петак, јун 22, 2018

Тагови Вести таговане са "Запад"

Запад

Beograd, 20. novembra 2015 - Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vucic i generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg daju izjave medijima nakon sastanka u Palati Srbija. FOTO TANJUG / TANJA VALIC / bb

Пут у „светлу будућност“ Србија „тешко сама проналази“. Бар тако сматрају и тврде представници кључних западних сила (САД и ЕУ), као и многе невладине организације финансиране од влада наведених кључних западних држава. Србија је у таквој ситуацији да врло тешко успева да нађе одговарајући војно-политички грудобран који би је штитио од разноврсних политичких притисака и геополитичких удара. Србија није успела да пронађе саму себе ни у социјалистичко-комунистичко време, живећи у систему који је имао основну мисију да „усрећује људе и народе“, да спроводи еманципацију народа и појединаца до крајњих консеквенци „ослобађајући их од духовног, социјалног и политичког туторства“, мењајући облик права којима се регулишу односи у заједници – револуционарним уређењем заједнице. Ни у социјализму Србија није постала сама свој господар, није се могла отргнути од „еманципатора“ (новог уређења и нове идеологије), као ни данас у ери либералне демократије – хегемоније, у новом поретку света.

У „постпетооктобарском времену“, у „процесу европских интеграција“, Србија још увек није изабрала јасан пут, пут без калкулација, и није снажно закорачила у смеру који ће гарантовати испуњење виталних националних и државних интереса. И поред снажно изражене политичке орјентације државног руководства ка европским интеграцијама, са јавно прокламованим циљевима прикључења ЕУ, Србија још увек држи наизглед чврсте везе и односе са Русијом. Загледана у столицу која јој се нуди у институцијама ЕУ, столицу која је врло далеко, која се постепено помера и као да измиче, Србија мора да тражи чврст ослонац и снажну подршку Русије. Зато се у овом контексту све чешће чују констатације „Србија седи на две столице“, „Србија неће моћи још дуго да балансира између Запада и Русије“ и сл.

Србија нема много избора када је реч о њеном политичком и геополитичком позиционирању. У актуелној фази свеукупног геополитичког сучељавања САД и Русије у свету, а посебно имајући на уму непосредност тога сучељавања на простору Балкана, Србији још увек остаје политика балансираних односа са САД и ЕУ на једној страни, и са Русијом на другој.

Процеси евроинтеграција у које је ступила Србија су једна врста политичког и идеолошког рефлекса политичких елита, које су уз помоћ својих “европских савезника“, срушиле „режим С. Милошевића“, и које су поверовале својим „америчким и европским пријатељима“ да ће сви проблеми српског друштва бити решени када се српско друштво „демократизује“, кад се обуздају „српске хегемонистичке аспирације на туђе просторе и друге народе“, превлада „историјска незрелост народа и његова окренутост ка прошлости“ и народ се „избави из ропства митова и историје“.

Почетна цена коју Србија плаћа на путу ка ЕУ јесте насилни губитак дела територије и суверенитета. Та цена може бити увећана формално-правним признањем насилних губитака које је претрпела наша земља током агресије НАТО и насилног одузимања дела територије (КиМ), прикључењем НАТО пакту и заборављањем све штете, бола и неправде коју су нам нанели. Поред изнетог, САД од Србије захтевају и очекују да Србија „заборави на љубав према Русији“, да у потпуности прихвати политику САД и ЕУ према Русији.

Управо смо ових дана сведоци појачаних притисака од стране САД на Србију, од које се захтева „да не седи на две столице“, односно да се „окрене против Русије“, јер по схватању САД, „Русија Србији не жели добро“. Представник америчког министарства спољних послова, односно заменик помоћника државног секретара за европске и евроазијске послове Хојт Брајан Ји, чија улога проистиче између осталог и из снаге државе у чије име говори, главни је протагониста нових-старих притисака на Србију од стране САД.

Многи аналитичари и на пежоративан начин говоре о господину Јиу, исмевају рогобатни назив његове функције, као да је он у приватној мисији, а не да на врло отворен, тврдокоран и претећи начин саопштава поруке америчке администрације, које могу имати далекосежне последице по Србију. Знајући какве је све послове господин Ји обављао у региону, у неким суседним земљама и какве је резултате остварио у интересу САД, можемо рећи да је главна мирођија у балканској политичкој чорби.

САД од Србије захтевају да у потпуности промени своју спољнополитичку орјентацију, да уђе у потпуности у њихову геополитичку сферу, да се истисне сваки утицај и присуство Русије у Србији. Именовани господин Ји заступа искључиво ставове САД и поруке САД саопштава на перфидан начин, са осмехом испод кога се крије и претња и презир. Он српском државном руководству са лакоћом саопштава који су „истински интереси Србије“, „где је њено место у региону, у Европи и у свету“. Иза тих „истинских интереса Србије“ о којима говори господин Ји су у ствари интереси САД. „Отвара нам очи“ и каже ко нам је „пријатељ“, а ко „непријатељ“. Господин Ји не разуме „ирационалност“ српских односа према Русији. „Русија Вама (мисли се Србима) не жели добро“, сматра Ји.

Америчка администрација Русију отворено сматра непријатељем, то многи амерички генерали јавно говоре. Искуство нам је показало која се земља, Русија или САД, показала као пријатељ Србије и српског народа. САД, које су нас бомбардовале, које су нам насилно отеле део територије, убеђују нас да су нам пријатељи, и да су то све чиниле за „наше добро“.

Историјско искуство деловања САД широм света, па и на простору Балкана, нам показује да САД нису земља са укорењеном хуманистичком традицијом, њима је ближе социјал-дарвинистичко понашање праћено лажима, деструкцијом, уценама и сл. Овакав и сличан начин деловања САД у свету не наилази на одобравање многих европских земаља, јер САД, иако имају заједничке елементе са западном Европом, не припадају суштински европској цивилизацији, коју оне називају „старом Европом“. Неки европски политичари, могло би се рећи на оштар начин, анализирају наступ господина Јиа, и његову изјаву да „Србија не може да седи на две столице“. Тако бивши координатор Пакта за Југоисточну Европу Е. Бусек, каже да је Балкан је европско питање, и да САД треба да буду изван тога. Такође, шеф регионалне канцеларије за сарадњу и безбедност у Европи фондације Фридрих Еберт, Рајнхард Крум, сматра да „Србија треба да балансира између ЕУ и Русије и да она за то има могућности и да за себе добије најбоље из тога“. Овакви приступи нису безрезервни, јер Рајнхард Крум сматра да Русија нуди „ограничене опције“ за Србију у односу на ЕУ. У сваком случају, у Европи се могу чути и ставови да Србија може да има сопствени пут, али да настави приближавање ЕУ, уз истовремено пристојне односе са Русијом.

Због реченог, САД настоје да преко НАТО пакта и неких чланица ЕУ које САД сматрају „Новом Европом“ испоље и оствари што већи утицај на Балкану и у Европи, и да потисну утицај Русије искључиво на њене границе. Пошто се САД сматрају главним „заштитницима“ балтичких земаља, Пољске, Румуније и неких других од „претњи Русије“, оне набројане земље сврставају у чврст антируски фронт. У том смислу се из дана у дан појачава негативна медијска кампања према Русији. Та кампања се све више преноси и на простор Балкана. На „деструктивну улогу Русије у Европи“ посебно упозоравају балтичке земље, које истовремено траже од Србије да се дистанцира од Русије, па у том смислу врше притисак и на остале чланице ЕУ.

САД кроз различите медије у власништву америчких фирми, уз подршку домаћих истомишљеника, медијски промовишу западне земље и САД, као највеће инвеститоре у Србији и највеће донаторе, приказујући на тај начин ко је „прави пријатељ Србије“.

САД од домаћих медија и политичара захтевају већу медијску промоцију сарадње Србије са НАТО, за коју сматрају да се медијски маргинализује. Све су ово слаби аргументи у односу на чињеницу да нас Русија није бомбардовала, да нам није отела део територије. Напротив она снажно штити суверенитет и територијалну целовитост Србије.

 

Наставиће се….

 

ГЕОПОЛИТИЧКЕ СИЛНИЦЕ НАД СРБИЈОМ

(Други део)

Изложеност Србије беспризорним притисцима од стране САД, само потврђује њихову ароганцију, садржану у јединственој глобалној моћи, доминацију кроз коју показују позицију господара и оних који морају да им се покоравају, па све до империјализма помоћу кога САД редукују другим државама под њиховом контролом политичку, економску и војну независност.

Медијска офанзива и информативно-пропагнадни рат који је вођен против Србије у функцији обарања режима Слободана Милошевића, и који се води и данас ради афирмације “добрих дела“ која су извеле САД и њихови НАТО савезници током агресије на Србију и у периоду након агресије, током отимања територије Републике Србије, дали су одређене резултате. Индоктринација домаће јавности је значајна. Потврда за ово су поједине изјаве људи у Србији, који су заиста прошли кроз тежак период живота, а који сматрају да нас је НАТО “с правом бомбардовао“, јер нисмо били довољно демократски оријентисани. Још је опаснија изјава В. Драшковића, некадашњег министра спољних полсова СРЈ, да су „НАТО бомбе које су бацали авиони алијансе Милошевићеве бомбе, које је он пунио политичким експлозивом“. Па све до изјаве немачке нобеловке, књижевнице Херте Милер, која каже да су Срби “заслужили“ да буду бомбардовани. Нисмо сигурни да госпођа Милер и господин Драшковић верују у оно што кажу, али смо сигурни да су неки домаћи људи поверовали пропаганди да су оправдана сва војна средства и тортура над народом да би се тај исти народ убедио у потребу “демократске трансформације“.

Суштина америчког притиска на Србију и захтева да се Србија дистанцира од Русије у основи је геополитичке природе. Геополитичке силнице над Балканом и Србијом, које исијавају пре свега САД, а онда и Русија, истини за вољу са различитим мотивима и последицама по Србију, су резултат међусобног сучељавања САД и Русије (о овоме смо раније писали на ФСК). Иза сваког притиска САД на неку суверену земљу, иза њихових војних интервенција стоје прави мотиви, а то су: геостратешки интереси, економски циљеви и геополитичко позиционирање у кључним регионима света.

Слична је ситуација и када је реч о настанку нових држава, подстрекивању сецесионистичких покрета и њиховом признавању. Наиме, за САД је мање важно међународно право, пресудне су геополитичке околности. Подршка коју САД пружају тзв. Косову, да од квази-државе постане држава у пуном смислу те речи, инспирисана је геополитичким разлозима. САД сматрају да је питање “косовске“ самосталности и државности решено и да је преостало само да се Србија довољно притисне да на крају призна његову независност. Иако САД у овој фази не подржавају каталонски сепаратизам, не значи да у некој фази, ради геополитчких промена у Европи, то неће учинити.

Притисак на Србију од стране САД због Русије, непосредно је повезан и са присуством руског утицаја у БиХ, пре свега у Републици Српској. Идеје које су присутне у неким америчким круговима, у институтима (Амерички институт за стабилизацију и транзицију) који раде за потребе америчке владе, а односе се на ревизију „Дејтонског споразума“, подразумевају „распакивање Дејтона“ под покровитељством САД, НАТО и ЕУ, уз истовремно истискивање Русије, као једног од гараната тога међународног споразума.

