петак, јун 22, 2018

Тагови Вести таговане са "злочини"

злочини

Након што градови Призрен и Пећ 4. јуна 1455. падају под турску власт, Турци су завладали Метохијом и тако ће остати све до 1912.
Турске власти почињу одмах да заснивају феудални поредак и уводе своју администрацију. Уместо традиционалне српске поделе на жупе уводе санџаке и нахије као основне  административно територијалне јединице.

Метохија је најпре потпадала под Скадарски санџак, чији ће градови бити пописани 1485. Од 1570. Призрен постаје седиште санџака и у њему ће Турци пописе обавити 1571. и 1591. године.
У оба пописа Метохија ће бити подељена на нахије чије ће седиште бити у Призрену, Пећи и већим насељима – Хочи и Долцима.
Ови пописи пружили су значајне податке како о називима насеља, структури привреде, пореским обавезама, личним именима, патронимима сваког уписаног становника, тако и о називима планина, река, црквама и манастирима.

Из ових пописа јасно је да је, осим у неколико катуна (сточарских насеља) Арбанаса и  Влаха, становништво ових крајева чинила апсолутна српска етничка већина.
Према писаним изворима, Косово и Метохија били су у XIII, XIV, XV и XVI веку најхомогеније области српске државе.

Продор албанских племена у Метохију неодвојив је од османлијских освајања ових предела и не може се потврдити пре краја XVII века.
Извештаји католичких визитатора  сведоче да се етничка граница између српског и албанског народа тада налазила на обалама Црног и Белог Дрима.

Апостолски визитатор, барски надбискуп и примас Србије, Марин Бици,  у септембру 1610. ушао је у Србију на ушћу Белог у Црни Дрим.  На путу од Призрена ка Косову, Бици бележи да је „пролазио кроз лепу долину пуну шизматичких насеља“ (т.ј. српских православних села).

И остали историјски извори сведоче да је на простору Метохије и Косова живело преко 90% српског становништва.

Када су Аустријанци кренули на Турке, многи Срби су се продружили аустријским трупама. О томе сведочи и писмо патријарха Арсенија III аустријском цару, у коме каже да је са собом  довео „30 000 извежбаних војника“.
Партијарх се са овом војском придружио аутријском заповеднику Пиколоминију.  Овај победнички подухват, на несрећу а уз помоћ превртљивих Албанаца, бива осујећен.
1690. године Турци побеђују аустријску војску и приморавају је на повлачење све до Саве и Дунава.
На тек освојеним територијама (говоримо о 1690. години), Турци, Татари и Албанци су читава три месеца убијали, жарили, палили и касапили српску рају, а у опустеле градове Пећ, Призрен и Приштину  Турци смештају да ту зимују своје верне Албанце.
Остало је забележено да су Татари своје ратнике сместили у конаке манастира Пећке патријаршије, у чијим црквама су зимовали и – држали своје коње.
Срби су масовно учествовали и у аустријском походу 1737.   У међувремену,  турске власти  су систематски насељавале ова подручја поузданим и послушним албанским муслиманским живљем.
Овај живаљ ће имати велику улогу у гушењу свих каснијих српских буна и устанака.
Од 1737. до 1878.Срби су још увек били у већини у Метохији и на Косову. 

Средином XVIII  века било их је око 400 000. У девичком манастирском Поменику, који се водио од 1761. до 1789. забележено је око 250 српских села. 
Између српских устанака и сеоба, Албанци су насељавањем померили своје етничке границе 200 км дубоко на српско тло.
Тај процес био је праћен истовременим прогоном и протеривањем Срба и њиховом присилном исламизацијом.
Како је забележено, „Албански досељеници, муслимани, после српских ослободилачких устанака, били су основно и најсуровије оруђе турске казнене политике и играли су главну улогу у гушењу не само српских побуна, него и прогањању других хришћанских народа – Грка и Јермена“.

Албанци у саставу турске војске су пуних девет година ратовали против српских устаника  (1804 – 1813). Били су предвођени својим пашама: Нуман – пашом Махмутбеговићем пећким, Махмут – пашом Ротул/овићем призренским, Бећир – пашом ђаковачким и Малићи – пашом Ђинићем приштинским.
Већ у првим данима војевања српских устаника у две битке код Баточине, 24. и 26. марта 1804, слабо наоружани Срби су сатрли турску посаду од око 400 војника.
Међу убијенима налазиле су се и бимбаше башибозлучких одреда, Хусеин Ганић и Јусуф ага Климентић.
Турска војска састављена од Албанаца учествовала је у турској  одбрани Пријепоља и Нове Вароши од Карађорђевих устаника.
Пећки Нуман паша Махмудбеговић поражен је од устаника у битки на Суводолу 1809, на Коштан – пољу и Сјеници. Аустријски извори наводе да је тада погинуло 4000 његових  Албанаца, а да се он, рањен, повукао са остацима војске у Пећ.
У бојевима код Рожаја били су поражени Бећир – паша ђаковички и Аљи Призренац. Њихова имена наводи и Вук Караџић.

Турски Хуршид – паша тада је од  глава српских ратника сазидао злогласну Ћеле кулу. У 57 редова узидане су 952 српске главе са главом Стевана Синђелића у средини.  Милан Ивановић, аутор до сада најбоље и најсвеобухватније монографије МЕТОХИЈА, наводи занимљив податак:
„У битки на Каменици 1809. на страни Турака учествовало је 2500 Албанаца, добровољаца из Дренице у турској војсци приштинског Малићи паше.
Сви су изгинули“.

И наредне, 1810. године Албанци су са турском војском Хуршид паше били потучени на Варваринском пољу, где су их српски устаници, предвођени славним Јованом Курсулом, потукли до ногу.

