понедељак, октобар 23, 2017

Тагови Вести таговане са "Запад"

Запад

-
Banja Luka, Bosna i Hercegovina - 14. oktobar 2017: Nećemo učestvovati u radikalnim mjerama Milorada Dodika, poručio je danas Dragan Mektić, član glavnog odbora Srpske demokratske stranke (SDS) i ministar bezbjednosti Bosne i Hercegovine. Mektić je ovo izjavio nakon što je predsjednik manjeg bh. entiteta Milorad Dodik pozvao opoziciju da podrži ideju održavanja referenduma o Ustavnom sudu BiH. ( Gorana Jakovljevic - Anadolu Agency )

Владимир Фролов

Одмах после срамне ослобађајуће пресуде ратном злочинцу Насеру Орићу, не случајно, огласи се федерално министарство безбедности БиХ, својим извештајем – анализом.

По њиховим анализама, у БиХ је евидентно присутан верски екстремизам, али је нарочито наглашена „опасност“ од нараслог „равногорског покрета сљедбеника идеологије четничког покрета из Другог свјетског рата“!

Министарство нарочито наглашава да – „сљедбеници овог покрета агресивно негирају легитимност државе БиХ, опструишу евроатлантске интеграције, те износе радикалне ставове“!

Министарство додуше није навело, да ти „равногорци“ у Сирији кољу мирне грађане, цивиле, држе наставу по камповима у Бочињи и Маочи, забрањују приступ полицији и органима управе у своја насеља, али свакако ће се ускоро доказати и ко то стоји иза ових „равногорских активности“ које угрожавају „светлу европску будућност“ БиХ!

Још само да се драга тета Мери из Америке, тренутно на служби у Сарајеву, огласи саопштењем да и даље „прети“ још увек неоткривена организација “ГАВРИЛО ПРИНЦИП“, и то преко интернета, а снажне, моћне, FBI, CIA, NSA, никако да им у траг уђу, па ће све бити јасно!

У вилајету босанскохерцеговачком, на брдовитом Балкану, стање угрожености од „геноцидних Срба“ и даље је непромењено, срећом па се примиче Митровдан, да„угрожени“ напокон одахну!

Након ослобађајуће пресуде Насеру Орићу, као да су се сви актери политичке сцене у Републици Српској, позиција и опозиција, пренули, и схватили да њихово политичко мимоилажење Сарајево навелико користи, и да су сви на губитку. Стога је и осуда исхода поменутог судског процеса била једнодушна, уз различите приједлоге. Опозиција је предлагала да се судије и тужиоци убудуће бирају у парламенту док је предсједник Српске, Милорад Додик, позвао судије и тужиоце Тужилаштва и Суда БиХ из реда српског народа да те институције напусте и врате се у Српску, гдје ће им бити обезбијеђена идентична примања. Орићево ослобађање од одговорности за злочине над Србима дало је званичницима Српске нове аргументе за спровођење референдума о уставности ових институција, што је опозиција донедавно цинично захтијевала од предсједника Српске, инсистирајући најприје на објављивању скупштинске одлуке у Службеном гласнику, а потом на кривичној одговорности директора због одуговлачења да објави одлуку Народне скупштине. Сада, када је спровођење референдума поново постало актуелно, опозиционари га и не спомињу. Најавили су да се неће одазвати позиву на саборност и састанак у Палати Републике, што је иницирао предсједник Додик, и поново се окренули свом препознатљивом правцу политичког дјеловања. Српска политичка саборност реметила би концепт ометања рада сједнице Народне скупштине заказане за 17. 10.

Изјава Младена Босића од 13. 09. да су „демократска права опозиције у Српској брутално поништена“, понајбоље одсликава намјере и „право“ опозиције да користећи физичку силу намећу дневни ред већини, у којем доминирају захтјеви за смјену министра полиције и, на крају, Владе Српске. Власт коју подржава легитимна већина треба да се склони, како би „демократе“ засјеле?! Осрамоћени исходом перформанса са претходне сједнице, губљењем иницијативе у Народној скупштини, опозиционари извјесно вријеме нису ни били кадри да дају било какве изјаве сем увреда и пријетњи. Али, поправни испит се ближи у виду нове скупштинске сједнице, када ће поново бити у прилици да мобилним телефонима праве снимке вриске, гурања, падања, хаоса, а што би требало да испровоцира реакцију полиције. А затим, зна се, слиједе оптужбе за „полицијску бруталност“, ношење „дугих цијеви“, и вапај: Спасавајте нас! То би, ваљда, требало да буде довољно представницима мећународне заједнице да се „хаос“ у Српској интернационализује како би се појавили медијатори попут Хојта Брајана Јиа са захтјевом за смјеном министара полиције и финансија, и инсистирањем на привременој, заједничкој влади, која би потрајала до наредних избора. Да ли је сличност са Македонијом случајна?

Не треба заборавити да се Албанци и Заев по преузимању власти нису зауставили на подјели земље на етничке регије, албанску и македонску федералну јединицу, већ су преко ноћи постављени саобраћајни знакови на албанском језику дуж свих комуникација и на свим институцијама, гдје је Албанаца преко 20%. То је само почетак. Слиједи промјена имена и грба државе, што је виђено у Републици Српској. Већ се могу чути захтјеви појединих америчких конгресмена да се Македонија подијели на „косовски“ и бугарски дио. Подјела земље, у случају БиХ, наравно, не долази у обзир.

Уосталом, ко је оно 04.03. ове године изјавио да је Бакир Изетбеговић „спреман оставити прошлост далеко иза нас“? Није ли то био Говедарица? А сада се у СДС чуде када им кажу да су „Бакирова дјеца“. Опозиција Српске често користи израз „владавина права“. То је омиљени термин НАТО пакта. Након што је британски амбасадор у БиХ, Едвард Фергусон, поводом посјете делегације Дома лордова, у Сарајеву изјавио да је „приоритетно питање за све којима је стало до будућности ове земље одлазак младих“, од тада опозиционари учестало користе фразу „Додик је крив за одлазак младих“. Везано за долазак британских лордова, нико није ни споменуо да је долазак делегације био у режији баронесе Арминке Хелић, некадашње савјетнице британског шефа дипломатије Вилијама Хејга, која је из родне Грачанице у Британију емигрирала ратне 1992. године.

Босна је још увијек мирна. Западу не одговара да се створи хаос док не заврши са Македонијом и Косовом, јер ни НАТО није сигуран да ли би могао контролисати ситуацију ако сада „покипи“ босански лонац. Хаос на Балкану успорио би ширења НАТО према Кавказу и Закавказју. Ширење Алијансе за циљ има опкољавање Русије, уз њено перманентно урушавање изнутра (стварање јаче опозиције Путину, уз примјену псиоп операција и активност невладиних организација). У визури НАТО одлазак Путина значио би крај Русије. Преостала би још само Кина, чија економска експанзија угрожава доминацију САД у свјетској трговини. Кина жели пословати по правилима и у договору са ЕУ. Нови пут свиле, на који рачуна Кина, и руски гасоводи, у ЕУ воде преко Македоније, те је стога у Скопљу највећа гужва. Заева не занима што би те инвестиције економски препородиле не само Македонију већ и Западни Балкан. Не интересује га ни што политика коју спроводи води дезинтеграцији земље и њеном могућем нестанку. Да ли у Српској ликови попут Чавића и Шукала размишљају да делегитимисање Народне скупштине иде наруку онима који од Српске желе створити празну љуштуру? Или се све своди на оно „да ми засједнемо па ћемо видјети“? Да ли ико примјећује да је поодмакла активност на урушавању Дома народа која се води из познатих амбасада, и да се својски ради на томе да се кроз одлуке Уставног суда Савјету министара дају ингеренције Владе БиХ, чије одлуке би потврђивао парламент простом већином гласова? Или је наважније „срушити Додика па шта буде“?

Снажна и јединствена власт, јединствен народ, уз подршку једне од водећих земаља, може да се одупре свим притисцима. Ово су посљедњи трзаји Сорошове номенклатуре.

Када је – у једној телевизијској емисији – причао о својим шетњама Калемегданом, академик Љубомир Симовић – песник, драмски писац, есејиста и романсијер – описао је како је једног јутра угледао бисту Милоша Црњанског сву у ђубрету, истресеном из канте остављене да ружи песникову камену главу. Ненаметљиво отискујући своју истрајну заокупљеност дубином времена које човек осети док шета Калемегданом, ношен асоцијацијама које се распростиру у разним правцима, Симовић је осетио и неко уравнотежење невидљивих сила света, пошто се сетио Црњансковог стиха о Христу са лонцем на глави. Подтекст је био прецизан: песникова бласфемија, као модернистичко пировање ироније над сакралним, призвана је у наш дух да бисмо дошли до дубљег смисла који упризорује канта са ђубретом на калемегданској бисти Милоша Црњанског.

Академик Љубомир Симовић видео је у томе – и грехота би било да нам је ускратио то своје истанчано наслућивање – неку вишу равнотежу ствари, ако не и провидност невидљиве врсте. (Није ни слутио – велики духови се понекад сусрећу на непознатим стазама – да понавља утисак који је исказао Крлежа када се исто то догодило са спомеником краља Александра.) Црњански би, пак, све то оценио – и сам чин, и академиково приповедање – као још један презир којим га је грађански Београд истрајно и неодступно даривао: и за живота, и после смрти.

Слабост културне политике најлакше се уочава кроз слабост институција: Гелен је с разлогом опомињао да у периодима криза снажно осећамо колико нам недостају институције. Али, ту слабост отискује и одсуство изузетних личности у јавном простору. То су они људи који истовремено престају да буду идиоти свога позива и не претварају се у политичаре свог уверења. Они, дакле, опстају у двострукој ангажованости која им наноси двоструку штету, јер штети и њиховом научном угледу и њиховом јавном утицају. Управо духовна ситуација нашег времена открива како постоји веза између слабости институција и одсуства личности. Та веза открива природу националних институција. О каквој промени у њима је реч?

