понедељак, април 23, 2018

ИЗАБРАНЕ ВЕСТИ

O budućnosti Zapadnog Balkana ponovo se govori u Vašingtonu. To će biti tema jednodnevne konferencije koju u srijedu organizuje Atlantski savjet SAD, ali i izvještaja pod nazivom „Balkan naprijed – nova američka strategija za region“ koji će ta organizacija objaviti u utorak. U izvještaju se između ostalog predlaže uspostavljanje stalnog američkog vojnog prisustva u Jugoistočnoj Evropi, zalaganje za „istorijsko pomirenje“ sa Srbijom, kao i obnovaljanje reputacije SAD kao istinskog posrednika. Uoči objavljivanja izvještaja i konferencije koja će okupiti ministre spoljnih poslova regiona, visoke zvaničnike Stejt departmenta, članove Kongresa i eksperte, izvršni potpredsjednik Atlantskog savjeta Dejmon Vilson rekao je u intervjuu za Glas Amerike da je neophodna aktivnija uloga Sjedinjenih Država u regionu. Ako Vašington ne bude više angažovan, rizikuje izbijanje krize na Balkanu, upozorava Vilson.

Glas AmerikeAtlantski savjet će uskoro izdati izvještaj o Zapadnom Balkanu. Koje su glavne tačke izvještaja?

Vilson: „Atlantski savjet će objaviti izuzetno značajan izvještaj o Zapadnom Balkanu da bi uputio poruku da je sada pravo vrijeme za obnovljeni američki angažman u regionu i da postoji put, strategija kako Sjedinjene Države mogu da se pridruže Evropskoj uniji i pomognu da se ostvari vizija o tome da će Balkan postati dio Evrope i transatlantske zajednice. Ta vizija je izgubila zamah od deklaracije na samitu u Solunu prije mnogo godina.

U suštini je došlo do zamora kada je riječ o Balkanu, smanjenog američkog angažmana, a i Evropska unija preispitivala je održivost te strategije.

U našem izvještaju, vraćamo se početnim principima i poručujemo da je vrijeme da Sjedinjene Države ponovo iznesu jasnu viziju da će Zapadni Balkani biti dio transtlantske zajednice. To je naša vizija, strategija i partnestvo sa Evropskom unijom.

Vojna vježba pripadnika KFOR-a

Vojna vježba pripadnika KFOR-a

Drugo, da postoje određene oblasti gdje Sjedinjene Države imaju izraženu ulogu – prvo je bezbjednost, odnosno da se pošalje poruka regionu da je prisustvo naših bezbjednosih snaga trajno i da nije povezano samo sa KFOR-om, već i sa promovisanjem američkog uticaja i pružanjem pomoću u izgradnji kapaciteta, kada je riječ o borbi protiv terorizma i brzom reagovanju. Da jačamo naše prisustvo u Jugoistočnoj Evropi, kao što smo to uradili u njenom sjeveroistočnom dijelu. To je i signal drugim velikim silama, koje su možda aktivne u regionu.

Treći element je politička dinamika.

Zalažemo se za unapređenje istorijskog procesa pomirenja sa Srbijom i da budemo istinski posrednik u postizanju stvarnog napretka na političkom frontu- kada je riječ o dijalogu Beograda i Prištine ili pružanju pomoći Grčkoj i Makedoniji da budu saveznici u budućnosti. Imajući u vidu izmijenjene uslove na terenu, postoji stvarna šansa za američku diplomatiju, da uz evropsku, pomogne da stvari krenu u pravom smjeru i da ukloni neke lokalne prepreke.

Međutim, poslednji koncept je veoma važan, a to je kako podstaći ekonomske prilike i preduzetništvo imajući u vidu interesovanje koje vlada na Kapitol hilu. Kako ljudi u regionu, koji su izuzetni preduzetnici, mogu da imaju šansu da ostvare svoju budućnost na način koji ne zavisi od protekcionizma. Zainteresovani smo za načine da se podstakne otvaranje radnih mjesta i rast, koji ne kontrolišu politike mreže.

I poslednje – da Zapadni Balkan mora da bude integrisan u Evropskoj uniji, kada je riječ o saobraćaju ili energetici. I konačno to je šansa da Sjedinjene Države i Evropa sarađuju. U vrijeme kada mnogi ne očekuju da Vašington i Brisel zastupaju iste stavove, Balkan pruža šansu za saradnju i uspjeh.“

Glas Amerike: Ranije ste poručili da ako Sjedinjene Države ne budu ponovo angažovane, rizikuje krizu na Balkanu koja bi mogla da iznenadi sve. Kakvu ste krizu imali na umu?

Vilson: Ako ne budemo angažovani, ako budemo pokazivali neodlučnost, onda ćemo otvoriti prostor za pogoršanje situacije. To smo vidjeli na primjeru Makedonije posle 2008. godine i neuspjelog pokušaja da zemlja uđe u NATO na samitu u Bukureštu.

To pokazuje da smanjenje američkog angažmana u regionu može da dovede do daljeg pogoršanja nekih najgorih trendova i problema i do moguće krize.

Naša poruka nije da Balkan mora da bude najvažnije pitanje na agendi Vašingtona. To jednostavno nije slučaj, nije realno, ali ni potrebno.

Naša poruka je da ako ignorišemo region, i ne odigramo svoju ulogu, možda ćemo biti svjedoci izbijanja krize – bilo da je riječ o odnosima Beograda i Prištine, ili što je vjerovatnije, u Bosni, a i vidjeli smo potencijal za to u Makedoniji.

Međutim, uz malo napora, na političkom nivou, možemo značajno da pomognemo i da pošaljemo jasnu poruku onima koji žele da poremete proces transatlantskih integracija, bilo da je riječ o ruskim obavještajnim snagama ili organizovanom kriminalu. Uz malo napora, možemo da se suprostavimo tim negativnim silama i pomognemo regionu da ostane na pravom putu ka ostvarenju konačnog cilja.“

Glas AmerikeŠta „malo napora“ konkretno podrazumjeva?

Vilson: „Prvo želim da kažem da se Balkanom bave zaista izuzetne američke diplomate. Naši ambasadori na terenu i često zamjenici pomoćnika sekretara ovdje u Sjedinjenim Državama su zaista odlični.

Ono što mi tražimo je da imaju veću političku potporu, da se dalje nadograđuje na posjeti potpredsjednika Pensa regionu, da počnu da se grade temelji odlučne američke strategije za ostvarenje konačnog cilja – a to je da se Evropa zaokruži, a region integriše u institucije transatlantske zajednice. I da jasno utvrdimo specifične načine na koje Sjedinjene Države mogu da pomognu – a to je snažniji diplomatski put za pomoć Prištini i Beogradu da dođu do zaključaka, da se utvrdi put naprijed za povezivanje Atine i Skoplja.

Američka diplomatija trebalo bi, zajedno sa Evropskom unijom, da predvodi neke od tih napora, a ne da bude u pozadini.

Kada je riječ o bezbjednosti, treba jasno poručiti da će američki uticaj i moć dugoročno biti stabilizujuća snaga u regionu. I to nema veze samo sa snagama na Kosovu. Kao što naše prisustvo u sjevernoistočnoj Evropi služi kao stabilizujuća snaga za naše saveznike, tako bi i vojne strukture i stalno prisustvo u jugoistočnoj Evropi trebalo da pokažu američku posvećenost stabilnosti i bezbjednosti regiona i da pruži pravi osjećaj sigurnosti za političke lidere da donose teške odluke i preduzmu neophodne rizike“.

Glas AmerikeGdje vidite to američko prisustvo? Da li govorimo o uspostavljanju američke baze u aktuelnim članicama NATO-a, Hrvatskoj, Crnoj Gori?

Vilson: „Zalažemo se za tranziciju baze „Kamp Bondstil“ – od sjedišta KFOR-a do stalnog američkog prisustva u jugoistočnoj Evropi – da promoviše taj uticaj širom regiona. I to zajedno sa ostalim američkim snagama, bilo u Rumuniji, Turskoj ili Grčkoj. Da one postanu dio ove jednačine, odnosno da imamo snage stacionirane na Balkanu – što će nam omogućiti da radimo na izgradnji kapaciteta i partnerstvu, naročito sa Srbijom, Crnom Gorom, Hrvatskom, Albanijom. Osnova bi bile snage koje su danas prisutne na Kosovu.“

Glas AmerikeDa li ste obavijestili Bijelu kuću o vašoj strategiji za Balkan? Kakva je saradnja sa administracijom u pogledu onog što želite da uradite?

Vilson: Konferencija o Balkanu, koja će biti održana za par dana, kao i izvještaj, rezultat su više od godinu dana rada, uključujući i saradnju sa kampanjama tokom izbora i sa administracijom tokom tranzicije i prve godine mandata predsjednika Trampa. O ovom pitanju smo vodili razgovore i na Kapitol hilu, sa agencijama ovdje i potpredsjednikovim timom u okviru priprema za njegovu posjetu regionu.

Bijela kuća

Bijela kuća

Radimo sa Evropskom unijom, nekim kolegama u Briselu, američkom vojskom, našim komandantima u Napulju na utvrđivanju puta naprijed i objedinjavanju ideja, za koje postoj značajna podrška, u smislenu strategiju i davanju političkog podsticaja.

Vidjeli smo da ja poraslo interesovanje, zato što smo o Balkanu razgovarali tokom proširenja NATO-a na Crnu Goru, kao i ruskog pokušaja puča u toj zemlji. To nam je dalo šansu da kažemo da ne bi trebalo samo da reagujemo na stvari i da čekamo da se problemi pojave, već da budemo ispred događaja, da utvrdimo koji su naši interesi i da promovišemo američku strategiju“.

Glas AmerikeDa li je aktuelna američka administracija zainteresovana da se više angažuje na Balkanu, posebno imajući u vidu, kako neki smatraju, povlačenje Amerike sa međunarodne scene i izvještaje da brojne iskusne diplomate napuštaju Stejt department? Da li postoji volja i resursi da se Amerike više angažuje u regionu?

Vilson: „Smatram da postoje. To pokazuje i posjeta potpredsjednika Pensa regionu. Takođe, sedam ministara sa Balkana prisustvovaće konferenciji u Vašingtonu i biće u prilici da se sastanu sa visokim zvaničnicima u Stejt departmentu, biće primljeni na najvišem nivou u Savjetu za nacionalnu bezbjednost.

Potpredsjednik SAD Majk Pens sa liderima regiona

Potpredsjednik SAD Majk Pens sa liderima regiona

To simbolizuje da postoji politički apetit i interesovanje da se to pitanje pogura naprijed. Imamo pomoćnika državnog sekretara za Evropu, zamjenika sekretara koji je zainteresovan za ovo pitanje, imamo nove vojne komandante NATO-a, uključujući i američke komandante, koji su veoma zainteresovani za ovo. Imamo veliku šansu, uz dvostranačku podršku američkog Kongresa, da zajedno sa Evropskom unijom, imamo trajnije prisustvo i angažman“.

Glas AmerikeDa li se o Balkanu više govori ovih dana u Vašingtonu, nego ranije?

Vilson: „U Vašingtonu je preovladavao stav da smo završili teži dio posla. Da smo tokom 90-tih obavili najteži posao i liderstvo je postepeno prepušteno Evropskoj uniji. I instinkt da se to uradi je, sa više aspekata, ispravan.

Evropska unija je veliki igrač, što bi i trebalo da bude. Međutim, to ne znači da Sjedinjene Države nemaju jasnu, definisanu i važnu ulogu u tom procesu. I to želimo da ispravimo.

Vidjeli smo da ta poruka dobija na značaju poslednju godinu dana, kako ljudi shvataju da smo možda zbog nedostatka fokusa u našem angažmanu i pažnje – što ne znači da nismo bili tamo i da nismo bili uključeni, povremeno na političkom novu – da smo bili svjedoci nekih uznemirujućih trendova. Vidjeli smo konsolidaciju autokrata u regionu, stvarnu disfunkcionalnost u Bosni, zatim pokušaj puča u Crnoj Gori.

Vidjeli smo i poteškoće, dva koraka naprijed, tri koraka nazad, u razgovorima Prištine i Beograda, kao i nekoliko rundi kriza u Makedoniji. To je privuklo pažnju ljudi – da možda mi nismo obraćali pažnju i da smo zbog toga bliže prevelikom broju potencijalnih kriza.

To je podstaklo interesovanje i razumjevanje da možda moramo da ponovo da se vratimo u igru, na odlučniji i više politički način, a ne samo birokratski. Da pokušamo da stvari vratimo na pravo mjesto“.

