уторак, новембар 21, 2017

Тагови Вести таговане са "злочин против Срба"

злочин против Срба

Десетог јуна 1999. потписан је Кумановски споразум. Пет дана касније и последњи југословенски војник је напустио Ораховац и Велику Хочу. Уследила су убиства, киднаповања и малтретирања Срба.

Рањени су Станој Филијовић, Предраг Дедић, Новица Радић, Милош Мицић, Јовица Васиљевић, Љубиша Ђорђевић, Драган Симић, Срећко Уламовић, Јован Кујунџић. Убице и нападачи никада нису откривени.

За годину дана од доласка Кфора киднаповано је 27 Срба. Идентификовано и сахрањено је само шесторо. И поред очевидаца, доказа и индиција о томе ко су киднапери, ни после 18 година нису расветљене њихове судбине.

– То је само део онога што нас је чекало – подсећа за „Вести“ Оливера Радић, професорка Гимназије из Ораховца. Сећа се да су прво стигле вести да се Ђаковица покренула са војском која је напуштала границу, а затим и о прогону Срба из Призрена.

– Са народом из Зочишта у цркву у Ораховцу су се повукли монаси из манастира на челу са тадашњим игуманом оцем Ромилом који је у рукама носио кивотић са моштима Светих Врача Козме и Дамјана. Паковали смо се и ми. Из доњег дела Ораховца Срби су бежали код рођака око цркве Успења Пресвете Богородице, јер су у град заједно са војницима Кфора на тенковима улазили Албанци у униформама ОВК. По некима, тада је завладао мир, али за нас Србе на Косову и Метохији су почели окупација, страдање, насиље, прогон. Били смо поражени, наша држава нас је оставила без заштите, препустила Кфору и униформисаној ОВК. Широм Метохије чули су се јауци Срба које су клали, убијали, киднаповали, мучили. Гореле су српске куће, гробови рушени, злотвори су палили наше цркве, скрнавили олтаре, на сваком кораку нас је поздрављао графит: смрт Србину – додаје Оливера Радић.

Са жељом да сачувају огњишта, али и због тога што нису могли да изневере Србе којима су били последња нада и уточиште од Метохије у пламену, мештани Ораховца и Велике Хоче и поред свега одлучили су да остану. Град је напустило само стотинак оних који су радили при војсци и полицији. Од доласка НАТО-а до данас, Ораховац је подељни град. У том делу Метохије живело је око 5.000 Срба, данас ни петина.

Еулекс и данас ћути

Породице убијених и киднапованих осетиле су последњих неколико година тек неко зрнце правде, када је у неколико наврата Саветодавна комисија за људска права Унмика утврдила да та мисија није урадила ништа да истражи убиства и киднаповања Срба у Ораховцу. У истом мишљењу, комисија је затражила јавно извињење од шефа те мисије и подстакла Еулекс да поново активира случајеве. То се никада није догодило.

Од како су неизвесност и незапосленост постали два редовна госта за кућним столом, Срба је све мање. Није их уплашило насиље, отерала их је немаштина.

– Прошло је близу две деценије, а напретка нема. Слобода кретања је само привид и могућа је само уз документа такозване Републике Косово. У школама је све мање ђака. Оно што пре десетак година нисмо могли да замислимо, сада се дешава. Све више кућа у српском делу града је на продају и добијају нове власнике Албанце. Док међународне организације говоре о напретку и развоју демократије на Косову, српски народ не може да одговори на питање: „Шта ли ми доноси сутра?“

Спаљени домови

У доњем делу Ораховца спаљене су све српске куће, као и оне које су биле на ободу града. Станови и српска имања су и данас узурпирани. Српско православно гробље је оскрнављено. Готово сви споменици су поломљени. Срби се већ годинама уназад сахрањују у порти цркве, али ни тамо више нема места.

www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/655747/Zlocini-nad-Srbima-u-Metohiji-18-godina-bez-kazne-1-Pakleni-mir-u-Orahovcu

За пакао који су проживели Срби у Ораховцу, након доласка међународних снага, истраге готово да није ни било и нико никада није одговарао. До јуна 2000, годину дана од присуства Кфора, киднаповано је 27 мештана српске националности, а после 18 година за 21 њих се и даље трага.

Вести о привођењима, нестанцима, малтретирањима, одвођењима у штаб ОВК тих паклених јунских и јулских дана 1999. године ледиле су крв у жилама Србима у Ораховцу и Великој Хочи. Нашли су се у обручу из кога није било излаза. Југословенска војска и полиција тек што су отишли, немачки контингент НАТО снага тек што је дошао, а Срби који су порасли у доњем, данас албанском делу града, постали су ходајућа мета припадницима ОВК-а који нису презали ни од чега.