Некадашњи уредник Радио Београда, можда тада и члан Савеза комуниста, па потом песник Источница, због чијег штампања је 1983. године растурена редакција Књижевних новина, као песник стихова о четничком команданту Душану Радовићу, који је заклан јер је клао, као песник који је певао о женама које разнобојним концима шију покров за Србију, академик Љубомир Симовић је не тако давно бескомпромисно именовао најновије и негативне промене у стању наше јавне свести: „Ми, међутим, више пажње обраћамо на стање свести наших суседа, него на стање наше сопствене свести. Ругали смо се Хрватима када је Тајчи певала ’Данке Дојчланд’, презирали смо косовске Албанце када су у Приштини подизали споменик Клинтону, а не видимо да се ’на нашем највећем стадиону’ деца мајке Србије масовно бацају у наручје ’мајчице Русије’!” Он је то рекао у разговору за Вечерње новости: 22. априла 2011. године. Он је, штавише, то поновио и у Летопису Матице српске: у септембарском броју 2012. године

Симовић наизглед указује на противречности које припадају нашој садашњости, које смо сви видели, премда су јавно остале ненаглашене. Но, упечатљивост његових примера као да, међутим, заклања одсуство симетризма у ситуацијама које су заокупиле његов дух. Није то ни необично: давно је речено да чак и Хомер понекад задрема, да свако поређење понегде храмље.

Када је певана песма Danke Deutschland, она је свакако била израз општег одушевљења разноврсне публике: она је изражавала преовлађујући талас хрватске јавне свести. Емитована преко телевизије, уз потпуну сагласност власти, песма је подразумевала склад у изражавању једне дубоке и трајне оданости. Када је споменик Клинтону подигнут у Приштини, он је подразумевао истоветни склад масе и елите.

Када су, међутим, навијачи одушевљено клицали руском премијеру Путину, у години 2011, када су се деца мајке Србије – по непакосном опису Љубомира Симовића – бацала у наручје „мајчице Русије” није било тог склада. Јер, певање и поздрави руском премијеру Путину беху праћени погрдама и протестима управљеним на тадашњег председника Србије. Зар је то промакло осетљивом уху академика Симовића? Зар он није чуо оно што је одјекивало „нашим највећим стадионом”? Нејасно је, узгред, зашто Симовић ставља ову синтагму под наводнике, као да се од ње дистанцира, кад је стадион заиста највећи у нас: онако како је Црњански наш највећи модерни песник а не Симовић, онако како је Симовић – у 2016. години – добио Извиискру а Црњански – у 1972. години – није добио Његошеву награду, онако како је Симовић академик а није Црњански.

Овог несклада између масе и власти није било ни у Загребу ни у Приштини. Певање и поклици у славу Русије били су, свакако, израз традиционалног српског русофилства, па можда и оправдан предмет непоткупљиве критике академика Симовића. Али, они нису били само то, јер су били и протест против српских власти: имали су форму ненасилног и демократског протеста због незадовољства српском државном политиком. Можда је то незадовољство било и неоправдано, можда је тренутак у којем је показано био неприкладан, али како се догодило да Симовић превиди тако очигледно незадовољство? Можда га је уочио, па похитао да му се отмено-салонски наруга?

Како је то промакло њему који нас је – у Летопису Матице српске – далекосежно опоменуо: „Има ли разлике између ’националне самосвести’ тих навијача и ’националне самосвести’ оних политичара који Србију, у односу на Русију, желе да виде у оном односу у коме су земље Варшавског пакта биле према Совјетском Савезу?“ Али, како су – са свеобухватног песничког хоризонта – нестали многобројни политичари који не само да нешто желе него Србију постављају у обавезујући однос према НАТО-пакту, који није – за разлику од Варшавског пакта – распуштен, који нас је – за разлику од Русије – бомбардовао и који је потпуно ситан у односу на слободарску успламтелост и стишану промишљеност Љубомира Симовића?

Да ли је он уопште чуо за НАТО-пакт? Зна ли он да је у нашим данима – некако баш онда када је он проглашен за добитника Извиискре – потписан далекосежно обавезујући споразум са НАТО-пактом? Како му то није засметало код наших власти, барем онолико колико му смета грађевински пројекат Београд на води? Како то он осећа кршење законитости и правне сигурности – иначе неспорно – у дивљачком рушењу кућа у Савамали, а не осећа да оно припада истом реду ствари као и противуставни Бриселски споразум? Зашто прећуткује да је на делу противуставно измештање десетина хиљада људи из Србије? Како не разуме да незаконитост у једној ствари природно доводи до незаконитог понашања и у другим стварима?

Драмски писац који је написао Бој на Косову на један начин пре а на други начин после октобра 2000. године, док је Његош о Косову имао само једно осећање, Љубомир Симовић у свим ситуацијама одлучујуће вредносно место додељује западној (америчкој) моћи. Отуд он напада садашњу (колонијалну) власт у ономе у чему је она слаба, јер то није у вези са западном (америчком) моћи. Али, он је не напада у ономе у чему је та (издајничка) власт јака, јер има подршку те моћи. Тако је Савамала – по њему – „парадигма ове власти”, али о Бриселском споразуму – ниједна критичка реч. У тој ствари постоји само прећутна подршка властима: премда скривена иза другоразредне критичности.

Шта, наиме, значи реторско – дакле, привидно – питање из Блица од 8. октобра 2017. године: „а шта бисмо са Косовом и да нам га врате”, односно „ако би вам САД или ЕУ, или било ко, вратили Косово, како бисте га интегрисали у Србију?” Оно представља сугестију да треба напустити и дипломатску борбу за Косово и Метохију. Ако ову сугестију повежемо са недавним изјавама другог академика, председника САНУ и председника Олимпијског комитета Србије, са толиким критичким изјавама председника Србије о косовском миту, откривамо део медијске и јавне мреже која омогућава промену јавне свести.

Тако Љубомир Симовић оцењује стање наше јавне свести или понашање наших власти зависно од правца који они заузимају у односу на западну (америчку) моћ: ако је тај правац критички, ако јавна свест – или власт – очитују незадовољство западном (америчком) моћи, он их осуђује; ако су, пак, правац јавне свести – или понашање власти – апологетски у односу на западну (америчку) моћ, он им се не противи, ма колико да се изневеравају ствари историје, истине или духа. Тако је и у Блицу: крај свих критичких опажања о бескрајним монолозима српског председника, нисмо чули ни назнаку гнушања над слугерањским изјавама лојалности истог човека које су упућене канцелару Немачке.

Све је у академиковом размишљању лоше постављено, премда је – баш због контролисане и рачунџијске критичности – погодно за оријентацију, будући да показује како је власт садашњег српског председника еминентно вођена другосрбијанском политиком. Јер, свака критика наших актуелних власти – због њихове вишестране рђавости, од моралне до политичке – која се не продужава ка онима који такву власт и постављају и одржавају, а то су западне (америчке) моћи, нужно је кратковида и темељно неморална. Није наша власт само сведочење о нашим најгорим особинама него и сведочење о лицу западних (америчких) интереса.

Када критикујемо само нашу власт, онда то чинимо зато што је она слаба, јер се не замерамо оној правој моћи која се налази иза ње. Када критикујемо само западну (америчку) моћ, онда је то маневар да сакријемо одсуство битне критичности у односу на нашу власт. Отуд је само критика и наше власти и њених западних (америчких) упоришта истинска и аутентична опозициона оријентација у нас. Ако је као политика и безизгледна, јер нема савезника, као оријентација и мишљење, као дужност интелектуалца, остаје незаменљива, јер је начелна.

Шта би се – у једној футуролошкој пројекцији – могло догодити једног будућег дана? Заставши – у јутарњој калемегданској шетњи – пред бистом писца који је разумевао кнеза Лазара у зависности од октобра у којем га је сагледавао, пред бистом Љубомира Симовића, која украшава Калемегдан, замишљени посматрач није угледао никакво ђубре нити канту постављену на песникову камену главу. Све је било – као што је и ред у немачкој Европи – лепо и уредно. Нелагодност је долазила из неочекиваног правца, у часу када се замислио: из ког света долази, из ког исечка времена извире, из какве стварности је приспела, одакле уопште та узнемирујућа помисао о канти и ђубрету који красе ту главу?

 

 

Узалуд неки скептици говоре да историја учи само то, да ништа не учи. Могу навести очигледне историјске поуке које су биле корисне. Ако не свима, онда у крајњем случају биле су корисне председнику Чешке Милошу Земану.

Ових дана се М. Земан на чешкој телевизији дотакао рефрендума на Космету и на Криму и објаснио водитељима да су то јаја од сасвим различитих кока носиља. Он је подсетио да је својевремено критиковао одвајање Космета, пошто је то очигледно било кршење резолуције СБ ОУН 1244. Јер је у тој резолуцији црно на бело гарантована територијална целовитост Србије, која укључује и Косово и Метохију.

Сецесија се десила на основу веома неубедљивог назови референдума у покрајини. Док је говорио о томе како су агитатори ишли по кућама у покушају да скупе гласове, људи су се смејали. Но, упркос свему, Брисел и Вашингтон су затворили очи на ту пародију.

Сада, каже Милош Земан, они референдум на Криму сматрају незаконитом анексијом. Иако је референдум, без имало претеривања био свенародни. Испада да је то оно што се зове «мерење двоструким аршинима». На Криму они виде кршење међународног права, а када Косово постаје самостално упркос резолуцији СБ ОУН, то је за њих све у реду, рекао је чешки председник.

Милош Земан зна шта прича. Његова рођена Чехословачка се 31. децембра 1992. године мирно и без пуцњаве поделила на Чешку и Словачку. Тако је било угодно људима који је насељавају, иако је самом Богу познато да ли је то угодно Историји. Међутим, овај пут се десило оно најважније – нико није говорио о неправедности тога што се десило. Редак случај мирне поделе државе у новијој историји.

Но, Милошу Земану је позната и друга «страна месеца» – «Тешинско питање» које више деценија мути односе између Прага и Варшаве. Тешински рејон насељен је углавном Чесима и Пољацима и подељен је државном границом. Све је било релативно стабилно, док после распада Аустро-Угарске монархије, пољске и чешке власти нису потписале споразум о деоби територије. Подела је била веома сложена, а само питање је веома замршено и ускоро је Праг одлучио да раскине споразум и уведе армију у Тешинску област. Да право кажемо, није лепо испало, но, чињеница је чињеница – одучено је да питање о праведности разреше топови. Истина, рат им ипак нису дозволили, но, о референдуму више није било ни речи и територију је поново поделила међународна конференција у граду Спа. По резултатима те конференције, Чехословачка је добила 50% од тог укусно парчета на коме је живело 68% становништва.

Био је то убод у срце пољске господе панова-велможа. Када се 1938. године нацистичка Немачка, тадашњи савезник Пољске, надвила над Судете, Варшава је захтевала од Прага да се торња из Тешина како зна, иначе неће бити добро. Са галантношћу својственој Пољацима, они су дали 10 дана Чехословачкој армији за евакуацију у тркачком духу. Уплашена влада Чешке је не само пустила Немце у Судетску област, него и Пољаке у Тешин, а осећање гочине због издаје дуго је остало у чешкој души. Зато се она веома осетљиво односи према поштовању равноправности у односу међу државама.