Glas Amerike: Da li smatrate da su Sjedinjene Države i Evropska unija poslednjih godina ignorisale korupciju, situaciju u medijima i kako pojedini smatraju, autokratske tendencije lidera na Balkanu zarad stabilnosti?

Vilson: „Mislim da kako se Balkan povlačio iz političke pažnje, da smo ušli u birokratski proces u okviru kojeg podnosimo izvještaje, ocjenjujemo i mjerimo. I taj proces ima velike prednosti, jer je riječ o zavođenju dicipline i zasnovan je na dokazima i činjenicama.

Ali je izgubljena određena svrha, zato što su se regionu slali signali da ne postoji politička volja.

Jasne poruke, nekad i evropskih lidera da ne treba brzo ići, da prvo moraju da se pozabave svojim problemima. I to je razumljivo.

Međutim, zbog te nesigurnosti da li će biti dobrodošlice u Evropu i zbog povlačenja političkog angažmana Sjedinjenih Država, nije se mnogo vodilo računa o tom procesu. To je omogućilo jačanje organizovanog kriminala, uspostavljanje političkih zaštitničkih mreža, kao i konsolidaciju moći. Izgubili smo balans.

Zbog toga moramo da održavamo disciplinovani proces i pozdravljam napore Evropske unije u tom pogledu. Međutim, to moramo da kombinujemo sa vizijom i strategijom na političkom nivou, koja pokazuje liderima u regionu da postoji razlog za donošenje teških odluka, zato što će imati podršku ne samo evropskih birokrata, već će im u tom poduhvatu biti partneri i političi lideri u EU i SAD.“

„Ubjedljivi dokazi, teret odgovornosti i na opoziciji“

Glas Amerike: Ranije ste pomenuli pokušaj puča u Crnoj Gori. Da li pratite suđenje? Da li se, onim što je do sad iznijeto, otklanjaju sumnje u pogledu uloge Rusije?

Vilson: „Veoma je važno da se ispoštuju vladavina prava i sudski proces i da vlada nastavi da o tom pitanju komunicira sa građanima. Iz svega što sam video, smatram da postoje veoma ubjedljivi dokazi i da su uradili dobar posao tokom procesa, da su bili profesionalni. Time se teret odgovornosti stavlja na pojedine u opoziciji u Crnoj Gori, da budu lojalna opozicija, partneri u budućnosti zemlje, da igraju svoju ulogu u parlamentu.

Postoje neki elementi u političkom sistemu koji neće to uraditi i koji su u suštini bili umiješani u izdajničko ponašanje. Ovo pruža priliku za druge elemente u opoziciji da pokažu da postoji zdrava i važna uloga za političku opoziciju u demokratskim društvima. Da treba da igraju svoju ulogu unutar parlamentarnog i sistema vladavine prava”.

Lider DF-a Andrija Mandić

Lider DF-a Andrija Mandić

Glas AmerikeZnači, smatrate da bi opozicija trebalo da se vrati u parlament?

Vilson: Da. Mislim da je to najbolje mjesto da izraze svoje stavove i ustavna prava i da daju glas biračima koji su ih podržali”.

Glas AmerikeDa li je Crna Gora, kao članica NATO-a, bezbjednija od ruskih poteza?

Vilson: „Apsolutno. To ne znači da ih neće biti uoči izbora u Crnoj Gori naredne godine. Biće pokušaja i moramo da budemo na oprezu.

Međutim, članstvom u NATO-u obezbjeđuje se sigurnost kada je riječ o nezavisnosti, suverenitetu i bezbjednosti zemlje. I to stvara atmosferu pogodnu za strane investicije, bezbjedniju politiku, zdraviji razvoj sistema vladavine prava zato što postoje određeni okviri, ograničenja.

Članstvo Crne Gore u Alijansi je najbolja garancija njenog dugoročnog suvereniteta i nezavisnosti. Kada imate taj osjećaj sigurnosti u pogledu države, onda imate sposobnost da se se okrenete rastu, reformama, da privlačite više stranih investicija i da vremenom zaista izgradite demokratske institucije u bezbjednoj sredini. I to je jasan signal drugim silama, bilo da je riječ o ruskim obavještajnim operativcima ili organizovanom kriminalu da postoje ograničenja na ono što mogu da urade”.

„Šansa za istorijsko pomirenje“

Glas Amerike: U međuvremenu, Srbija balansira između EU i Rusije. Zvaničnik Stejt departmenta nedavno je savjetovao Beograd da ne sjedi na dvije stolice, ruskoj i evropskoj, ako želi brže da napreduje ka članstvu u EU. Šta bi bio vaš savjet?

Vilson: „Postoji velika šansa za Srbiju, pod Vučičevim liderstvom, i Sjedinjene Države pod ovom administracijom da pokušaju da dovedu do istorijskog pomirenja između dvije zemlje kojim se prepoznaje da ima mnogo više oblasti u kojima možemo da sarađujemo i da, što je očigledno u anketama i iz drugih izvora, biračko tijelo u Srbiji razumije da je budućnosti u Evropi.

To ne znači da nema istorijskih, kulturnih i emotivnih veza sa Rusijom i pravoslavnom crkvom. To je uobičajno, to je tradicija koja se poštuje u Bugarskoj, Grčkoj, Crnoj Gori, članicama NATO-a. Ali tu postoji razlika.

Mogu da se poštuju te kulturne veze, ali i da postoji apsolutna posvećenost vrijednostima transatlantske zajednice, evropskoj perspektivi, otvorenoj ekonomiji i otvorenom demokratskom političkom društvu. I to je put kojim vidimo da se Srbija neminovno kreće. Sjedinjene Države žele da jasno stave do znanja da postoji šansa da uradimo mnogo više u odnosima sa Beogradom.

U stvari, riječ je vjerovatno o najvažnijem odnosu koji bi trebalo da uspostavimo na pravi način. I pod trenutnim liderstvom u Beogradu, postoji šansa da pomognemo da se privedu kraju razgovori sa Prištinom, da se unese određen osjećaj sigurnosti u taj odnos, ali i osjećaj neminovnosti u pogledu budućnosti Srbije.

To su teške odluke za predsjednika Vučiča i vladu Srbije, ali su jasno pokazali zainteresovanost i volju.”

Glas Amerike: I vi podržavate zahtjev Prištine da se SAD direktno uključe u pregovore sa Beogradom?

Vilson: “Mislim da ima smisla da Sjedinjene Države budu dio tog procesa. Očigledno, prije svega, dvije strane treba da ga vode. Evropska unija će nastaviti da igra dragocjenu ulogu kao posrednik, ali Amerikanci ne bi trebalo da sjede napolju. Trebalo bi da imamo svoju ulogu i pomognemo da se dijalog dovede do konstruktivnog završetka”.

 

www.glasamerike.net/a/nova-strategija-sad-za-region-stalno-vojno-prisustvo-pomirenje-sa-srbijom/4138570.html

На изрицању пресуде генералу Ратку Младићу у судници су се појавили – вероватно последњи пут на окупу – сви водећи Хашки кловнови и инквизитори који су, поред генерала, још и многе друге годинама мрцварили. Посматрајући их на екрану, утисак је био, то би се на енглеском најбоље изразило: the gangs allhere. Био је присутан видљиво оронули сребренички Вишински, главни тужилац за ту категорију предмета Питер Маклоски. Размажено дете из богате америчке политичке фамилије (отац му је био конгресмен у време вијетнамског рата), осредњих интелектуалних и професионалних капацитета (то се подразумева), Питер је од Сребренице (поред омиљеног хобија, пецања) направио свој животни морални пројекат. При том, у проучавању предмета он никада није одмакао даље од карикатуралних представа из званичног наратива. Бити Србин и у Питеровим очима бити на неки начин повезан са Сребреницом, по дефиницији, врло је опасна ствар. То је у Питеровим канџама искусио несрећни Драган Обреновић, начелник штаба Зворничке бригаде ВРС, кога је Питер, по методологији свога стаљинистичког модела, од часног официра и патриоте перфидно преобразио у сведока-сарадника инквизиције и после, на правди Божијој издржане и незаслужене затворске казне, парију међу сопственим народом. [1]

          Недалеко од несрећног Питера, у судници је седела и његова подређена колегиница из канцеларије Тужилаштва, млада безимена гупача која је током унакрсног испитивања једног сведока из БиХ најозбиљније и најискреније поставила питање да ли је сведок лично познавао Кулина Бана.

          Најзад, да укратко поменемо само главне актере, травестији је председавала непривлачна правна проститутка Алфонс Ори, холандски адвокат који пред зградом Трибунала упорно ординира (као да је у четврти Црвених фењера у Амстердаму или на париском Пигалу) још од средине деведесетих, када је своју каријеру пред овом установом започео као адвокат одбране, заступајући Душка Тадића. У тој инкарнацији (пошто је тада био плаћен да брани Тадића а не да му суди) Ори је елоквентно оспоравао легитимитет  Трибунала као установе неутемељене у међународном праву. Као и колега из Младићевог већа, судија Кристоф Флиге, који није имао никакав проблем да генерала Младића осуди за геноцид у Сребреници мада је 2010.јавно оспоравао правну сувислост такве квалификације,[2] за шта је добио по носу једногодишњом суспензијом са радног места и лишавањем трибуналске апанаже све док покајнички није «ревидирао став». Од Тадићевог предмета, Ори је темељно ревидирао све што се ревидирати може, за шта га заслужено чекају комфорна пензија и обилни бенефити. У свим за Србе важним предметима, Ори је постао незаобилазан, увек непогрешиво руковођен истанчаним осећајем за политичку стварност. Код Крајишника и Младића циничан и дрзак попут хитлеровског судије Роланда Фрајслера, према крвавом Орићу до крајности предусретљив и снисходљив.

          За писца ових редова, посматрање изрицања пресуде и људског декора који га је пратио било је нимало носталгични deja vu ритуала и креатура које би најрадије да више никада у животу не види.

          Али да се вратимо главној теми (мада ни ова није споредна), пресуди генералу Младићу.

          У свом пропагандном излагању пред камерама 22. новембра Ори је јавност довео у заблуду на неколико начина, али ћемо као пример истаћи следећу изјаву:

          „Approximately 15 to 20 days before the take-over of Srebrenica Town, the VRS formed a plan called Krivaja-95 to attack the enclave, intending to make it disappear, to empty it, and to make the area Serbian territory by forcibly removing the Bosnian-Muslim population.“ У преводу: „Приближно 15 до 20 дана пре заузимања Сребренице, ВРС је сачинила план под називом Криваја-95 да нападне енклаву са намером да учини да она нестане, да је испразни, и да од подручја направи српску територију насилним измештањем бошњачко-муслиманског становништва.“

                Међутим, то уопште није тачан приказ циљева операције Криваја-95. То је пропагандно тумачење које чак није у сагласности ни са анализом оперативног плана коју је саставио војни вештак Тужилаштва, Ричард Батлер. Ево шта Батлер о томе каже у свом извештају на ову тему од 1. новембра 2002. године:

          „ [5] Operation Krivaja-95 was the VRS plan to reduce the physical area of Srebrenica enclave and to isolate it from the nearby Muslim enclave of Žepa. This plan was developed, and for the most part executed, by the Command, Staff and the subordinate units of the VRS Drina Corps.”[3] У преводу: „ [5] Операција Криваја-95 је била план ВРС да се физичко подручје енклаве Сребреница смањи како би се енклава одвојила од суседне муслиманске енклаве Жепа. Овај план је био састављен, и највећим делом спроведен, од стране Команде, Штаба и подређених јединица Дринског корпуса ВРС.“

          Какав закључак следи из ове анализе вештака Тужилаштва Батлера? Да сврха операције Криваја-95 није било нестанак, пражњење или насилно измештање него под датим околностима потпуно легитиман војни циљ, где се мотиви које Ори приписује српској страни уопште не појављују. Одакле Орију наводни циљеви ове операције који у оперативном документу уопште нису споменути?

          Одговор на то важно питање налазимо на стр. 1227 пресуде, одн. у параграфу 2352. Тамо дословце пише:

          „2352. Momir Nikolić testified that (…) from the moment the enclave was set up, the VRS forces had the goal to make it disappear, for it to be emptied, and for it to become Serbian territory.“ У преводу: „2352. Момир Николић је посведочио да су (…) од тренутка када је енклава била установљена [у априлу 1993. – наша примедба] снаге ВРС имале за циљ да учине да она нестане, да буде испражњена, и да постане српска територија.“

          Према томе, у свом јавном обраћању (предугачку пресуду и њено образложење ће малобројни читати) Ори не само да занемарује мишљење вештака (каквог таквог) и не само да се за формулисање свога (и свога већа) става ослања искључиво на исказ сведока-сарадника међу чијим мотивима се може претпоставити да се у првом реду налазе блажа казна и бољи третман, већ речи таквог сведока интегрално преузима и користи urbiet orbi као сопствене.