Призренски Махмуд – паша Ротул/овић са својим Арбанасима учествовао је у походу на Смедерево 1813. Са тамошње цркве скинуо је три звоника и однео их у Призрен. На првом звону које је поставио на Сахат кули призренске тврђаве, стајао је натпис: ,,Приложио Георгије Петровић, комендант из вароши Смедерева 1808.“
Друго звоно, без натписа, Махмуд паша поклонио је сахат кули код џамије у селу Мамуши код Призрена, и ту је овај Албанац поставио натпис у хронограму: ,,Махмуд паша задобио је плен… и учинио добро дело за Мамушу.“ Треће звоно поставио је на сахат кули у Ораховцу. Поред звона, Махмуд паша донео је и четири заплењена топа. На два већа топа био је натпис: „Вожд Карађорђе Петровић“.

„Поред заплењених топова и звона, Махмуд паша је довео и 30 српских робиња и огроман број српске деце која су продавана на тргу у Призрену и Скопљу.“

О страдању српског народа у походима турско – албанске војске и сам Махмуд паша Ротул, у натпису на сахат кули у Призрену између осталог, у хвалоспеву о својим делима, казује: „Развио је заставу против Срба, безброј српских неверника посекли су сабљама, њихове породице заробили и имања им запленили… и запленио је у Смедереву изврсно звоно“.

Одрешене руке за злочин: Косово Поље 1911, Арбанаси свечано дочекују султана Мехмеда V

И Вук Стефановић Караџић описивао је учешће Албанаца у рату против не само српских устаника, већ уопште против српског становништва 1804–1813. и њихово оргијање на подручју овчарско кабларских манастира:
„Једанпут се дигне једна иљада Арнаута те изађу у Овчар и ударе на српске збегове, много робље поробе и људе побију… робље побегне пред Арнаутима низ Овчар и Мораву… Друго пак робље побегне од манастира Сретења низ поток те дође на Мораву и не имајући ко да га брани, поскаче у Мораву и које год није знало пливати подави се. Ту је Морава носила и мајке и колевке и девојке а и Арнауте који су за девојкама скакали у воду да би их похватали.
Од неколико робова који су се овде у виру подавили, рибари су саранили на брегу поред Преображења. Остале које је однела брзица сарањивани су где је које ватано.“

Принцеза Олга у српској ношњи из Метохије, Призрен

Историографске чињенице потврђују да су до средине XIX века Срби у Метохији представљали већину, коју губе у време Кримског рата, у другој половини XIX века.
Ситуација се знатно погоршала током српско–турских ратова 1876, добрим делом и због делатности Призренске лиге. Године 1878, албански главари и хоџе, уз отворену подршку Аустрије и дискретну потпору Енглеске, као и уз подстицај Турске, оснивају Призренску лигу која је требало да обухвати део Црне Горе, јужни део Србије, западни део Старе Србије и северни део Грчке. Тада је предузето све да се Срби масовно иселе.
Забележено је да их је 1894. године остало само 133 000 српских душа.

Јован Цвијић забележио је да је „између 1876. и 1912. са Косова и Метохије избегло 150.000 Срба“.

За време владавине паша (1808–1899) настаје доба анархије и неограничене, не само турске, већ и албанске власти. Сваки мухамеданац могао је, ако је хтео, убити ма ког Србина „а да му ништа не буде, само ако је побегао под заштиту било које муслиманске богомоље, џамије или текије“. ( Д. Батаковић, Косово и Метохија у српско – арбанашким односима, Чигоја, Београд)

Јован Цвијић у делу Антропогеографски и етнографски списи  бележи да су:
„… Турске паше и бегови, већином арбанашког порекла, окупљали су своју војску, пљачкали су и дозвољавали пљачку албанским племенима која су силазила са брда у Метохију. Срби су добили два господара, Турке и Арбанасе, којима су морали плаћати намете, издржавати војске, а истовремено без икаквих права и заштите. Турска је била неспособна и незаинтересована да обезбеди личну и имовинску безбедност Србима. Анархично арбанашко друштво живело је у фисовима, а регулативне норме биле су беса и крвна освета“.

Виктор Берар (1864–1931), француски класични филолог и историчар, пише о Метохији и Косову:
„Арбанаси  у овој словенској земљи играју исту улогу као и Курди у јерменским крајевима. Арбанаси ће за ма каква своја недела увек остати некажњени. Њихове утврђене камене куле су јазбине са низом пушкарница у поткровљу, из којих силазе у равницу, убијају, силују или се задовољавају отмицом и пљачком.“

Српски конзул у Приштини Светислав С. Симић извештава владу:
„Положај Срба није нимало бољи од оног у коме су се 1894–1896. нашли Јермени у Малој Азији.“

„У покољу Јермена учествовало је 10.000 Албанаца добровољаца. Управо захваљујући Албанцима, турске трупе продрле су дубоко у Тесалију пљачкајући грчка села.“ (Д. Батаковић, ibid)

„Албанци су 1821. нападали наш манастир Хиландар на Атосу и опљачкали његова имања, не хајући за истину да се у манастиру Хиландар налазе и гробови албанског “dux“-a Репоша, брата Скендер беговог и монаха Јоакима, по многим изворима оца Репошевог и Скендербеговог.“ (М. Живојиновић Властелинство манастира Хиландара, Зборник Хиландар, САНУ, 1998)

Албанци су, јуна месеца 1890. убили Луку Мартиновића, првог српског конзула у Приштини, а 1903. године и руског конзула у Косовској Митровици, Григорија Степановича Шчербину.