У закључку да истакнемо да је крвави диктатор Стаљин натерао Пољаке да врате Чехословачкој отете јој рејоне. Пољаци су вратили, но Стаљина су почели да мрзе још више. И не оставља их нада у то да се Тешин никуд од њих неће денути. У сваком случају, пољски радници у конзулатима сваке године врше инспекцију тог рејона и оловком записују све промене у некретнинама које они сматрају пољским.
Шта да се ради. Свако има своју представу о праведности. А Милошу Земану хвала што не забравља часове историје.

-
Пише: Слободан РЕЉИЋ, „Геополитика“

КАД је Русија у питању, чињенице на Западу не играју никакву улогу. То је фобија, русофобија, „феномен који је, будући сасвим различит, сличан антисемитизму. Попут антисемитизма, то није пролазни феномен повезан с утврђеним историјским догађајима… Он постоји најпре у глави онога ко посматра, а не у наводном понашању или карактеристикама жртве“, констатује Ги Метан, швајцарски новинар и политичар у студији Русија-Запад хиљаду година рата: русофобија од Карла Великог до украјинске кризе (код нас у издању „Академске књиге“ и „Информатике“).

        И, што је врло важно, „русофобија је увек повезана са северним католичанством или протестантском хемисфером“.

        Ги Метан, који је предузео исцрпно истраживање – а онда то исписао јасним језиком – вели да „Азијци, Африканци, Арапи, Јужноамериканци никад нису били русофоби. Кинези и Јапанци су имали суседске проблеме с Русијом поводом којих су ратовали. Али, они нису русофоби и никад нису створили било какав дискурс такве врсте.“

        А Запад, који следи интересе (и само интересе!), пред Русијом се претвара у хистерично биће помућеног разума, те „Сједињене Државе, које имају заједничку границу с Русијом и никад нису ратовале с њом – већ су, напротив, биле савезници током два светска рата – развиле су русофобију без премца у модерној историји“.

        Метан констатује да су „мит о руској крволочности и зломе цару“ те бесловесно и необуздано оптуживање Русије за „за све несреће нанете остатку света“ – у ствари начин западног колективног несвесног „да се оправда евроамерички империјализам тако што ће се све свалити на грбачу другоме“.

        Али, да би се нешто утемељило у колективном несвесном, таложи се вековима. Ово с Истоком и, последично, с Русијом иде и у доба пре Велике шизме из 1054.

        Односи се ремете још од VIII века, кад су Каролинзи потукли Арапе и одлучили да власт учврсте обновом Западног римског царства. За то је Пипину Малом, а после Карлу Великом, требало да се детронизује Источно царство. Тако ће мутни теолошки спор око филиокве постати основ за раскол у хришћанству и европској цивилизацији.

        Као што је Запад данас спреман да се не држи истине ко пијан плота, тако се у IX веку појавила лажна Константинова даровница – где се доказује како је баш цар Константин одлазећи на Исток сву власт на Западу оставио папи.

        Четири века после шизме, 1430. године, признато је да је документ лажан (као што се признало и да Садам Хусеин није имао биолошко оружје), али је то „омогућило да се Византијско царство истисне из латинских послова – бивајући сматрано узурпатором Римског царства – те да се оправда врховни ауторитет папе над другим патријарсима, посебно византијским“.

        Историја ће после словенске Русе именовати законитим наследницима византијског погледа на свет. Запад то никад неће преболети. Тако ће у једној Универзалној историји католичке цркве с краја XIX века бити сажето у констатацији да „Рим и они који су везани за Католичку цркву немају опаснијег непријатеља од аутократе у Москви“ и „план је да се Руска црква замени Римском, цар папом“.

        Век и по касније, све је исто, једино први папа Јужноамериканац, лично неоптерећен русофобијом, шаље знаке разумевања.

        Нема потребе томе придавати превелик значај. Бивало је на Западу озбиљних људи, од Лајбница и Волтера, до Игоа и Де Гола, који су се одупирали антиразумном терору русофобије, али сам процес није мењао ток.

        Западна колонијална свест нема способност прихватања других као равноправних.

        Кад западњак чини за себе, то је као добро за друге. „А кад се други успротиви, западњак се претвара да је зачуђен и да не разуме: „Али како? Зашто тако реагујете? Само ти желимо добро. Ако желимо твоју нафту, то је да бисмо осигурали твој раст, дете моје. Ако поставимо свој антиракетни штит пред твој нос и пошаљемо своје трупе у Украјину и Грузију, то је да бисмо те боље заштитили!“

        Ни у једном тренутку западни политички владари, историчари, новинари нису поставили питања: „Нисмо ли и ми једнако одговорни? Јесу ли наши интереси заиста супериорнији од интереса другога? Није ли наше виђење света једнострано?“

        Проблем с Русијом је што се нађе део Руса којима се допада неупитност западног дискурса, али већина реагује по обрасцу који је успоставио Иван III, који тек што се ослободио Монгола 1462, одбија „великодушну“ понуду германског цара Фридриха III да га он окити краљевском титулом, а што би било „вазалство цару и покорност његовим амбицијама ка европској доминацији“.

        Иван одговара Фридриху: „Захваљујући Богу, суверени смо на нашем тлу, од наших најдаљих предака. Бог нам је дао то право, као што је другима дао њихово. Молимо га да нам за веки векова, нама и нашој деци, зајамчи сувереност коју уживамо данас. У прошлости нам никада није била потребна потврда, ма одакле долазила; не желимо је ни данас.“

        Руски цар мора бити једнак с римско-германским императором. Звучи као Путинов одговор западној потреби да све у Русији буде као у деценији кад су Горбачов и Јељцин трпели вашингтонско вазалство.

        Наравно, „политичка реакција је изведена, површна и пролазна појава, те би било кратковидо исувише се за њу фиксирати“ јер, како рече Берђајев „корени леже у тајанственој духовној дубини бића“.

        Вратићемо се зато руском принцу из XV века. „Прогласивши се чуварем византијског наслеђа – што је позиција коју му је омогућио брак с нећаком последњег византијског владара – Иван III потврдио је да, у лози последњих источних владара, поседује моћ божанског порекла. Ова димензија се заоштрила кад је цару Русије приписано управљање хришћанством, сходно универзалистичком обрасцу који одбацује ауторитет папе и убудуће чини Москву Трећим Римом.“ Отад никакав спољни јарам није пожељан „без обзира на све. Та снажна воља за независношћу и једнакошћу с другим државама остала је нетакнута до данас. Током тих судбоносних искустава, Руси су били спремни на огромне жртве како би сачували своју независност“. Али у томе је увек било мере, што није својствено Западу.

        Метан наводи низ примера, а ми ћемо се овде задржати на русофобији коју су развијали енглески писци у XIX веку: „док су господа Укркварт, Киплинг и Стокер у својим текстовима и романима између 1815. и 1900. били у рату против руског експанзионизма, Британско царство се повећало двадесет пута у односу на величину Енглеске, француско колонијално царство отприлике исто толико захваљујући ширењу у Африци и Индокини, док се белгијско докопало Конга, а Сједињене Државе освајале су Запад покољем Индијанаца и уз ропство црнаца. За то време, Русија, толико омражена због своје оштре „инвазивности“, повећала се једва 25 одсто, заокруживши своју територију у Бесарабији, на Кавказу, у Туркестану и Манџурији. Размер у односу стопе територијалне експанзије Запада и Русије је 1:1000. Потражите грешку.“

        И данас – „на Западу ништа ново“. Док се, како каже Метан, после пада Совјетског Савеза исписује ново поглавље исте историје, ми гледамо како Запад оптужује да Русија „жели да (нове независне државе) „нападне“. Али, зашто би она желела да их нападне, кад их је ослободила?

        Чињенице су мање битне. Оно што је важно је дискурс, који служи да прикријемо сопствене интересе иза суседних, китећи се врлинама – слободом, демократијом, поштовањем људских права – као да једино ми можемо да их гајимо.“

        Међутим, на почетку трећег миленијума, ствари не теку једнолично. Већ се пишу књиге о „истернизацији“, процесу дијаметрално супротном од „вестернизације“.

        Ричард Рорти и Пол Кенеди јавили су да нови век неће бити „амерички“.

        Русофобија постаје све тежа болест. Самопоништавање.

 

fakti.org/serbian-point/sta-to-pisu/rusofobija-postaje-sve-teza-bolest-zapada-njegovo-samoponistavanje

-

Писмо прво. Уместо предговора

У сабору мученика Руске Православне Цркве посебно место заузима архиепископ Иларион (Тројицки). Дубокоумни научник-богослов, ватрени проповедник, ревносни служитељ олтара Господњег, даровити администратор, мудри архипастир и бескомпромисни заштитник Цркве и православних догмата – такав је лик светитеља Илариона, који је своје земаљско служење овенчао подвигом мучеништва и исповедништва.

Светитељ-богослов са нарочитим болом доживљава одсуство јединства словенског света. Своје друго путовање по западним земљама 1912. године описао је у „Писмима о Западу“. Ценећи вредност великих дела западне уметности, тамошње лепоте природе, па чак и достигнућа материјалне културе, Владимир Тројицки критикује религиозни живот западне Европе у поређењу са красотом и богословском дубином православних црквених служби и строгошћу и реализмом православне духовности.

***

Мени и теби je, драги мој Пријатељу, пало у део да живимо у страшно, но уједно и крајње интересантно и значајно доба. Каткад ме стварно хвата вртоглавица, нарочито при помисли на грандиозна светска збивања чији смо савременици предодређени да будемо. Као да наступа нека нова, изузетна епоха у животу и повести наше Русије. Недовољно је, чини ми се, само посматрати и доживљавати догађаје; корисно је и размишљати о њима. Надам се да ће садашњи страшни рат бити користан руској самосвести. При садашњем стању ствари, победа над непријатељем повољна је за победнике. Али, ја баш нисам довољно навикао да просуђујем животне појаве са становишта користи. Духовно усавршавање нације за мене је драгоценије од економског раста и културних успеха. А раст наше националне самосвести не зависи чак ни од исхода рата; довољан је већ сам сукоб са Западом. Подстицај је дат и мисао већ ради. Желим да у овом писму поверим теби, сродна душо, своје наде у будуће успехе управо наше, руске самосвести.

274311.p
Писма о западу / Архиепископ Иларион (Тројицки) ; 

уредник Драган Шиљкут ; превео Мирослав Голубовић.
– Стари Бановци ; Београд: Бернар, 2011.