          Оријево лажно тумачење оперативног документа везано за сребреничку операцију у јулу 1995. надовезује се на подједнако неистинити приказ кровног документа, Директиве 7, одн. 7/1. Из Директиве 7, коју је Караџић потписао 8. марта 1995. Ори у свом излагању 22. новембра наводи и у складу са својим пропагандним потребама у први план ставља следећу формулацију:

          „Radovan Karadžić issued Directive number 7 and ordered the Drina Corps to [I quote] ‘create an unbearable situation of total insecurity with no hope of further survival or life for the inhabitants of Srebrenica’  [end of quote].“ У преводу: „Радован Караџић је сачинио Директиву број 7. где наређује Дринском корпусу да [цитирам] ‘створи неиздржљиву ситуацију потпуне угрожености, без наде на даљњи опстанак или живот за становништво Сребренице.’ [затварам цитат].“

          Па наставља: „On 31 March 1995, Mladić signed Directive number 7/1 which translated Directive no. 7 into operational military tasks and called for a strategic operation against the enclave.“ У преводу: „Затим је 31. марта 1995. Младић потписао Директиву број 7/1 којом је Директива бр. 7 била преточена у оперативне војне задатке и где се налаже извођење стратешке операције против енклаве.“

          Ако се у Директиви 7 намењеној војсци не наводе никакви оперативни војни задаци, шта је уопште било њена сврха? Шта је условило доношење Директиве 7/1 само неколико седмица касније и има ли неке кривичноправно битне разлике између документа који је потписао Караџић и документа који је потписао оптужени Младић? То су све врло важна питања која непосредно долазе на ум. Врло мали број људи има доступ једној или другој од ове две директиве да би могли да их прочитају, упореде, контекстуализују, поставе критичка питања и извуку информисане закључке о њиховом стварном значају. Зато је фалсификат судије Ори скоро у потпуности безбедан од критичког испитивања или оспоравања.

          Скоро, али не потпуно. Јер, у предмету Толимир, где су, што се тиче Сребренице и Жепе, била разматрана истоветна питања као у предмету Младић, где је предочена суштински иста доказна грађа и продефиловали углавном исти сведоци, ево шта је судиница Приска Матимбе Нијамбе у свом издвојеном и супротном мишљењу имала да каже на тему Директива 7 и 7/1 и значаја који им припада:

«2.    Природа сукоба

(а)     Директива 7 и 7/1

18.     У овом предмету Већина се у значајној мери ослања на то да су, у периоду из Оптужнице, операције ВРС биле вођене према Директиви 7, те сматра да „су рестрикције конвоја и војних активности против енклава… извршене у складу са стратешким циљевима из Директиве 7“.  Ја се са тим не слажем, из разлога које ћу навести у продужетку.

19.     Већина се ослања на то да Директива 7 одражава намеру вршења напада на цивилно становништво, међутим, Директива 7 се не може разматрати у вакууму, већ се мора  тумачити у историјском контексту региона, посебно имајући у виду да је сукоб у БиХ трајао најмање од 1992. Стога, позив Директиве 7 на „елиминацију енклава“ се мора разматрати имајући у виду трогодишњу борбу која се одвијала између три етничке групе у БиХ. Већина закључује да је део „елиминација енклава“ извучен из свеобухватних Стратешких циљева РС који су, како Већина закључује, одредили „политику…чији је циљ уклањање становништва, босанских муслимана из источних енклава.“   Међутим, Већина се не сећа да су Стратешки циљеви настали у исто време када и ВРС; у време када је било „очигледно да друге две националне заједнице у БиХ (муслимани и Хрвати) формирају своје војске.“  У том светлу, читањем Директиве 7 се не откривају нелегални циљеви у вези са цивилним становништвом енклава Сребреница и Жепа. Уместо тога, оно показује један општи план који се односи на укупност сукоба који се одвијао на читавој територији БиХ 1995. године у циљу остваривања територијалне контроле. Даље, не постоје докази да су Стратешки циљеви икада били кориштени као водич за операције ВРС. Наиме, начелник Штаба ВРС Миловановнић није чак ни знао за Стратешке циљеве све до 2004-2005. када је о њима сазнао из сведочења у предмету Тужилац против Слободана Милошевића.

20.    Без обзира на то, садржај Директиве 7 је од маргиналне важности за догађаје који су се одвијали у лето 1995, јер је из доказа у поступку јасно да Директива 7/1 мења Директиву 7. Закључак Већине указује на то да „су биле засноване на годишњој анализи борбене готовости… директиве су, по правилу, садржавале задатке за годину дана“.  Осим тога, докази указују на то да „због мењања ситуације на терену и разних нових фактора, Директиве се могу чешће објављивати“.  Важно је да су, објављивањем нове директиве, старе директиве стављане ван снаге, а језик претходне је био преформулисан и укључен у директиву која се мења.  Сведочење о овој теми је било јасно, а сведочили су не само припадници ВРС већ и сведок-експерт Тужилаштва, Ричард Батлер.  Зато је Директива 7/1 – издата 31.03.1995, само неколико седмица након Директиве 7 – била водећи „стратешки циљ“ од тог датума надаље, а њена намера није била да „прошири и допуни Директиву 7“ како је закључила Већина.

21.     Наиме, Директива 7/1 не садржи важан параграф на који се Већина ослањала доносећи закључак о постојању заједничког циља „како би се створила једна неподношљива ситуација потпуне несигурности без наде за даљи опстанак или живот становника обе енклаве“.  У Директиви 7/1, која се опширно бавила активностима које је требало предузети у источним енклавама, могао је поново бити употребљен језик из Директиве 7, али није.  Стога, може се сматрати да се од таквог циља – стварања неподношљиве ситуације за становнике енклава Сребренице и Жепе – одустало само неколико седмица након што је он објављен.

22.    Друго наређење за извршавање Криваје 95 на које се Већина ослања како би доказала наставак Директиве 7, односи се на „стварање услова за елиминацију енклава…у складу са Оперативним директивама 7 и 7/1“ Главног штаба ВРС,  међутим, ишчитавање наређења открива да циљ ових наређења није било цивилно становништво. Уместо тога, ово наређење је дало јасне инструкције ВРС да се „понаша у складу са Женевским конвенцијама“ приликом поступања са ратним војним заробљеницима и цивилним становништвом.  Овај документ, као и остали доказни материјал у овом предмету, показује да су припадници ВРС – укључујући Оптуженог у неколико наврата – рутински саветовали своје војнике о потреби да се придржавају закона ратовања и наглашавали да ни цивили ни УНПРОФОР нису мете њихових борбених активности.» [4]

          Чије тумачење је исправно, судије Орија или судинице Нијамбе, нека читаоци одлуче. У сваком случају, са становишта  сваког објективног посматрача једно је сигурно: судиница Нијамбе је понудила аргументоване разлоге за одбацивање тумачења судије Орија.

          И да не заборавимо сведока-сарадника Момира Николића, без кога је очигледно да би се судија Ори и његова правна екипа врло тешко снашли. Није згорег пренети и неке оцене о њему судинице Нијамбе, која је имала прилику да га посматра док је сведочио у предмету Толимир и а такође и увид у његов поверњив досије у Трибуналу:

«8.    Међународни судови третирају „доказе саучесника“ са сличном резервом. Жалбено веће у предмету Сетако је недавно исказало своју забринутост и навело „да сведоци-саучесници могу имати мотиве или побуде да умешају оптуженог или да слажу“.  Претресно веће има дискреционо право да се ослони на такво сведочење, међутим, оно је „обавезно да озбиљно размотри укупност околности у којем је такво сведочење дато“.

9.      Стога, приликом оцене исказа саучесника, ја сам се ослањала на дугу историју великог опреза, због чега не прихватам да су изјаве таквих „саучесника“ дате на истинољубив начин. Примењујући те принципе, у потпуности сам узела у обзир своје запажање о понашању сведока који су осуђени за злочине који проистичу из догађаја наведених у Оптужници – укључујући, између осталих, Момира Николића и Дражена Ердемовића и закључила сам да је њихов лични интерес утицао на нека од њихових сведочења. 

10.     Брину ме одређени аспекти Николићевог Споразума о изјашњавању о кривици који су прихваћени као докази, а посебно:

 

У замену за признање кривице Момира Николића по тачки 5. Оптужнице Прогон…Тужилаштво се слаже са следећим: (а) да ће Тужилац препоручити Претресном већу да изрекне казну у трајању од 15 до 20 година.

Момир Николић пристаје на то да истинито сведочи на суђењу суоптуженом у овом предмету пред овим Трибуналом и на свим другим суђењима, саслушањима или другим поступцима пред Трибуналом, како то Тужилаштво буде захтевало.

Тужилаштво и Момир Николић су се споразумели да ће заједно предложити Претресном већу да се изрицање пресуде Момиру Николићу у овом предмету закаже након сведочења Николића у наступајућем суђењу.

11.Као што се види из трећег пасуса у горњем тексту, његова пресуда је зависила од његовог сведочења „у наступајућем суђењу“. 

12.     Уз такве услове, оптужена лица која сведоче након што су склопили споразум о изјашњавању о кривици са Тужилаштвом увек имају велики подстицај да сведоче у складу са склопљеним споразумом – чије је детаље написало Тужилаштво како би одражавали злочине из оптужнице. Приметила сам да у тим споразумима о изјашњавању о кривици постоје констатације о злочинима којих нема у признању кривице – на пример „присилно премештање“ – а ти термини су употребљени уместо описа стварних догађаја. Након тога, када сведочи лице које је признало кривицу, ови термини се користе у његовом исказу. Наравно да такво сведочење директно одговара тачкама оптужнице суоптуженог, тиме стварајући пречицу како би Веће без неопходних детаља осудило његовог суоптуженог; уместо појединости Већу се нуде само закључци.

13.     Из горе наведеног је сасвим јасно да признање кривице није мотивисано кајањем или грижом савести. Горе наведено показује да је признање кривице Момира Николића мотивисано наведеним циљевима смањене казне а да докази из његовог Споразума о изјашњавању о кривици обавезно пребацују кривицу на суоптуженог или потенцијално суоптуженог у другим суђењима. Стога, ја сматрам да су на ово признање кривице утицали неприкладни мотиви, да је он признао кривицу са уверењем да ће, у најмању руку, имати шансу за смањење казне и повлачење оптужнице за најтеже злочине за које се терети. У ствари, Момиру Николићу је казна умањена у предмету у којем је постојала могућност изрицања казне доживотног затвора. Због тога, у одсуству поткрепљујућих доказа из независног извора, ја се нећу ослањати на његове исказе, нити на исказе сведока под сличним подстицајем осим у случају да постоји неки поткрепљујући доказ.  С тим у вези, ја наводим предмет Баскервила где се констатује: „поткрепљујући доказ је независно сведочење“. Суд у предмету Баскервилнарочито подсећа да „поткрепљујући доказ није исказ саучесника, и зато исказ једног саучесника није поткрепљујући доказ другог саучесника“.»

          Да резимирамо. Пресуда генералу Ратку Младићу само је задња илустрација професионалне катастрофе која је задесила правну струку оснивањем Хашког трибунала или, тачније, „НАТО Комисије“ која несрећним жртвама суди прерушена у судско рухо. Вербално јавно иживљавање проституисаног главног комесара симптом је вртоглавог пада, тачније – распада (при чему је тешко не посегнути за речју коју је прославио Курције Малапарте – kaputt) једне некада часне и угледне професије. Зјапеће рупе у њиховој непотребно волуминозној „пресуди“ то убедљиво потврђују.

          Они чак нису талентовани ни да воде лажни процес [5] нити да напишу пристојну лажну пресуду онако како би требало.

 ______________

[3] http://abunodisceomnes.wellcomecollection.org/wpcontent/uploads/2015/03/SrebrenicaMilitaryNarrativeOperationKrivaja-95-ButlerReport-2002-1-November-1995-SourceSrebrenicaHistoricalProject.pdf . Наведени пасус заведен је у архивској грађи Хашког трибунала као страница 01134295

[4] Prosecutor v. Tolimir (ICTY), XIII. DISSENTING AND SEPARATE CONCURRING OPINIONS OF

JUDGE PRISCA MATIMBA NYAMBE, www.icty.org/x/cases/tolimir/tjug/en/121212.pdf , стр. 7 – 9.

