде се један успех такође претвара у своју супротност. Последице су катастрофалне и по питању личности истакнутих Срба.

Из косовског мита произилази да се и у најодсуднијем часу међу нама јавља издајник због кога губимо, чиме се пољуљава народно самопоуздање, а без вере у себе ни један народ не може бити спреман на велика прегнућа. Мит о Јерини баца у блато српске „великаше“, не само Бранковиће, јер се временом заборавило да је она од ове лозе. Испада да су српски великаши с једне стране издајници, а с друге тлачитељи народа и расипници његовог богатства, што су тезе потпуно супротне светосављу које учи да се владар жртвује за свој народ и улаже у његову добробит. Тако поклоници ова два мита лако долазе до закључка: наши владари не могу бити добри, и зато је боље да нам владају туђини.

При овоме имамо у виду класично тумачење „издаје“ Вука Бранковића и стихова из народне поезије, попут оних где „великаши, проклете им душе, на комаде раздробише царство“. То тумачење казује да на овај начин народни певач жигоше издају и позива на слогу, што такође може бити тачно. Једноставно, мит о издаји Вука Бранковића има и ово и оно значење, па и неко треће, како га ко схвати, али сигурно не може бити исправна теза да постоји само једно тумачење, и то баш оно које нам највише одговара. За случај „проклете Јерине“, пак, нисмо пронашли друго тумачење.

Јерина је заправо Ирина Кантакузин из познате византијске царске династије, удата за деспота Ђурђа Бранковића. Неких Кантакузина је на високим положајима у Србији било још у Душаново доба. Касније је део ове моћне породице избегао пред Турцима настанивши се у Новом Брду, где једног Кантакузина у време Деспотовине видимо као службеника у царинарници. Његов син је један од највећих српских писаца средњег века, Димитрије Кантакузин. Не зна се да ли је жена деспота Ђурђа била у директном сродству са овим Новобрђанима, углавном, био је то други деспотов брак, са јасним политичким намерама.

Са Ирином је у Србију дошао њен брат Тома Кантакузин, добивши одмах важне државне послове. Пошто је био вичан зидању градова, баш њему је деспот поверио вођење послова око подизања Смедерева, а овај је ангажовао још неке мајсторе из Византије. Неки аутори томе приписују сличност Смедерева са Цариградом, док други кажу да је троугласти облик нове српске престонице просто наметнуо терен.

У сваком случају, Ирина са зидањем Смедерева није имала никаве везе, али Ћоровић порекло мита о „проклетој Јерини“ види у реченом ангажовању њеног брата и грчких мајстора, као и брзини у којој је град морао бити подигнут због турске опасности. Ћоровић тражи и порекло мита о издаји Вука Бранковића. Налази га на Косову, у једној од оних потоњих битака, у којој се Вуков син Ђурађ са Турцима борио против Лазаревог сина Стефана.

Ипак, Ћоровић није изричит, и ставља до знања да су то само претпоставке. На Косову је било много битака попут наречене, битака у којима је свако учествовао на свакој страни. Сам деспот Стефан се на турској страни борио много више од свих Бранковића, и управо је захваљујући тој борби добио њихове поседе, међу којима и Косово. Тек после таквог губитка своје земље Бранковићи се за помоћ обраћају једној турској струји.

vuk-brankovicТако исто нема основа наведена претпоставка о пореклу мита о „проклетој Јерини“: у Србији онога доба грчки мајстори пре су били правило него изузетак, како у зидању и живописању цркава и манастира, тако и у подизању градова. Утицај Византије био је видан на сваком кораку, а Грка је било свуда по земљи, због чега се присуство једног Грка на једном послу ничим не истиче. Остаје журба због Турака, али када журбе није било? Век и по су надирали Турци, пре њих Мађари, Бугари, Грци… Нема сумње да је кулучарима зидање градова увек тешко падало, али зашто за њихове патње окривити једну недужну жену? И да ли је она случајно из династије Бранковића?

На све ове дилеме лакше је одговорити ако се крене хронолошким редом, пратећи познате изворе. Према њима, лошег гласа о Бранковићима није било после Косова и још читава два наредна века. Напротив, од 1427. па до смрти владике Максима 1516. године, Бранковићи улажу ванредан напор за добробит свог народа, што резултира њиховим слављењем у књижевности и уметности уопште. Онда се четворо Бранковића посвећује, чиме њихова династија дефинитвно постаје култног значаја.

Претпоставља се да је све време постојало народно предање, па и о Косову и Бранковићима, али о његовом садржају нема вести. Логична је помисао да је оно другостепеног значаја док су водећи културни центри у снази, а да напредује са слабљењем писмености. Зато су мит о Косову и култ Бранковића у усменом стваралаштву морали бити изворно тумачени све до велике кризе српског народа и посебно фрушкогорских манастира око 1700-те године.