Ако би Србија изгубила подршку Русије у Савету безбедности (СБ) ОУН, ако би се прекинуле блиске везе између Русије и Србије, онда не би било потребно даље притискати Србију да призна тзв. Косово као државу, јер би то било урађено кроз СБ ОУН и тзв. Косово би добило столицу у УН.

Осионост са којом су се САД окомиле на Руско-српски хуманитарни центар у Нишу само је још један од показатеља колико је за САД важно да се присуство Русије у свакој форми елиминише са простора Србије. Када кажу да “руским хуманитарцима у Нишу не треба дипломатски имунитет, они су само ватрогасци“, заборављају да је у СОФА споразуму, тј. „Споразуму између Владе Републике Србије и Владе САД о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији“. („Сл. Гласник РС – Међународни уговори“, br. 42/2009), особљу САД дат статус који је еквивалентан статусу административног и техничког особља амбасаде САД у складу са Бечком конвенцијом о дипломатским односима од 18. априла 1961. Такође, Споразум између Владе Републике Србије и организације за подршку и набавку (NSPO) о сарадњи у области логистичке подршке (који је потписан у Капелену 7. септембра 2015. године и у Београду 14. септембра 2015. године), особљу те организације из НАТО пакта гарантује интегрисаност са особљем Војне канцеларије за везу са НАТО у Београду. Особље NSPА ужива све имунитете и привилегије као и особље Војне канцеларије за везу са НАТО, сагласно Писму о намерама између Владе Републике Србије и НАТО о успостављању Војне канцеларије за везу са НАТО у Београду, размењеном у децембру 2006. године.

Овом приликом нећемо износити многе друге одредбе наведених и сличних СОФА споразума који иду на штету Србије. По узору на СОФА споразуме које Србија има са НАТО и САД, не постоје никакве препреке да се на исти или сличан начин не реши и статус Руско-српског хуманитарног центра у Нишу.

           Очито је да је и државно руководство Србије лично изложено снажним притисцима, о којима се (не)устручава да јавно говори. Свака власт у Србији док је сервилна и послушна према САД биће „сигурна“ и „поштована“. То ће бити тако све време док буде испуњавала америчке налоге; у противном суочиће се са опасношћу да буде уклоњена. Уколико је председник Србије господину Јиу одговорио на притиске за „октаву више“, и недвосмислено се заложио за суверенитет Србије и њено право да самостално одлучује о својим спољнополитичким потезима, онда је то добар сигнал, у комбинацији са другим мерама. Пошто је председник Србије потенцирао стратешки спољнополитички циљ Србије, а то је улазак у ЕУ, онда се самосталност у спољној и безбедносној политици не може одржати на дужи рок. Руководство Србије жели, како то каже сам председник Републике, да „Србија постане део ЕУ, европски тип друштва, као у већини напредних чланица ЕУ, јер су економски приоритети Србије, пре свега у ЕУ“.

У сваком случају, Србија треба да има своју столицу, а да ли ће она бити искључиво у домаћем дворишту или ће бити мало у једном, а мало у другом (туђем) дворишту, је посебна тема. Имати лоше односе са САД је лоша ствар по једну државу. Само је од тога лошије имати лоше односе са САД, а немати јаког савезника или не бити довољно снажан и јак да се одврати могуће угрожавање суверенитета.

            Уколико Србија жели да настави да се креће за „шаргарепом“ која се зове ЕУ, и да јури европску столицу коју жарко жели, мораће да се све више удаљава од Русије. Удаљавање од Русије значи за Србију и удаљавање од КиМ. Уколико Србија дође у ситуацију да прихвати варијанту која значи обећано запоседање столице у ЕУ, а истовремено јој буде измакнута Руска столица, може се десити да остане без обе столице. Ако САД и ЕУ буде приморале Србију да напусти Русију, тада ће европска столица бити још даља и до ње се неће ићи преко КиМ, него без њега. Србија још увек има обе столице у свом поседу. Уколико се развој догађаја у свету покаже таквим да Србија у догледно време неће моћи запосести столицу у ЕУ, а да ће се све сигурније осећати на руској столици, онда се треба определити за останак на две столице уз задржавање свога неутралног положаја и добрих односа и са Русијом и ЕУ. Односи са САД ће зависити од међусобних односа САД и Русије, затим односа између САД и ЕУ и међусобних односа САД и ЕУ на једној страни, спрам Русије на другој.

            Колико се год чинило да Србији време цури и да се мора политички, па и војно определити и престати са балансирањем, то једноставно није тачно. То потврђује и журба коју намећу САД. Време као чинилац у геополитичким кретањима ће Србији ићи на руку.

 

Beograd, 13. oktobra 2017. - Predsednik Srbije Aleksandar Vucic obraca se ucesnicima 7. Beogradskog bezbednosnog foruma u okviru zavrsne ceremonije pod nazivom "Izgradnja zajednicke buducnosti u doba neizvesnosti". FOTO TANJUG/ RADE PRELIC/ bk

Чекамо га на изборима у Београду, а нарочито на референдуму за промену Устава.

О београдским изборима ће тек бити речи, сада само желим да истакнем неколико ствари у погледу референдума за промену Устава.

Прво. Веома је важно да што ширем кругу својих познаника објасните да промена Устава без референдума није могућа на законит начин. Уобичајени одговор „па шта, ко да би му било први пут да ради незаконито и неуставно“ има један велики недостатак, који такође треба објаснити. Немачкој је важно да све буде правно префектно у вези одрицања од Косова и Метохије. Имају они већ Бриселске споразуме, па ипак траже промену Устава и измену резолуције 1244 СБ УН. Знају колонизатори да „реалност“ није добра основа за трајно подјармљивање Срба. Зато траже да буде и све у складу са правом.

Друго. Тај исти запад ће инсистирати: А) на брзини промена и Б) на недвосмисленим формулацијама у погледу признања сецесије КиМ. Брзина им је потребна због њих самих, зато што су свесни да њима цури време и да ће се број значајних политичких гласова унутар ЕУ, који доводе у питање исправност признања сецесије КиМ, само умножавати у краткој будућности. Јасноћа норми им је важна зато да би цела операција искоришћавања овог тренутка када је Вучић на власти имала смисла. Шта им значи да добију промену Устава која није јанса? Ништа. И неће то ни дозволити. Управо је та јасноћа наш савезник на референдуму. Овога пута ће нама бити лако да докажемо да је Вучић издајник и да треба одбацити промену Устава.

Треће. За запад је ово ситуација „сад или никад“ зато што само Вучић може да им испоручи Косово. Само он и нико други, без обзира што они имају још сијасет других политичара у Србији који их слушају. Ти други не могу да преваре људе. Вучић може.

Четврто. То значи да сви ми остали морамо да објаснимо суграђанима да је веома важно изаћи на референдум и масовно гласати ПРОТИВ. Тим једним ударцем, поништићемо деценијске напоре запада да нас сломе. Са подстицањем на масован излазак на референдум, када буде расписан, треба почети одмах. То је наша главна полуга отпора колонизаторима и веома важна полуга. Мирним средствима. А увек прво треба исцрпсти сва мирна средства.

Пето. Још једном око „реалности“. Не улазећи у друге разлике, да ли сте приметили да наши заговорници да се има уважити „реалност“ када говоре о КиМ, то исто уопште не примењују на Крим? Па да ли ико верује да је руска власт на Криму упитна у било ком погледу, када је реалност у питању и да ли ико верује да се то може икада изменити. Међутим, они у тој реалности виде сасвим довољан основ да се иста не уважи и да се баш та реалност узме као оправдан основ увођења санкција Русији. Дакле, против те стварне реалности се треба борити. Наравно на страни запада. Ма колико то било безизгледно и глупо. А против сецесије Косова се не треба борити, јер је то „реалност“, иако се та реалност итекако може променити у сасвим догледно време. На КиМ, то такође треба запамтити, кључни део власти врше међународне институције, дакле чак и нема реалности да Албанци врше власт у битним сегментима. Али је све то за наше академике, политичаре, аналитичаре, неспорно непроменљиво. Опет на страни интереса запада.

Одатле следи, хтели то они да признају или не, да је истина просто тамо где је западни интерес, тачније где су интереси НАТО, ЦИА, МИ6 итд. А зашто је то истина – па зато што те службе кажу да је тако. Па онда како би другачије могли да мисле и говоре наши академици.

Шесто. Да се почне са припремама. За сваки случај.

 

-
Живимо у временима велике несигурности. И великих промена. Западна цивилизација налази се пред можда највећом кризом у својој историји. На хоризонту времена све су јаснији злослутни знакови. НАТО гомила војску на границама Русије. Покушај војног пуча у Турској. “Хуманитарне интервенције” западних земаља предвођених САД у Ираку, Авганистану, Либији и Сирији оставиле су за собом стотине хиљада мртвих и милионе унесрећених. Обојена револуција гурнула је Украјину у хаос, рат и безнађе. Европа, живећи од једног до другог терористичког напада стрепи пред новим избегличким таласом.

А само педесетак година раније све се чинило другачије. Године иза Другог светског рата означене су као тријумф западног система вредности. И коначна победа рационализма и материјализма. Стандарад је растао, медицина је пронашла лекове за многе болести, физичари су открили тајне атома и нуклеарне бомбе, астронаути летели на Месец. Ону улогу коју су у Средњем веку имали свештеници и Црква преузели су научници и научна заједница. Но, десетине година које су уследиле црном су бојом премазале ружичасту слику света из холивудских филмова шездесетих. Нове неизлечиве болести, нови ратови, природне катастрофе и перманентна претња нуклеарним холокаустом учинили су да библијска слика апокалипсе више не изгледа као стара религијска прича, већ изгледни сценарио краја западне цивилизације и целог човечанства.

Има ли наде за људски род? Како излечити запад? Налази ли се тај лек ближе него што смо спремни да поверујемо?

Отпловимо сада десет миленијума уназад. На Дунаву смо, у Ђердапској клисури где се након велике катаклизме људско друштво подиже из пепела. Мрачан је то свет, ресурса је мало, две трећине становника Северне Америке умрло је насилном смрћу. Чак и жене и деца. Слично је и у Европи. Свугде, осим на Дунаву или Пишону како га назива Библија. Тамо (или боље речено овде) се развија прва људска цивилизација, бар у овом последњем кругу. Далеко пре Сумера, Египта, Индије и Кине на Балкану цвета величанствена култура. Њен је епицентaр подручје недалеко данашњег Београда, а у концентричним круговима шири се све до Алпа на западу, па и даље, Јадрана на југу, Црног Мора на истоку и руских степа на северу. Назовимо је Винчанска цивилизација по једном од бројних локалитета где је оставила своје трагове. Археолошка, генетичка, лингвистичка, антрополошка, палеоботаничка, метереолошка, остеолошка, културолошка истраживања помажу нам да склопимо мозаик давне прошлости, проникнемо у начин живота и слику света древних Винчанаца и препознамо њихово наслеђе које и данас живи у нама, око нас и кроз нас.