[5] Види издање Историјског пројекта Сребреница, „Доказивање Сребренице пред Хашким трибуналом,“ Београд 2016: www.pecat.co.rs/2017/07/stefan-karganovic-dokazivanje-srebrenice-pred-haskim-tribunalom/

МИХАИЛО МЕДЕНИЦА

 

Звала се Мирјана. Некако превелико, рогобатно и озбиљно име за дете од девет година…
Помислио би неко када кажеш Мирјана Драгичевић да збориш о каквој стаситој и одраслој девојци, жени, мајци, а не од детету од тек девет година.
Ево, бил ко помислио на Мирјану Драгичевић, уснулог анђела што су три звери тог мрзног јутра ’92. отргли из мајчиног наручја, на прагу лепе, домаћинске куће у Доњој Биочи, на крик, урлик од Сарајева..?
Шумарком се па мирисним ливадама стизало до куће. Вирила је иза последњих грана, оголеле су биле већ, пуцале оне најтање на јутарњем мразу…или се Ради, мајци ти, учинило тако?
Тргла се, ал залуд, прекасно, зло је већ добауљало до куће.
Ђавоље се придворице примакле прагу- проклети били довека…зорили се увелико над закланом ти тетком што се љутнула на зору мислећи да мразом дивљају по гранама, кад…
Ево ти свећа, анђеле, гори пламеном праведника! Мирно, без трептаја а брије преко Малог Зејтилника, можда баш као тог јутра, звончице, кад су те звери…
Толицко година за толики споменик, срећо! Толико име за прве увојке… Таква судбина за дете, а деца не би смела умирати мученичком смрћу, сине! Не би смела умирати! Не би смело под земљом имати више мира за њих неголи на њој, али за Србе је тако, моја Миро!
Вазда је тако, пиле! Мирјана Драгичевић би већ стасала то да зна, ал Мира није стигла…
Није стигла да дозове брата скривеног под креветом, док су је…
Није хтела да га дозива! Знала је шта би учинили брату када су њој учинили…
Убили су ти матер пошто су ти пререзали грло, сунчице!
Жива је, опоравила се од куршума што су сасули у њу, ал убили су је!
Мртва је одавно. Да бројимо колико је прошло од тог јутра ’92. када су тројица ђавољих накота навалила на тебе, држећи мајку да гледа…
Не могу, Миро, не љути се, не могу рећи шта су ти све учинили!
Знам да си дозивала мајку док те је други…не могу Миро моја, види како ти свећа мирује на ветру…
Онда си клонула, рече мајка. Трећу звер на себи ниси осетила, ал ђаво застао није. Урлало је над телом мртвог детета. Урлао је на телу мртвог детета а мајка се мучена отимала животу проклињући га што не утекне од ње гледајући како те мртву…
Мало си била мртва, Мико моја, премало за Српкињу!
Није Србин никада довољно мртав, анђеле, зато нам ваљда под земљом и јесте лепше и комотније неголи на њој?
Можда би звери стале да си умрла како ваља, ал само си клонула и згасла. Нису ти од урлика чули ропац, није довољно крви било по постељи да би могла тако лако умрети, тек онако да испустиш душу анђеоску док је трећа звер смењивала другу на…
Бије преко Сокоца, невестице јада, а пламен мирује- ни да макне! Заинатила се воштаница да догори…зато се смешкаш, је ли, анђеле..?
Не брини, сине, никада одговарали нису за злочин, ал Богу ће!
Живља си ти него што ће они бити за тих проклетих пустахија од живота, мила!
Животније је ово мало година уклесаних на великом камену но што ће зверима икада свитати и смркавати се…
Пуцали су ти у чело, мила, премало си, рекох, била мртва после свега, или су звери биле превише живе па су пуцали у себе верујући да тебе убијају?!
Мирјана Драгичевић- помислио би неко стасита млада, мајка већ, домаћица кућевног дома иза последњих грана и мирисних ливада о пролећу.
Мира Драгичевић, девет година, силована до смрти пред мајком па устрељена…
Мира Драгичевић, под земљом набубрелој од лешева- мирна и спокојна.
Правда за Србе дубоко је укопана у дроб благородне иловаче!
Родне су то године биле…запатило се Србља да се пожњети и поклати не може…
Вековима је тако! Ништа не успева боље од трупла Србина, а свака жетва богатија од претходне…
Девет година тек, анђеле- гроб ти је три пута старији, ево се па наживео скоро…
Мислила је мајка да то мраз ломи суварке, а…
Мислили су ђаволи да си мртва остала за њима, а ти се правила док не оду па да потрчиш мами…
Отишли су, не плаши се, неће те више нико повредити, анђелице.
Ево те див јунаци чувају на мртвој стражи, види колко их је…
Веруј, лакше је Србину под земљом неголи на њој!
Лажем те, мила! Лажем, да ако ти буде лакше, ал Мирјана би можда и поверовала у лаж, ал Мира, сеоско дете чистога срца…
Не знам, сине, кад ће мајка? Ваљда због брата још тиња, ал умрла је тог јутра са тобом отимајући се…
Праштај што рекох све, ал морао сам! Да си стасала у Мирјану…ал за Миром безгласно гори воштаница…
Није Србин, лепото, мртав ни када га гроб престара! Никад довољно мртав…
Живи смо још једино под земљом и у сећањима, док и њих земља не сатре па роде ко заборав пуки…
Имала је само девет година! Девет превише за…

После необјашњеног и безпрецендентног тродневног одлагања, пресуда – како се генерал Ратко Мадић у судници  беспрекорно тачно изразио – „НАТО комисије“ најзад је постављена на интернет презентацију Хашког трибунала. Пресуде се редовно постављају истог или већ следећег дана по изрицању. Зашто је ова пресуда била изузетак? О томе би се могло нагађати, али једна од уверљивијих хипотеза било би следеће. Сажетак пресуде, који је председник Већа Алфонс Ори прочитао у судници у среду 22. новембра, био је изразито пропагандног карактера и дубоко испод чак иначе ниских професионалних стандарда који карактеришу јавну делатност „комисије,“ одн. Тринунала. Мада је четворотомна пресуда (пети том носи ознаку „поверљивости“ па је јавности  недоступан) знатно обимнија од најдужег Толстојевог романа, могло би се претпоставити да су „комесари“ желели да се барем почетне реакције усмере на налаз о кривици (укључујући, наравно, геноцид) и драконску казну. Није било згодно да се јавности одмах пружи прилика да, чепркајући по пресуди, критички разматра и доводи у питање основаност диспозитива.

Најбољи начин да почнемо са таквим разматрањем, мада за сада нужно непотпуним пошто се ипак ради о документу који обухвата преко 2,500 страница, је да наведемо сумарну оцену недавно преминулог професора Едварда Хермана о стварној позадини и карактеру овог „страшног суда“:

„И САД и званичници Трибунала које су САД именовале, признали су значај политичког фактора  у подизању оптужница од стране МКТБЈ-а. Тако је, након подизања  прве оптужнице за ‘геноцид’ против лидера босанских Срба Радована Караџића и генерала Ратка Младића  24. јула, 1995, судија Хашког суда, Антонио Kасесе, похвалио оптужнице, као ‘добар политички резултат’ и додао је да ‘та господа неће моћи да учествују у мировним преговорима’, – што се своди на разлоге строго политичке природе, а да то ипак није успело да дискредитује МКТБЈ у очима света. ‘Схватио сам да је Трибунал за ратне злочине веома драгоцено средство’, рекао је за Би-Би-Си главни амерички преговарач Ричард Холбрук. ‘Ми смо га користили како би два најтраженија ратна злочинца у Европи, Караџића и Младића, држали подаље од Дејтонског мировног процеса и ми смо га користили како би оправдали све што је следило.’“

Пресуда генералу Младићу састоји се из четири тома, од којих се сваки односи на по један од „удружених злочиначких подухвата“ у којима тужилаштво генералу приписује учешће: (1) кровни УЗП  који је наводно трајао од 1991. до 1995. године и који је имао за циљ коришћење широког спектра противправних средстава за чишћење од несрпског становништва територија БиХ под контролом српских снага; (2) сарајевски УЗП, са циљем терорисања цивилног  становништва; (3) сребренички УЗП, извршење геноцида са циљем елиминисања бошњачког становништва са подручја Сребренице; и (4) УЗП за узимање особља УН као таоца ради спречавања вођења НАТО војних операција против српских снага. Поред наведеног, генералу Младићу се приписује и командна одговорност за разне злочине, у складу са чланом 7(3) Статута.

Пре свега, неколико речи о представи читања сажетка пресуде 22. новембра. Ради пропагандног ефекта, судија Ори је своје излагање том приликом пред камерама зачинио навођењем  неколико наводних инцидената који би требало да илуструју злочиначку личност оптуженог и свих који су чак на најудаљенијим тачкама ратишта могли бити идентификовани са њиме. Као прво, навео је бацање неколико десетина муслимана са моста Врхпоље у општини Сански Мост, чиме је 28 било усмрћено. Затим, навео је пример 24 Бошњака који су били превожени из логора Бетонирка у логор Мањача у таквим условима да су се током превоза угушили. Најзад, поменуо је и наводни инцидент на територији општине Фоча, у „Карамановој кући,“ где се са ослонцем на изјаву једног наводног сведока, у објекту где су се вршила масовна силовања појавио сам оптужени и направио неприличан коментар.

Пред озбиљним судом, позивање приликом изрицања пресуде на тврдње претежно емотивног карактера изнесене током претреса, чак и да су у диспозитиву стварно поткрепљене материјалним доказима, практично је незамисливо, а у сваком случају – врло неуобичајено. Међутим, то можда посредно доприноси решавању мистерије одложеног објављивања пуног текста пресуде. Трибунал је могао да претпостави да ће интересовање медија и широке јавности трајати не више од неколико дана. Било је важно да се у том критичном периоду увидом у пресуду не разоткрије јевтина демагогија председника расправног већа. Из увида у пресуду постало би јасно да се наводни инцидент који се одиграо на мосту Врхпоље темељи на „пресуђеним чињеницама“ и изјавама неколико бошњачких сведока који су, у складу са дугогодишњом праксом, највероватније били припремљени у Сарајеву (пар. 1589. и даље). Што се тиче инцидента са заробљеницима који су се угушили током превоза, извори наведени у доказној грађи потпуно су исте природе (пар. 360). Најзад, наводна посета генерала Младића борделу у Фочи (што га је видљиво индигнирало током изрицања пресуде и допринело да му позли) – о томе ни у једном од четири тома пресуде нема ни једне речи. Уколико грешком, ни помоћу претраживача, нисмо успели да пронађемо релевантне пасусе, бићемо захвални ономе ко нас буде исправио и указао где се та доказна грађа налази.

Прелазимо сада на неке од главних елемената из пресуде. Што се тиче Сребренице, издвајају се три најважнија момента. Прво, што се тиче броја жртава, Младићево веће се враћа на првобитан став Крстићевог већа да је страдало „између 7,000 до 8.000“ (пар. 3042). До сада, у пребројавању жртава владао је потпуни волунтаризам: код Поповића и осталих – 5,336, код Толимира – 4,970, код Караџића – 5,115. Цифре у предметима Крстић, Поповић и Толимир су правоснажне, код Караџића и Младића нису.