Најватренији од славенофила драгих моме срцу – Константин Аксаков – клицао је:

Хоће ли свагда за Европу ташту
Прикован бити словенски род?
Најтеже јесте ропство духовно,
Болнијих рана од душевних нема![1]

Зар није истина да су Словени приковани за Европу, а нарочито ми Руси? Јер код нас Западом нису усхићене само грибоједовске девојке. Кажем ти, Пријатељу мили, да би ми душу свагда обузимала некаква туга када бих прегледао течајеве нове руске историје или течајеве руске књижевности. Зашто? – упитаћеш. Па зато што сам схватао саму њихову општу идеју. Ту идеју бих могао да изразим приближно овако. Дуго је Русија живела, али никаквог смисла у њој није било. Било је само мрака, незнања и сујеверја. Најзад се појавио Петар I. У почетку је често посећивао Немачко предграђе, затим је „просекао отвор [прозор] у Европу“ и „преобразио“ Русију. Тек од Петра Русија је угледала светлост. Укратко речено, „он је био Бог твој, Русијо!“ – како су клицали песници-ласкавци. „Предпетровска Русија“ – збиља, то је већ погрдан назив. Како су извгрнути руглу животни идеали наших предака! „Домострој“[2]– то је нешто страшно и одвратно! Тако звучи ова реч у устима наших западњака. Уопште, без Немаца ми нисмо низашта и као такви остали бисмо заувек у мраку незнања. Ето какве мисли ми се јављају кад читам историјска дела. Као да Русија постоји свега двеста година, а оно што је било раније може да се проучава само као куриозитет, или пак зато што треба штогод проучавати. Чини ми се, Пријатељу мој, да последњих двеста година можемо назвати немачким периодом у руској историји. Кроз петровски прозор у нашу избу навалише Немци и заузеше у њој предњи [главни] кутак[3]. И почеше руски људи да се претварају у Немце. Прво скинуше – а ко сам није хтео са њега су силом свлачили – величанствену одећу и наденуше кус немачки кафтан. Почеше носити смешну и чудну одећу – камзоле [дуге мушке прслуке] и фракове – све одећу такве врсте да она, по речи митрополита Филарета, не одева толико колико обнажује. А за одећом почеше и душу да мењају, почеше да живе и мисле на немачки начин, заборавише чак и да говоре руски. Двеста година смо обожавали Немце. Ако смо се понекад дивили Французима, то је такође било по немачком налогу. У то време су и немачки дворци ослушкивали тон који је давао француски Версај.

Петар I. Серов
Петар I. Серов

 

Тако смо, Пријатељу мој, пали у срамно ропство. Има разних робова. Једни мисле само како да се ослободе ропства, други плачу, као Јевреји у вавилонском ропству, а има и таквих сужњева који заборављају своју отаџбину и настоје да је уопште не спомињу. Руске људе можемо сврстати у ову последњу врсту заточеника. Руси су заборавили руску Русију. Знаш ли, Пријатељу мој, да су за Карамзина, када је написао „Историју Русијске Државе“, говорили да је открио стару Русију. Зар то није карактеристично? А зна се да је од старе Русије до Карамзина прошло свега сто година. Тешко да у свој светској историји можемо показати пример да је предмет открића била епоха минула пре свега сто година.

Па зар није жалосно такво понижавање свега родног? Национално осећање и национална руска свест као да су замрли. Замрли, Пријатељу мој, али не код свих. Замрли су на врху, у „друштву“, али су будни били доле, у народу. Док је „друштво“ сматрало себе само европским, народ је осећао себе пре свега као Русе. И ево, чини ми се да се раскол између народа и такозване интелигенције нигде тако оштро не испољава као у погледу Запада. Интелигенција и врхови руског друштва поклонили су се Немцу, а народ се према Немцу свагда односио с потцењивањем, свагда критички, неповерљиво, па чак и иронично. Јер, у руском језику је сасвим књижевна реч „немец (њемец[4])“. Размотри шта она значи. У народном говору сви западни људи су „Немци“. Не чини ли ти се, мој Пријатељу, да је сам тај назив благо-ироничан? Јер, кад мало дете неразговетно тепа, њему говоре: „ах ти немче [Немче]!“ А затим, како Немца приказују у народној песми и народним вицевима? Обавезно као смешног, тупавог и плашљивог. Рус је пред њим права јуначина – и досетљив и одважан.

Моје размишљање посебно се задржава на оним светлим примерима када је руски геније устајао против туђинског јарма и смело показивао да Русија не само да може бити добра без Немаца, него да би она без њих била боља и да је још и питање да ли је Русија била „преображена“ у правцу добра или зла. Овде подразумевам првенствено словенофиле, те мудре, чисте и часне синове Русије. Без обзира на страшну хајку покренуту од стране западњака[5], упркос равнодушности широких кругова друштва, словенофилство је било значајна појава у руском животу током три четвртине XIX века. А што је најважније, какви су све то били изванредни људи – словенофили! Имена многих заувек су ушла у историју, јер ни њихови непријатељи нису могли да им оспоре блистав ум и богате таленте – философске, књижевне и песничке. Али, такође је необично: онога ко се бавио само проповедањем словенофилских идеја настојали су да предају забораву. Нису могли да забораве само оне који су били писци и песници. Било је тешко заборавити Гогоља, Хомјакова, Ивана Аксакова и Достојевског. А Хилфердинг, Константин Аксаков и њима слични? Јер неке су тек у последње време почели да „откривају“. Но, добро је већ и то што се није само народ односио према Немцу са потцењивањем. Народни поглед делили су и најдаровитији и најобразованији људи XIX века. Уопште, драги мој Пријатељу, напоредо са обожавањем Запада нехотице запажаш у руској мисли и сталну критику Запада и осуђивање Запада. Ниси ли запажао како код нас често говоре о идејној кризи Европе? „Криза западне философије“ – тако се назива први озбиљни философско дело самобитног руског мислиоца Владимира Соловјова[6]. А колико у нашим духовним часописима сведоче о кризи римокатолицизма и немачког протестантизма и о краху моралних идеала Европе! Не знам да ли има ичега сличног у западној литератури о Русији и Русима, али то некако не могу да претпоставим. О чему може говорити Немац, спомињући Русију? Он може да говори о кризи наше трговине житом, о кризи наше индустрије, али да Немац проговори о нашој идејној кризи – не, то уопште не могу да верујем!

Дакле, још се није из руске душе искоренила свест о својој вредности и својој самобитности. Али, Пријатељу мој, пратећи штампу и пажљиво ослушкујући јавно расположење, ипак са жаљењем примећујем како је занемарена истинска руска мисао, како руски људи бојажљиво мисле на руски начин, као да се извињавају ако се њихове мисли не слажу са западним мислима. И ево овде започињу моје наде у бољу будућност. Ми смо се сукобили са Западом. Несумњиво, у том сукобу подносимо болне ударце. Али то ће нас нагнати да размислимо о својим односима са Западом и о себи самима. Можда се приближио крај руском срамном пузању пред Западом. У том случају више ћемо заволети своје рођено, руско.

С радошћу ти казујем, мој Пријатељу, да повремено запажам добре знаке. Чим су затутњали громови рата са његовим страхотама, чим је потекла крв наших бранилаца, код нас су се зачули гласови о „свргнутом идолу“, а под тим идолом су подразумевали немачку културу. Почели су све дубље да преиспитују западне вредности. Идоли којима су се руски људи клањали двеста година још нису сви збачени са стрмих гора у брзе реке, али неки су већ збачени и отпловили у море заборава, иако многи трче по обали узвикујући: „Изрони из воде, боже!“. Наш је посао да отискујемо те пловеће идоле, ако буду пристајалу уз обалу.

Међу савременим мислећим руским људима видим, Пријатељу мој, како једни са бешчашћем вуку немачке идоле ка обалама Лете[7] и како други по обалама те реке дозивају своје глуве богове: „Изрони, боже!“

Још у октобру прошле године Религиозно-философско друштво у знак сећања на Владимира Соловјова организовало је јавну седницу са говорима и предавањима о насталом рату. Хтео сам и ја, Пријатељу мој, да учествујем на том сабору, али сам се затим предомислио. Јер, мислио сам, предавања и говори биће објављени и ја ћу се упознати с њима седећи у својој келији. Заиста, у децембарској свесци „Руске мисли“ били су објављени говори и предавања представника наше религиозно-философске мисли. Да ли си их читао, мој Пријатељу? Нека нова откровења нисам тамо нашао, али говори и предавања су веома мудри. За мене су они драгоцени као јавно исповедање погледа наших савремених мислилаца. Сазнајеш шта је за њих драгоцено, шта желе и чему се надају. Ја само примећујем да се, у сваком случају, сав скуп религиозно-философског друштва ипак претворио у критику западног идеала и западних животних начела. Али, на том скупу јасно су се показали и двојаки односи руских мислећих људи према Западу. У говору председника друштва Г. Рачинског још се осећа глас дивљења немачкој култури. Он је говорио: „У нашој борби на живот и смрт ми се не сукобљавамо са старом и поштовања достојном културом Немачке. Не боримо се ми са Немачком Албрехта Дирера, Холбајна и сликара који су створили бесмртне слике и скулптуре њених древних катедрала, нити са Немачком Лесинга, Хердера, Шилера, Гетеа и Новалиса, нити са Немачком Канта, Фихтеа, Шелинга, Хегела и Шопенхауера, тих учитеља како руских словенофила, тако и руских западњака, не боримо се са свом том великом културом недавне прошлости“[8]. Осим тога, говорник преправља песникове стихове[9], приписујући их немачкој култури:

Нек буде помрачен срамотом
Онај малодушни ко у овај дан
Безумним огорчи прекором
Њену избледелу сен!