Када су археолози пред стотињак година размакли прве наслаге земље са давно уснуле Винче нису могли да верују да је на Дунаву постојала тако развијена цивилизација. Мотиви на керамици, фигуре, олтари, прикази божанстава показивали су велике сличности са хеленистичком културом, па је њихов закључак био да се овде ради о некој непознатој грчкој колонији из периода око 500 година пре нове ере. Како су тек били изненађени када су разне методе датирања утврдиле старост на локалитетима од Лепенског вира до Винче, Старчева, Данила и Бутмира за најстарије слојеве чак 10.000 година пре нове ере, па све до пре 2500 године пре нове ере за најмлађе, када Винчанска цивилизација нагло нестаје. Закључак је био толико невероватан, да га многи домаћи стручњаци до данас немају храбрости изрећи на глас: Винча није била колонија Грчке и Рима, него су грчка и римска цивилизација настале на развалинама Винче!

ВИНЧАНСКО ПИСМО – ДАР ЦИВИЛИЗАЦИЈИ

Harald Haarmann, водећи светски експерт за древне језике и културе један је од оних који не само да је то јавно изрекао, већ и написао у својој књизи “Загонтека Дунавске цивилизације – откриће најстарије културе у Европи”. Његов рад, као и истраживања бројних других страних научника о овој теми готово су потпуно непознати широј јавности на нашим просторима.

Иако је данас јасно да је Винчанска цивилизација била прва цивилизације Европе, а можда и света. Да су најстарији точак, календар, кућа са централним грејањем нађени овде на Балкану. Да само један локалитет у Србији има више фигурица него читав свет у том периоду. Да је у само једној гробници у Бугарској нађено више злата него у целом свету за ту исту епоху.
Амерички лингвист Shan Winn и светски признати палеолингвист Радивоје Пешић успели су на темељу фрагмената из Винче да реконструишу прво познато људско писмо. Прво топљење руде и први рудници нађени су у Србији и Бугарској. Први астрономски опсерваториј нађен је у Македонији. Винча је без сумње била технолошки напредна и развијена цивилизација која је свој утицај ширила широм света.
Писмо и рударство Винчин су дар човечанству. Оно што је још фасцинантније од технолошке развијености тог друштва је његов начин живота, схватање света и човекове улоге у њему.

ВИНЧАНЦИ У ПОТПУНОМ СКЛАДУ СА ПРИРОДОМ

Какво је то друштво било, које је две хиљаде година живело без рата и сукоба?

Из наше данашње перспективе чини се помало бајковито. Али археолошка ископавања не откривају ни оружје, ни трагове рата, него налазе натписе међу којима и онај најстарији, мото Винче: Живот је љубав! Пут Винче био је пут љубави. Винчанац је ишао упоредо са природом, читао знакове у звездама, биљкама и облацима бивствујући тако у сталном складу и суживоту са целом биосфером. За њега је читав свет био свет.
Зато су и њихова насеља била уклопљена у природу, чак су и храмове градили тек незнатним интервенцијама у природи, у неко брдо или планину која је већ својим изгледом и позицијом рефлектовала слику неба и односе сазвежђа на њему. Ништа није припадало човеку, човек није био охоли господар над природом, лудачки концепт поседовања којим је запад опседнут Винчанцу је био стран. Он је природу користио као пријатељ, без нарушавања баланса, док данашњи човек природи приступа као диктатор који је експлоатише и уништава.

ВИНЧАНСКИ УМ КАО ОРГАНИЗАМ, СЛАВА ЈЕ НАСЛЕЂЕ

Западни ум размишља у скоро дуалистичким категоријама, добро – зло, исправно-неисправно, награда-казна. Винчанац је прихватао само једну интегрисану стварност у којој су чак и различитости и привидни поремећају део једне веће целине, једне космичке хармоније.
Стварност је попут матрице саткане од свести, све појаве и сви људи су повезани, али не као у данашњем западном друштву насилно униформисани, већ је сваки од тих пробуђених појединаца не губећи своју индивидуалност био укључен у заједничку мрежу међуодноса. Све везе биле су аналогије, свака појава рефлектовала се у другој појави, одговарала другој појави, подударала се са њом и све то заједно чинило је живо поље међусобно повезаних и испреплетених нити.

Ум западњака је цинични, математички ум, које стварност посматра парцијално и фрагментално, зато је неспособан за нове пробоје и истинске искораке у науци.
Винчански ум је квантни ум који активно учествује у креацији, ради квантне скокове и нове парадигме. Цинични ум запада види само узрочно-посљедичне везе, квантни ум Винче уочава смисаоне везе, ум запада анализира и разграђује, винчански ум реинтегрише и синтетише јер свуда види свепрожимајуће јединство.
Насупрот западњачком друштву које је уређено као механизам, винчанско друштво је било организам. Насупрот насилне борбе за опстанак, начин живота Винче био је симбиоза.

Свој поглед на свет Винчанац је најбоље изражавао кроз симболе и култове. Жена је била основни симбол. Култ жене и мајке био је примарни култ. Друштвено уређење било је матријархално, породица ћелија друштва, а жена је имала средишњу улогу у породици. Велика богиња мајка била је симбол свету женствености, жене као принципа живота, рађања и љубави, персонификацију мајке природе и земље од које човек живи.
Када су Грци преузели винчанске богове, задржали су назив за богињу земље Гаиа, Гаја, она која све узгаја, гоји и гаји. Винча је живела у садашњем тренутку, у исто време свесна својих нераскидивих веза како са биљним и животињским светом, тако и са прецима. Зато је сваки дом у Винчи на огњишту имао фигуре предака. Култ предака је хиљадама година опстајао међу Словенима, а и данас се код Срба одржао у виду славе.
Славе су уско повезане са још једним култом Винче – оним гостпримства и служења. И сама душа је гост у овом телу (од туда и ријечи гхост и геист за духа у енглеском и немачком), а понекад нас и божанство може посетити посредно, преко госта.

ВИНЧА И ВРЕМЕ

Поимање времена било је циклично, коло године се сваке зиме изнова окретало, на зимски солстициј рађао би се млади бог, божић и велика борба између њега и бога подземља би опет почињала. Измене годишњих доба, пољопривредни радови и празници одражавали су то борбу, односно велика борба бога светла и бога таме била је приказ свакодневног живота. Оргијастички култови били су везани уз радове у пољу. Почетак и крај радова прослављао се кроз играње кола, уз песму и плес који су завршавали трансом, а често и кориштењем халуциногених биљака под водством шамана, друида и вештица. Крајем јесени покопавали би бога вегетације, а задњег дана године, спаљивао се бадњак као симбол деда, родоначелника заједница. Паљење бадњака уједно је било и ритуално понављање, партиципирање у божјем стваралачком чину и помоћ сунцу да поново засија. И као што сунце умире у властитом огњу, тако и човек мора умрети у огњу, кроз огањ прелази у онај свет, где га чека бог огња, Агни. Смрт је био повод за прославу, а не туговање, одлазак у други ниво и димензију постојања.

ВИНЧАНСКА КУЛТУРА КАО ТАЧКА СПАЈАЊА МИКРО И МАКРО КОСМОСА

Људска заједница уређена је тако да одражава космички ред – како на небу, тако и на земљи, како горе, тако доље. Мање одражава веће, свет изнутра онај спољашњи. Структура атома структуру соларног система, а структура соларног система структуру атома. Мрежа неурона мрежу галаксија, а мрежа галаксија мрежу неурона. Човек је у поретку свемира налазио своје место као тачку у којој се спајају микро и макро космос. Винчанска парадигма је више од пуког теоретисања, филозофије или чак религије, она је пут и ход. Увијек нова и актуелна, врхунски код иницијације срца, буђења и постојања, јер не стоји у времену и простору него сама ствара време и простор.

Управо је винчанска мисао омогућила човеку да се извуче из беспомоћности и постане активан учесник у у ткању нити стварности. За разлику од култура које су обожавале неразумљиве природне силе или деспотских царстава која су се клањала човеку, Винча је вибрирала у савршеној равнотежи, зато је упоредо развијала и технологију и уметност и духовност.

СТРАШНИ ГЕНОЦИД ПРЕДАКА ЗАПАДЊАКА – СКОРО ИЗБРИСАЛИ СТАРОСЕДЕОЦЕ ЕВРОПЕ

Ето, тако је изгледала Еуропа док су је насељавали њезини индијанци – Словени. Да, Словени. Управо су преци данашњих Словена, ти древни Винчанци у неолиту живели чак и у западној Европи. То потврђују независно једна од других разне гране науке, пре свега генетика, лингвистика, археологија и митологија. Пре неких 4500 година преци данашњих западњака провалили су са истока и у страшном геноциду готово избрисали те староседеоце Европе. Део их се спасио бежећи на Британска острва, други у врхове Динарског ланца, а трећи су побегли према Русији и Азији, где су чували и са колена на колено преносили винчанску ватру.
Нама је данас тешко да повежемо западну Европу и Словене, али треба се само подсетити да су још у средњем веку Словени чинили већину становништва источне Немачке, па делимично и Данске.

ЈЕДИНО ВИНЧАНСКИ УМ ПРЕВАЗИЛАЗИ СВЕ РАЗЛИКЕ И АПСУРДЕ

Западна цивилизација кренула је другим правцем. Картезијанска методологија, научна материјалистичко-редукционистичка анализа и рационалистички емпиризам темељи су западне мисли. Не може се негирати да је такав приступ дао резултате у неким областима, као што се не може негирати да није способан ни за нови искорак ни за решење свих оних проблема које разарају западно друштво. Чак и они постулате који су се вековима чинили неупитни, време, простор, узорчно-последичне везе и индвидуланост у светлу данашњих научних сазнања су пољуљани. Време и простор квантна физика и теорија релативитета су окренути наглавачке, психологија је срушила идеју да људска мотивација зависи само о узрочно-последичних веза.

Модерна физика и молекуларна биологија увеле су на велика врата у научни дискурс појмове попут неодређености, непредвидљивости, насумичних елемента и спонтаних, неочекиваних мутација. Са откривањем колективне подсвести и колективног несвесног индивидуалност је постала упитна.

Релативизовањем узрочно-последичне везе релативизован је и морал, а западњачки ум непособан да сагледа стварност као целину нашао се у брисаном простору, без својих темеља, без циља и смисла окренуо се голом егоизму и хедонизму које не само да појединца нису могли задовољити, него су га чинили још несрећнијим и отуђенијим. Запад је тонуо у аутодеструктивност и суицидалност, истовремено ширећи насиље свуда по свету. Друштво се никад неће одрећи аутомобила, мобилних телефона, комфора и забаве, нити би то одрицање било у духу Винче.

И као што је некад давно Винча помирила рационално и имагинарно, материјално и духовно, технологију и магију, ритуал и филозофију – једино Винчански ум може превазићи све разлике и апсурде, не тако да их негира, него да их захвати у концентричним круговима и нађе њихово место у широј слици.

НАСЛЕДСТВО ВИНЧЕ ЈЕ ЗЛАТО КОГА НИСМО СВЕСНИ

Прича каже да је неки човек у Аустралији годинама тражио злато у реци. Разочаран, изградио је кућу од речног блата и у њој умро у беди. Када су рођаци дошли да га сахране открили су да су зидови његове куће пуни злата. Умро је у сиромаштву, не знајући да је окружен златом. И наследство Винче је злато, а ми га нисмо свести.