Међутим, у односу на друго важно питање везано за Сребреницу, зачеће „геноцидног плана,“ Младићево веће бира унеколико различит пут. До пресуде Младићу, стандардни наратив је био да се зачетак сребреничког геноцидног плана лоцира на састанку српског војног и политичког руководства у хотелу „Фонтана“ у Братунцу у преподневним часовима 12. јула 1995, мада Крстићево веће признаје да за то нема чврстих доказа.[1]

Младићево веће је међутим стало на становиште да је Ратко Младић учествовао у УЗП који је имао за циљ да уништи босанске муслимане у Сребреници „у периоду који почиње неколико дана пре 11. јула 1995 и трајао барем до 1. новембра 1995“ (пар. 3556). Крајња граница трајања овог УЗП у новембру потребна је већу да би се покрило наводно прекопавање жртава у секундарне гробнице, што чини посезање за тим датумом јасним али суштински небитним. По новој хронологији догађаја, избачен је договор српског војног и политичког руководства, који је донедавно важио као „пресуђена чињеница,“ да се у Сребреници изврши геноцид, и уносе се нови и не тако јасни елементи. По УЗП за извршење геноцида како је модификован у пресуди Младићу, све што се догодило у Братунцу (не више у него испред хотела Фонтана) је то да су официри Поповић, Косорић и Николић разговарали на ту тему и да је Поповић саопштио Николићу, који је о томе и посведочио (узгред сведоку-сараднику тужилаштва, згодна околност, зар не?), да је за све заробљене „балије“ предвиђено да се – побију (пар. 4956). Мало  касније истог дана, сведок-сарадник Николић је поменуо и официру Јанковићу да је донето решење такве врсте, али убрзо је схватио да је Јанковић већ био упознат са геноцидним планом (пар. 4978). Касније 12-ог и изјутра 13-ог јула, Николић је о припремљеном геноциду повео разговор са својим командантом Благојевићем и – погодили сте – и Благојевић је већ све знао о томе пошто је и сам био члан геноцидне завере (пар. 4978).  И док је 13. јула операција убијања била у пуном јеку, у доказном поступку против генерала Младића опет се јавља свеприсутни сведок-сарадник Николић да помогне већу да немиле догађаје сада и лично и узрочнопоследично повеже са оптуженим Младићем. Наиме, Николић изјављује да је приликом заједничке посете окупљеним заробљеницима у Кољевић Пољу упитао Младића шта ће бити са њима. Оптужени је знаковито одговорио покретом руке који је савесни Николић протумачио „да значи да ће сви заробљеници бити побијени“ (пар. 2611). Да није кооперативних сведока-сарадника као Момир Николић који имају савест која их интензивно мучи, тешко да би се пред Трибуналом ишта дало доказати![2]

Међутим, ако се смишљање геноцидног плана сада помера уназад до „пре 11 јула,“ комисија ће имати озбиљних проблема. Разумљиво је зашто Оријевом већу више одговара да се зачетак плана утврди што је могуће више пре 11. јула, ради кредибилитета конструкције да је план такве врсте уопште постојао. Међутим, ако ово веће има толико поштовања према „пресуђеним чињеницама“ као што тврди, ослањајући се на њих када као што смо видели приликом изрицања пресуде наводи низ сумњиво поткрепљених инцидената чија је једина сврха демагошка компромитација оптуженог, оно није доследно јер превиђа доказе упоредиве јачине који не иду у прилог тези да је геноцид конципиран од пре 11. јула.[3] Укратко, све до пресуде генералу Младићу хашки консензус је био да нема материјалних доказа да је било која инстанца на српској страни планирала истребљење сребреничких муслимана пре 11. јула. То значи да планирања није било ни 48 часова пре него што је погубљење заробљеника отпочело,[4] што покреће питање изводљивости геноцида у тако кратком року. Таква хронологија није повољна за поборнике сребреничког геноцида, међутим пресуда Оријевог већа не садржи никакве до сада непознате доказе на основу којих би се нови, по тужилаштво и трибунал несумњиво погоднији редослед догађаја, могао верификовати.

Трећа новина у вези са Сребреницом у пресуди овога већа тиче се изузетно важног питања колоне која се после пада енклаве преко територије под српском контролом пробијала у правцу Тузле. Да  освежимо памћење читалаца. Колона је по саставу била мешана, пошто се састојала из наоружаних војника и цивила. Као таква представљала је легитимни војни циљ и зато нико, ни у Хагу ни у Сарајеву, није одговарао за гађање и наношење људских губитака  колони. Током неколико дана између 11. и 16. јула колона је у пробоју из енклаве, повлачећи се по неприступачном терену, упадала у бројне заседе Војске Републике Српске и опште је прихваћено да је током отступања претрпела огромне губитке. Количина тих губитака је спорна али има ауторитативних процена да износи и до 5,000. У свим пресудама МКТБЈ до Младићеве, мада се губици колоне не поричу ипак се приказују у минималном обиму, да би се цифра стрељаних што више истакла.

Начин како се Оријево веће бави колоном врло је занимљив. Пре свега, за колону чији је војноцивилни карактер био неспоран за сва претходна сребреничка већа, у овој пресуди се обазриво каже да се састојала из „људи који су покушали да напусте“ енклаву (пар. 2572). Ни речи о чињеници да је колона фактички била наоружана 28. дивизија Армије БиХ у бегству из Сребренице; уместо тога, њени припадници се бенигно карактеришу као „млади људи уплашени да би могли бити убијени ако би пали у руке Србима“ [The young menwere afraid they would be killed if they fell into Bosnian Serb hands…] (пар. 2573). Већ ту почињу да се роје сумње у интегритет приказа овог изузетно важног предмета – колоне у пробоју – у пресуди Оријевог већа.

Те сумње се умножавају када се узме у обзир да се у пар. 2583 отворено признаје да је колона током пробоја била изложена пуном дијапазону артиљеријских и других врста напада, који су логички морали да произведу масовне губитке. У пар. 2625 наводи се да је колона наилазила на бројне заседе на путу према Тузли и да су ти борбени контакти са снагама ВРС били узрок масовне погибије. У фусноти 11074 наводе се изјаве многих сведока који потврђују да је у тим нападима на колону  било много мртвих. Међутим, иако се у пресуди прихвата да је колона била мета озбиљних војних дејстава (пар. 2641 и даље), у тексту диспозитива нема ни правне оцене статуса претрпљених губитака нити се веће упушта у било какву конкретну процену о томе колико су они могли износити.[5]

За овако крупан методолошки пропуст у ситуацији где су се временски и географски упоредо догодили масовни људски губици, али сваки са правног становишта потпуно различите природе, не постоји добронамерно објашњење.

 

[1] Видети првостепену пресуду Крстићу, пар. 126 – 134, и другостепену у истом предмету, пар. 84, 85 и 91.

[2] Заправо, претресно веће је овде прибегло једном лукавству чија је сврха тешко разумљива. Наиме, Николић је о наводном Младићевом гесту сведочио у Младићевом предмету, али у затвореној седници. Да не би морало да обелодани транскрипт те седнице, веће је прибегло навођењу Николићеве изјаве истражитељу тужилаштва Бурсику 2002. Само што је у затвореној седници Николић био сликовитији па је репродуковао Младићев наводни гест прелажењем прстом преко гркљана.

[3] Видети, „Има ли доказа о постојању геноцидног умишљаја?“: www.pogledi.rs/srebrenica-ima-li-dokaza-o-postojanju-genocidnog-umisljaja/

[4] То је тврдња војног вештака Тужилаштва, Ричарда Батлера, који редовно сведочи на свим сребреничким предметима и чији став по овом питању су усвајала сва претходна сребреничка већа. Младићево веће је свесно Батлерове анализе зато што релевантни докуменат помиње у фусноти 15370 пресуде.

[5] Младићево веће признаје губитне колоне још у пар. 2649 и 2651 и даље.

 

У овом тексту желим да поделим са читаоцима неке асоцијације које сам имао читајући књигу Теодоре Толеве „Утицај Аустроугарске империје на стварање албнаске нације 1896-1908“. Књигу, која је уједно докторска дисретација Теодоре Толеве, иначе топло препоручујем.

Не само да по природи историјског проучавања имамо пред очима слику „некад и сад“, него у овом случају и обрнуто – сада је као и некада.

Ауторка анализира тајна документа о планирању Аустроугарске да појача свој утицај на Балкану, након очекиваног повлачења Отоманског царства, преко остварења протектората над неком будућом Албанијом. А то опет није могуће ако Беч не утиче на стварање албанске нације.

Неформално, али политички веома моћно тело планира и спроводи ову акцију у деценијском периоду, на челу са министром спољних послова Аустроугарске, који је реално други човек после цара.

Прва асоцијација

Аустроугарска као своје циљеве одређује: заузети део територија које припадају Отоманском царству без војне интервенције, када дође тренутак за то, избацити Италију из игре око истих територија, спречити Србију, Црну Гору и Бугарску да се шире на југ и запад, а тиме посредно спречити ширење руског утицај на Балкану.

Једном речју, припремају се да „ведре и облаче“ у широком замаху европским односима у веку који долази – само не осећају никакву опасност за саму Аустроугарску. Две деценије пре потпуног краха, да се више никада не састави, Аустроугарска нема никакву самосвест да историја иде током којим ће је разорити више и теже него и Турску и Србију и Црну Гору и Русију и Италију.

Тако и данас ЕУ, а добрим делом и САД. Понашају се, планирају, спроводе активности, којим желе да успоставе даљу контролу за будуће време, готово у сваком углу света, а не виде да њима самима истиче историјски рок трајања. Макар у смислу тога да су одлучујући фактор у међународним односима, када је САД у питању, а ЕУ је буквално веома близу да подели исту судбину као Аустроугарска пре сто година.

То је основна мана империја. Изузетно су опасне, веома упорне и довитиљиве, наравно сасвим безочне и бескрупулозне у избору средстава која користе када треба некога да покоре или разоре. Истовремено слепе и глупе у сагледању сопствених темеља који се љуљају. Царевине то не виде. Толико су сигурне у моћ силе и манипулације, да све друго занемарују. А како народ исправно каже: „тиха вода брег рони“. Ни данас, као ни некада, империје то не виде и ништа не предузимају у том погледу.

Друга асоцијација

Без обзира што се крајем 19. века Александар Обреновић, а претходно и његов отац Милан, потпуно везују за Беч и подастиру све интересе Србије бечком двору на слободно располагање, Беч Србију и Србе види само и искључиво као опасност својим империјалниом претензијама. И само у складу са тим виђењем предузима кораке на Балкану увек, упорно и доследно, против сваког српског интереса.

Нема тога што владајућа елита Србије може да уради да би се западни владари умилостили. Како пре сто година и више, тако и данас. Идеја да се дипломатијом могу ствари решавати са империјама разбија се о документоване тврдње изнете у овој књизи на тако убедљив начин, да од тих салонских ставова, тако драгих нашој академској елити, не остаје ни камен на камену.

Србија, па онда наравно ни Срби, не смеју да буду субјект. Ми можемо да будемо гомила јефтино плаћених потрошача, што би за империју, умишљену као ЕУ, или стварну као САД, било идеално, а може да се толерише и да гладујемо у брдима далеко од Дунава и главних саобраћајница. И то је једини избор који смо имали као понуду пре једног века и једини који нам се нуди данас на путу „евроатлантских“ интеграција.

Отуда борба наших прадедова и чукундедова за слободу, ослобођење и уједињење није никаква грешка због несхватања историје и света, него је дубоко рационално сагледавање пута којим се мора ићи да би се зла судбина избегла. И у далеко тежим условима од ових који су данас, они су у томе сасвим успели. Баш зато што је одлука била рационална.

Трећа асоцијација

Цео државни пројекат Аустроугарске, како да се домогне територија на Балкану без војне интервенције, донела је потпуно неформална група људи коју устав није познавао. На високим државним функцијама, али сасвим изван знања парламента, владе, па чак и министра војног (укључиваног по потреби). А цео државни апарат по тим налозима поступао је као да долазе од инстанце која је овлашћена да упрегне државу за своје циљеве.

Данас бисмо рекли: „дубока држава“.

Аустроугарска је у то време била монархија по својој суштини апсолутистичка, а која је желела да се прикаже као уставна монархија. Али независно од државног уређења, прокламованог или стварног, рад и постојање „дубоке државе“ везани су за империјалну политику и сасвим је неважно да ли је реч о монархији и каквој, или о репблици каква је Америка. Империја захтева систем који не познаје границе које право намеће. Отуда су империје, иначе пуне говора о „људским правима и цивилизацијским тековинама“, законито засноване на диктатури, деспотизму, одсуству сваке стварне контроле власти.

Хитлер је рецимо покушао да правила „дубоке државе“ преточи у објављене законе. Да тајна правила постану јавна. Наравно да се после тог искуства одустало од тога да бруталност система буде видљива. Након рушења кула у Америци поново се делови правила „дубоке државе“ претачу у објављене законе, али се то ублажава водећим медијима који не дозвољавају да грађанин уопште буде свестан тога шта је донето као закон. И до које мере је уставни положај грађана дерогиран.

Да закључим: империја је неспособна да сагледа, а тиме и да спречи сопствени крах, она нужно функционише као „дубока држава“, што ће рећи као противуставна сила, и са њом нема договора. Било да сте Србија, било да сте Русија или Кина. Договор је, у најбољем случају, само куповина времена, док империја не ослаби, а сопствена држава не ојача.

Кажем вам, одлична књига! Надам се да ћете ви имати и плодотворније асоцијације. Она то заслужује.

Регионом као баук кружи серија „Сенке над Балканом“, у којој  се појављује и адвокат Анте Павелић! Али, њено приказивање још нису откупили  хрватски дистрибутери, страхујући од „четничке“ визије драгог поглавника, али још више од његових драгих поклоника у Загребу!

Сваки је злочинац био мала беба и нечији несташни син док није прекорачио ону линију која га издваја од човека са савешћу, те тако и Анте Павелић, који још није довољно расветљен код Срба, којима је плански нанео геноцид, немерљив у нормалном свету.