Нису оклевали да их усред дана отимају, нити се плашили директног сукоба са припадницима Кфора.
Пред супругама и комшијама, 16. и 17. јуна киднаповани су пензионери Марко Витошевић (1938), Света Грковић (1933), Тика Миљковић, Панта Грковић (1939) и Пека Пелевић (1935). Марко Витошевић, са још тројицом сународника, отет је 16. јуна 1999. јуна из куће у Ораховцу. Троје сведока изјавило је да су га припадници ОВК-а одвели у „ватрогасну станицу“, испитивали и мучили. Потом су га пребацили на другу локацију и од тада му се губи сваки траг.

Документација Унмика показује да су сведоци као киднапере означили М. У, А. Б. и још троје припадника ОВК-а. Нестанак је одмах пријављен Кфору, Унмику и призренском Окружном јавном тужилаштву. Али, у целокупној архиви свих истражних списа мисија које су се бавиле владавином права на КиМ, у случају Марка Витошевића налази се само један податак о конкретним потезима: тек 2005. припадник Косовске полицијске службе је отишао до куће осумњиченог А. Б. и није га нашао.

„Зашто си дошла без дозволе?!“

Будимир Булић (1950), службеник у Центру за социјални рад у Ораховцу, нестао је у ноћи између 18 и 19. јуна 1999. Према сведочењу његове мајке Милице, њих двоје су се тог дана селили из албанског у српски део града. Када су стигли, Будимир се сетио да је у стану заборавио кесу са документима. Око 19 часова се вратио у стан, а нешто касније мајка га је позвала телефоном. Одговорио је да одмах креће назад. Од тада му се губи сваки траг.

Мајка Милица се сутрадан вратила да потражи сина, а у ходнику зграде затекла је телевизор и друге ствари њиховог покућства, врата стана отворена, а све унутра разбацано. Чувши буку, позвонила је код првог комшије Албанца, који је живео и радио у Швајцарској. Врата су јој отворила четворица непознатих Албанаца, двојица у униформама ОВК-а и питали је на српском језику зашто долази без дозволе. Један припадник ОВК-а кренуо је према њој, али је она рекла да је дошла у пратњи Кфора и побегла.

Албанци претили месецима

Марко Јелић (1968), економиста запослен у предузећу Термовент, киндапован је 20. јуна. Из куће су га одвела тројица припадница ОВК-а на информативни разговор, никада се више није вратио. Два дана касније, из викендице у месту Крајиште код Ораховца, отети су Градимир Мајмаревић (1945) запослен у сектору одржавања у ЈКП Комунално и Синиша Витошевић (1959) електричар у Електродистрибуцији.

Око подне кренули су црвеним реноом 4, призренских регистрација да напоје стоку. Требало је да се врате за 15 минута. Кад је Градимиров син отишао да их потражи, врата на викендици су била разбијена. Комшија Зоран испричао је да је двогледом видео како двојица Албанаца изводе Градимира и Синишу и одводе у зграду полицијске станице у Ораховцу. Да се налазе на тој локацији, потврдили су и француски новинари. Комшија је као једног од киднапера означио Јупу Вебија. Други комшија Албанац Д. Г. је радио у винограду и такође видео отмицу.

Узалудно бекство од „Олује“

У дугој избегличкој колони бежећи од ратног вихора у Хрватској у Ораховац су стигли Јован (75), Никола (45) наставник историје у школи у Великој Хочи, Симо и Блажо Беговић, као и Михајло Велимировић. Били су смештени у једној просторији Орвина, где је био импровизовани колективни центар за избеглице. Нестали су 16. јуна 1999. године.

Градимирова ћерка Наташа испричала је истражитељима Унмика да су је наредних неколико месеци често звали непознати Албанци, распитивали се о њеном оцу, претили да ће их убити и силовати њену старију сестру. Утврђено је да су позиви дошли из зграде ватрогасне јединице. Годину дана касније, једна Албанка јој је рекла да је Градимир жив и да се налази у кампу у Кукешу у Албанији и да су „он и његов пријатељ Синиша Витошевић жртве трговине људским органима“.

Имена Синише Витошевића и Градимира Мајмаревића спомињу се у извештају Хашком трибуналу, где се наводи да их је у илегалном затвору у Тропоји, у Албанији, видео сведок број 7, крајем јула или почетком августа 1999.

Пакао у Ораховцу наставио се и месецима касније.