У западњачкој људождерској култури смрти, где комшија комшију не познаје, где се браћа не виде и не чују годинама, Винча је данас потребнија него икад.
У тим прадавним временима Винча је била нови почетак. У савременом свету, Винча би могла бити последња прилика, златна кућа човечанства.

 

ИЗБОР: ЗАПАДЊАЧКА КУЛТУРА СМРТИ или ВИНЧАНСКА КУЛТУРА ЉУБАВИ

Никола Тесла измислио је 21.век у технолошком смислу. А само Винча може дати прави смисао и бити духовна парадигма новог доба. Пророк са Корчуле, Миле Дупор, говорио је да ће будућност припасти Словенима или је неће бити. Највећи амерички видовњак, спавајући пророк Edgar Cayse написао је: “Русија је нада човечанства”. Уз све позитивне доприносе, ни наука, ни New Age ни модерна филозофија запада нису донеле решење, јер нису долазиле из словенског, Винчанског миљеа, него из западњачког. Данас, на почетку трећег миленијума човечанство има прилику поновно да изабере: западњачка култура смрти или Винчанска култура љубави. То су две опције, нема трећег царства!

Горан Шарић

ИЗВОР: dragas.biz

***

—————–

20.11.2017. за СРБски ФБРепортер посрбила и приредила Биљана Диковић

facebookreporter.org/2017/11/20/goran-saric-covecanstvo-treba-da-odabere-zapadnjacka-kultura-smrti-ili-vincanska-kultura-ljubavi/

Наша влада и до сада је обезбеђивала западним компанијама, кроз програм „10.000 евра за свако радно место“, бесплатну радну снагу (овде). Од сада ће, пошто је усвојен Закон о дуалном образовању (вест овде; закон овде) западне компаније у Србији моћи да користе и обавезну дечију радну снагу.

Срби који гледају Пинк и читају Информер мисле да је дуално образовање исто што и некадашње „школе ученика у привреди (ШУП)“ или, доцније, „шуварице“ (усмерено обазовање). Ђавола.

Раније „образовање уз рад“ било је у надлежности Министарства просвете. Сада пак компаније у које ће деца ићи да раде бира и контролише Привредна комора Србије. Раније је нагласак био на учењу – зато деца нису добијала плату. Сада је нагласак на раду – деца ће првенствено радити и за то бити плаћена. Ако при томе нешто науче добро, а ако не – није важно.

Сада ће се и до 80% стручних часова обављати у компанији, при чему деца могу да раде и до 30 сати недељно (пет дана по шест сати; чл. 6). За то ће добијати тек 70% од минималне цене рада (чл. 34).

Чак и у Немачкој јављају се случајеви злоупотребе дечијег рада у дуалном образовању (овде). Имајући у виду раширеност системске корупције код нас, лако је замислити фирме које ће дечији рад бескрупулозно употребљавати за најједноставније и најпрљавије послове:

„Услови (из закона) постављени послодавцима су такви да је сасвим јасно да их сваки послодавац може формално испунити, а да нема гаранције да ће их поштовати. То заправо значи да се послодавцима обезбеђује екстремно јефтина радна снага. Да ли је потребно дуално образовање за чишћење тоалета? За ношење тешких терета? Kолико је заправо праксе потребно да би се научило слагање каблова, када сам послодавац, иначе, изводи једнодневну обуку новозапослених за ово `занимање`? А то ће засигурно бити послови на којима ће се наћи деца у овом режиму рада“ (исто).

„Робовска држава Србија“ – био је назив текста посвећеног безочној експлоатацији радне снаге код нас, пренетог и на ФСК (овде). Стручна јавност, просветни синдикат и опозиција одлучно су били против Закона о дуалном образовању (рецимо: овде, овде, овде, овде или овде). Но, једна воља одлучила је да закон мора бити донет – „мада се иза хира једног човека могу препознати и притисци стране привреде и страних послодаваца, а у циљу претварања грађана у јефтину радну снагу за стране послодавце“ (овде). И закон је донет.

Иста воља вероватно лежи и иза одлуке да јуче отпочну заједнички маневри српске и америчке војске (овде). Наши падобранци скакаће заједно с америчким, а све у склопу ратних напора НАТО да се организује плацдарм према Русији. Но ако бисмо запитали наше власти зашто то чине, добили бисмо одовор да је улазак у амерички строј у тренутку док он вежба напад на Русију израз наше војне неутралности, и да радимо то не зато што смо слаби, већ што смо јаки и паметни.

„Вучић је притиснут, мора. Он тиме купује време за патриотски преокрет“, непрестано понављају родољубиве апологете режима. „Да ли Вучић мора да прима генсеке НАТО-а или империјалне политичаре, доказане србомрсце? Мора. Да ли мора да им износи хлеб и со (као Бајдену)? Не мора“ (овде). Не мора ни да даје изјаве попут: „Не треба нам новац, него америчко знање, односно како да Србе променимо, како да имамо тај ген који они имају“ (овде). Тај вишак типично вазалског ентузијазма управо је оно што показује да ипак није реч о морању, колико о хтењу. 

Што се преокрета тиче, чуо сам процену да ће се најмоћнији човек у Србији преломити „на патриотску страну“ тек када руски тенкови, у каквој контраофанзиви, уђу у Берлин и паркирају се испред Бундестага. Али, да ли ће се до тог времена ишта од Србије сачувати?

Немачки амбасадор у Београду нам је ове недеље поручио да је „услов за столицу Србије у ЕУ столица Косова у УН“ (овде). То је, вероватно, захвалност што је Србија подигла споменик подунавским Швабама у Бачком Јарку – којом приликом је наш председник изјавио да се „не би сложио са црквеним великодостојницима који су о представницима немачке државе говорили као о `нашим гостима`, јер у Србији свако ко је позван није гост, већ домаћин“ (овде). Пошто су, дакле, и Немци овде домаћини, јасно је зашто је Србија једина земља у Европи која враћа имовину фолксодјчерима (овде).

Домаћин је, вероватно, и француски „амбасадор“ у Приштини који нам сада поручује да је помирење Француске и Немачке, после Другог светског рата, „пример који две, недавно раздвојене државе, Србија и Косово, морају преузети и морају уложити напоре да постигну пуно помирење као две суседне државе, потпуно суверене“ (овде). Нисам знао да је Немачка била западна покрајина Француске, од које се отцепила пошто су Немци претходно протерали већину Француза, а преостале староседеоце једно време користили као бесплатни извор органа за пресађивање? Историјске паралеле су чудо.  

Овај мозаик догађаја током протекле недеље, заправо, само рељефно оцртава стварни пложај Србије. На делу њене територије, после војне окупације и протеривања већине Срба који су тамо живели, направљена је – назовимо то правим именом – марионетска држава „Косово“. Остатак Србије стављен је под једну врсту колонијалног протектората САД и ЕУ, а као протектор се након 2012. године све више јавља Немачка.

Видимо како актуелно колонијално намесништво уредно испуњава свој основни задатак садржан у речи од три слова: још. Још државних и економских концесија, још одрицања од суверености, још преумљивања, још покорнија радна снага, још простора за империјалну пљачку, још мања Србија, још марионетских државица…

Изгледа да данас Срби више немају државу. Република Србија је украдена, Република Српска (још) није држава. Да је Србија очигледно престала да буде српска држава види се и по томе што званични Београд активно помаже марионетску власт у Приштини да што брже „интегрише“ – а заправо асимилује – оно што је преостало од косметских Срба. И Недић је био колаборант, али бар није радио на томе да се Срби „интегришу“ у НДХ.

И Београд тешко да је више главни град српске државе. Да неко времепловом доведе Београђане из 1917. године у данашњи Београд већина њих не би могла да прочита ниједну фирму или улични натпис. Мислили би да аутроугорска и немачка окупација никада није ни престала и да још увек траје.

Дакле, на територији Србије имамо марионетску државу и протекторат. И тек када се ослободи Београд, може се размишљати о ослобођењу Призрена. Али, ко да ослободи Београд? Атлантистички агенти од којих једни глуме опозицију, други НВО сектор, трећи независне новинаре, а четврти стручњаке? Принц опозиције који се већ прославио изјавом да се „Вучић смеје док нас гази руском чисзмом“ (овде), а који је прошле недеље рекао: „Ја сам прилично сигуран, да не кажем да знам, да он (Вучић) јесте обећао Русима дипломатски статус за мисију у Нишу, која се зове хуманитарна, али неке чудне активности се са тог аеродрома одвијају“ (овде, 54:12)? Какве сад „чудне активности“!?

Србија се очигледно налази у мрежи чувара атлантистичке идеологије, који су распоређени по свим деловима апарата друштвене перцепције – од медија до универзитета. Тиме се обезбеђује да атлантистичка идеологија буде једини, или макар доминантни начин мишљења у Србији. Тиме се онемогућава да истина продре до друштва, како никада не бисмо сагледали свој стварни положај: ми смо сада колонија.

Није лако прихватити ову истину; и мени се каткада чини да у њој има извесног претеривања. Али, погледајмо још једном шта се десило током протекле недеље: дуално образовање, вежбе с америчким падобранцима, изјаве немачког амбасадора и француског „амбасадора“… – све то само у једној недељи. А зар ће наредне недеље бити другачије?

И тако ће деца наших госпподара постати господари наше деце

-
Banja Luka, Bosna i Hercegovina - 14. oktobar 2017: Nećemo učestvovati u radikalnim mjerama Milorada Dodika, poručio je danas Dragan Mektić, član glavnog odbora Srpske demokratske stranke (SDS) i ministar bezbjednosti Bosne i Hercegovine. Mektić je ovo izjavio nakon što je predsjednik manjeg bh. entiteta Milorad Dodik pozvao opoziciju da podrži ideju održavanja referenduma o Ustavnom sudu BiH. ( Gorana Jakovljevic - Anadolu Agency )

Владимир Фролов

Одмах после срамне ослобађајуће пресуде ратном злочинцу Насеру Орићу, не случајно, огласи се федерално министарство безбедности БиХ, својим извештајем – анализом.

По њиховим анализама, у БиХ је евидентно присутан верски екстремизам, али је нарочито наглашена „опасност“ од нараслог „равногорског покрета сљедбеника идеологије четничког покрета из Другог свјетског рата“!

Министарство нарочито наглашава да – „сљедбеници овог покрета агресивно негирају легитимност државе БиХ, опструишу евроатлантске интеграције, те износе радикалне ставове“!

Министарство додуше није навело, да ти „равногорци“ у Сирији кољу мирне грађане, цивиле, држе наставу по камповима у Бочињи и Маочи, забрањују приступ полицији и органима управе у своја насеља, али свакако ће се ускоро доказати и ко то стоји иза ових „равногорских активности“ које угрожавају „светлу европску будућност“ БиХ!

Још само да се драга тета Мери из Америке, тренутно на служби у Сарајеву, огласи саопштењем да и даље „прети“ још увек неоткривена организација “ГАВРИЛО ПРИНЦИП“, и то преко интернета, а снажне, моћне, FBI, CIA, NSA, никако да им у траг уђу, па ће све бити јасно!

У вилајету босанскохерцеговачком, на брдовитом Балкану, стање угрожености од „геноцидних Срба“ и даље је непромењено, срећом па се примиче Митровдан, да„угрожени“ напокон одахну!