Други српски конзул у Приштини и наследник Луке Маринковића, Тодор Станковић, записао је 1897. у свом путопису:
„Овде нећу моћи да изнесем ни стоти део од свега што је почињено у скорије време Србима на Косову.“
Он се приликом обиласка српских села срео са кулучарима Србима који су сами вукли пуна кола камења и шљунка за оправку путева на којима раде већ двадесет дана.
„Арбанаси захтевају да им Срби сређују летину, опраљају стаје, ограђују дворишта зидовима, плотовима и трњем и врше свакодневне послове. Остављање куршума на кућни праг српске куће представља опомену њеним власницима да напусте кућу и имање и препусте је Арнаутима, а у случају отпора убијани су сви мушки чланови породице, док су девојчице и девојке одвођене у робље и турчене.“
„Ово потоње сматрало се двоструким чином јунаштва: стицао се углед међу Турцима, а превођење Срба у ислам  било  је ‘богоугодно дело прорoку Мухамеду.“ (Батаковић Д,  ibid)
„Поједине албанске поглавице и разбојничке вође слале су чете својих  разбојника да ноћу упадају у српска села, стварају пуцњима и урлицима пометњу испуњену ужасом, подмећу под кровове ватру, убијају, одводе робље и одгоне стоку, сено, кошнице, одело и постељину, тепсије и котлове, па чак и кућне вериге са огњишта.“

Учени игуман манастира Дечани, Серафим Ристић, жали се 1857/58. године Порти:
„Нема куће хрстијанске која није опљачкана; нема села, нема града, нема цркве ни монастира који нису процвилели од зулума.“

Конзул Тодор П. Станковић је израчунао да су „Арбанаси у Пећкој нахији зулумом истерали више од три четвртине тамошњег српског живља.“ (Батаковић, ibid)

Осим ових сведочанстава, постоји и сачувани Протокол писама Општине пећке из 1870–1880.  у ком се налази незамислив ужас кроз који су тамошњи Срби пролазили, између осталог убијање српске деце отете са груди мајки.  Озлоглашени арбанашки убица који је ‘изумео’ овај злочин, Суљ паша из Истинића, отргао је дете српској мајци у селу Злокућани код Клине и изгазио га ногама и шутирао цокулама на смрт.
Мајци из села Леочине отели су дете из колевке и бацили га у ватру. У селу Пограђе Арбанас – католик заклао је из чистог мира двоје српске деце. У селу Ковраге убили су оца и сина Јовановиће који су бранили ћерку, односно сестру од Арнаута.
У Пећи каменују српске поворке и носила покојника на путу до градског гробља Ђеновије.“
(Ристић, Серафим ,,Плач Старе Србије, репринт: Нови свет, Приштина 1998; Јован Пејин, Петровић Милић: Протокол писама Општине пећке 1870–1880, репринт Јединство, Приштина, 1992).

……

Извори:
Највећим делом изванредна монографија Милана Ивановића
МЕТОХИЈА у издању Прометеја и Службеног Гласника 2013.
Задужбине Косова и Метохије, група аутора
Дреница, друга српска Света гора, Татомир Вукановић
Плач Старе Србије, Ристић Серафим, репринт Нови свет, Приштина 1998.
Протокол писама општине пећке 1870 – 1880, Јединство, Приштина 1992.
Косово и Метохија у српско – арбанашким односима, Батаковић Душан, Чигоја, Београд 2006.

ИЗВОР: kishad.wordpress.com

 

17.10.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Уочи годишњице депортације кримских Татара све су жучније расправе о томе како је и зашто дошло до те трагедије. Који су били њени узроци? Шта се то, у ствари, у току рата, дешавало на територији Крима? Остало је врло мало живих сведока тих догађаја, оних који би могли да испричају како се у ствари све дешавало.  Али је и онолико, колико причају ти врло малобројни очевидци и оно што постоји у совјетским и немачким хроникама сасвим довољно да се схвати да је пресељење било једино и најбоље решење за татарски народ Крима.  Јер од 200.000 кримско-татарског становништва 20.000 њих, односно практично сви мушкарци способни за војску, постали су борци вермахта. Како би се они саживели са красноармејцима који су се вратили с фронта, шта би од њих направили ветерани рата када сазнају шта су све чинили татарски казнени одреди на територији Крима у току немачке окупације? Почело би  клање, тако да је пресељење представљало једини излаз из новонастале ситуације. А красноармејци су имали разлога да се свете, и то није совјетска пропаганда, јер је чињеница о њиховим зверствима било и превише, како са совјетске, тако и са немачке стране. 

Тако је у општини Судак 1942.године група Татара, који су се сами организовали, ликвидирала извиђачки десант Црвене армије, при чему је ухваћено и живо спаљено 12 совјетских падобранаца.

4.фебруара 1943.године кримско-татарски добровољци из насеља Бешуј и Коуш су заробили четири партизана, припадника одреда С.А.Муковнина.

Партизани Л.С.Чернов, В.Ф.Гордијенко, Г.К.Саников и Х.К. Кијамов су зверски убијени: прво су сечени бајонетима, па бацани у ватру и живи спаљивани. Највише је био унакажен леш казанског Татарина Х.К.Кијамова, за кога су извршиоци очигледно закључили да је њихов земљак.

Кримско-татарски одреди су се подједнако зверски обрачунавали и са цивилним становништвом.

Дешавало се да се, како би се спасавали, становништво за помоћ обраћало немачким властима, и од њих је и добијало тражену заштиту!

Почев од пролећа 1942.године на територији совхоза „Красниј“  постојао је концентрациони логор у коме је у току окупације мучено и стрељано најмање 8.000 становника Крима.

Према сведочанству очевидаца логор су чували кримски Татари из 152. батаљона помоћне полиције које је шеф логора, обершарфирер СС Шпекман, узимао за „најпрљавије послове“ у логору.

Са посебним задовољством су се будуће „невине жртве стаљинских репресија“ ругале незаштићеним логорашима.

Оне су својом суровошћу подсећале на кримску хорду из далеке прошлости.