Иако се упорно казује да је херцеговачког порекла, то није тачно, изузев да га је мајка родила у месту Брадини (општина Коњиц), где је отац тада радио као железнички радник!

Пореклом је Анте Личанин, из места Криви пут, до ког се стиже цестом из Сења за то завучено село некадашњег среза Бриње, жупаније Лика и Крбава, у Двојној монархији.                             

Да се Анте осећао Личанин, казује књижевник  Малапарте, описујући то у роману „Kaputt “, где је она стравична сцена са кошаром од двадесет килограма српских очију, поклоном за рођендан од његових драгих земљака-Личана (Хрвата,наравно), који су баш вредно радили да то и сакупе, да има чиме да „храни мачку“!

Брињаци су некад били познати минери- гастарбајтери, у деветнајстом веку радили су на свим  европским железничким тунелима, а до Другог светског рата широм света, преко компанија из Немачке и Белгије, али малом Анти (као одраслом) није било намењено руковање кордом и динамитом, већ да постане креатор хрватског геноцида!

Да би некако потакла покрштавање Сењских ускока, основала је RKC Сењску бискупију, јер домаћи становници нису лако разумевали чакавце, свештенике са острва Крка где је била бискупија, притом измишљајући  причу о првој штампаној хрватској књизи на глагољици, и то  у штампарији самостана Модруш, дакле на подручју Војне Крајине (тада већински српске!).                                                                                 

Тако се у Сењу запатише фратри, изразити србождери, намерни да затру ускочке српске, православне корене, а најлепша православна црква на Јадрану била тада управо у Сењу, али је одмах по проглашењу NDH разорена до темеља, да се заборави на њено постојање, а још више да су ту ускочке вође молиле Св.Николу, највећу силу на мору, када би силовито кренули на Отомане, или и те кварне Млечане, у својим лађицама, али и пешке.             

Временом, постадоше брињаци- католици појам  франковаца и србождера да их надалеко нема,  нечуди стога,  да је  из  такве средине породица малог Анте понела бескомпромисно србождерство, као драгу тековину свих „правих“ Хрвата!

Школујући се мучно, али уз помоћ RKC, завршио је Анте правне студије у Загребу, још као млад улазећи у политичке воде, нарочито  као адвокат у загребачкој канцеларији која је заступала HSP(Хрватска странка права) у њеним честим споровима.

После стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, постаје Павелић секретар те HSP, као најагилније  антисрпске  партије,  у тек  створеној заједничкој држави.

Зато бивши аустроугарски генерал, и окупаторски управник Србије па потом Црне Горе,  Стјепан Саркотић, из Граца где се склонио да не буде суђен за своје злочине, успоставља контакт са Антом, планирајући да га користи за своје разарање новостворене државе, повезујући га са групом бивших официра КуК који већ делују у Пешти, ослоњени на мађарски генералштаб који планира будућу ревизију мировног уговора, да некако поврати „своје“ некадашње територије.

Службујући  у адвокатској канцеларији која почиње да брани све терористе, вмроовце, комунисте, црногорске сепаратисте, упознао је Анте Секулу Дрљевића, адвоката и већ афирмисаног антисрпског „борца“ који има контакте и са шиптарским побуњеницима, улазећи тако заправо  у сложене међуодносе са свим антисрпским снагама, у новој држави.  

После процеса групи вмроовских терориста у Скопљу 1927. године, почиње нераскидива веза будућих пријатеља-србождера, Ивана-Ванче Михајлова и Анте Павелића, што је  Анти донело повезивање  са талијанским фашистима, са којима је и Ванчо већ има контакте преко Шиптара из Албаније, које успешно користи талијанска војна служба у свом разбијању Југославије.

Али, те 1927.године, почиње истовремено и дружење британске тајне службе са Антом, као потенцијално корисним противником краља Александра, који упорно одбија сваки покушај острвских покварењака да му натакну свој улар, у жељи да мање следи француске узоре!

Као посланик, био је Анте и на оном трагичном заседању југословенске скупштине у јуну 1928.године, али је баш то јутро изненада отпутовао натраг у Загреб, избегавши тако гневног Пунишу, дал` случајно,  остало је  неразјашњено,  јер Антини  биографи о томе не казују!

После проглашења Шестојануарске диктатуре, обавештен о намери државе, запутио се журно у Беч, где га по ранијем договору сачекаше Саркотић и Перчец, тадашње вође хрватске политичке  емиграције, да би ту примио детаљна упутства, а потом преко Мађарске и Румуније стигао у Софију, радосно дочекан од Ванче Михајлова. Као резултат њиховог брзог договора  потписана је „Софијска декларација“, план за уништење државе Југославије, и повод за осуду Анте на смрт у отсутности, зато га аустријске власти протерују из Беча у Немачку, али он убрзо одлази у Италију, срдачно прихваћен од Мусолинија, а драги Ванчо ће скокнути до Јанка Пусте да организује први усташки терористички курс, где су вмроовци били инструктори, нарочито за диверзије и атентате, а мађарски официри снабдевачи експлозивом и оружјем, али не мађарског порекла да се не откривају, док их не открије југословенска шпијунка Јелка Погорелец, која ће то скупо платити након проглашења NDH. Имала је успешан фризерски салон у Сарајеву, док и њој усташе нису средиле фризуру, због издаје хрватског домољуба Густава Перчеца у Мађарској, кога су они сами погубили као неопрезног (али, после Јелкине приче).

Југословенски полицијски аташе у Бечу, Милићевић,успешно је плео конце око Анте, али је његов помоћник Бедековић, који у Бечу јури комунисте, дао и уши и очи својој сабраћи, те се та игра вукла све до проглашења NDH, када ће он постати први шеф усташког редарства у Загребу.

Ипак, уплашен од српских четника далеко више него од државних полицајаца, Анте није тако слободно лепршао по свету, верујући искрено само пријатељу Ванчи, већ доказаном борцу против тих четника, који само бране народ и државу од непријатеља.

У Италији ће написати „Начела усташког покрета“, као темељни акт своје политике србождерства и планираног уништења прекодринских Срба, подржан од ревизиониста из некадашње Двојне монархије, свештенства и врха цркве у Хрвата, али и од Влатка Мачека, вође ХСС, коалиционог партнера Драгише Цветковића, који ће наследити Стојадиновића, најуспешнијег  прогонитеља усташа у емиграцији, свесног колико су они дубоко уграђени у бановински апарат у Загребу, Сплиту, Бањалуци и Сарајеву, као наслеђени трагови некадашњег аустроугарског србофобног система! Подржан је Анте и од коминтерновских комуниста, који ће  после победе над фашизмом то упорно негирати, прогонећи оне који казују ту истину о којој су и сами комунисти писали у листу „Пролетер“, за постојања краљевине!

Док је писао та „начела“, мало се бавио и  атентатом на Александра у Загребу, па мало и усташким „велебитским устанком“, тек да се заради за смештај и храну у Италији.

Када почну припреме немачке војске за освајање Југославије, добивају усташе и Павелић доминантну улогу, пошто Мачек није прихватио претходну понуду да он буде тај чинилац, те се од тада Анте налази стешњен између Хитлера и Мусолинија, дубоко уплетен у њихове планове.

Остало је неразјашњено, учешће усташа у Шпанском грађанском рату, где су доспели  преко  комунистичке везе из белгијске колоније хрватских гастарбајтера, да се додатно обуче за рушење Југославије као савезници комуниста, што потврђује споразум из робијашнице у Сремској Митровици. Али, још није разјашњена ни пуна улога Павелића (писмено тражио од Хитлера) у операцији наводног „убацивања“ бивших шпанских добровољаца из окупиране Француске, етапним путовањем преко сређене Немачке до Загреба, да би у организацији „јаке“ загребачке  комунистичке групе били упућивани широм NDH, чак и у окупирану Србију, да изведу сукоб са антифашистичком ЈВуО, предвођени бившим аустроугарским подофициром Brozom, док у самом Загребу, бивши морнаричко-технички подофицир КуК Јосип Копинич води обавештајни пункт Коминтерне, после свог радног повратка из Шпаније!

Та шпанска веза, остаје енигма на Антином животном путу, јер је и он сам након рањавања у Аргентини, најсигурнији смештај нашао у Шпанији код Франка, где ће у миру смишљати нове терористичке акције против друге Југославије, док  га  смрт у томе не омете.

Стварајући легенду о њему, испеваће усташки емигранти стих „У Мадриду гробница од злата, у њој лежи вођа од Хрвата“, који су радо певали на својим дернецима, али све чешће и у самој Југославији, нарочито од када је друг Бевц (Едвард Кардељ) почео да њом успешно „федерира“!

Данас је та гробница Анте Павелића, обавезна туристичка дестинација свих организованих хрватских  тура у Шпанију, као свето место хрватске „неодвисности“!

Село Криви пут, није данас толико популарно, јер би се побунили херцеговци који и даље упорно гаје лаж о пореклу Анте, али зато фратри из Сењске бискупије радо сврате, да се надишу „чистог хрватског зрака“, који су организовано продавали по трговима лепе њихове у лименкама далеке 1990.године, још док су били само део заједничке државе Југославије.

Време је да најзад почне замршено расплитање енигме Павелић, и значајног утицаја управо из оних европских земаља које данас тако упорно планирају нову „југосферу“, као намеравани  конопац око врата српском народу, који заиста мора да прекине сваку причу о таквом рециклирању, да му се поново не рециклира неки нови Павелић, из ватиканско-бриселско-натоовске реторте!

Само, расплитање ове енигме, не би смело да почне нарученим телевизијским причама, већ озбиљном свеобухватном студијом, коју тај монструм и заслужује, али без  утицаја „драгих пријатеља и саветника“, који се баш радо мешају још од далеке 1918. године, наравно случајно!

 

Владимир Фролов

Тешко болесни Ратко, у казамату хаашком, смогао је снаге да својим присуством увелича Крсну славу Радовану, те се тако пред хладним и стерилним протестантским чуварима симболично одви „кнежева вечера“ (коју они нит` разумеју, нит` до ње допиру!), уочи очекиване пресуде!

Снагом духа и чврстином својом, оба предводника српског народа у праведној одбрани од поновљеног геноцида, тако остављају аманет потомцима да не дозволе гашење државе, коју су стекли и одбранили у крвавом грађанском рату, где су хуманисти ЕU и NАТО отворено били на страни злочинаца, финализујући овом пресудом наводном „српском злочину“ ону злочиначку намеру, започету пре једног века!

Међутим, српски народ је већ одавно обојицу сместио уз десно колено бесмртнога кнеза Лазара, без обзира шта кажу разни „саветници,пријатељи и остала тевабија“ београдских послушника, који упорно теже за учлањењем у „породицу срећних народа“, распадајуће ЕU!

Одавно се зна да онима које желе да униште, богови прво одузму памет. А сада се такође чини и да их, осим што их отерају у лудило, учине и врло глупим.

Не знам колико је људи изван Сједињених Држава обратило пажњу на праву лавину оптужби за сексуално злостављање која је сада у центру пажње америчке јавности. Сваки нови преглед вести обавезно обухвата и најновије оптужбе. Сваког дана искочи неки нови наводни преступник. Право је чудо да лондонски кладионичари још нису почели да примају опкладе на то ко је следећи.

Оптужбе се крећу у распону од силовања до прављења неприличних опаски до љубљења „без добијања сагласности“, и свега што пада између. (А колико се то првих пољубаца деси уз давање сагласности? „Сада можеш да ме пољубиш. Желиш ли то написмено? Уз сведоке и нотара?) А изгледа да се најчешћа оптужба односи на пипкање.

Ретко се прави разлика између акција које означавају озбиљно кривично дело и заслужују одговарајућу казну и акција за које се до скоро сматрало да представљају уобичајену мушку иницијативу. На пример, оптужба да је кандидат за сенатора из америчке савезне државе Алабама, Рој Мур, пре више деценија сексуално пипкао 14-годишњу девојчицу (што би, ако је тачно, представљало кривично дело које би морало да га дисквалификује) се изједначава са излажењем са 17-годишњакињом (уз дозволу њене мајке и без оптужби за сексуално злостављање) или са могућношћу да се оптужени потписао у средњошколски годишњак једне девојке.

То неиздиференцирано мешање криминалног и – смем ли рећи? – нормалног понашања, праћено гомилом оптужби, не треба да изненађује, ако схватимо да права мета нису сексуално напаствовање или недоличност онако како се уобичајено схватају – већ сама мушкост. Закорачимо напред! Разбијмо патријархат! (Има ли ико уопште представу о томе на шта би личило друштво из ког би се искоренили и последњи остаци патријархата? Да ли је тако нешто икад постојало, ако изузмемо неке маргиналне, изгладнеле групе у некој џунгли или пустињи?)