Фрушкогорски манастири имају своје златно доба на почетку XVI века, да би после пада сремске Деспотовине и они лагано тонули у мрак. Најтежа пустошења задесила су их крајем XVII и почетком XVIII века, за време турских повлачења из средње Европе. Од осамдесетих година XVII века до двадесетих година XVIII века готово сви су похарани и порушени. Најзад, после пораза код Петроварадина 1716. године, Турци спаљују мошти светих Бранковића.

За то време се, дакле, не зна поуздано шта предање каже о Боју на Косову и Бранковићима, али су познати писани извори. У њима се само изузетно говори о српском поразу на Косову, а ни једном о Бранковићима у негативном светлу. Црква све време негује косовски мит на изворни начин. Бранковићи се славе једнако као и Лазаревићи и Немањићи. О косовском поразу и издаји Бранковића нема говора.

Делимичан изузетак чине Константин Филозоф око 1430. године, у цитату који смо напред навели, и Константин Михаиловић у књизи „Јаничареве успомене“ око 1500-те године. Михаиловић је Новобрђанин кога Турци одводе у јаничаре, освојивши овај град 1455. године. Осам година је био јаничар, да би после једног турског пораза у Босни успео да пребегне на хришћанску страну и ступи у службу српских велможа и деспота у Срему.

Касније се обрео у Угарској где је и написао ову вредну књигу, која слови за први подробнији опис турске војске. Михаиловићев циљ је био уједињење хришћана ради једног великог крсташког похода, а „Јаничареве успомене“ су заправо део меморандума пољском краљу Јану Олбрахту, који је упутио са браћом Јакшићима и деспотом Јованом.

О Боју на Косову Михаиловић износи турску верзију, што је и логично. Каже да је султана Мурата убио „Милош Кобиловић“, а да је битка изгубљена због неслоге на српској страни. Димитрије Богдановић у овим речима о неслози проналази доказ за постојање народног предања какво данас познајемо још у XV веку. Међутим, пре ће бити да је исправан суд Милана Кашанина према коме је Михаиловић овим хтео да „поткрепи своју тезу о потреби уједињења хришћанских снага против Турака“.

Утолико пре што он уопште не помиње неизоставни део предања о Косову, издају Вука Бранковића. О Бранковићима је пун хвале, посебно о деспоту Ђурђу. Кашанин то тумачи на следећи начин: „О личности, породици и владавини деспота Ђурђа он се могао исцрпно и тачно обавестити од деспота Јована Бранковића и браће Јакшића, или од њима блиских људи с којима се нашао у Угарској и међу којима већ и стога није могао провести кратко време“.

Ништа лоше о Бранковићима није чуо ни Бенедикт Курипешић, путујући преко Косова 1530. године. Као странац, он не би имао обзира према једној српској династији, па би митом о издаји Вука Бранковића свакако употпунио свој путопис. Али он помиње само Милоша, уз изричиту тврдњу да су Срби победили Турке на Косову. Тако у неколико десетина списа, што наших што страних, више од 200 година после Боја на Косову само на два места се говори о српском поразу (не рачунајући турске изворе) и ниједном о издаји и проклетству Бранковића. Хиљаде наших свештеника све време певају о српској победи и славе Бранковиће. Безброј пута понављају се речи патријарха Данила, незнаних Раваничана, и других, којима се преноси изворни мит о Косову:

Давидски, Лазаре, на борење с њим изашао јеси и као оног другог Голијата победио јеси, узвикујући:

Нема светога и нема праведнога изнад тебе, Господе.

Тако исто се пева и деспоту Ђурђу и светим Бранковићима. Народ се клања моштима кнеза Лазара и Бранковића верујући у њихову чудотворност, а оне као да потврђују речи свештеника о Лазаревој победи и величини Бранковића. Међу Србима не само да нема утицајније, него ни било које друге организације у коју би се имало поверења као у цркву. Црквени култови су далеко најмоћнији, можда и једини. Заиста, о изврнутим култовима о Косову и Бранковићима у XV, XVI, па и XVII веку, нема баш никаквих података.

Због подизања фрушкогорских манастира и обнове Пећке патријаршије 1557. године српска црква је у пуној снази, постигавши оно што је пропуштено чак и у време највеће моћи Царства. Управо сада, у другој половини XVI века, црква по први пут узима под своју духовну власт све Србе, од Марице до Драве и од Тимока до Купе. Зато је међу Србима тога времена тешко замислива превласт другог духа до светосавског и других митова до црквених.