Локално татарско становништво по селима је са презиром посматрало совјетске заробљенике, дешавало се да се на њих бацају и камењем.

Осим тога, кримски Татари су помагали Немцима да међу војним заробљеницима проналазе Јевреје и особе које су се пре затварања бавиле политичким радом.

Практиковано је и масовно спаљивање: живе људе су  везивали бодљикавом жицом и бацали у редове једне преко других, затим су их поливали бензином и спаљивали. Очевидци тврде да су „најбоље прошли они који су били на дну“ јер су се они, под тежином људских тела,  гушили од дима још пре него што је ватра допирала до њих.

За додворавање Немцима више стотина кримских Татара је награђено посебним наградама које је одобрио Хитлер: „За храброст и посебне заслуге које је становништво ослобођених области испољило учествовањем у борбама са бољшевизмом, под руководством немачке команде“.

Тако у извештају Симферопољског муслиманског комитета за период 01.12 1943 – 31. 01 1944. пише:

„За заслуге пред татарским народом Немачка команда је наградила: знаком са мачевима 2. степена, који  је издат за ослобођење источних области, председник Симферопољског татарског комитета г. Џемил Абдурешид, знаком 2. степена председник одељења религије г. Абдул-Азиз Гафар, сарадник у одељењу религије  Фазил Садик, и председник Татарског стола г. Тахсин  Џемил.

Г. Џемил Абдурешид је активно учествовао у формирању Симферопољског комитета крајем 1941.године и као први председник комитета је активно учествовао на пријављивању добровољаца у редове немачке армије.

Абдул-Азиз Гафар и Фазил Садик, без обзира на своје године, радили су са добровољцима и остварили значајне резултате на сређивању религијских послова у Симферопољској области.

Г. Тахсин Џемил је 1942.године организовао Татарски сто и радећи као његов председник до краја 1943.године систематски помагао оним Татарима и породицама добровољаца, којима је помоћ била потребна.“

Осим тога, самим формацијама кримских Татара су даване различите и обимне материјалне повластице и привилегије. Према једној одлуци Главне команде Вермахта „свако лице које се активно борило или се бори против партизана и бољшевика“ могло је да затражи да му се „додели земља или да му се исплаћује новчана надокнада до 1000 рубаља.“

При том је његова породица требало да од одељења за социјалну заштиту градске или обласне управе добија месечну помоћ између 75 и 250 рубаља.

Пошто је 15.фебруара 1942.године Министарство окупираних источних области донело Закон о новом аграрном поступку“ свим Татарима који су ступили у добровољачке формације и њиховим породицама су почели да дају у потпуну својину по 2 хектара земље. Немци су им давали најбоље парцеле тако што су одузимали земљу од сељака који нису ступили у немачке формације.

Како је констатовано у већ цитираном извештају народног комесаријата унутрашњих послова Кримске Аутономне Совјетске Социјалистичка Републике (Кримска АССР), мајора државне безбедности Каранадзеа у НКВД-у СССР (некадашњи назив за министарство унутрашњих послова – прим. прев.)  „Политичко-морална ситуација код становништва Крима“:

„Посебно су привилегована лица која су ушла у добровољачке одреде. Сви они добијају плату, храну, ослобођени су пореза, добили су најбоље парцеле воћњака и винограда, плантаже дувана, а то све је прво одузимано од осталог, нетатарског становништва.

Добровољцима се дају ствари које су опљачкане од јеврејског становништва.

Кулацима се враћају виногради и воћњаци који су им раније припадали, домаће животиње из колхоза, при чему се гледа колико би тај кулак имао добити док су те животиње припадале колхозима, па им се дају најбоље међу њима.“

Као одговор на претходни извештај председник татарског комитета је рекао следеће:

„Говорим у име комитета, и у име свих Татара, јер сам потпуно сигуран да изражавам њихове мисли. Довољан је само један позив немачке армије па да се Татари, сви до једног, пријаве за борбу против заједничког непријатеља. За нас је велика част да имамо могућност да се боримо под руководством фирера Адолфа Хитлера – највећег сина немачког народа. Наша исконска вера нам даје снагу да се без размишљања приклонимо руководству немачке армије. Наша имена ће доцније стајати уз имена оних који су се борили за ослобођење угњетених народа“.

Још 4 хиљаде за борбу са партизанима Крима. Укупно, уз бројност од 200 хиљада Татара, на службу Немцима је послато 20 хиљада добровољаца.

Пошто су одређене заједничке мере Татари су замолили за дозволу да се свечано заседање заврши  молитвом, јер је то вековима представљао почетак борбе против безбожника, те су за својим мулом поновили следеће три молитве:

 

  1. молитва: за постизање брзе победе  и заједничког циља, као и за здравље и дуговечност фирера Адолфа Хитлера,
  2. молитва: за немачки народ и његову јуначку армију,
  3. молитва: за војнике немачког Вермахта који су пали у борбама.

10.април 1942.године. Из обраћања Адолфу Хитлеру, које је сачинило преко 500 муслимана из града Карасу-базар:

„Ослободиоче наш! Само захваљујући Вама, Вашој помоћи и храбрости и самопрегору Ваших јединица успели смо да отворимо наше молитвене објекте и да се у њима молимо. Сада више нема и не може да буде такве силе која би нас одвојила од немачког народа и Вас. Својим уписивањем у добровољце немачких војних снага татарски народ се заклео и дао реч  да ће се рука под руку са Вашим јединицама борити против непријатеља до последње капи крви. Ваша победа је победа читавог муслиманског света. Молимо се Богу за здравље Ваше армије и молимо Бога да Вама, великом ослободиоцу народа, подари дуг живот. Ви сте сада ослободилац, вођа муслиманског света – гази Адолф Хитлер.