Наше друштво већ вековима гаји појам џентлмена, који је обавезан да поштује, штити и даје предност женама, са упориштем у традиционалним сексуалним улогама и хришћанским моралним бранама. Али женама не треба таква врста тлачења! Жени треба мушкарац колико риби треба бицикл! (познати феминистички слоган из раних 1970-их – прим. прев). А онда смо згрожени тиме како је колапс друштвених традиција оставио жене да се саме носе са дивљацима међу нама.

Глупост царује. У складу са сулудом логиком по којој „нема разлике“ између грабљивих старијих мушкараца који вребају млађе жене и много ређих случаја када су сексуалне улоге обрнуте, судије сада доносе драконске пресуде против жена које ступају у везе са тинејџерима. (Зачудо, сами ти младићи не делују претерано узрујано.) У Невади је 34-годишња жена осуђена за развратно понашање са малолетником, пошто је пољубила 13-годишњег дечака и ставила његову руку на своје груди – и добила доживотну робију. Боље би прошла да је дечка једноставно убила. (У исто време, на хомосексуалној страни биланса, култура „твинкова“ (геј сленг који означава мршавог, танког, исфеминизираног младића спремног за геј сексуалну акцију – прим. прев.) цвета.)

Прошле године је, у контексту медијске хистерије изазване Трамповим приватним коментаром ког је ухватио један волшебно укључени микрофон, на тему како жене богатим и познатим мушкарцима допуштају свакојаке врсте слободног сексуалног понашања, постало очигледно да више није скроз јасно шта тачно потпада под недодозвољено развратно размишљање, говор и деловање. Зато је овај кратки, практични приручник данас још актуелнији:

  1. РАЗВРАТНО. Ово означава начин на који практично сви мушкарци – уз различите степене учесталости – размишљају о женама; вербално исказивање таквих мисли од стране неких, али никако не и свих мушкараца, обично насамо; или деловање у складу са таквим мислима, које упражњава изразита мањина мушкараца, уз често тачно претпоставку да ће им то проћи због њиховог богатства, славе, друштвеног статуса или лепог изгледа. По овој дефиницији, развратност представља имплицитну претњу и омаловажавање жена, тих крхких цветића које друштво мора неизоставно да брани од мушких развратних мисли, речи и дела, све до коначне елиминације тестастерона.
  2. НИЈЕ РАЗВРАТНО: ПРИХВАТЉИВО. Ово значи да, пошто су жене грубе и снажне и могу да раде све што могу и мушкарци, али много боље, оне могу да, у различитим степенима интензитета, размишљају, говоре или се понашају према мушкарцима на начин који одсликава мушку развратност према женама. Ово је у потпуности прихватљиво. Међутим, ако би мушкарац позитивно реаговао на женску (не)развратност, онако како је овде дефинисана, то би могло да представља развратно понашање са његове стране, у зависности од тога како жена благоизволи прихватити такву његову реакцију.
  3. НИЈЕ РАЗВРАТНО: ВРЛИНСКО И ПОХВАЛНО. Ово се односи на било какве мисли, речи или дела која су претходно сматрана неморалним или која потпадају под било коју од категорија које обухвата ознака LGBTQILSMFT (обавештаваћемо вас редовно о сваком новом додатку), или одређене уметничке жанрове (нпр. хип хоп музику). Оваква врлинска, похвална (не)развратност се мора славити путем парада, награда и државно-спонзорисаног изражавања. Свака критика или непоштовање – па чак и недовољно испољени ентузијазам – на рачун ове категорије (не)разврата представља говор мржње и основу за друштвени остракизам, економско уништавање и, све чешће, законско санкционисање. (А у међународној арени представља оправдање за агресију против ретроградних земаља.)

 

 

Пресуду Команданту војске Републике Српске генералу Ратку Младићу у Хагу, „политичко“ тачније, радикално исламистичко Сарајево је дочекало са одушевљењем и новом надом да ће то помоћи у сламању отпора српског народа и довести до коначног рушења Републике Српске. Док очекују политичку добит од ове пресуде, намјерно прикривају како су прво: Начелник штаба Врховне команде Изетбеговићеве АР БиХ генерал Енвер Хаџихасановић и командант Седме муслиманске бригаде пуковник Амир Кубура осуђени правоснажно, први на три и по године затвора а други на двије године затвора 22.04.2008. у предмету ИТ-01-47-Т, пред Хашким трибуналом и то због злочина вјерске полиције и војске у Зеници и околини, према Србима и Хрватима.

Убрзо након тога, 11.јуна 2008. у истом Хашком трибуналу, у предмету ИТ-04-83. осуђен је командант Изетбеговићеве војске генерал АР БиХ Расим Делић, за злочине радикалних исламских фанатика из Одреда „Ел муџахид“, али након тога није било ни симболичних мјера према Бошњацима, чак ни према муџахединима.

Истина, против ове пресуде гласао је предсједник судског вијећа Бакон Молото, кога уочавамо зачешљаног и злокобно агресивног у предмету генерала Ратка Младића.

Мучења и убиства у Музичкој школи, Казнено поправном дому и убиства по кућама невиних људи, формирање логора и етничка чишћења те ритуална одрубљивања глава стотину људи, од стране Ал каидиног одреда „Ел муџахид“; силовања жена, убјање цивила, баш као и сама пресуда због тога нису постигли ништа: Сарајево је наставило истим путем.

Иако терористички чин несумњиво представља еквивалент ратног злочина у мирнодопском раздобљу, оно што су радили у рату исламски екстремисти, муџахедини, наставили су у миру, а одговор из Сарајева је подршка терористима.

Упркос честом повезивању Исламске Државе са Ал Каидом, ИСИЛ или Даеш, као терористичка и војно-политичка организација, нема уопште заједничке филозофске, организацијске нити службене везе с Ал Каидом. Тренутно, ове двије организације су у Сирији и Ираку у непријатељском односу, иако им је заједничко подржавање сунитског, вехабијског ислама и политичког радикализма формулисаног од стране Муслиманског братства. Ал Каида је терористичка организација с „успаваним ћелијама“, камповима за обуку, која изненада и брутално изводи терористичке нападе. Исламска Држава је војно-политичка организација, понекад класична муслиманска милиција, и промовише бруталне злочине, ритуална одсијецања глава, освету и радикалну вјерску филозофију без имало компромиса.

У Босни и Херцеговини ове двије организације наступају заједно и усаглашено са политичким системом који контролише Странка Демократске Акције – тачније Бакир Изетбеговић у име онога што именујемо као „политичко Сарајево“. То значи да све акције које ове терористичке организације подузимају у Босни и Херцеговини или из ње – имају контра-обавјештајну заштиту политичког и безбједносног апарата у БиХ.

Босна и Херцеговина са свим својим заједничким институцијама и 15 безбједносних агенција на заједничком нивоу, сарађује са терористичким организацијама и у Сарајеву формулише врло комплементаран програм и циљеве.

И увијек је тако било у антинародном, фанатизованом Сарајеву- Ако је могуће овакво понашање у прокламованом секуларизму и уставној децентрализацији, каква је тек перспектива народа БиХ у условима имплементације Алијиног аманета и бруталне примјене неоосманског политичког и вјерског модела.

Сарајево се већ вјековима није мјењало нити кориговало и није то урадило ни тада.

Коб времена „Сарајевског Нерона“, Алије, који зазива Бога декламујући ајете из Курана а чини све да види како Сарајево гори у ватри вјерске и међуетничке мржње, док попут пјесника убице, расистичког мегаломана и профињеног исламског мучитеља ставља сво своје знање у службу настране политичке тежње за исламском државом.

Док су за вријеме путовања по Балкану и Европи Бошњаци показивали умјерено и благо лице вриједних радника, интелектуално подозривих, понекад симпатично ироничних и двозначних муслимана у Европи, они, чим би се вратили у „своје“ Сарајево, изнова би постајали пристрасни, секташки и вјерски радикални и напрасити, у увјерењу да само тако могу да се носе са себи сличнима а у бити, историјски и културно, јачим од себе.

Зато поново и поново гласају за лопове, крволочне тиранине и фанатике који им обећавају брзу побједу и блиску корист у сукобу који упорно провоцирају и праве.

Чак и учестало помињање много хваљеног периода културне еманципације седамдесетих и осамдесетих година не може промијенити чињеницу да је, и тада, функционисало то „паралелно друштво“, невидљиво и несхватљиво разним службама државне безбједности и бирократији Титове Југославије – испод те површине лојалности и оданости држави увијек је куцало агресивно и радикално исламистичко срце, које се откривало у тренуцима великих геополитичких потреса а скривало поданичким менталитетом и послушничким односом према моћним владајућим, великим силама, које због властите бахатости, антисрпства и русофобије, чине све да ова претећа разуларена банда из Сарајева обнови властиту вјерску управу над цјелом земљом.

Али, није памет протјерана из Сарајева и ове трагичне земље јуче или тек од јуче.

Ово што зовемо политичко Сарајево исто је кроз вијекове и увијек је прогонило памет, не бринући о народима него о свом себичном интересу и тежњи обнављања моћи ислама.

У ствари, требало је на вријеме питати Скендера Куленовића, Бранка Ћопића, Мешу Селимовића, Иву Андрића и многе друге…зашто су отишли из БиХ, тачније из Сарајева?!

Божидар Јакшић каже: ,,Питате ме зашто сам отишао?! Најрадије бих вам кратко одговорио: „Отишао сам из личних разлога“. Ако баш инсистирате, прво сам политички обележен као непријатељ, затим суђен и на крају као „морално политички неподобан“ избачен са Филозофског факултета у Сарајеву. Одбио сам добронамјерну понуду једног босанског руководиоца да примам плату и ћутим. Доведен сам у ситуацију да, као незапошљив, смуцам се сарајевским улицама а да моје пријатеље преслушавају шта говорим и мислим. Једноставно сам се покупио и отишао.“

И Љубомир Тадић је отишао:“ … у Сарајеву су ми неколицина интелектуалаца, мојих вајних студената или колега, савезника тамошњих великаша, чинили безброј неправди ширећи о мени и мојим колегама пресне неистине и клевете“.

Отишли су и Есад Ћимић, Војислав Лубарда, Тин Ујевић, Петар Кочић, Гојко Ђого, Предраг Матвејевић, Никола Милошевић, Адил Зулфикарпашић, Васо Пелагић, Сима Милутиновић – Сарајлија, Зуко Џумхур, Предраг Палавестра, Бранко В. Радичевић, Вук Крњевић, Вук Драшковић, Војислав Шешељ, Бранко Ћопић, Скендер Куленовић, Владимир и Светозар Ћоровић, Јован Дучић, Хакија и Сакиб Поздерац, Рајко Петров Ного … батаљони паметних људи, живих и мртвих, сједињени у том једном, страшном чину одласка, у опором одступању пред горопадном, сарајевском политичком животињом.

„Као да сам орао море“, рече Лењин на самрти.

„Једноставно сам се покупио и отишао“, каже Јакшић.

Може ли у мање рјечи стати више немоћи, горчине, резигнације?!

Др Макс Левенфелд стигао је до паришких предграђа, али је успио, те далеке 1920. године, обаснити Иви Андрићу, зашто „бјежи из Босне“ и кратко је рекао: „Па може да се зна, само то није лако, овако у пролазу, на станици укратко казати. А кад бих ипак морао, једном ријечју да кажем, шта је то што ме гони из Босне, ја бих рекао мржња“.

Јесу ли бандоглави сарајевски бандити из СДА, ситни и крупни лопови, вјерски фанатици, успјели, трагајући за новим – „својим“ идентитетом, побјећи толико далеко од себе самих, да ће на крају све ово коштати толико и да ће вјековни цех, у пуном износу, доћи на наплату цјелом народу, чија је глава стављена на пањ?

Претјерало се и осрамотило, многима се већ у комшилуку и цијелој Европи згадило: јавља се осјећај страха; културне и цивилизацијске нелагоде, у Бечу, Прагу, Братислави, Загребу, Берлину, Паризу, Лондону: данас се о томе говори а сутра, већ, би казна могла бити превелика. Зато је пресуда генералу Младићу толико била потребна и тражена.

Будући да је живот вјерске и националне жртве изнад истинитог и стварног и да се удвара лажи, из дружења с њим или његовим фаворизовањем, не може се извести било какав цивилизацијски напредак. Он релативизује добро и зло, док у подручју вјерске свијести стимулише или дозвољава оно што се на другим мјестима мора сузбијати.