Предавање кнеза Јевгенија Трубецког читао сам већ са жалошћу, нарочито ове редове: „Немојмо сада, после толиких лекција историје, оживљавати… националну гордост и клањати се Русији, као идолу“[10]. Сасвим су другачије мисли у предавањима Вјачеслава И. Иванова, професора Сергеја Булгакова и В. Ерна „Рат, – пише први, – се води за избор основних путева човечијег духа. Да ли ће се поново покорити, коначно већ, сада полуслободан народ, који је себе назвао народом Речи, но одавно носи обличје слуге и знатно је преименован у народ робова (Slavi – Sclavi – Sclaven), да ли ће послужити као нови слој ђубрива за немачку „културу“, као његови безбројни преци, збрисани са лица земље паразитском крвожедношћу некада најјаче врсте у борби за опстанак? Или ће пак Словени најзад рећи своју до сада неисказану реч?“[11] Професор Сергеј Булгаков у рату види „кризу нове историје и неуспех ствари новоевропске цивилизације“[12], зато што се дух новог европског човека удаљио од мистичког центра, одступио од Цркве, рационализовао и механизовао живот. У том духу влада ванрелигиозни хуманизам и протестантизам који је сасушио, осиромашио и посветовњачио хришћанство. „Русија није активно учествовала у греху новоевропеизма, она се само заражавала њиме. Незаведена чарима кнеза овога света, није она утврђивала култ човекобога-човекозвери… Није она вршила протестантску замену хришћанства његовим свођењем на практичан, световни морал. Она може да одбаци та духовна начела нове историје и да пође својим посебним путем. Она може да се одрекне вавилонске куле и да зажели Град Божији… Она може да започне подвиг земаљске изградње не у своје име, него у име Христа Долазећег. Она може да успламти светом ревношћу за дело Божије, која ће помоћи и Европи да претвори цигле вавилонске куле, која се руши, у камење града Божијег. Русија није до сада успевала да преваспита себе у стилу нове Европе, јер она не може да задобије право чуло укуса за то, она нејасно чује један други зов, другачију заповест: хтети неспојиво, немогуће, чудесно, жудети уједно за земљом и небом, светом муком мучити се…“[13] „Догодила се велика и по свом значају потресна чињеница: ми смо опет поверовали у Русију! А овај духовни препород дугујемо свештеном рату и смиреној пожртвованости велике руске војске“[14]. Ето како је Сергеј Булгаков одредио смисао и значај рата.

Можеш мислити, драги Пријатељу, с каквом утехом сам читао те уистину „руске мисли“! Тако је и насловљено предавање Сергеја Булгакова. В. Ерн је насловио своје предавање „Од Канта до Крупа“. Историју последњих дана он овде изводи из философских принципа и протествује против „упрошћеног схватања светске историје“ по коме је „немачка култура – једно, а зверства – друго“. Своје предавање Ерн завршава молитвом „да катарзу европске трагедије доживимо у свој дубини и да заувек надвладамо не само периферна зверска испољавања немачке културе, него и да се ослободимо од њених најдубљих принципа, који се сада разобличавају пред онима који имају очи да виде и уши да чују“[15].

Збиља, како не поздрављати такво исповедање словенофилских гледишта у слушаоници Политехничког музеја!

У последње време и против воље размишљам о појавама у западном свету. Поверићу ти своје мисли Пријатељу, драги и блиски души мојој. Али нећу описивати Запад.

Је ли потребно описивати Запад? Њега су већ толико описивали. Ко није читао о брзини немачких возова, о удобностима иностраних хотела, о чистоћи берлинских улица? Не, хтео бих да прислушнем уздахе западне душе, куцање западног срца, да западну душу упоредим са руском. Каткад небитни утисци наводе на значајна размишљања. Такви утисци су падали и мени у део, а о њима размишљам и сада.

—————————————————————————

[1] Словенима. – Песме А. Хомјакова и К. Аксакова. СПб., 1913, стр. 156. (Овде и даље у овој књизи примедбе су издавача, а посебно су назначене примедбе преводиоца.) – прим. прев.
[2] „Домострој“ – домаћи устав, зборник практичних правила, поука и савета о управљању домаћинством, заснованих на предањском патријархалном начину живота. Књигу је у XVI веку написао свештеник Силвестер, савременик цара Ивана Грозног. – прим. прев.
[3] Предњи [главни] кутак – угао у изби на чијем су горњем делу стављане иконе, а доле, испод њих – сто. – прим. прев.
[4] Немец (њемец), рус. – нем, мутав човек, немак, нéмац, онај који не говори руски, иностранац са Запада, Европејац, а посебно Германац, Герман, Германин – Немац. – прим. прев.
[5] Западњаци – присталице западништва, друштвено-политичког правца у Русији у 40–50-им годинама XX века, чији су представници, за разлику од словенофила, заступали западноевропски пута развоја Русије. – прим. прев.
[6] В. С. Соловјов Криза западне философије. Против позитивиста. М., 1874.
[7] Лета (грч. митол.) – река заборава у подземљу (доњем свету) чијим водама се напајају душе мртвих да би заборавиле свој земаљски живот. (И. Клајн и М. Шипка: Велики речник страних речи и израза) – прим. прев.
[8] Руска мисао, 1914, фебруар, стр. 85.
[9] В. Пушкинову песму „Наполеон“.
[10] Руска мисао 1914, фебруар, стр. 95.
[11] Руска мисао 1914, фебруар, стр. 105.
[12] Исто, стр. 110.
[13] Исто, стр. 114.
[14] Исто, стр. 115.
[15] Исто, стр. 117.

 

Извор: www.pravoslavie.ru/srpska/106786.htm

 

sabornik.rs/index.php/crkvene-aktuelnosti/rec-pastira/746-svestenomuceni-ilarion-pisma-o-zapadu

Британски Дом лордова, Маршалов фонд за Европу, министарство унутрашњих послова БиХ и др. нови су актери који су се у посљедњих десетак дана, као по договору, окомили на демократски изабрану власт у Републици Српској и њеног предсједника, и то при крају мандата. Откуд ти нови, поред толиких старих, и откуд сви одједном?

Први разлог је што је предсједник САД недавно смањио буџетска средства предвиђена за Западни Балкан и натјерао Европљане да преузму трошкове „да Руси не заузму геополитички упражњен простор“. Бизнисмен Доналд Трамп, уз помоћ ефикасног Хојта Јиа, сломио је отпор македонског народа и предсједника Иванова и послије убрзаног формалног укључења у америчку војнополитичку организацију НАТО, премијеру Заеву слиједи куповина америчког оружја коју су Милови Црногорци већ наручили на рате. Сада је на Бриселу да отвори свој отанчао „буђелар“ и покаже своју меку моћ која, за почетак, подразумијева и неке исплате из претприступних фондова. Истина, њемачке банке су на спасавању грчке економије зарадиле милијарду и по, па терет трошкова, без компензације, углавном пада на источноевропске придошлице у ЕУ. На Западном Балкану, пред вратима ЕУ још ће се начекати и Србија и Монте Негро, па и Македонија, док Албанија и, поготово, БиХ могу да уђу само преко дебеле геополитичке везе, попут својевремено Бугарске и Румуније. Ван НАТО-а, сем „стратешки неутралне Србије“ и веће половине БиХ која једва чека да уђе, остала је само још Република Српска, која хоће да слиједи неутралност матице, али неће ништа без непосредног изјашњења народа на референдуму, иако је исход унапријед познат. Под протекторатом који избјегава антидејтонска „бонска овлашћења“ и „свој посао“ препушта компромитованом и по саставу иностраном Уставном суду БиХ, невелика али самосвјесна Република Српска, предвођена непослушним предсједником, у хладноратовским очима САД и ЕУ дјелује непредвидива, те, с обзиром на подршку Русије, и опасна. А из искуства знамо на које све начине они то рјешавају.

Други разлог је што је и годину дана до парламентарних и предсједничких избора исход, такође, свима унапријед познат. Иако не треба занемарити да је владајућа коалиција током минуле три године у изузетно тешким условима остварила политичку и економску стабилност, готово сигуран успјех прије свега дугује опозицији. Као „други ниво власти“ у заједничкој Парламентарној скупштини и Савјету министара у Сарајеву и у коалицији са СДА, српски посланици и министри дјеловали су као ударна песница Бакира Изетбеговића и тзв. међународне заједнице против РС. Изборна база је то драстично казнила фијаском СДС-а на прошлогодишњим локалним изборима и руководство је рационално реаговало оставкама и кадровским обновом у врху.

Међутим, док су патриотски заокрет препустили насљедницима на челу странке, њени најутицајнији људи не само што су остали на старим министарским и посланичким функцијама у Сарајеву него су и наставили по старом. Свјежи резултати истраживања агенције ИПСОС показују да би да се предстојећи општи избори данас одрже, и сам СНСД освојио 37 одсто гласова (са ДНС-ом и СПС-ом преко 50 одсто), наспрам СДС-а са 14 одсто. Зато је у политичким кулоарима као једина неизвјесност послије јесени 2018. преостало нагађање да ли ће Додик отићи у Предсједништво БиХ или још једном бити премијер РС, односно да ли ће Младена Иванића, који се у међувремену вјешто дистанцирао од СДС-а, успјети да побиједи још непознати кандидат СНСД-а (ДНС-а или СПРС-а). У ситуацији када немају шта да изгубе, а испробали су све: од неколико циклуса општих и локалних избора, преко уличних протеста и напуштања сједница скупштине, до производње медијских афера о предсједниковим наводним малверзацијама („кила злата“, „задужења у Бобар банци“ и сл.) и опструкције кредитних линија за буџет РС – лидери СДС-а на мандатном боравку у Сарајеву кренули су у физичко блокирање рада Скупштине, које, такође, није дало резултат. И на томе сигурно неће стати.

Али, ко су чланови Горњег дома британског парламента сем што су лордови, односно ко су баш тих десетак који су се одједаред нашли позвани да се позабаве са БиХ? Неколико верзија медијских извјештаја не дају, наравно, тако цјеловиту слику као видео снимак расправе. Ријеч је о групи времешне и углађене господе, супериорно циничне и политички коректне нарације, који су мало упућени у наше сложене не/прилике, али им не мањка неоколонијалне свијести да имају и право и обавезу да се петљају у туђе проблеме, које су добрим дијелом и изазвали. Они су непрестано постављали неколико општих питања. Да ли би у БиХ могао поново да избије рат? Би ли то могло да запали читав Западни Балкан? У којој мјери су у БиХ присутни исламски терористи? Колика је пенетрација руског фактора у региону? Какве су могућности британског ангажовања на том ЕУ простору с обзиром на брегзит? Све постаје јасно када се у кадру као главна „питалица“ појави баронеса Арминка (добро приудата босанска муслиманка и бошњачка лобисткиња, леди Хелић) и као главни „одговарач“ лорд Педи (Србима по злу познати арогантни в.п. Ешдаун). Међу неколико дама, Армина је једина постављала конкретна, али тенденциозна питања, која су Педију набацивала лопте да објасни како је једино он рјешавао проблеме у Босни и како је са његовим одласком све стало. У току њиховог дугог, режираног дијалога из приче је, наравно, нестао исламски тероризам и у први план су избили РС и Додик као реметилачки фактори у БиХ, које треба притиснути преко Србије. Ми компаратив „као енглеска краљица“ погрешно узимамо за метафору „високог статуса без реалног утицаја“, па аналогно и аристократију за пуки анахронизам, али титула лорд, поред политичке, обично подразумијева и материјалну моћ, и још моћнију дискретну умреженост. Елем, не треба потцијењивати лордове, а ни Хелићку, јер је она гурала и британску резолуцију о геноциду, која би прошла у СБ УН да нам не би Руса. А хвалисави Педи чак је и бахато лагао, што све заслужује засебан шири коментар.