Наши преци су дошли са Истока и ми смо све до сада чекали ослобођење са те стране, а данас смо сведоци да нам ослобођење долази са Запада. Можда се први и једини пут догодило да сунце слободе излази са Запада. То сунце сте Ви, наш велики пријатељ и вођа, са својим снажним немачким народом, и Ви, ослањајући се на чврстину велике немачке државе, на јединство и снагу немачког народа, доносите нама, поробљеним муслиманима, слободу. Заклели смо Вам се заклетвом верности да ћемо за вас умрети уз поштовање и оружје у рукама и само у борби против заједничког непријатеља.

Сигурни смо да ћемо заједно са Вама да успемо у потпуном ослобођењу наших народа из јарма бољшевизма.

На дан Вашег славног јубилеја шаљемо вам срдачан поздрав и жеље, желимо вам много година плодотворног живота на радост Вашег народа, нас – кримских муслимана и муслимана Истока.“

Концентрациони логор који је био смештен на територији совхоза „Красниј“ је 1942 – 1944.године  био   највећи фашистички логор у току Великог отаџбинског рата на територији Крима, и у њему је у току окупације усмрћено око 8.000 совјетских грађана.

Немачку администрацију у њему су представљали командант логора и лекар.

Све остале функције су обављали борци 152. татарског добровољачког батаљона СД.

Стражу логора је издвајао специјалан „стваралачки“ прилаз питању уништења логораша. Конкретно, мајке са малом децом су не једном утапали у јамама са фекалијама које су биле ископане испод логорских ВЦ-а.

Сви ти ужаси нису измишљотина совјетских политичких руководилаца, већ страшна истина. Може се навести још много примера „невиности кримских Татара“.

—————————–

ПРЕВОД ФСК СА: kurpasov.ru/proshloe/za-chto-stalin-deportiroval-tatar-iz-kryma.html

 

 

-

Не могу да прихватим да се убиство 42 и рањавање 73 војника и официра ЈНА пре 25 година у Сарајеву ставља под тепих зарад „побољшања“ политичких односа, каже генерал Душан Ковачевић, у то време десна рука генерала Милутина Кукањца, команданта Треће армије, и директан учесник преговора о извлачењу војске из Сарајева.  

Истиче да помирења има само онда кад се рашчисти прошлост. Наиме, ни 25 година од маскра у Добровољачкој улици правосудне институције БиХ нису учиниле ништа на процесирању криваца, како би породице жртава добиле одговоре на питања ко је наредио, а ко побио њихове синове и мужеве.

– ЈНА је била 50 година у Босни, а муслиманска страна је упорно тврдила, као и сада, да смо били агресори, као да смо дошли са друге планете – почиње причу Ковачевић.

Објашњава да је било више повода за тај напад; пре свега, муслиманско руководство под палицом Ејупа Ганиц́а по сваку цену је хтело да дође до рата, јер су проценили да једино тако могу да добију суверену државу, која ц́е бити уређена као исламска.

– Алија Изетбеговић је потписао други Кутиљеров мировни план, који су сви потписали. Изетбеговиц́ је био за то, али је био под притиском америчког амбасадора у Београду Ворена Цимермана, под притиском Енглеске и Ганиц́а, који је био представник те радикалне стране која је тражила да се Алија ликвидира, јер је био непоуздан. Знао је да би то изазвало рат – каже генерал за Спутњик.

Привођење Изетбеговића

По доласку из Лисабона Алију Изетбеговића нико није сачекао на аеродрому.

– Имао сам приступ обавештајно-безбедносним информацијама. Генерал Благоје Аџић је лично звао из Београда и рекао: „Спасите, заштитите Изетбеговића, биће катастрофа“. Привели смо га, заштитили, објаснили о чему се ради, Алија је био неповерљив. Истовремено је кренуо напад на команду друге војне области са свих страна, где су изгинули људи. Није могао ништа да уради, али је био вољан. Следец́ег дана, тог 3. маја, рекао је да ц́е својим присуством гарантовати безбедност колоне при изласку војске из града на територију Лукавице са које смо слободно могли да одемо, али колона је нападнута – присећа се Ковачевић.

У Добровољачкој је био у возилу санитета у коме је погинуло неколико људи, између осталих доктор Будимир Радуловић, отац српског политичара Саше Радуловића. Он је донео кључну одлуку да то возило настави даље и тако спасао животе.

У унакрсној ватри

– Случајно сам био поред тог возила, био сам претпостављени доктору Радуловићу. Он ми је рекао: „Шефе, уђите у санитет“. Кренули смо, на мосту Дрвенија колона је заустављена, нападнути смо са свих страна, уперили су нам цеви пушака у главе, припадници Патриотске лиге, Зелених беретки, али углавном су ту били цивили који су отимали оружје и пуцали у припаднике ЈНА. Скидали су им униформе. На нас је отворена ватра из калашњикова, рафал је закачио пуковника Миру Сокиц́а, који је по националности био Хрват. Разнео му је главу; крв и мозак били су свуда, и по мом лицу и телу. Ту је рањен и пуковник Мић́о Пантелић́ – наводи Ковачевић у исповести за Спутњик.

Тражили су да изађу из возила, али генерал није дозволио.

– Псовали су, говорили да смо србо-четници, да је Босна муслиманска, да не може бити српска и хришћанска. Поново се чуо рафал, у кабини возила, убијен је доктор Радуловиц́. Нека сила, божје привиђење, дала ми је снагу да се одупрем свим тим нападачима и наредим да кренемо према војној болници. Кренули смо, на нас је отворена ватра на једној раскрсници из џамије и оближње књижаре. Настао је хаос, метком у чело погођена је грађанка на служби у ЈНА Нурмела Шуко. Ја сам рањен у раме. Војник Драган Ковачевић́ рањен је са седам метака. Спасао га је заштитни прслук – каже Ковачевић.