Немац Стефан спасао Предрага

Осамнаестог јуна на очи мајке Снежане, киднапован је Бобан Дедић (1962), књиговођа у Пољопривредном комбинату Житопромет у Ораховцу. Бобан и Снежана су аутомобилом кренули до стана по ствари, али им се успут ауто покварио. Када их је видео заустављене, пришао им је припадник ОВК-а и упозорио да се склоне.

Њих двоје су ушли у једну напуштену српску кућу, али за њима је кренула и група припадника ОВК-а. Бобана су спровели у њихов ауто, а мајци казали да ће га вратити за 15 минута. Бобанов отац Предраг брзо је сазнао да му је син одведен у злогласни бивши ватрогасни дом. Отишао је да покуша да га ослободи, али кад је ушао, припадници ОВК-а му нису дали да изађе.

Сведоци стари, или мртви

Када је службеник Косовске полицијсе службе тек 2005. године отишао до куће осумњиченог А. Б. у Ораховцу, сазнао да је да се 2001. иселио у Немачку. У случају нестанка Марка Витошевића, у истражним списима Јединце за истрагу ратних злочина налазе се имена десетак осумњичених, копије личних карата, пријавни обрасци и отисци прстију. Између осталог, и обрасци који је А. Б. доставио српским властима, 1999. и 2003, са захтевом да сму се изда, односно обнови пасош.
Одлука Саветодавне комисије за људска права Унмика из 2015. у вези с овом случајем била је прва информација коју је Марков син Звездан после 16 година добио о судбини свог оца. У разговору за наш лист, он је казао да је у међувремену двоје сведока преминуло, а један због старости и болести не може да сарађује.

Видевши да нема ни сина ни супруга, мајка је одмах све пријавила Кфору. Извесни војник Стефан, припадник немачке тенковске јединице, истрог трена је отишао до ватрогасног дома и захтевао да ослободе Бобана и Предрага. Немачки војник је почео гласно да дозива Предрага, који је успео да се отргне од припадника ОВК-а и истрчао у ходник. Стефан га је узео за руку и повукао напоље. На излазу, код пријавнице, напала су их двојица, силом одвојили Предрага и повели ка бензинској пумпи Југопетрол. Стефан је сео у тенк, сустигао их, увукао Предрага у возило и одвео га у српско насеље. Бобанова судбина до данас није позната, а немачком војнику ОВК-а више никад није дозволила да уђе у њихов штаб.

www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/655750/Zlocini-nad-Srbima-u-Metohiji-18-godina-bez-kazne-2-Majke-ih-vise-nisu-videle

-

Хрватска, ничим изазвана, не престаје да гура прст у око Србији, а нови скандалозни потез хрватска председница Колинда Грабар Китаровић повукла је шаљући као свог изасланика, проусташког министра културе Златка Хасанбеговића на парастос и .

yоутубе.цом
Власт у Загребу наставља да гура прсте у очи Срба и Србије: Златко Хасанбеговић

Министар чија се фотографија са усташком капом данима вртела у медијима широм региона, обрео се на враћању земних остатака православних епископа ископаних почетком рата у бившој Југославији, раме уз раме са врхом Српске православне цркве. Ради се о човеку чију је смену тражио ловац на нацисте Ефраим Зуроф, а јавност у Хрватској подсетила да се ради о особи која је отворено хвалила НДХ и поштовала лик и дело Анте Павелића.

Без капацитета и осећаја

Бивши челник Одбора за дијаспору и Србе у региону Јанко Веселиновић сматра да се ради о наставку угрожавања положаја Срба у Хрватској „који је константан и забрињавајући“.

– Хрватске власти не чине ништа да то спрече. Не чини ни међународна заједница, па чак ни Србија, а не знам да ли за то немају капацитета, или осећаја – каже Веселиновић.

Да се скандали нижу један за другим указује за „Вести“ председник Заједничког већа општина из Вуковара Драган Црногорац који је мишљења да Грабар Китаровић намерно шаље Хасанбеговића како би провоцирала.

– Провокација је била и његово слање на прославу државности Србије коју је у Загребу организовала Амбасада Србије, а присуство у Пакрацу је још већа због познатих проусташких ставова хрватског министра и догађаја који је везан и за заседање Синода СПЦ у Јасеновцу – сматра Црногорац.

Он подсећа да је Хасанбеговић покушао да се опере од усташке идеологије, али није признао да је погрешио, нити се икада изјаснио против НДХ и усташа. Зато, каже, кад га види, одмах помисли на усташе, само му није јасно зашто Србија на све то ћути.