Након ослобађајуће пресуде Насеру Орићу, као да су се сви актери политичке сцене у Републици Српској, позиција и опозиција, пренули, и схватили да њихово политичко мимоилажење Сарајево навелико користи, и да су сви на губитку. Стога је и осуда исхода поменутог судског процеса била једнодушна, уз различите приједлоге. Опозиција је предлагала да се судије и тужиоци убудуће бирају у парламенту док је предсједник Српске, Милорад Додик, позвао судије и тужиоце Тужилаштва и Суда БиХ из реда српског народа да те институције напусте и врате се у Српску, гдје ће им бити обезбијеђена идентична примања. Орићево ослобађање од одговорности за злочине над Србима дало је званичницима Српске нове аргументе за спровођење референдума о уставности ових институција, што је опозиција донедавно цинично захтијевала од предсједника Српске, инсистирајући најприје на објављивању скупштинске одлуке у Службеном гласнику, а потом на кривичној одговорности директора због одуговлачења да објави одлуку Народне скупштине. Сада, када је спровођење референдума поново постало актуелно, опозиционари га и не спомињу. Најавили су да се неће одазвати позиву на саборност и састанак у Палати Републике, што је иницирао предсједник Додик, и поново се окренули свом препознатљивом правцу политичког дјеловања. Српска политичка саборност реметила би концепт ометања рада сједнице Народне скупштине заказане за 17. 10.

Изјава Младена Босића од 13. 09. да су „демократска права опозиције у Српској брутално поништена“, понајбоље одсликава намјере и „право“ опозиције да користећи физичку силу намећу дневни ред већини, у којем доминирају захтјеви за смјену министра полиције и, на крају, Владе Српске. Власт коју подржава легитимна већина треба да се склони, како би „демократе“ засјеле?! Осрамоћени исходом перформанса са претходне сједнице, губљењем иницијативе у Народној скупштини, опозиционари извјесно вријеме нису ни били кадри да дају било какве изјаве сем увреда и пријетњи. Али, поправни испит се ближи у виду нове скупштинске сједнице, када ће поново бити у прилици да мобилним телефонима праве снимке вриске, гурања, падања, хаоса, а што би требало да испровоцира реакцију полиције. А затим, зна се, слиједе оптужбе за „полицијску бруталност“, ношење „дугих цијеви“, и вапај: Спасавајте нас! То би, ваљда, требало да буде довољно представницима мећународне заједнице да се „хаос“ у Српској интернационализује како би се појавили медијатори попут Хојта Брајана Јиа са захтјевом за смјеном министара полиције и финансија, и инсистирањем на привременој, заједничкој влади, која би потрајала до наредних избора. Да ли је сличност са Македонијом случајна?

Не треба заборавити да се Албанци и Заев по преузимању власти нису зауставили на подјели земље на етничке регије, албанску и македонску федералну јединицу, већ су преко ноћи постављени саобраћајни знакови на албанском језику дуж свих комуникација и на свим институцијама, гдје је Албанаца преко 20%. То је само почетак. Слиједи промјена имена и грба државе, што је виђено у Републици Српској. Већ се могу чути захтјеви појединих америчких конгресмена да се Македонија подијели на „косовски“ и бугарски дио. Подјела земље, у случају БиХ, наравно, не долази у обзир.

Уосталом, ко је оно 04.03. ове године изјавио да је Бакир Изетбеговић „спреман оставити прошлост далеко иза нас“? Није ли то био Говедарица? А сада се у СДС чуде када им кажу да су „Бакирова дјеца“. Опозиција Српске често користи израз „владавина права“. То је омиљени термин НАТО пакта. Након што је британски амбасадор у БиХ, Едвард Фергусон, поводом посјете делегације Дома лордова, у Сарајеву изјавио да је „приоритетно питање за све којима је стало до будућности ове земље одлазак младих“, од тада опозиционари учестало користе фразу „Додик је крив за одлазак младих“. Везано за долазак британских лордова, нико није ни споменуо да је долазак делегације био у режији баронесе Арминке Хелић, некадашње савјетнице британског шефа дипломатије Вилијама Хејга, која је из родне Грачанице у Британију емигрирала ратне 1992. године.

Босна је још увијек мирна. Западу не одговара да се створи хаос док не заврши са Македонијом и Косовом, јер ни НАТО није сигуран да ли би могао контролисати ситуацију ако сада „покипи“ босански лонац. Хаос на Балкану успорио би ширења НАТО према Кавказу и Закавказју. Ширење Алијансе за циљ има опкољавање Русије, уз њено перманентно урушавање изнутра (стварање јаче опозиције Путину, уз примјену псиоп операција и активност невладиних организација). У визури НАТО одлазак Путина значио би крај Русије. Преостала би још само Кина, чија економска експанзија угрожава доминацију САД у свјетској трговини. Кина жели пословати по правилима и у договору са ЕУ. Нови пут свиле, на који рачуна Кина, и руски гасоводи, у ЕУ воде преко Македоније, те је стога у Скопљу највећа гужва. Заева не занима што би те инвестиције економски препородиле не само Македонију већ и Западни Балкан. Не интересује га ни што политика коју спроводи води дезинтеграцији земље и њеном могућем нестанку. Да ли у Српској ликови попут Чавића и Шукала размишљају да делегитимисање Народне скупштине иде наруку онима који од Српске желе створити празну љуштуру? Или се све своди на оно „да ми засједнемо па ћемо видјети“? Да ли ико примјећује да је поодмакла активност на урушавању Дома народа која се води из познатих амбасада, и да се својски ради на томе да се кроз одлуке Уставног суда Савјету министара дају ингеренције Владе БиХ, чије одлуке би потврђивао парламент простом већином гласова? Или је наважније „срушити Додика па шта буде“?

Снажна и јединствена власт, јединствен народ, уз подршку једне од водећих земаља, може да се одупре свим притисцима. Ово су посљедњи трзаји Сорошове номенклатуре.

Када је – у једној телевизијској емисији – причао о својим шетњама Калемегданом, академик Љубомир Симовић – песник, драмски писац, есејиста и романсијер – описао је како је једног јутра угледао бисту Милоша Црњанског сву у ђубрету, истресеном из канте остављене да ружи песникову камену главу. Ненаметљиво отискујући своју истрајну заокупљеност дубином времена које човек осети док шета Калемегданом, ношен асоцијацијама које се распростиру у разним правцима, Симовић је осетио и неко уравнотежење невидљивих сила света, пошто се сетио Црњансковог стиха о Христу са лонцем на глави. Подтекст је био прецизан: песникова бласфемија, као модернистичко пировање ироније над сакралним, призвана је у наш дух да бисмо дошли до дубљег смисла који упризорује канта са ђубретом на калемегданској бисти Милоша Црњанског.

Академик Љубомир Симовић видео је у томе – и грехота би било да нам је ускратио то своје истанчано наслућивање – неку вишу равнотежу ствари, ако не и провидност невидљиве врсте. (Није ни слутио – велики духови се понекад сусрећу на непознатим стазама – да понавља утисак који је исказао Крлежа када се исто то догодило са спомеником краља Александра.) Црњански би, пак, све то оценио – и сам чин, и академиково приповедање – као још један презир којим га је грађански Београд истрајно и неодступно даривао: и за живота, и после смрти.

Слабост културне политике најлакше се уочава кроз слабост институција: Гелен је с разлогом опомињао да у периодима криза снажно осећамо колико нам недостају институције. Али, ту слабост отискује и одсуство изузетних личности у јавном простору. То су они људи који истовремено престају да буду идиоти свога позива и не претварају се у политичаре свог уверења. Они, дакле, опстају у двострукој ангажованости која им наноси двоструку штету, јер штети и њиховом научном угледу и њиховом јавном утицају. Управо духовна ситуација нашег времена открива како постоји веза између слабости институција и одсуства личности. Та веза открива природу националних институција. О каквој промени у њима је реч?

Некадашњи уредник Радио Београда, можда тада и члан Савеза комуниста, па потом песник Источница, због чијег штампања је 1983. године растурена редакција Књижевних новина, као песник стихова о четничком команданту Душану Радовићу, који је заклан јер је клао, као песник који је певао о женама које разнобојним концима шију покров за Србију, академик Љубомир Симовић је не тако давно бескомпромисно именовао најновије и негативне промене у стању наше јавне свести: „Ми, међутим, више пажње обраћамо на стање свести наших суседа, него на стање наше сопствене свести. Ругали смо се Хрватима када је Тајчи певала ’Данке Дојчланд’, презирали смо косовске Албанце када су у Приштини подизали споменик Клинтону, а не видимо да се ’на нашем највећем стадиону’ деца мајке Србије масовно бацају у наручје ’мајчице Русије’!” Он је то рекао у разговору за Вечерње новости: 22. априла 2011. године. Он је, штавише, то поновио и у Летопису Матице српске: у септембарском броју 2012. године

Симовић наизглед указује на противречности које припадају нашој садашњости, које смо сви видели, премда су јавно остале ненаглашене. Но, упечатљивост његових примера као да, међутим, заклања одсуство симетризма у ситуацијама које су заокупиле његов дух. Није то ни необично: давно је речено да чак и Хомер понекад задрема, да свако поређење понегде храмље.

Када је певана песма Danke Deutschland, она је свакако била израз општег одушевљења разноврсне публике: она је изражавала преовлађујући талас хрватске јавне свести. Емитована преко телевизије, уз потпуну сагласност власти, песма је подразумевала склад у изражавању једне дубоке и трајне оданости. Када је споменик Клинтону подигнут у Приштини, он је подразумевао истоветни склад масе и елите.

Када су, међутим, навијачи одушевљено клицали руском премијеру Путину, у години 2011, када су се деца мајке Србије – по непакосном опису Љубомира Симовића – бацала у наручје „мајчице Русије” није било тог склада. Јер, певање и поздрави руском премијеру Путину беху праћени погрдама и протестима управљеним на тадашњег председника Србије. Зар је то промакло осетљивом уху академика Симовића? Зар он није чуо оно што је одјекивало „нашим највећим стадионом”? Нејасно је, узгред, зашто Симовић ставља ову синтагму под наводнике, као да се од ње дистанцира, кад је стадион заиста највећи у нас: онако како је Црњански наш највећи модерни песник а не Симовић, онако како је Симовић – у 2016. години – добио Извиискру а Црњански – у 1972. години – није добио Његошеву награду, онако како је Симовић академик а није Црњански.

Овог несклада између масе и власти није било ни у Загребу ни у Приштини. Певање и поклици у славу Русије били су, свакако, израз традиционалног српског русофилства, па можда и оправдан предмет непоткупљиве критике академика Симовића. Али, они нису били само то, јер су били и протест против српских власти: имали су форму ненасилног и демократског протеста због незадовољства српском државном политиком. Можда је то незадовољство било и неоправдано, можда је тренутак у којем је показано био неприкладан, али како се догодило да Симовић превиди тако очигледно незадовољство? Можда га је уочио, па похитао да му се отмено-салонски наруга?