Голгота Срба у Сарајеву

Његова супруга и ћерка су пролазиле кроз голготу док је он био у болници, а оне у стану у Сарајеву. Кроз сличну патњу су пролазили и остали Срби.

– У Сарајеву је било више од 150.000 Срба, сад их има врло мало. Ја сам учесник, гледао сам те муке, та страдања, стравично шта се радило. Свакодневно су упадали у наш стан, односили ствари, пљачкали по кућ́и. Претили су да ц́е моју супругу и 16-огодишњу ћерку одвести у логор или у јавну кућу. Мојој жени су говорили да сам четник и да на то имају право, да имају наређење да од њих раде шта хоће, па чак и да их одведу на стрељање. Показивали су папир по коме имају одобрење. Срећа је била па је било људи; једна комшиница, муслиманка, то је спречила. Управо захваљујући њој успели смо тек 9. августа да изађемо из Сарајева на сигурну територију – каже Ковачевић.

Преваранти у краватама

Разочаран је што политичари избегавају да се о том питању разговара.

– Како је могуће да и Република Српска и Србија не траже да се настави истрага о злочину у Добровољачкој? За овај злочин постоје чврсти, непобитни докази иза којих стоје све међународне организације. Не могу да прихватим да се то ставља под тепих као сметња политичким односима. Помирења има само онда кад се рашчисти прошлост. Сви политичари кажу, пустимо прошлост, гледајмо будућност. Онај ко то каже је преварант, јер нец́е да каже у коју то будућност сви Срби треба да иду – закључио

www.nspm.rs/hronika/general-dusan-kovacevic-ne-mogu-da-prihvatim-da-se-ubistvo-42-i-ranjavanje-73-vojnika-i-oficira-jna-pre-25-godina-u-dobrovoljackoj-ulici-stavlja-pod-tepih-zarad-poboljsanja-politickih-odnosa-sa-sarajevom.html

СПЕЦИЈАЛНИ суд за злочине ОВК усвојио је Правилник о поступку и доказима (Статут) и проследио га на потврду косовском уставном суду који у року од 30 дана треба да утврди да ли је Правилник у складу са косовским уставом – саопштио је тај суд.

 Фото: Драган Кујунџић

Кад Правилник о поступку и доказима ступи на снагу, Специјали суд, односно његова већа, моћи ће да почну са радом, односно Специјално тужилаштво Дејвида Швендимана ће моћи да му поднесе прве оптужнице против осумњичених за ратне злочине које су починили припадници ОВК.

Посебан правилник о раду ових специјализованих већа суда као и тужилаштва, потребан је јер се на њихов рад не примењује стандарни Закон о кривичном поступку Косова.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5.407.html:657568-%D0%A1%D0%A3%D0%94-%D0%97%D0%90-%D0%97%D0%9B%D0%9E%D0%A7%D0%98%D0%9D%D0%95-%D0%9E%D0%92%D0%9A-%D0%A3%D0%A1%D0%92%D0%9E%D0%88%D0%98%D0%9E-%D0%A1%D0%A2%D0%90%D0%A2%D0%A3%D0%A2-%D0%A7%D0%B5%D0%BA%D0%B0%D1%98%D1%83-%D1%81%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%B5-%D0%BE%D0%BF%D1%82%D1%83%D0%B6%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5

Председавајући организације ветерана бивше ОВК Хисни Гуцати очекује да председништво косовске скупштине следеће недеље разматра њихов предлог за измене и допуне закона о Специјалном суду

Председавајући организације ветерана бивше ОВК Хисни Гуцати очекује да председништво косовске скупштине следеће недеље разматра њихов предлог за измене и допуне закона о Специјалном суду како би тај суд проширио анагажовање и према Србима.

Како РТС преноси писање приштинских медија, Специјални суд је основан са намером да процесуира ратне злочине које су током сукоба на Косову починили припадници ОВК, док Гуцати захтева да суд прошири своје ангажовање и према припадницима српске војске и полиције, за које према његовим речима постоји сумња да су починили злочине над Албанцима.

Гуцати је изјавио порталу Индексонлајн да им је обећано да ће Председништво скупштине њихов захтев о променама закона о Специјалном суду разматрати на седници наредне недеље.

Тврди да „има много чињеница за злочине припадника војске и полиције“, наводећи случајеве у Морини и Круши.

Гуцати инсистира да Специјални суд узме у обзир и те случајеве.

Наводи се да се подизање првих оптужница Специјалног суда очекује средином ове године.

Новости

-
Свједок Ивица Ћубела рекао је данас на суђењу оптуженима за злочине над српским цивилима у Ливну 1992. године да су Срби притварани, мучени и убијани у згради Службе информативне сигурности /СИС/ и Основној школи „Иван Горан Ковачић“ у којој су били припадници Војне полиције Хрватског вијећа одбране /ХВО/.
Суд БиХ - Фото: РТРС

Суд БиХФото: РТРС

Некадашњи командир Војне полиције ХВО-а Зденко Андабак оптужен је заједно са Муамиром Јашаревићем и Сеадом Велагићем за затварање, мучење и убиства српских цивила почињена 1992. године у Основној школи „Иван Горан Ковачић“ у Ливну.

Ћубела је рекао да је био ангажован у СИС-у, гдје је, како каже, „радио на помагању и откривању жаришта српског живља“, с циљем да им се одузме оружје и сачувају главе.

Он је посвједочио да је једном отишао у школу и био разочаран када је видио ко је све ту, преноси Бирн.

„Чуо сам да се чудне ствари дешавају. Сада покојни Симо Дувњак је добро бијен…Милун Бајило је убијен, а СИС га није пратио. Био је обичан човјек, конобар. То је радила Војна полиција у јуну и јулу“, рекао је Ћубела.