Али извртање два велика мита се ипак десило, и то је чињеница. У једном тренутку српска победа на Косову постаје пораз, и још се тај пораз и самоубилаштво ради славе чине врлином. Бранковићи се од благородне лозе, последњег изданка светих Немањића, претварају у издајнике и постају проклети. Српска историја се драстично мења баш у оним важним деловима, где треба извлачити поуке за будућност.

Савремена историјска наука се овом променом уоппгге не бави, из простог разлога што не прави разлику између изворног култа о Косову и оног из предања, као што смо то раније показали на Ћоровићевом примеру. Не примећује се ни потпуна промена у третману Бранковића, од светих до омражених, јер се садржај каснијих предања о Вуковој издаји помера у блиско покосовско време, па тако испада да је ова династија увек носила жиг издаје. Према нашој историји, мит о Косову и издајнику Вуку створен је одмах после 1389. године.

Стварали су га и црква и народ у предању, без сучељавања, већ су се књижевност и еп допуњавали. Доказа о постојању епа у то доба нема, па самим тим ни о његовом садржају, него се просто сматра да га је морало бити и да је морао бити сличан писаном стваралашгву. То јест, писано стваралаштво је било слично епу, баш оном који је забележио Вук Караџић почетком XIX века. Подразумева се да је такав еп непромењен постојао око 400 година и да је управо он меродаван за тумачење тих 400 година. Историчари заслепљени епом једноставно не могу да прочитају бројне историјске изворе, него на овај или онај начин тврде да у њима пише оно што се у епу каже.

Уједно је апсурдно и забрињавајуће да многи велики српски научници праве тако крупне грешке. Димитрије Богдановић је спадао међу највеће, а ево какве тезе су му промицале:

„Смисао за трагично и епско у Константина (Михаиловића) је нарочито развијен. У овоме последњем, запажен је у ‘Јаничаревим успоменама’ велики утицај народног историјског предања, српске народне књижевности и песништва“.

Али како је народно предање из XVIII и XIX века могло да утиче на некога ко је писао у XVI веку! Наравно, Богдановић сматра да је идентично предање постојало и у Михаиловићево доба, али где су докази? Пошто не постоје, он прелази па посредно закључивање:

„Предања о средњевековним српским владарима (Стефану Дечанском и Душану, нарочито о цару Урошу, о кнезу Лазару) имају народни, епски и легендарни карактер. ‘Јаничареве успомене’ су у том погледу рано сведочанство заметка и постојања српске народне епике, а посебно косовског епа“.

У Михаиловићевој књизи и народном предању најмањи заједнички садржилац косовског епа је заправо турска верзија, по којој су Срби изгубили битку, а Мурата је мучки убио „Милош Кобиловић“. Како онда „Јаничареве успомене“ могу бити „рано сведочанство заметка и постојаља“ косовског епа? Ту може бити једино говора о Богдановићевом несвесном стављању каснијег предања испред поузданих историјских извора, што се види и по другом „доказу“ који нуди. Реч је о путопису Бенедикта Курипешића, који се мање важним делом поклапа са епом, када говори о Милошу и Мурату, док му у суштини противречи тврдњом о српској победи на Косову. Богдановић прво истиче а друго прескаче, па прелази на далекосежне закључке:

„Са путописом Бенедикта Курипешића из 1530, ‘Јаничареве успомене’ су доказ да народно песничко предање иде у корак са тзв. високом литературом, упоредо с њом. Већ крајем XV века и с првим деценијама XVI века певају се па разним странама Србије, ближе Косову и даље од Косова, епске песме о Косовском боју, Лазару и Милошу“.

А да ли и о издаји Вука Бранковића? Када се већ историја пише овако напамет, где су границе конкретног дописивања предела („ближе Косову и даље од Косова“) и личности („Лазару и Милошу“)? Зар није неозбиљно узети у обзир само два писана извора, која се тек делом поклапају са каснијим предањем, а одбацити десетине осталих зато што указују на супротан закључак од оног у предању? Погледајмо како даље на тако слабом темељу Богдановић диже спрат за спратом:

„Нема никаквих битних идејних разлика између старе српске књижевности и народне књижевности XV века. Чува се и хоће да оживи једна угрожена историјска свест. За црквену књижевност похвалних слова и служби, а поготову плачева, узрок је косовске трагедије у гресима народа и његових вођа (али како, када у црквеној књижевности о Косову уопште нема трагедије, наравно сем Лазареве погибије, већ слављења победе и подвига – прим. М. С.); за народно предање то је неслога великаша, издаја и разједињеност. Порука, која се своди на исто, постаје нарочито актуелна у времену коначног губитка слободе. Народна и књижевна традиција се узајамно тумаче и допуњују.