Како је то промакло њему који нас је – у Летопису Матице српске – далекосежно опоменуо: „Има ли разлике између ’националне самосвести’ тих навијача и ’националне самосвести’ оних политичара који Србију, у односу на Русију, желе да виде у оном односу у коме су земље Варшавског пакта биле према Совјетском Савезу?“ Али, како су – са свеобухватног песничког хоризонта – нестали многобројни политичари који не само да нешто желе него Србију постављају у обавезујући однос према НАТО-пакту, који није – за разлику од Варшавског пакта – распуштен, који нас је – за разлику од Русије – бомбардовао и који је потпуно ситан у односу на слободарску успламтелост и стишану промишљеност Љубомира Симовића?

Да ли је он уопште чуо за НАТО-пакт? Зна ли он да је у нашим данима – некако баш онда када је он проглашен за добитника Извиискре – потписан далекосежно обавезујући споразум са НАТО-пактом? Како му то није засметало код наших власти, барем онолико колико му смета грађевински пројекат Београд на води? Како то он осећа кршење законитости и правне сигурности – иначе неспорно – у дивљачком рушењу кућа у Савамали, а не осећа да оно припада истом реду ствари као и противуставни Бриселски споразум? Зашто прећуткује да је на делу противуставно измештање десетина хиљада људи из Србије? Како не разуме да незаконитост у једној ствари природно доводи до незаконитог понашања и у другим стварима?

Драмски писац који је написао Бој на Косову на један начин пре а на други начин после октобра 2000. године, док је Његош о Косову имао само једно осећање, Љубомир Симовић у свим ситуацијама одлучујуће вредносно место додељује западној (америчкој) моћи. Отуд он напада садашњу (колонијалну) власт у ономе у чему је она слаба, јер то није у вези са западном (америчком) моћи. Али, он је не напада у ономе у чему је та (издајничка) власт јака, јер има подршку те моћи. Тако је Савамала – по њему – „парадигма ове власти”, али о Бриселском споразуму – ниједна критичка реч. У тој ствари постоји само прећутна подршка властима: премда скривена иза другоразредне критичности.

Шта, наиме, значи реторско – дакле, привидно – питање из Блица од 8. октобра 2017. године: „а шта бисмо са Косовом и да нам га врате”, односно „ако би вам САД или ЕУ, или било ко, вратили Косово, како бисте га интегрисали у Србију?” Оно представља сугестију да треба напустити и дипломатску борбу за Косово и Метохију. Ако ову сугестију повежемо са недавним изјавама другог академика, председника САНУ и председника Олимпијског комитета Србије, са толиким критичким изјавама председника Србије о косовском миту, откривамо део медијске и јавне мреже која омогућава промену јавне свести.

Тако Љубомир Симовић оцењује стање наше јавне свести или понашање наших власти зависно од правца који они заузимају у односу на западну (америчку) моћ: ако је тај правац критички, ако јавна свест – или власт – очитују незадовољство западном (америчком) моћи, он их осуђује; ако су, пак, правац јавне свести – или понашање власти – апологетски у односу на западну (америчку) моћ, он им се не противи, ма колико да се изневеравају ствари историје, истине или духа. Тако је и у Блицу: крај свих критичких опажања о бескрајним монолозима српског председника, нисмо чули ни назнаку гнушања над слугерањским изјавама лојалности истог човека које су упућене канцелару Немачке.

Све је у академиковом размишљању лоше постављено, премда је – баш због контролисане и рачунџијске критичности – погодно за оријентацију, будући да показује како је власт садашњег српског председника еминентно вођена другосрбијанском политиком. Јер, свака критика наших актуелних власти – због њихове вишестране рђавости, од моралне до политичке – која се не продужава ка онима који такву власт и постављају и одржавају, а то су западне (америчке) моћи, нужно је кратковида и темељно неморална. Није наша власт само сведочење о нашим најгорим особинама него и сведочење о лицу западних (америчких) интереса.

Када критикујемо само нашу власт, онда то чинимо зато што је она слаба, јер се не замерамо оној правој моћи која се налази иза ње. Када критикујемо само западну (америчку) моћ, онда је то маневар да сакријемо одсуство битне критичности у односу на нашу власт. Отуд је само критика и наше власти и њених западних (америчких) упоришта истинска и аутентична опозициона оријентација у нас. Ако је као политика и безизгледна, јер нема савезника, као оријентација и мишљење, као дужност интелектуалца, остаје незаменљива, јер је начелна.

Шта би се – у једној футуролошкој пројекцији – могло догодити једног будућег дана? Заставши – у јутарњој калемегданској шетњи – пред бистом писца који је разумевао кнеза Лазара у зависности од октобра у којем га је сагледавао, пред бистом Љубомира Симовића, која украшава Калемегдан, замишљени посматрач није угледао никакво ђубре нити канту постављену на песникову камену главу. Све је било – као што је и ред у немачкој Европи – лепо и уредно. Нелагодност је долазила из неочекиваног правца, у часу када се замислио: из ког света долази, из ког исечка времена извире, из какве стварности је приспела, одакле уопште та узнемирујућа помисао о канти и ђубрету који красе ту главу?

 

 

Узалуд неки скептици говоре да историја учи само то, да ништа не учи. Могу навести очигледне историјске поуке које су биле корисне. Ако не свима, онда у крајњем случају биле су корисне председнику Чешке Милошу Земану.

Ових дана се М. Земан на чешкој телевизији дотакао рефрендума на Космету и на Криму и објаснио водитељима да су то јаја од сасвим различитих кока носиља. Он је подсетио да је својевремено критиковао одвајање Космета, пошто је то очигледно било кршење резолуције СБ ОУН 1244. Јер је у тој резолуцији црно на бело гарантована територијална целовитост Србије, која укључује и Косово и Метохију.

Сецесија се десила на основу веома неубедљивог назови референдума у покрајини. Док је говорио о томе како су агитатори ишли по кућама у покушају да скупе гласове, људи су се смејали. Но, упркос свему, Брисел и Вашингтон су затворили очи на ту пародију.

Сада, каже Милош Земан, они референдум на Криму сматрају незаконитом анексијом. Иако је референдум, без имало претеривања био свенародни. Испада да је то оно што се зове «мерење двоструким аршинима». На Криму они виде кршење међународног права, а када Косово постаје самостално упркос резолуцији СБ ОУН, то је за њих све у реду, рекао је чешки председник.

Милош Земан зна шта прича. Његова рођена Чехословачка се 31. децембра 1992. године мирно и без пуцњаве поделила на Чешку и Словачку. Тако је било угодно људима који је насељавају, иако је самом Богу познато да ли је то угодно Историји. Међутим, овај пут се десило оно најважније – нико није говорио о неправедности тога што се десило. Редак случај мирне поделе државе у новијој историји.

Но, Милошу Земану је позната и друга «страна месеца» – «Тешинско питање» које више деценија мути односе између Прага и Варшаве. Тешински рејон насељен је углавном Чесима и Пољацима и подељен је државном границом. Све је било релативно стабилно, док после распада Аустро-Угарске монархије, пољске и чешке власти нису потписале споразум о деоби територије. Подела је била веома сложена, а само питање је веома замршено и ускоро је Праг одлучио да раскине споразум и уведе армију у Тешинску област. Да право кажемо, није лепо испало, но, чињеница је чињеница – одучено је да питање о праведности разреше топови. Истина, рат им ипак нису дозволили, но, о референдуму више није било ни речи и територију је поново поделила међународна конференција у граду Спа. По резултатима те конференције, Чехословачка је добила 50% од тог укусно парчета на коме је живело 68% становништва.

Био је то убод у срце пољске господе панова-велможа. Када се 1938. године нацистичка Немачка, тадашњи савезник Пољске, надвила над Судете, Варшава је захтевала од Прага да се торња из Тешина како зна, иначе неће бити добро. Са галантношћу својственој Пољацима, они су дали 10 дана Чехословачкој армији за евакуацију у тркачком духу. Уплашена влада Чешке је не само пустила Немце у Судетску област, него и Пољаке у Тешин, а осећање гочине због издаје дуго је остало у чешкој души. Зато се она веома осетљиво односи према поштовању равноправности у односу међу државама.

У закључку да истакнемо да је крвави диктатор Стаљин натерао Пољаке да врате Чехословачкој отете јој рејоне. Пољаци су вратили, но Стаљина су почели да мрзе још више. И не оставља их нада у то да се Тешин никуд од њих неће денути. У сваком случају, пољски радници у конзулатима сваке године врше инспекцију тог рејона и оловком записују све промене у некретнинама које они сматрају пољским.
Шта да се ради. Свако има своју представу о праведности. А Милошу Земану хвала што не забравља часове историје.

-
Пише: Слободан РЕЉИЋ, „Геополитика“

КАД је Русија у питању, чињенице на Западу не играју никакву улогу. То је фобија, русофобија, „феномен који је, будући сасвим различит, сличан антисемитизму. Попут антисемитизма, то није пролазни феномен повезан с утврђеним историјским догађајима… Он постоји најпре у глави онога ко посматра, а не у наводном понашању или карактеристикама жртве“, констатује Ги Метан, швајцарски новинар и политичар у студији Русија-Запад хиљаду година рата: русофобија од Карла Великог до украјинске кризе (код нас у издању „Академске књиге“ и „Информатике“).

        И, што је врло важно, „русофобија је увек повезана са северним католичанством или протестантском хемисфером“.

        Ги Метан, који је предузео исцрпно истраживање – а онда то исписао јасним језиком – вели да „Азијци, Африканци, Арапи, Јужноамериканци никад нису били русофоби. Кинези и Јапанци су имали суседске проблеме с Русијом поводом којих су ратовали. Али, они нису русофоби и никад нису створили било какав дискурс такве врсте.“

        А Запад, који следи интересе (и само интересе!), пред Русијом се претвара у хистерично биће помућеног разума, те „Сједињене Државе, које имају заједничку границу с Русијом и никад нису ратовале с њом – већ су, напротив, биле савезници током два светска рата – развиле су русофобију без премца у модерној историји“.

        Метан констатује да су „мит о руској крволочности и зломе цару“ те бесловесно и необуздано оптуживање Русије за „за све несреће нанете остатку света“ – у ствари начин западног колективног несвесног „да се оправда евроамерички империјализам тако што ће се све свалити на грбачу другоме“.

        Али, да би се нешто утемељило у колективном несвесном, таложи се вековима. Ово с Истоком и, последично, с Русијом иде и у доба пре Велике шизме из 1054.

        Односи се ремете још од VIII века, кад су Каролинзи потукли Арапе и одлучили да власт учврсте обновом Западног римског царства. За то је Пипину Малом, а после Карлу Великом, требало да се детронизује Источно царство. Тако ће мутни теолошки спор око филиокве постати основ за раскол у хришћанству и европској цивилизацији.

        Као што је Запад данас спреман да се не држи истине ко пијан плота, тако се у IX веку појавила лажна Константинова даровница – где се доказује како је баш цар Константин одлазећи на Исток сву власт на Западу оставио папи.

        Четири века после шизме, 1430. године, признато је да је документ лажан (као што се признало и да Садам Хусеин није имао биолошко оружје), али је то „омогућило да се Византијско царство истисне из латинских послова – бивајући сматрано узурпатором Римског царства – те да се оправда врховни ауторитет папе над другим патријарсима, посебно византијским“.