Он тврди да се име Андабака није спомињало уз премлаћивање и мучење затворених Срба.

Свједок одбране Јуре Болотин тврди да су притворени у Основној школи „Иван Горан Ковачић“ били у „добрим условима“ и да је Војна полиција ХВО-а, у којој је био логистичар, наређења за привођења добијала од СИС-а.

Он је навео да су у августу 1992. године добили наредбу о привођењу лица српске националности која „нису хтјела да предају оружје ХВО-у“.

Болотин каже да је чуо да је Андабак „помагао Србима и Бошњацима да напусте Ливно“.

Суђење ће бити настављено 22. фебруара.

Извор; СРНА

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=241636

-
У наставку суђења команданту Трећег корпуса такозване Армије БиХ Сакибу Махмуљину за злочине над заробљеним српским цивилима и војницима на подручју Завидовића и Возуће 1995. године, свједоци Изудин Хајдархоџић и Шемсудин Старчевић изјавили су да су на одред „Ел муџахедин“ велики утицај имали вјерски и представници тадашњих власти.
Суђење Сакибу Махмуљину - Фото: РТРС

Суђење Сакибу МахмуљинуФото: РТРС

Оба свједока тврдила су да припадници одреда „Ел муџахедин“ никог нису поштовали из такозване Армије БиХ, те да су на њих много већи утицај имали вјерски и представници тадашњих власти.

Они су свједочили о учешћу одреда „Ел муџахедин“ у систему руковођења и командовања 35. дивизије Трећег корпуса у којој је Хајдархоџић био помоћник команданта за обавјештајне послове, а Старчевић помоћник команданта за морал.

Старчевић је посвједочио да су припадници одреда „Ел муџахедин“ формалано и по борбеној документацији били подређени 35. дивизији Трећег корпуса такозване Армије БиХ.

„Сматрам да им се није могло командовати као осталој војсци. Њима је командовао неко ко их је као такве пустио у БиХ“, рекао је Старчевић.

Свједоци су навели да су чули за случај заробљавања 50 припадника Војске Републике Српске на подручју Гостовића, које су преотели припадници одреда „Ел муџахедин“, након чега се заробљеницима губи сваки траг.

Хајдархоџић је посвједочио да је у вријеме акције „Прољеће `95“ са помоћником команданта 35. дивизије Фадилом Имамовићем отишао у камп муџахедина да испита заробљенике.

Он каже да је разговарао са заробљеним муслиманима припадницима радног вода Војске Републике Српске, те да је видио српског војника којег су донијели свезаног за дрво испод кољена и између лактова.

„Били су у лошем стању и са њима се није могло разговарати“, рекао је Хајдархоџић.

Када је ријеч о контакту са припадницима одреда „Ел муџахедин“ ради изузимања заробљене документације, Хајдархоџић је рекао да је то било у надлежности Сејфулаха Мркаљевића Мрког који је био референт за обавјештајне послове Трећег корпуса такозване Армије БиХ.

Старчевић је свједочио о два састанка у објекту „Панорама“ на којима су планиране војне операције, а којима су прусуствовали припадници одреда „Ел муџахедин“.

На питање чланова судског вијећа каква је им била улога на том састанку, Старчевић је рекао да је у првом случају одред „Ел муџахедин“ био носилац борбених активности, док је у другом случају ријеч о акцији „Возућа“, односно операцији која се водила у координацији два корпуса такозване Армије БиХ.

Старчевић се присјетио случаја да је команда Трећег корпуса такозване Армије БиХ, на захтјев одреда „Ел муџахедин“, смјенила команданта Четвртог маневарског батаљона Маглаја, јер његово понашање није било по кодексу ове јединице.

Он је рекао да је на захтјев одреда „Ел муџахедин“ 21. јула 1995. године снимљен објешен српски војник, док је под његовим ногама био још један убијени припадник Војске Републике Српске, додајући да је сав тај материјал у Информативној служби Трећег корпуса такозване Армије БиХ.

Тужилаштво БиХ је предочило снимак од 12. септембра 1995. године на коме Алија Изетбеговић у Возући постројава командни кадар 35. дивизије, а рапорт му подноси командант ове дивизије Фадил Хасанагић.

Старчевић је препознао себе на том снимку, али и припаднике одреда „Ел муџахедин“ Абу Малија и Ајмана.

Оптужница терети Махмуљина да, као командант Трећег корпуса, у чијем је саставу дјеловао и одред „Ел муџахедин“, ништа није предузео да спријечи злочин припадника овог одреда над ратним заробљеницима и српским цивилима током војне акције на ширем подручју Завидовића и Возуће током 1995. године.

Наредно рочиште заказано је за 15. фебруар.

Извор: СРНА

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=241639

Шефица Мисије Еулекс на Косову Александра Пападопулу именовала је 19 судија на листу међународних судија Специјалног суда за ратне злочине ОВК.
Међу именованима су судије које ће обављати функцију потпредсједника, као и четири судије Специјализованог вијећа Уставног суда.

Именоване судије ће боравити у сједишту Специјализованих вијећа искључиво на захтјев предсједнице ради обављања дужности које изискују њихово присуство.

У Уставно вијеће Специјалног суда су именовани Роланд Декерс из Холандије, Ен Пауер Форд из Ирске, Видар Стенсланд из Норвешке и као резервни судија Антонио Белзамо из Италије.

Као судије Специјалног суда су именовани Кит Рејнор из Велике Британије, Кај Амбос, Кристоф Барт, Томас Лакер и Михаел Боландер из Нјемачке, Емилијо Гати из Италије, Николас Гиљо из Француске и Гињал Метро из Швајцарске.