Ко пак стоји иза Маршаловог фонда? Аустријску филијалу ове моћне америчке НВО води, од Педија не мање арогантни, Волфганг Петрич, други од два в.п. који су Србима највише загорчали живот. Честим интервјуима сарајевском „Авазу“, наоружан искуством хабзбуршке анексије Босне, а према текућим потребама Запада, Петрич пласира потпуно произвољне оцјене о ситуацији на терену. Тако кори Бакира што се толико зближио са Тајипом, очито зато што се Ердоган удаљио од САД и посвађао са Меркеловом, те са Путином полаже гасовод за руски природни енергент. Затим тврди да иза притисака Загреба на Сарајево, на линији обнове Херцег-Босне, не стоји Беч односно Берлин, али ко да му повјерује у ту конструкцију. Најзад, Додику пријети да је Русија далеко и да Српску финансијски помаже мало, али не каже зашто га онда толико секира та бескорисна сарадња Додика са Путином. Иступи високих чиновника евроамеричких владиних и невладиних организација, попут ЕУ и Маршаловог фонда за Балкан, никада нису из њихове главе и зато и Петричев интервју заслужује шири засебан коментар.

Најзад, која персона се крије иза Министарства безбједности БиХ? Главом и брадом министар Драган Мектић, Србин из СДС-а. Оно што неке његове страначке колеге у Сарајеву раде дискретније, он за исте интересе – „међународне“ и бошњачке, ради без рукавица. Поред осталог, као да је знатно раније добио концепт Ешдаунове експертизе у Горњем дому, он је још прољетос покушао да забије клин између Српске, матице и матушке: „Додикови људи, преко руског сајта, руше Вучића“. Прошле недјеље је већ препоручио „македонски рецепт“ за Српску, што би ваљда практично значило да замјеник помоћника Хојт Ји натјера предсједника Додика да парламент и владу РС препусти СДС-у. Доказано спорних школских квалификација и очито ограничених спсобности, барем у борби против исламског тероризма, Мектић, како код таквих обично бива, има велике амбиције да буде кључна личност преврата у РС.

Како би сценариј рушења власти у Српској могао да изгледа? Руски експерт Андреј Фурсов тврди да су међу „глобалним господарима из сјене“ припадници старе британске аристократије утицајнији него Рокфелери и Ротшилди па би поменута група из Дома лордова дала почетни импулс. Савјет за међународне односе САД, моћна НВО која кроји стратегију Стејт департмента, примио би лопту па би Тилерсон дао оперативне инструкције Хојту Јиу. У међувремену би Тужилаштво БиХ, иначе још једна антидејтонска институција, прозвало предсједника Републике и предсједника Народне скупштине због одбијања РС да примијени одлуку Уставног суда БиХ – у коме такође мимо Дејтона коло воде три странца – о одузимању војне имовине ентитетима. На одбијање Додика и Чубриловића да се одазову, посјетио би их Хојт Ји да их убиједи да се закон мора поштовати, чак и ако је фалсификован и ако је против народа и на штету Републике. Ако би „замјеник помоћника“ изашао необављеног посла, иза њега би ушао министар безбједности БиХ Мектић и челнике РС спровео у Сарајево уз заштиту „случајних“ америчких сапутника из такође „случајно“ ојачаног  обезбјеђања косооког функционера Стејт департмента. Тројно Предсједништво би прогласило ванредно стање на цијелој територији, које би контролисале обједињене Оружане снаге БиХ. Русија би затражила хитан састанак СБ УН, а онда би почело натезање у које би, дакако, била укључена и Србија, као са Српском специјално везани међународни гарант Дејтона. Запад би, као услов нормализације ванредног стања, тражио да оде Додик, а да његову фунцију до скорих избора као в.д. покрива члан Предсједништва БиХ Иванић. Успут би се провукло да оде и, такође непослушни, министар Лукач и да ентитетски ресор унутрашњих послова, ради боље координације са Сарајевом, привремено покрије Мектић. А овај би опет одмах почео да ради на обједињавању ентитетских полиција, јер су се показале као главна препрека ревизији Дејтона, централизацији и унитаризацији БиХ.

Пошто су се најутицајнији кадрови у вођству СДС-а током партиципације у власти у Сарајеву ставили у службу јачег коалиционог партнера СДА, коме је стратешки циљ укидање РС, те од опозиције власти у РС забраздили до опозиције самој РС, реаговали су њени историјски оснивачи. Момчило Крајишник, Алекса Буха, Божидар Вучуревић, Радомир Лукић и др. основали су нову партију, под именом „Први СДС“, да би рехабилитовали изворна национална и патриотска начела ове партије. Да не би било нејасно у којој партији данас виде отјеловљење тих начела, поздравну ријеч на оснивачкој скупштини одржала је премијерка Жељка Цвијановић. У називу опозиционе коалиције Савез за промјене, оно „промјене“ у посљедње три године је добило злослутно значење. Да ли је на помолу шири предизборни фронт „Савез за одбрану Српске“ у коме би се заједно нашли њени оснивачи и бранитељи, против Хелићке, Педија, Волфганга, Мектића и моћне интернационале која стоји иза њих?

 

-
  • Шеф руске дипломатије нагласио у Генералној скупштини УН да његова земља одлучно осуђује ракетно-нуклеарне авантуре Северне Кореје, али и да је против ратне хистерије око те земље јер је то погубни ћорсокак
  • Лавров је посебно нагласио да Москва рачуна да ће САД – у складу са оним што је у Њујорку обећао Доналд Трамп – заиста поштовати суверенитет других држава

СЕРГЕЈ Лавров је у име своје земље наступио у Генералној скупштини УН.

Упозорио је да НАТО тежи да у свету створи климу хладног рата и да одбацује принцип једнаке и недељиве безбедности на простору ОЕБС.

Оптужио је Запад да се креће путем безобзирног ширења НАТО на исток, провоцирајући нестабилност на постсовјетском простору и подстичући антируска расположења.

Руски министар иностраних послова је оценио да власти Украјине смишљају све нове и нове трикове и изговоре да би избегле да реализују свој део обавеза из минских споразума.

Додао је да Москва рачуна на дијалог поводом своје иницијативе да у Донбас дође наоружана мисија УН која би штитила припаднике посматраче мисије ОЕБС.

Шеф руске дипломатије је нагласио да његова земља одлучно осуђује ракетно-нуклеарне авантуре Северне Кореје, али и да је против ратне хистерије око те земље јер је то погубни ћорсокак.

Лавров је истакао да су америчке рестрикције против Ирана нелегитимне и да подривају „колективни карактер међународних односа.

Упозорио је и да потпуна ликвидација нуклеарног оружја може бити плод само свеопштег и и потпуно разоружања са једнаком и недељивом безбедношћу за све у свету.

Лавров је отворено позвао Сједињене Државе да н штеде Џебхат ан-Нусра, терористичку формацију која је повезана са Ал Каидом:

„Морамо се борити не само против Исламске државе, него и против Џебхат ан-Нусра коју из неког разлога штеде чланови америчке коалиције”.

Лавров је посебно нагласио да Москва рачуна да ће САД – у складу са оним што је у Њујорку обећао Доналд Трамп – заиста поштовати суверенитет других држава.

Лавров се одмах после наступа на ГС УН срео са венецуеланским колегом Хорхеом Ареасом и изјавио да је Москва одлучно против (америчког) мешања у унутрашње ствари те латиноамеричке земље.

Ареаса је нагласио да је Каракас спреман за „сваки могући развој догађаја”, укључујући и америчку војну интервенцију против Венецуеле.

 

fakti.org/rossiya/mid/lavrov-optuzio-zapad-i-nato-da-stvaraju-klimu-hladnog-rata

Кад се одреди циљ и утврди курс, немогуће је промијенити правац, чак и када се непобитно потврди да су сви избори били погрешни и да се срља са народом у амбис. Филозофи и афористичари би то прокоментарисали овако: „Наравно и Одисеј је лутао али није водио цијелу Итаку са собом“!!! Лутање династије Изетбеговић, тај пут на који су повели све Бошњаке, са намјером да воде и цјелу БиХ, представља батргање у политичком блату, из кога се излегла идеја о жртвовању „мира због суверености“. И мир је заувијек изгубљен у једној незрелој, од народа отуђеној политици, чије наслијеђе збуњује савременике и актере збивања, због немогућности да се прецизно утврди гдје у овом злу почиње Бакир а престаје Алија и шта је у свему томе представљало било чији индивудалитет а шта удружену и заједничку, породичну или национална срамоту.

Опљачкана земља, покрадена хуманитарна помоћ, уништена индустрија, општа бесперспективност, масовни и брутални злочини – злочини у рату-злочини у миру – стоје као непрекинута нит основног идентитета те политике, која рушећи међуљудске односе на свим нивоима и паралелама, нужно производи биједу, сиромаштво и спремност на насиље.

Изетбеговићи су радикално промијенили лице Сарајева, а јавност и грађани су као прави заведени слијепци тражили кривце међу собом, по Бакировом тумачењу патриотизма. Медији су се, што од страха, што од корумпираности, трудили да несувисле реченице и пројекције Алије и његовог сина претворе у какву-такву платформу и политичку визију.

У својој краткој и не баш важној политичко-информативној историји, почев од 07.04.1866. године и ћириличног недјељника „Босански вјестник“, до данас, Сарајево је, ипак, имало штампу и друге медије али, готово никада, није имало довољно квалитетне новинаре.

У име и под заставом те елитне интелектуалне дјелатности и професије, у Сарајеву су углавном наступали, скривајући истину, само мале, ситне покварене душе, које никада нису имале свој став о важним друштвеним питањима већ су, чувајући свој социјални статус, по правилу, кукавички, увијек били на страни јачих, на страни владајућих кругова, оних у земљи као и оних у свијету. Ко није, тај иде у притвор.

Мјењали су се људи и генерације, али тај слугански, полтронски и аферашки приступ домаћих, „босанских“ медија у Сарајеву, остао је сталан, носећи на себи печат издаје професије.

На ту срамну историју властољубља и поремећених погледа подсјетио ме, ни крив ни дужан, један, „Осврт, са Америчке веранде“ из дневног листа Аваз од 16.09.2017. аутора који носи познато, старо Бошњачко и муслиманско име Ерол (наравно, Ерол Авдовић), а који је своје ратне извјештаје писао по „гудурама и ратиштима Њујорка“, па као прави „босански патриота“ то нам написао у овом свом осврту под насловом „Геноцид без држављанства“. Иако овај наслов не дјелује смислено, на њега не треба обраћати пажњу, јер је читав осврт бесмислен.