        Историја ће после словенске Русе именовати законитим наследницима византијског погледа на свет. Запад то никад неће преболети. Тако ће у једној Универзалној историји католичке цркве с краја XIX века бити сажето у констатацији да „Рим и они који су везани за Католичку цркву немају опаснијег непријатеља од аутократе у Москви“ и „план је да се Руска црква замени Римском, цар папом“.

        Век и по касније, све је исто, једино први папа Јужноамериканац, лично неоптерећен русофобијом, шаље знаке разумевања.

        Нема потребе томе придавати превелик значај. Бивало је на Западу озбиљних људи, од Лајбница и Волтера, до Игоа и Де Гола, који су се одупирали антиразумном терору русофобије, али сам процес није мењао ток.

        Западна колонијална свест нема способност прихватања других као равноправних.

        Кад западњак чини за себе, то је као добро за друге. „А кад се други успротиви, западњак се претвара да је зачуђен и да не разуме: „Али како? Зашто тако реагујете? Само ти желимо добро. Ако желимо твоју нафту, то је да бисмо осигурали твој раст, дете моје. Ако поставимо свој антиракетни штит пред твој нос и пошаљемо своје трупе у Украјину и Грузију, то је да бисмо те боље заштитили!“

        Ни у једном тренутку западни политички владари, историчари, новинари нису поставили питања: „Нисмо ли и ми једнако одговорни? Јесу ли наши интереси заиста супериорнији од интереса другога? Није ли наше виђење света једнострано?“

        Проблем с Русијом је што се нађе део Руса којима се допада неупитност западног дискурса, али већина реагује по обрасцу који је успоставио Иван III, који тек што се ослободио Монгола 1462, одбија „великодушну“ понуду германског цара Фридриха III да га он окити краљевском титулом, а што би било „вазалство цару и покорност његовим амбицијама ка европској доминацији“.

        Иван одговара Фридриху: „Захваљујући Богу, суверени смо на нашем тлу, од наших најдаљих предака. Бог нам је дао то право, као што је другима дао њихово. Молимо га да нам за веки векова, нама и нашој деци, зајамчи сувереност коју уживамо данас. У прошлости нам никада није била потребна потврда, ма одакле долазила; не желимо је ни данас.“

        Руски цар мора бити једнак с римско-германским императором. Звучи као Путинов одговор западној потреби да све у Русији буде као у деценији кад су Горбачов и Јељцин трпели вашингтонско вазалство.

        Наравно, „политичка реакција је изведена, површна и пролазна појава, те би било кратковидо исувише се за њу фиксирати“ јер, како рече Берђајев „корени леже у тајанственој духовној дубини бића“.

        Вратићемо се зато руском принцу из XV века. „Прогласивши се чуварем византијског наслеђа – што је позиција коју му је омогућио брак с нећаком последњег византијског владара – Иван III потврдио је да, у лози последњих источних владара, поседује моћ божанског порекла. Ова димензија се заоштрила кад је цару Русије приписано управљање хришћанством, сходно универзалистичком обрасцу који одбацује ауторитет папе и убудуће чини Москву Трећим Римом.“ Отад никакав спољни јарам није пожељан „без обзира на све. Та снажна воља за независношћу и једнакошћу с другим државама остала је нетакнута до данас. Током тих судбоносних искустава, Руси су били спремни на огромне жртве како би сачували своју независност“. Али у томе је увек било мере, што није својствено Западу.

        Метан наводи низ примера, а ми ћемо се овде задржати на русофобији коју су развијали енглески писци у XIX веку: „док су господа Укркварт, Киплинг и Стокер у својим текстовима и романима између 1815. и 1900. били у рату против руског експанзионизма, Британско царство се повећало двадесет пута у односу на величину Енглеске, француско колонијално царство отприлике исто толико захваљујући ширењу у Африци и Индокини, док се белгијско докопало Конга, а Сједињене Државе освајале су Запад покољем Индијанаца и уз ропство црнаца. За то време, Русија, толико омражена због своје оштре „инвазивности“, повећала се једва 25 одсто, заокруживши своју територију у Бесарабији, на Кавказу, у Туркестану и Манџурији. Размер у односу стопе територијалне експанзије Запада и Русије је 1:1000. Потражите грешку.“

        И данас – „на Западу ништа ново“. Док се, како каже Метан, после пада Совјетског Савеза исписује ново поглавље исте историје, ми гледамо како Запад оптужује да Русија „жели да (нове независне државе) „нападне“. Али, зашто би она желела да их нападне, кад их је ослободила?

        Чињенице су мање битне. Оно што је важно је дискурс, који служи да прикријемо сопствене интересе иза суседних, китећи се врлинама – слободом, демократијом, поштовањем људских права – као да једино ми можемо да их гајимо.“

        Међутим, на почетку трећег миленијума, ствари не теку једнолично. Већ се пишу књиге о „истернизацији“, процесу дијаметрално супротном од „вестернизације“.

        Ричард Рорти и Пол Кенеди јавили су да нови век неће бити „амерички“.

        Русофобија постаје све тежа болест. Самопоништавање.

 

fakti.org/serbian-point/sta-to-pisu/rusofobija-postaje-sve-teza-bolest-zapada-njegovo-samoponistavanje

-

Писмо прво. Уместо предговора

У сабору мученика Руске Православне Цркве посебно место заузима архиепископ Иларион (Тројицки). Дубокоумни научник-богослов, ватрени проповедник, ревносни служитељ олтара Господњег, даровити администратор, мудри архипастир и бескомпромисни заштитник Цркве и православних догмата – такав је лик светитеља Илариона, који је своје земаљско служење овенчао подвигом мучеништва и исповедништва.

Светитељ-богослов са нарочитим болом доживљава одсуство јединства словенског света. Своје друго путовање по западним земљама 1912. године описао је у „Писмима о Западу“. Ценећи вредност великих дела западне уметности, тамошње лепоте природе, па чак и достигнућа материјалне културе, Владимир Тројицки критикује религиозни живот западне Европе у поређењу са красотом и богословском дубином православних црквених служби и строгошћу и реализмом православне духовности.

***

Мени и теби je, драги мој Пријатељу, пало у део да живимо у страшно, но уједно и крајње интересантно и значајно доба. Каткад ме стварно хвата вртоглавица, нарочито при помисли на грандиозна светска збивања чији смо савременици предодређени да будемо. Као да наступа нека нова, изузетна епоха у животу и повести наше Русије. Недовољно је, чини ми се, само посматрати и доживљавати догађаје; корисно је и размишљати о њима. Надам се да ће садашњи страшни рат бити користан руској самосвести. При садашњем стању ствари, победа над непријатељем повољна је за победнике. Али, ја баш нисам довољно навикао да просуђујем животне појаве са становишта користи. Духовно усавршавање нације за мене је драгоценије од економског раста и културних успеха. А раст наше националне самосвести не зависи чак ни од исхода рата; довољан је већ сам сукоб са Западом. Подстицај је дат и мисао већ ради. Желим да у овом писму поверим теби, сродна душо, своје наде у будуће успехе управо наше, руске самосвести.

274311.p
Писма о западу / Архиепископ Иларион (Тројицки) ; 

уредник Драган Шиљкут ; превео Мирослав Голубовић.
– Стари Бановци ; Београд: Бернар, 2011.

Најватренији од славенофила драгих моме срцу – Константин Аксаков – клицао је:

Хоће ли свагда за Европу ташту
Прикован бити словенски род?
Најтеже јесте ропство духовно,
Болнијих рана од душевних нема![1]

Зар није истина да су Словени приковани за Европу, а нарочито ми Руси? Јер код нас Западом нису усхићене само грибоједовске девојке. Кажем ти, Пријатељу мили, да би ми душу свагда обузимала некаква туга када бих прегледао течајеве нове руске историје или течајеве руске књижевности. Зашто? – упитаћеш. Па зато што сам схватао саму њихову општу идеју. Ту идеју бих могао да изразим приближно овако. Дуго је Русија живела, али никаквог смисла у њој није било. Било је само мрака, незнања и сујеверја. Најзад се појавио Петар I. У почетку је често посећивао Немачко предграђе, затим је „просекао отвор [прозор] у Европу“ и „преобразио“ Русију. Тек од Петра Русија је угледала светлост. Укратко речено, „он је био Бог твој, Русијо!“ – како су клицали песници-ласкавци. „Предпетровска Русија“ – збиља, то је већ погрдан назив. Како су извгрнути руглу животни идеали наших предака! „Домострој“[2]– то је нешто страшно и одвратно! Тако звучи ова реч у устима наших западњака. Уопште, без Немаца ми нисмо низашта и као такви остали бисмо заувек у мраку незнања. Ето какве мисли ми се јављају кад читам историјска дела. Као да Русија постоји свега двеста година, а оно што је било раније може да се проучава само као куриозитет, или пак зато што треба штогод проучавати. Чини ми се, Пријатељу мој, да последњих двеста година можемо назвати немачким периодом у руској историји. Кроз петровски прозор у нашу избу навалише Немци и заузеше у њој предњи [главни] кутак[3]. И почеше руски људи да се претварају у Немце. Прво скинуше – а ко сам није хтео са њега су силом свлачили – величанствену одећу и наденуше кус немачки кафтан. Почеше носити смешну и чудну одећу – камзоле [дуге мушке прслуке] и фракове – све одећу такве врсте да она, по речи митрополита Филарета, не одева толико колико обнажује. А за одећом почеше и душу да мењају, почеше да живе и мисле на немачки начин, заборавише чак и да говоре руски. Двеста година смо обожавали Немце. Ако смо се понекад дивили Французима, то је такође било по немачком налогу. У то време су и немачки дворци ослушкивали тон који је давао француски Версај.

Петар I. Серов
Петар I. Серов

 

Тако смо, Пријатељу мој, пали у срамно ропство. Има разних робова. Једни мисле само како да се ослободе ропства, други плачу, као Јевреји у вавилонском ропству, а има и таквих сужњева који заборављају своју отаџбину и настоје да је уопште не спомињу. Руске људе можемо сврстати у ову последњу врсту заточеника. Руси су заборавили руску Русију. Знаш ли, Пријатељу мој, да су за Карамзина, када је написао „Историју Русијске Државе“, говорили да је открио стару Русију. Зар то није карактеристично? А зна се да је од старе Русије до Карамзина прошло свега сто година. Тешко да у свој светској историји можемо показати пример да је предмет открића била епоха минула пре свега сто година.

Па зар није жалосно такво понижавање свега родног? Национално осећање и национална руска свест као да су замрли. Замрли, Пријатељу мој, али не код свих. Замрли су на врху, у „друштву“, али су будни били доле, у народу. Док је „друштво“ сматрало себе само европским, народ је осећао себе пре свега као Русе. И ево, чини ми се да се раскол између народа и такозване интелигенције нигде тако оштро не испољава као у погледу Запада. Интелигенција и врхови руског друштва поклонили су се Немцу, а народ се према Немцу свагда односио с потцењивањем, свагда критички, неповерљиво, па чак и иронично. Јер, у руском језику је сасвим књижевна реч „немец (њемец[4])“. Размотри шта она значи. У народном говору сви западни људи су „Немци“. Не чини ли ти се, мој Пријатељу, да је сам тај назив благо-ироничан? Јер, кад мало дете неразговетно тепа, њему говоре: „ах ти немче [Немче]!“ А затим, како Немца приказују у народној песми и народним вицевима? Обавезно као смешног, тупавог и плашљивог. Рус је пред њим права јуначина – и досетљив и одважан.