За судије су именовани Владимир Микула из Чешке, Андрес Пармас из Естонија, Мишел Пикар из Француске, Кенет Робертс из Канаде, Чарлс Смит из Америке, Мапи Велт из Холандије и Кристина ван деј Вајнгарт из Белгије.

Именовање судија један је од три корака који суд дијеле од потпуне функционалности и стварање услова за подизање првих оптужница.

Сљедећа два задатка су одржавање пленарне сједнице судија Специјалног суда, на којој ће бити усвојен правилник о доказима и процедурама суда и његова оцјена.

Специјални суд који ће судити по оптужницама за ратне злочине високих официра бивше ОВК ће функционисати на четири нивоа – Основни специјални суд, Апелациони специјални суд, Врховни специјални суд и одјељење Уставног суда за Специјални суд.

Главни тужилац суда је амерички правник Дејвид Швендимен, који ради на првим оптужницама.

Суд ће, како је званично најављено, „водити судске поступке о наводима који проистичу из Извјештаја Парламентарне скупштине Савјета Европе… од 7. јануара 2011, а у којем се износе наводи о тешким прекограничним и међународним кривичним дјелима“.

У том извјештају, специјални извјестилац Савјета Европе Дик Марти писао је о злочинима ОВК над отетим Србима на Косову и у Албанији и изнио сумње да су некима од њих у Албанији вађени органи којима је касније трговано.

Наводе из Мартијевог извјештаја истраживала је, прије формирања суда, специјална радна група ЕУ коју је предводио амерички правник Клинт Вилијамсон.

Прије одласка са те дужности, Вилијамсон је потврдио да је пронашао доказе за неке од тврдњи изложених у Мартијевом извештају.

Суд у Хагу надлежан је за злочине почињене од 1998. до 2000. године.

Вилијамсона је наслиједио Швендиман, такође Американац.

У медијима на Косову више пута је наговјештавано да би нови суд прве оптужнице против неких од бивших официра ОВК могао подићи до краја ове године.

Суд у Хагу надлежан је за злочине почињене од 1998. до 2000. године.

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=241477

-

Горан Маунага

Иако је Комисија за истраживање страдања Срба, Хрвата, Бошњака, Јевреја и осталих за Сарајево формирана 2006. године, а тим SIPA за истраживање злочина у том граду почетком 2013. године, злочини над Србима никада нису истражени, одговорни нису процесуирани, а нестали сарајевски Срби нису пронађени.

Тужилаштво БиХ је прва адреса на коју се треба обратити по питању разлога за тако неуспјешан посао, иако тамо тврде да раде у складу са Стратегијом за рад на предметима ратних злочина и да процесуирају све предмете, па тако и оне који се односе на ратне злочине почињене над припадницима српске националности у Сарајеву.

Међутим, том чудном тврдњом не могу ни сакрити ни демантовати потпуно негативан извјештај судије Џоане Корнер о раду Тужилаштва баш на тим предметима. Не могу прикрити ни чињеницу да је сада суспендовани главни тужилац Горан Салиховић приоритет давао раду на једноставнијим, умјесто на тежим предметима ратних злочина, чак кажњавајући оне који су покушали да раде онако како то налаже стратегија.

Чињеница је да је Тужилаштво обуставило истрагу за Добровољачку улицу, да је обуставило ексхумације на сарајевској депонији у Бућа потоку, на Казанима, на Алипашином пољу. То су само неки од познатијих предмета, а у SIPA знају да су у протеклом периоду Тужилаштву поднијели више од 100 комплетних извјештаја у вези са злочинима почињеним над Србима. А само у Тужилаштву знају зашто за највећи број тих случајева нису припадницима SIPA дали никакву другу наредбу ни било какав захтјев за допуну да би поступак био окончан.

Зато је за похвалу то што је поднесена иницијатива за формирање нове комисије за утврђивање истине о страдању Срба у Сарајеву у периоду од 1992. до 1995. године. А ако бошњачки политички представници спријече њено формирање, биће очигледно да не желе откривање истине о страдању сарајевских Срба и о онима који су те злочине починили.

То, наравно, не би било ништа ново, али би бар и дефинитивно било јасно да од политичког Сарајева и Тужилаштва БиХ Српска више не треба да очекује ништа о том питању.

www.glassrpske.com/komentar/komentar_dana/Zlocini-nad-Srbima/2821.html

-

Захтев за изручење једног од лидера некадашње Ослободилачке војске Косова Рамуша Харадинаја, није стигао у Апелациони суд у француском граду Колмару.

Због тога се и даље не зна када ће се суд изјаснити о том најављеном захтеву Србије.

„Знамо да је захтев стигао у Министарство спољних послова (Француске), али још није дошао до нас, па не можемо ни да прецизирамо када ћемо се о њему изјаснити“, рекли су за „Вечерње новости“ у Апелационом суду у Колмару и додали да су до сада добили само захтев који им је Министарство правде Србије послало електронском поштом.

Харадинај је ухапшен 4. јануара по налогу Србије из 2005, осумњичен да је 1998. и 1999. године починио ратне злочине над Србима и другим неалбанцима.

Он је недуго потом пуштен из притвора, али му је одузет пасош и забрањено да напушта Француску.

У медијима се помиње да би Харадинај могао да буде изручен новом Специјалном суду за злочине ОВК, чије је седиште у Хагу.

Истрага против Харадинаја покренута је 2004.

Харадинају је суђено у Хашком трибуналу за ратне злочине, али је 2012. ослобођен свих оптужби.

Србија сада тврди да има нове доказе његове умешаности у злочине против човечности 1998. и 1999. године на Косову.

(Бета)

www.nspm.rs/hronika/sud-u-francuskoj-nije-nam-stigao-zahtev-srbije-za-izrucenje-haradinaja.html