„Осврт“ почиње са подсјећањем на БиХ и „доприносом“ који је Ерол Авдовић дао у „одбрани своје земље“, из које је побјегао довољно брзо и далеко да га не стигне ни једна граната, сањајући тешко оствариви повратак, због рата, па је ту жељу, која треба да нас увјери у његов патриотизам, ипак одбацио и, након што је рат прошао, остао је да живи у Америци а „пати за Босном“. Као прави патриота.

„Јављао сам о томе до краја 1995. године готово свакодневно одавде, с Истривера, на све радио и ТВ програме који су тад емитирали из опкољеног Сарајева! Слао те своје “ратне” извјештаје, преносећи озбиљна упозорења: прво легендарног америчког дипломате, амбасадора Томаса Пикеринга (Thomas Pickering), убрзо тамнопутог и доброћудног Едварда Перкинса (Edward Perkins), а онда и доиста опасне Медлин Олбрајт (Madeleine Albright) кад је све преузела у своје руке, 27. јануара 1993. године. Али нисам, вјерујте ми, преносио само њихове ријечи, иако сам их дословце цитирао. У себи сам узвикивао: “Зауставите овај проклети рат. Хоћу кући!“, написа Ерол у Авазу.

Политички циљ овог „осврта“ са америчке веранде је углавном двојак: да се Мјанмар (Бурма) и већинско немуслиманско становништво оптуже за геноцид над муслиманима, а затим да се то лансира преко Атлантика са бизарним и бесмисленим поређењима и оптужбама за Сребреницу. Рохинџе су ипак, само одскочна даска за оживљавање мржње према другим, са печатом Сребренице.

„Шеф Вијећа за људска права УН-а, јордански принц Зеид бин Ра’ад ел-Хусеин, ономад је рекао како се у Мјанмару догађа “школски примјер етничког чишћења”. Дакле, још не геноцид?! Враг је овдје опет у бројкама. Али још више у словима. Сјећам се како је венецуелански амбасадор Диего Арија (Arria), када се у својству предсједника делегације Вијећа сигурности 26. априла 1993. вратио из Сарајева и Сребренице, одмах рекао – у Босни је на дјелу “slow motion (успорени) геноцид”! Бројеви су тек онда почели да нас престижу. Код Рохинџа народа је обрнуто, већ их је више од 300.000 протјерано у Бангладеш, а нико од главних да то назове правим именом. Чека ли то свијет нову Сребреницу?“ (Ерол Авдовић, АВАЗ )

Са пуно патетике, за коју Ерол мисли да припада и приличи Бошњацима, исцрпљеним у рату, он пише свој „Рохинџа-Босна“ памфлет и ламент, и у познатом стилу, кроз изјаву званичника УН-а, открива „пројекат геноцид“ још априла 1993. године:

„Кад видим Рохинџа народ који сада успоређују с Босанцима и те колоне налик на сребренички “Марш смрти“ кроз џунглу умјесто босанску прашуму, опет у себи осјетим тај пригушени крик немоћи до бола. И иза њих остаје само згариште. Но, њима је, чини ми се, још горе. Људи моји, ми, Босанци, барем имамо државу, без обзира на то што нам је отимају домаће незналице. Никада, а вјероватно и нико народу Рохинџа неће подићи споменик који заслужују, од бијелог камена попут оног у Поточарима. Додуше, УН ће и њихово страдање ажурно документирати и архивирати, али ће проћи времена док се испостави дијагноза, па тек терапија, а онда – ко жив, ко мртав.“

Да не буде забуне, у овом осврту Ерол Авдовић прозива предсједницу Мјанмара, добитницу Нобелове награде за мир, Аунг Сан, о којој Борис Џонсон, шеф британске дипломатије, мисли да је „једна од најимпресивнијих фигура нашег доба”, која је због насиља над муслиманима данас “суочена с огромним изазовима у модернизацији своје земље”. Ерол је огорчен због такве квалификације прилика, као „процеса модернизација земље“, па са чуђењем пише:

„Ипак, то што нобеловка Аунг не долази у УН, на 72. засједање Генералне скупштине, јер је срамота од шефова држава и влада из 193 земље, или барем неких од њих, јер нису сви исти, као да је зрнце наде, иако је нада највећи непријатељ народа Рохинџа. Добро је што је Аунг стид нас! Али је ужасно што још неопростиво шути док будистичка већина којој она припада наставља с масовним терором над обесправљеним муслиманима Мјанмара.“ (Ерол Авдовић, АВАЗ)

И коначно, на завршетку свога „погледа са Америчке веранде“, Ерол Авдовић нам је открио зашто и чему служи тај наслов, осврта – Геноцид без држављанства.

„Замислите, Рохинџа народи су апатриди – људи без статуса, држављанства и других грађанских права у земљи у којој се овакви рађају и живе од 9. стољећа, кад су им арапски мисионари и трговци донијели ислам! То је њихов гријех? Зато би овај злочин над њима већ сада требало назвати геноцид без држављанства.“ (Ерол Авдовић – АВАЗ)

Да је овај приступ изолован и не тако чест, овакав ограничен, тешко би привукао било чију пажњу али…он је данас у Сарајеву медијско правило. Он је начин на који Изетбеговићеви грађански и исламски фанатици тумаче и агресивно промовишу стварност већ четврт вијека. Ширећи мржњу и пријетњу праве бесмислене паралеле и враћају земљу и народ у страхоте рата, да би мрзили друге и другачије а не њих.

Наслијеђе и тумачење ратова на простору бивше СФРЈ оставило је тешке посљедице и мултиплицира их свакодневно. Поглед на узроке и посљедице рата углавном зависи од тога гдје ко стоји у историји. Српске, хрватске и муслиманске (касније бошњачке) заједнице имале су конкурентске визије и интересе и свака је чувала сјећање на сопствену националну историју, сопствену културу и интерес, посебно преданост вјери и увијек живе, јуначке приче о храбрости, витештву и борби против „невјерника“.

За многе на Западу, то разметање побједом или жртвом, јунаштвом и страдањем, је превазиђена форма испољавања властитог групног идентитета и интереса. Свака вјера и свака нација види ону другу као милитантну, прилично барбарску и фанатичну у својој религиозној ревности, одлучну да подјарми, превјери или искоријени другу и, отуда, као пријетњу и ометање испуњења Божије воље. Њихово спорење се наставило задње двије деценије. Припадност исламу, начин разумијевања своје вјере и њеног практицирања, био је посебан проблем у сложеним односима између три народа.

Мада се ислам у БиХ тумачи као аутохтона „европска верзија“ османског модела и Ханефијског мезхеба, коме треба модерна исламска реформа као одговор на изазове живота у хришћанском окружењу, нужност евро-атлантских интеграција и понашања западних друштава и држава у цјелини.

Иако се коријени потребе за реформом представљају као тренутна потреба и израз актуелног тренутка, оптерећеног ратним искуством, они су, у ствари, дубоко исламски (ревивалистичка, селефијска традиција) али и западни (одговор на европски колонијализам). Ислам посједује богату, дугу традицију обнављања (теџдид) и реформе (ислах). У односу на Запад уобличила су се четири различита муслиманска одговора: одбијање, одступање, секуларизација и позападњачење те исламски модернизам.

Вјековима су појединци (теолози, учени правници, суфије и каризматични проповједници) и организације предузимали обнову заједнице у временима слабљења и опадања, реагујући на очигледан јаз између исламског идеала и стварности муслиманског живота. Као у свим стварима, повратак исламу, то јест, основама – Кур’ану, животу Посланика и раној исламској заједници – понудио је модел исламске реформе која, апсолутно, противрјечи прокламованим политичким циљевима и начину представљања властитог исламског друштва као грађанског и европског. Проблем се јавио у избору средства.

А средство је постао и тероризам: намјерно и систематско убијање, сакаћење и угрожавање невиних људи како би се у њих утјерао страх, ради јасне политичке сврхе. Фанатичне муџахединске и вехабијске групе, државни агенти и шири исламистички покрет, уз подршку јавности, политике и религије, настојали су осмислити и реализовати политичке и војне циљеве које је, по њиховој процјени, немогуће постићи у постдејтонском миру, на редовним политичким форумима. Када су те своје амбиције пренијели на шире бојно поље цијеле Европе, привукли су пажњу и постали позната метафора свјетског тероризма.

Велики број организација иза којих стоји СДА данас су покриће за неконвенционално дјеловање и низ координисаних акција политичког, психолошко-пропагандног, оружаног, економског, обавјештајног и субверзивног карактера које се подузимају против противника, хришћанских политичара, друштава и држава у сусједству, углавном ради остваривања психолошких, економских, социјалних и политичких циљева. На овом плану, у шеми функционисања ове структуре, рат без престанка и компромиса не престаје никад и води се стално: на тактичком, оперативном и стратешком нивоу.

Тероризам је увијек политички чин, чак и када показује друге мотиве, као што су вјерски, економски или друштвени. Тероризам није ни филозофија ни покрет. Тероризам је средство.

Опредјељујући се за овај алат, ово средство наводног остварења колективних циљева, Бошњаци су ископали велики јаз између себе и других у начину разумијевања шта су они данас и шта је уопште бошњачки идентитет, којој цивилизацији припадају, шта знају о себи…

Био је то знак да је вријеме неких тема и дилема, које истичу страдање једне стране и фаворизују послушност западним силама заувијек прошло; геополитиичка констелација је промијењена; односи међу великим силама и регионалним лидерима потпуно су другачији.

А војници Алије и Бакира још увијек, на исти начин, истом реториком, грчевито бране пропагандну конструкцију грађену од деведесетих година и срушену као безначајну и непотребну данас, у овим условима. Ти фанатизовани војници, који вјерски радикализам задовољавају и манифестују и на другим континентима, у друштвима којима не припадају и о којима не знају ништа, јуришају, истовремено, на хришћанске симболе и различитост.

Њима још увијек није објављено да је Алија Изетбеговић давно умро и да ово што ради Бакир Изетбеговић није понашање жртве него заједнице која је у оквиру себе допустила развој таквих екстремних процеса којима су уплашили Европу, која је пред дилемом како да ућутка заједницу за коју је властитом пропагандном машинеријом изградила мит жртве, а која се данас претвара у исламски бич над главом цјеле Европе.

У Сарајеву не разумију да Иран више није на оном мјесту на коме је раније био: да је бранећи себе, своју безбједност и државни суверенитет, затражио и добио помоћ од Русије. Уосталом, истим путем, послије покушаја државног удара иза кога су стојале западне владе и службе (САД, Њемачка, Француска и Велика Британија), кренула је и званична Турска, спасавајући Ердоганов и живот и режим.