– Невероватно је да ни црква не реагује, па испада да СПЦ оправдава министра са усташком капом иако сви знамо да су у време НДХ убијани Срби и представници СПЦ, рушени манастири – нагласио је Црногорац.

Да је присуство Хасанбеговића на пријему Амбасаде Србије у Загребу поводом Сретења скандалозно потврђује и заменик председника пакрачке општине Горан Лабус.

Демарш због понижења

Одлазак Хасанбеговића у Пакрац, као и на пријем у српској амбасади у Загребу поводом Сретења, председница ДСС Санда Рашковић Ивић види као „прање биографије човека који је отворено заговарао усташку идеологију“, али и као „ниподаштавање и понижавање Срба у Хрватској“. Она мисли да због тога, наравно, не треба ратовати, али треба деловати дипломатски.

– Србија би морала да упути демарш Хрватској због таквог министра, а српски амбасадор у Загребу да затражи објашњење од хрватске власти шта све то значи – каже за „Вести“ Рашковић Ивић.

– Мислим да је слањем Хасанбеговића, кога је и хрватска јавност критиковала због прошлости и ставова о усташтву, на Сретење, председница послала директну поруку Србији, али се о том догађају скоро ништа није чуло у јавности – каже Лабус. Он сматра да „поводом Пакраца треба бити реалан“ јер је Хасанбеговић „овде други пут међу Србима“.

– На долазак Хасанбеговића треба гледати као на министра у ресору који помаже обнову Владичанског двора и вредне библиотеке, једне од најјачих у Хрватској – рекао је Лабус за „Вести“.

Срби се изборили за новац

Горану Лабусу, који сматра да на посету Хасанбеговића треба гледати са становишта обнове српске светиње, супротставио се Драган Црногорац. Он указује да је Хрватска прихватила финансирање обнове захваљујући српским представницима у Сабору.

– Није Хрватска новац дала што је хтела, већ зато што су се наши заступници изборили за то пошто је владичански двор годинама пропадао – каже Црногорац.

www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/554315/SPC-oprasta-fasizam-hrvatskom-ministru

-

ТУЖИЛАШТВО БиХ подигло је против Алмаза Незировића (56) из Дервенте оптужницу, која га терети да је средином 1992. године починио ратне злочине над жртвама српске националности на подручју Дервенте и Брода.

Незировићу се на терет ставља да је за време рата у БиХ, као припадник Војне полиције 103. дервентске бригаде ХВО, поступао супротно одредбама међународног хуманитарног права и Женевских конвенција о заштити цивилних лица за време рата, тако што је починио ратне злочине над жртвама српске националности на подручју Дервенте и Брода, саопштено је из Тужилаштва БиХ.

Према наводима оптужнице, Незировић је од краја априла до краја маја 1992. године, у логорима Рабић и Силос поље у општини Дервента и логору у насељу Тулек, општина Брод, где су били незаконито затворени српски цивили са подручја Дервенте, сам или заједно са другим припадницима ХВО-а учествовао у мучењу и нечовечном поступању, наношењу великих патњи.

У оптужници се наводи да је Незировић у више наврата у својству стражара у логору мучио и на изразито понижавајући начин злостављао затворенике.

Незировић је затворенике тукао палицама, алаткама и разним предметима и мучио их терајући их да стављају на сто три прста која користе за молитву, па им након тога разним предметима ломио прсте и кости шаке, а у једном наврату је тешко злостављао затвореног лекара, који је пружио помоћ злостављаним жртвама.

Оптужени је затвореницима ускраћивао храну, а и када би је доносио, просипао је у канал хангара, намењен за вршење нужде, ругајући се затвореницима.

Оптужница терети Незировића да је починио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва.

Незировић је почетком јула из САД изручен БиХ и налази се у притвору. Оптужница је прослеђена Суду БиХ на потврђивање.

ПОСЛЕДИЦЕ

НЕЗИРОВИЋ је злостављања чинио некада сам, а некада са другим припадницима ХВО-а, жртве злостављања били су затвореници српске националности из околине Дервенте. Реч је о неколико десетина цивила различите старости, који су незаконито затварани у логоре, а од нанетих повреда остале су им трајне последице по физичко и психичко здравље.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5.407.html:569650-%D0%9E%D0%BF%D1%82%D1%83%D0%B6%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2-%D0%9D%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%97%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BC%D1%83%D1%87%D0%B8%D0%BE-%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B5-%D0%BB%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D0%BE-%D0%B8%D0%BC-%D1%82%D1%80%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D1%81%D1%83-%D1%81%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%BB%D0%B8