Моје размишљање посебно се задржава на оним светлим примерима када је руски геније устајао против туђинског јарма и смело показивао да Русија не само да може бити добра без Немаца, него да би она без њих била боља и да је још и питање да ли је Русија била „преображена“ у правцу добра или зла. Овде подразумевам првенствено словенофиле, те мудре, чисте и часне синове Русије. Без обзира на страшну хајку покренуту од стране западњака[5], упркос равнодушности широких кругова друштва, словенофилство је било значајна појава у руском животу током три четвртине XIX века. А што је најважније, какви су све то били изванредни људи – словенофили! Имена многих заувек су ушла у историју, јер ни њихови непријатељи нису могли да им оспоре блистав ум и богате таленте – философске, књижевне и песничке. Али, такође је необично: онога ко се бавио само проповедањем словенофилских идеја настојали су да предају забораву. Нису могли да забораве само оне који су били писци и песници. Било је тешко заборавити Гогоља, Хомјакова, Ивана Аксакова и Достојевског. А Хилфердинг, Константин Аксаков и њима слични? Јер неке су тек у последње време почели да „откривају“. Но, добро је већ и то што се није само народ односио према Немцу са потцењивањем. Народни поглед делили су и најдаровитији и најобразованији људи XIX века. Уопште, драги мој Пријатељу, напоредо са обожавањем Запада нехотице запажаш у руској мисли и сталну критику Запада и осуђивање Запада. Ниси ли запажао како код нас често говоре о идејној кризи Европе? „Криза западне философије“ – тако се назива први озбиљни философско дело самобитног руског мислиоца Владимира Соловјова[6]. А колико у нашим духовним часописима сведоче о кризи римокатолицизма и немачког протестантизма и о краху моралних идеала Европе! Не знам да ли има ичега сличног у западној литератури о Русији и Русима, али то некако не могу да претпоставим. О чему може говорити Немац, спомињући Русију? Он може да говори о кризи наше трговине житом, о кризи наше индустрије, али да Немац проговори о нашој идејној кризи – не, то уопште не могу да верујем!

Дакле, још се није из руске душе искоренила свест о својој вредности и својој самобитности. Али, Пријатељу мој, пратећи штампу и пажљиво ослушкујући јавно расположење, ипак са жаљењем примећујем како је занемарена истинска руска мисао, како руски људи бојажљиво мисле на руски начин, као да се извињавају ако се њихове мисли не слажу са западним мислима. И ево овде започињу моје наде у бољу будућност. Ми смо се сукобили са Западом. Несумњиво, у том сукобу подносимо болне ударце. Али то ће нас нагнати да размислимо о својим односима са Западом и о себи самима. Можда се приближио крај руском срамном пузању пред Западом. У том случају више ћемо заволети своје рођено, руско.

С радошћу ти казујем, мој Пријатељу, да повремено запажам добре знаке. Чим су затутњали громови рата са његовим страхотама, чим је потекла крв наших бранилаца, код нас су се зачули гласови о „свргнутом идолу“, а под тим идолом су подразумевали немачку културу. Почели су све дубље да преиспитују западне вредности. Идоли којима су се руски људи клањали двеста година још нису сви збачени са стрмих гора у брзе реке, али неки су већ збачени и отпловили у море заборава, иако многи трче по обали узвикујући: „Изрони из воде, боже!“. Наш је посао да отискујемо те пловеће идоле, ако буду пристајалу уз обалу.

Међу савременим мислећим руским људима видим, Пријатељу мој, како једни са бешчашћем вуку немачке идоле ка обалама Лете[7] и како други по обалама те реке дозивају своје глуве богове: „Изрони, боже!“

Још у октобру прошле године Религиозно-философско друштво у знак сећања на Владимира Соловјова организовало је јавну седницу са говорима и предавањима о насталом рату. Хтео сам и ја, Пријатељу мој, да учествујем на том сабору, али сам се затим предомислио. Јер, мислио сам, предавања и говори биће објављени и ја ћу се упознати с њима седећи у својој келији. Заиста, у децембарској свесци „Руске мисли“ били су објављени говори и предавања представника наше религиозно-философске мисли. Да ли си их читао, мој Пријатељу? Нека нова откровења нисам тамо нашао, али говори и предавања су веома мудри. За мене су они драгоцени као јавно исповедање погледа наших савремених мислилаца. Сазнајеш шта је за њих драгоцено, шта желе и чему се надају. Ја само примећујем да се, у сваком случају, сав скуп религиозно-философског друштва ипак претворио у критику западног идеала и западних животних начела. Али, на том скупу јасно су се показали и двојаки односи руских мислећих људи према Западу. У говору председника друштва Г. Рачинског још се осећа глас дивљења немачкој култури. Он је говорио: „У нашој борби на живот и смрт ми се не сукобљавамо са старом и поштовања достојном културом Немачке. Не боримо се ми са Немачком Албрехта Дирера, Холбајна и сликара који су створили бесмртне слике и скулптуре њених древних катедрала, нити са Немачком Лесинга, Хердера, Шилера, Гетеа и Новалиса, нити са Немачком Канта, Фихтеа, Шелинга, Хегела и Шопенхауера, тих учитеља како руских словенофила, тако и руских западњака, не боримо се са свом том великом културом недавне прошлости“[8]. Осим тога, говорник преправља песникове стихове[9], приписујући их немачкој култури:

Нек буде помрачен срамотом
Онај малодушни ко у овај дан
Безумним огорчи прекором
Њену избледелу сен!

Предавање кнеза Јевгенија Трубецког читао сам већ са жалошћу, нарочито ове редове: „Немојмо сада, после толиких лекција историје, оживљавати… националну гордост и клањати се Русији, као идолу“[10]. Сасвим су другачије мисли у предавањима Вјачеслава И. Иванова, професора Сергеја Булгакова и В. Ерна „Рат, – пише први, – се води за избор основних путева човечијег духа. Да ли ће се поново покорити, коначно већ, сада полуслободан народ, који је себе назвао народом Речи, но одавно носи обличје слуге и знатно је преименован у народ робова (Slavi – Sclavi – Sclaven), да ли ће послужити као нови слој ђубрива за немачку „културу“, као његови безбројни преци, збрисани са лица земље паразитском крвожедношћу некада најјаче врсте у борби за опстанак? Или ће пак Словени најзад рећи своју до сада неисказану реч?“[11] Професор Сергеј Булгаков у рату види „кризу нове историје и неуспех ствари новоевропске цивилизације“[12], зато што се дух новог европског човека удаљио од мистичког центра, одступио од Цркве, рационализовао и механизовао живот. У том духу влада ванрелигиозни хуманизам и протестантизам који је сасушио, осиромашио и посветовњачио хришћанство. „Русија није активно учествовала у греху новоевропеизма, она се само заражавала њиме. Незаведена чарима кнеза овога света, није она утврђивала култ човекобога-човекозвери… Није она вршила протестантску замену хришћанства његовим свођењем на практичан, световни морал. Она може да одбаци та духовна начела нове историје и да пође својим посебним путем. Она може да се одрекне вавилонске куле и да зажели Град Божији… Она може да започне подвиг земаљске изградње не у своје име, него у име Христа Долазећег. Она може да успламти светом ревношћу за дело Божије, која ће помоћи и Европи да претвори цигле вавилонске куле, која се руши, у камење града Божијег. Русија није до сада успевала да преваспита себе у стилу нове Европе, јер она не може да задобије право чуло укуса за то, она нејасно чује један други зов, другачију заповест: хтети неспојиво, немогуће, чудесно, жудети уједно за земљом и небом, светом муком мучити се…“[13] „Догодила се велика и по свом значају потресна чињеница: ми смо опет поверовали у Русију! А овај духовни препород дугујемо свештеном рату и смиреној пожртвованости велике руске војске“[14]. Ето како је Сергеј Булгаков одредио смисао и значај рата.

Можеш мислити, драги Пријатељу, с каквом утехом сам читао те уистину „руске мисли“! Тако је и насловљено предавање Сергеја Булгакова. В. Ерн је насловио своје предавање „Од Канта до Крупа“. Историју последњих дана он овде изводи из философских принципа и протествује против „упрошћеног схватања светске историје“ по коме је „немачка култура – једно, а зверства – друго“. Своје предавање Ерн завршава молитвом „да катарзу европске трагедије доживимо у свој дубини и да заувек надвладамо не само периферна зверска испољавања немачке културе, него и да се ослободимо од њених најдубљих принципа, који се сада разобличавају пред онима који имају очи да виде и уши да чују“[15].

Збиља, како не поздрављати такво исповедање словенофилских гледишта у слушаоници Политехничког музеја!

У последње време и против воље размишљам о појавама у западном свету. Поверићу ти своје мисли Пријатељу, драги и блиски души мојој. Али нећу описивати Запад.

Је ли потребно описивати Запад? Њега су већ толико описивали. Ко није читао о брзини немачких возова, о удобностима иностраних хотела, о чистоћи берлинских улица? Не, хтео бих да прислушнем уздахе западне душе, куцање западног срца, да западну душу упоредим са руском. Каткад небитни утисци наводе на значајна размишљања. Такви утисци су падали и мени у део, а о њима размишљам и сада.

—————————————————————————

[1] Словенима. – Песме А. Хомјакова и К. Аксакова. СПб., 1913, стр. 156. (Овде и даље у овој књизи примедбе су издавача, а посебно су назначене примедбе преводиоца.) – прим. прев.
[2] „Домострој“ – домаћи устав, зборник практичних правила, поука и савета о управљању домаћинством, заснованих на предањском патријархалном начину живота. Књигу је у XVI веку написао свештеник Силвестер, савременик цара Ивана Грозног. – прим. прев.
[3] Предњи [главни] кутак – угао у изби на чијем су горњем делу стављане иконе, а доле, испод њих – сто. – прим. прев.
[4] Немец (њемец), рус. – нем, мутав човек, немак, нéмац, онај који не говори руски, иностранац са Запада, Европејац, а посебно Германац, Герман, Германин – Немац. – прим. прев.
[5] Западњаци – присталице западништва, друштвено-политичког правца у Русији у 40–50-им годинама XX века, чији су представници, за разлику од словенофила, заступали западноевропски пута развоја Русије. – прим. прев.
[6] В. С. Соловјов Криза западне философије. Против позитивиста. М., 1874.
[7] Лета (грч. митол.) – река заборава у подземљу (доњем свету) чијим водама се напајају душе мртвих да би заборавиле свој земаљски живот. (И. Клајн и М. Шипка: Велики речник страних речи и израза) – прим. прев.
[8] Руска мисао, 1914, фебруар, стр. 85.
[9] В. Пушкинову песму „Наполеон“.
[10] Руска мисао 1914, фебруар, стр. 95.
[11] Руска мисао 1914, фебруар, стр. 105.
[12] Исто, стр. 110.
[13] Исто, стр. 114.
[14] Исто, стр. 115.
[15] Исто, стр. 117.

 

Извор: www.pravoslavie.ru/srpska/106786.htm

 

sabornik.rs/index.php/crkvene-aktuelnosti/rec-pastira/746-svestenomuceni-ilarion-pisma-o-zapadu