Зато Бакир Изетбеговић данас има озбиљну дилему: да ли да чува партнерство са Саудијском Арабијом, која је његовој сиромашној породици даровала огромно богатство, кроз хуманитарну помоћ у новцу и роби, или да се окрене Турској, гдје је „династија“ депоновала главнину свог богатства. Иако је везан „пупчаном врпцом“ за Ердогана, ипак одлука о приоритетном партнерству није нимало једноставна.

Ердоган је анатемисан на Западу, чак и Сарајеву, као диктатор, а о диктатури династије Абдулазиз и краљу Селману нико не говори ни ријечи. Ни на истоку – ни на западу.

То што Саудијска Арабија има утицај на Исламску заједницу БиХ не чини ову ситуацију толико тешком колико је чини евидентно партнерство те тоталитарне и примитивне државе са западним силама, посебно на плану заједничке изградње вехабијске и терористичке инфраструктуре у БиХ, која може бити употребљена против самог Бакира и његових слуга. Зато је најважније питање за Бакира, тог бошњачког вођу, како га назва бивши Реис Мустафа еф. Церић: може ли од Запада изоловани Ердоган бити гаранција пред сасвим сигурном одмаздом коју би провела Саудијска Арабија уз помоћ САД на тлу БиХ, када би Бакир покушао ограничити дјеловање и утицај ове злокобне монархије и повео Бошњаке у загрљај Турској. Свакако и у загрљај Русији, а то ову једначину чини много компликованијом и са пуно више непознатих чинилаца у њој, нарочито ако се настави са непријатељством према српском народу и Републици Српској.

Послушност према Ердогану, уз сарадњу са Ираном, може представљати стабилност само ако Бошњаци буду имали подршку и пријатељство Републике Српске. Само заједнички наступ Срба и Бошњака уводи у компликовану једначину нестабилног Балкана и Србију и Русију, а тиме утиче на способност „назор државе“ да гарантује мир и стабилност упркос свим геополитичким потресима и плановима НАТО пакта да за своје потребе покрене сукобе па чак и рат на Балкану. Наравно, и договор са Хрватима те јасно увјерење да бошњачко-српски договор није направљен на штету њих и било кога.

Уз финансијско присуство и подршку Кине, то може представљати једини пут у стабилност.

Да не разумије у каквој се ситуацији налазе Босна и Херцеговина, Бошњаци и он сам, Бакир је показао агресивним обавјештајним операцијама против Србије а затим и против Хрватске. Наставио је са бахатим приговорима упућеним Аустрији и Себастијану Курцу, затим Милошу Земану, да би завршио заоштравањем сукоба са Хрватском око Пељешког моста, на исти начин на који су његови незрели национални бојовници отворили сукоб са Црном Гором око границе и покушали да освоје и присвоје Суторину.

И ево нас поново на терену разумијевања самих себе и својих интереса.

Њих не могу тумачити ни реализовати приземни демагози и паразити, иза којих стоји наслијеђе Алије Изетбеговића и СДА као радикални вјерски покрет са политичким циљевима, који још увијек није постао странка нити ће у догледно вријеме то постати.

У покушају да прикрију свој вјерски екстремизам, разни теоретичари који вире испод кишобрана давно формулисане политике СДА, чак и када раде за политичког противника, упорно покушавају, из привидног грађанског дискурса, тумачити међународне прилике и појаве, забринути из сасвим „људских разлога“ за муслиманску браћу Рохинџе.

Ко је уосталом икада од Бошњака у своме животу видио како изгледа један Рохинџа?! Шта више, не постоји дилема да ли треба дићи глас против страдања невиних људи, становника Мјанмара – наравно да треба. Оштро и јасно, до те мјере да се затражи одузимање Нобелове награде за мир предсједници те земље, или да се коначно схвати да је та награда често долазила у руке безначајних људи а понекад и стварних злочинаца према миру. И да је та награда: политика.

Али како то да квази-муслимански интелектуалци и новинари увијек бране муслимане нападајући немуслимане?! Гдје је био „Босанац Ерол“ када су радикални исламисти разарали Авганистан и иселили два милиона људи, и Талибана и Паштуна или… када су радикални исламисти, са једне стране шиитске милиције а са друге Ал Каида Ирака, све уз помоћ Американаца, разарали Ирак и протјерали три милиона Ирачана, па то наставили у Сирији, гдје су припадници Ал Каиде, Исламске државе и Нусра фронта убијали невини народ, уз помоћ Американаца, Британаца и Израела, те истјерали више од осам милиона људи, што чини готово трећину становништва те земље. А злочини Саудијске Арабије у Јемену… злочини Исламске државе у Нигерији, Либији, Малију… са хиљадама мртвих и милионима протјераних.

Запита ли се ико, на страницама пропагандних и обавјештајних билтена запада и Турске који се штампају и објављују у Сарајеву, МОЖЕ ЛИ СЕ И ТО НАЗВАТИ ГЕНОЦИДОМ?! Геноцид муслимана над муслиманима можда није упутно помињати, јер је то срамота.

Ови јадни „мислиоци“, наводни Бошњаци, тако радо користе ријеч геноцид да су га открили у Мјанмару прије било кога и претворили у квалификацију за општу политичку употребу, срачунату да оживи дисквалификације блиских народа и изнуде у БиХ низ политичких уступака који теже унитаризацији земље и наставку њене тихе и агресивне исламизације.

Зато ови лажни Бошњаци, та „патриотска дијаспора“, требају и Рохинџе и Мјанмар (Бурму), како би сакрили своје незнање о властитом идентитету и да га наставе истицати као Алијину агенду: Исламска Република БиХ: Република али и Исламска.

Бошњачки идентитет, у сваком смислу, представља посебност тј. различитост и треба га узети у обзир као историјски лик, упркос снажној манифестацији само вјерских осјећања, јер нико га данас не оспорава осим вехабија, радикалних исламиста који национална осјећања и националну свијест одбацују као нешто што није својствено муслиманима. За исламисте не постоји бошњачки национални дух ни бошњачки национални идентитет.

Управо зато „Бошњаштво“ као и друге форме испољавања националне свијести они осуђују и одбацују, јер су њихови ментори и газде свјесни да та форма идентитета није „поуздана“, јер није нешто што сваки декларисани Бошњак има у себи јасно дефинисано, заувијек дато и потпуно одређено, већ представља развој и формулисање властитог односа према себи, заједници и према другима. Многе, видљиве, смјене и промјене.

У стварности, ниједан национални идентитет не представља нешто што може бити створено, а поготово не представља вриједност која се наслијеђује. Национални идентитет, као сублимација индивидуалног и друштвеног искуства, представља систем рационалних и емотивних реакција у развоју и способност за преиспитивањем и реинтерпретацијом сазнања о себи уз неизбјежне компромисе. Он има своју свјесну и несвјесну димензију али појединачна перцепција припадника заједнице је ипак промијењива.

Разумијевање себе у заједници, иначе, мора се тумачити као процес у којем се личност постепено али стално изграђује у настојању да буде и разумије своју друштвену посебност у односу на шире заједнице народа и држава тј. човјечанство у цјелини.

Данашњи Бошњаци као народна заједница представљају идентитет који се обликује у многим процесима које диктирају и дјелимично управљају њима: вјерска хијерархија моћних диктаторских, исламистичких друштава и држава (Саудијска Арабија, Турска и Иран), затим дипломатска машинерија Запада (САД, Велика Британија и Њемачка) и на крају унутрашњи вјерски и политички фактор (породица Изетбеговић, СДА, Исламска заједница). На унутрашњем плану, СДА представља најмоћнији инструменат обликовања колективног идентитета Бошњака.

Цјели народни морал заснива се на вриједностима које су од користи стаду: просијечан Бошњак, као и маса, не мучи се много питањима савјести. Он слиједи вођу јадном логиком оданости и реагује познато – што се нека особина чини опаснија по стадо, то је стадо жешће осуђује. Мржња према супериорнијим користи пропагандна оруђа осуде као што су: сумњичење за наводну издају свега и свачега, негирање заслуга, креирање тезе о опасности која је огромна; „човјек мора стријепити и осјећати се лоше“.

Криза бошњачке националне свијести као такве је толика, да је о њој забрањено озбиљно, аргументовано говорити, уз ризик да доведе у питање њену стварну утемељеност, цјелокупан начин на који је она дефинисала и схватила себе или одредила свој задатак у историји. То важи за све форме и манифестације воље тог идентитета, који је данас евидентно огрезао у дефетизму, кукавичлуку, мржњи и сасвим екстремној, ирационалној и мистичној форми властите вјерске праксе.

Шта творци и носиоци те свијести могу да кажу о људима као субјектима слободе, који су игром случаја и сплетом историјских околности постали Бошњаци?!

Пука просјечност као слика странке и њој лојалног народа, као слика о опстанку и напретку, не може рећи ништа ново или битно, пошто она апстрахује само из себе и за себе од свога примитивног себства. Зато упорно тражи савезнике у рушењу или дестабилизацији Републике Српске, приређујући свом народу осјећај незадовољства што Република Српска функционише као једини стабилни државно-правни субјект у земљи. Кроз овакву политику, ни народ ни странка нису свјесни једине констелације која би их начинила побједницима. Без јасног партнерства са Србима, које подразумијева прихватање руке помирења из Београда и Бањалуке и одбацивање азијатске мржње, Бошњаци ће, и овај пут, остати историјски и политички губитници у новој епохи промијена.

Њихови савезници, политички лилипутанци, сада већ схватају: Република Српска их је поразила јасним циљевима и снажном политичком визијом предсједника Додика.

На крају свега ипак остаје ружна слика БиХ као политичке мочваре коју су за себе изградили Изетбеговићи, понашајући се као крокодили који су успјели прогутати властити народ али су изневјерили обећање дато радикализираној бошњачкој сиротињи, да ће њихова жртва бити уграђена у темеље нове Босне и Херцеговине: Без Срба, без Хрвата… и без било које друштвене групе способне да поквари хармонију стварања Исламске државе. Тај опасни пројекат је пропао; то виде разумни, али још увијек не признају злонамјерни.

 

-
Улазак НАТО-а на ове просторе и посљедња дешавања на политичкој сцени у Српској у уској су вези.
На то упозорава историчар са Универзитата у Њемачком Регензбургу, Дарио Видојковић.

Пријетње представницима власти Српске каже – нису ништа друго до покушај Запада да инсталира подобне марионете и то у тренутку кад САД са НАТО савезницима одмјерава снаге са Русијом.

Погледајте комплетан прилог…

 

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=270458