Изграђен је свијет са потпуном разликом између јавне и скривене друштвене позорнице.

Могуће, да је криза опште културе и свијести само посљедица лажног политичког успјеха и агресивног простаклука медија, који кроз јавну слику вјечних непријатеља, гради и слику чаршијских господара кодова, правила и пријеноса, којима су дозвољени лаж и лоповлук.

Ту је и оптужба за „геноцид“, као позната реторичка фигура разних сарајевских фанатика у политици и медијима, стигма за српски народ изморен злочинима и геноцидима који су над њим вршени током цјелог прошлог вијека.

Ко год критикује ову појаву, тај је геноцидан – општа је и јавна мисао сарајевске чаршије, вајних логичара етничког чишћења, тероризма и муслиманског фанатизма.

Сваки пут кад се нека нација или неки народ усуде критиковати ову појаву или укажу на исламизацију, Сарајлије нагласе своја јуначка дјела, своје прошле патње, да би мирно истакли како заслужују то мало непоштивање међународних норми.

У јануару 1994. Даниел Шифер, филозоф објективног приступа у западној Европи, оптужује француске интелектуалце за нову “издају интелектуалаца“ због држања према Србији: „Велика већина француских интелектуалаца посветила се поводом Срба правом моралном геноциду, блиском неком чистом и једноставном, културном, ако не и духовном, линчовању, као да је сваки Србин стварни или потенцијални нациста.“ (Daniel Schiffer, Lettre ouverture à Pascal Bruckner, Alain Finkielkraut, André Glucksmann et Bernard-Henri Lévy, 1994.)

Јер антисрпство је у бити савремени преображај антисемитизма, као што сугерише Данијел Шифер, критикујући своје саговорнике: „Тим често јетким начином којим сте непрестано оптуживали једино Србе, мислећи да устајете против злочина, заправо сте у очима међународног јавног мнијења само измислили нови тип расизма: право антисрпство као што је, против наших очева, четрдесетих година постојао антисемитизам“.

Још у јануару 1991. књижевник Милорад Павић пише сљедећу пророчанску мисао:

„У овом часу Срби у Југославији налазе се још једном на пописима за геноцид, онакав какав се Србима и жидовима догодио током Другог свјетског рата. Али ово је први пут да је србофобија у овом часу, у Европи па чак и у цијелом свијету, жешћа од антисемитизма“.

И најмања критика бошњачке жртве, понајмања сумња, надувавана је до висине потпуног, великог злочина: фантастично претјеривање које поништава домет ријечи, развлачећи је и растапајући у бескрај. Ако критизирати Алију Изетбеговића значи постати крив за “геноцид“, онда та озбиљна ријеч, која би морала бити ријетко и штедљиво рабљена, нема никакав смисао. Власт у Сарајеву, очито, није једина одговорна за обезвређење тог израза: та језична злоупотреба није само заједничка странама на Балкану, гдје означава националне затегнутости, него се посебно, на непријатељском Западу, као што смо се већ увјерили, користи агресивно, увредљиво, насумце и којекако.

Обраћајући се у Женеви представницима ЕЕЗ-а и протествујући против задржавања санкција према Савезној Репоублици Југославији, Милошевић је изјавио: 9.12 1993.: „Не знам како ћете објаснити својој дјеци, оног дана када буду дознала истину, зашто сте убијали нашу дјецу, зашто сте водили рат против три милијуна наше дјеце и с којим сте правом дванаест милијуна становника у Европи претворили у полигон за провођење – надам се – посљедњега геноцида у овом стољећу.“

Западна пропаганда претворила се у највећу анатему, неким поступним трагичним искривљавањем, у реторички уметак, класичном формулом која има једноставни задатак да ушутка могуће критичаре, оспораватеље и, надасве, изведе сљедећи закључак: због изазваних невоља криви су само Срби!

Та идеја, према којој читав свијет остаје дужан Западу, јер је „укротио Србе“ и стеже их сваки дан од тада, мора прелазити преко свих исламистичких акција и хирова, чак и отворене сарадње са исламским екстремистима Муслиманског братства, попут Јусуфа Кардавија.

Јер пресуда Ратку Младићу, која претендује да дефинише историјску истину о тешком времену, гради слику рата који је од 1991. харао земљама бивше Југославије (као унапријед смишљени пројекат разбијања Југославије), дефинисана је и откривена у лажи и страховитој бесмислици: крвник је себе представио као мученика а Европа је, слажући се с њиме, прогласила Хрвате, Бошњаке и Албанце на Косову потпуно невиним за тај рат.

Ако се Србима, случајно, и догодила несрећа, догодила се зато што су то тражили, зато што су криви!

Зашто је дошло до те грозне заблуде, зашто је током готово три деценије већина западних интелектуалаца, политичара и новинара пригрлила образложења оних који су чинили злочин према миру, користећи се тероризмом и вјерском бруталношћу.

Иако је Франсоа Митеран отворено, још 29. новембра 1991. у интервју објављеном у Франкфуртер Алгемајне Цајтунгу истакао сурову истину рјечима: „Хрватска је припадала нацистичком блоку, а Србија није“, ипак је моћ уједињене Њемачке уз подршку САД, Велике Британије и Ватикана, била превелика да би Француска промијенила било шта.

Захваљујући својој улози геополитичких пиона Запада, Алија Изетбеговић и његови људи ухватили су јавно мишљење у замку својих властитих категорија и унапријед оправдали рат што ће га плански изазвати, размећући се бесконачно у својој пропаганди несрећама муслиманског народа током његове историје, прикривајући тенеденције радикализације.

Показујући фотографије, филмске снимке убијених, згажених, изнакажених жена, дјеце и стараца, снајперске жртве и режиране терористичке акције у Васе Мискина, на Маркалама и Тузланској капији, рецитовали су и галамили без краја, у медијима, парламентима и на међународној јавној и политичкој сцени. Та пропаганда осигурала је себи моралну надмоћност жртве те у почетку стекла над Србима и Хрватима велику моћ застрашивања коју жртва себи прибавља суровом пропагандном матрицом: „ Да, да… сви одмах, погледајте ову патњу и само се дрзните негирати је или се са њом успоређивати“!

Тако је српска власт, прије него што је Југословенска народна армија нападнута у Хрватској и Босни и Херцеговини, већ изгубила битку у представљању узрока рата и у јавном је мишљењу себи већ била осигурала кривицу а Бошњацима и Хрватима благонаклоност западног дијела међународне заједнице.

Српска одлучност је била видљива у тој тешкој борби за слободу, јер, уосталом, осим слободе Срби нису, ништа друго имали нити жељели. Покушали су одбранити своје имање слободе и страдања, звано Југославија, и нису успјели, јер је српска слобода само мала негација величине америчке и њемачке потребе за хегемонијом и влашћу на Балкану, Европи и свијету у цијелини.

Готово три деценије, сви Срби су у том колу у улози стварне жртве, стварно нападнутог и неумољиве друштвене статистике. Пуцају леђа, падају жртве али заблуде остају.

Непријатељски Запад са свим својим инструментима па и Хашким трибуналом, рачуна такођер на могућност да би за дјела које стварање нереда сматра својом дужношћу, могла зајамчити и невина људска крв. Ипак су могућност и нужност двије различите ствари. У демократским друштвима хуманизма и слободе, не постоји никакво дјело које се започиње унапријед признавајући нужност да може стајати и на темељу од људске крви.

У једном интервјуу, датом првих дана новембра ове године, бивши, тачније први командант „Седме муслиманске бригаде“ Изетбеговићеве војске, кога су муџахедини покушали убити у неколико наврата, Махмут еф. Каралић, изјавио је и ово:

„…Написао сам један чланак прије неколико година о рату у Сирији. Тад сам рекао да муслиману није дозвољено да иде у борбу против муслимана и да нема ту џихада да се бори против другог муслимана. Тад сам споменуо др Yusufa al-Qaradawija који је долазио овдје и учествовао у позивању наше омладине да иде у борбу у Сирију. Рекао сам: шта хоће тај сенилни старац по Босни. До тада сам тог учењака уважавао. Ради се о једном од највећих исламских учењака. Али је човјек посенилио, има 91 годину и не зна шта говори. Рекао је послије убиства сунијског учењака и његових студената на настави од стране исиловаца, нека су га убили, да треба побити свакога ко је на Асадовој страни, свеједно, био цивил или војно лице. Ако је Посланик, с.а.в.с, строго забранио у вријеме рата убијање цивила, жена, дјеце, заробљеника, уништавање богомоља, уништавање усјева, ко си па ти да фетвом позиваш на убијање цивила, убијање улеме? Реаговао сам на то. Из пристојности сам рекао да се ради о сенилном старцу. Тада су неки писали петицију реису-л-улеми тражећи од њега да узме у заштиту Qaradawija од мене“.

У очима политички инструментализованог Бошњака таква изјава се представља непријатељском. То је бошњачко увјерење дошло као политички програм Алијине и Бакирове странке СДА и свакако је, „с ону страну морала“, супротно разуму и израз конфликта „сиромаштва духом“ који разријешава поданичком свијешћу и потпуним повјерењем у опште политичке правце што их утврђује вођа.

Па зато јасно питање: Шта након свега може промијенити осуда на доживотни затвор, коју је Хашки трибунал изрекао команданту војске Републике Српске?

Мислим да тај политички инспирисан и осмишљен поступак у континуитету не може промијенити ништа и да је његов значај обесмишљен протоком времена и понављањем.

Универзална и заједничка истина Бошњака и Срба не постоји и никада више неће постојати.

Ако неко мисли да пресуда може помоћи помирењу – то је и глупост и лаж: пресуде не мире људе и народе, нарочито овакве политички мотивисане и једностране.

Срби и Бошњаци су за сва времена, кроз протекли рат и истину о њему, ступили у свијет сукобљених историја, које се не могу помирити на принципима које диктитира западна пропаганда и земље НАТО пакта. Штавише, концепт помирења нити је понуђен нити постоји: Ово је срамни ултиматум у коме Срби требају прихватити сву агресију и све лажи као истину или суочавање са њом, те се понизити до крајњих граница у покушају увјеравање себе како је то самопонижење потребно: чак, и нужно и корисно.

Нити се то када десило, нити је тако нешто могуће било када да се деси: Пут на два историјски одвојена колосијека је одређен у Вашингтону и Берлину а прихваћен у Сарајеву и нико га, нити хоће, нити жели, нити може промијенити.

 

Драган Милашиновић

Једна од обмана којима је дует Тадић-Јеремић, ојачан превртљивим Дачићем, отворено замајаво грађане Србије, у политички веома деликатном тренутку, била је бесмисленост изражена памтљивим слоганом “И Европа и Косово”. Људима се слоган свидео и за то су гласали, упркос томе што је и тада, као и сада, било јасно да се ради о nonsens-у.

У тренутку када се у Србији, самовољом једног човека, наводно води некакав “унутрашњи дијалог” о Косову, ова врста размишљања поново се сервира јавности, али у свом мутираном облику, који подразумева да се има уважити “реалност”. То је видљиво у Вучићевом бедном слогану да је ЕУ стратешки циљ, а да по питању Косова “треба да дамо најмање што морамо и изгубимо најмање што можемо”, изреченом на недавном Главном одбору СНС-а, који попут папагаја понављају сви његово коалициони партнери.

Тако је Ивица Дачић, уочи седнице Председништва СПС-а, изјавио да су “чланство у ЕУ али и праведно решење питања Косова и Метохије, стратешки циљеви Србије”.(1) Наравно, нико не зна, понајмање он сам, шта је то “праведно решење”. Нити, како оно може бити праведно, ако је изнуђено?

Но, од Дачића смо и навикли да увек говори оно што му одговара или оно што у датом тренутку неко жели да чује, па његово враћање варијанти слогана који је већ давно подржао, улазећи са Тадићем у коалицију “историјског помирења”, тешко да икога може изненадити.

Али, ових дана, огласио се и дични правник за све режиме, од Титовог, преко Милошевићевог, па све до овог Вучићевог. Владан Кутлешић. Професор. Десна рука власника и ректора Миће Мегатренда, штавише његов заменик на универзитету за који су сами његови студенти говорили да се “може пасти једино на степеницама”. Наравно, ако имаш паре. Или дуге ноге. После избијања низа афера на овом руглу српског образовног система и смене у пакету са шефом му Мићом, Кутлешић се вероватно осећао нешто обавезним садашњем режиму, па се по потреби опет  прихватио Косова. Кажем опет, јер сећамо се да је својевремено био једна од Милошевићевих узданица по том питању.

Но, времена се мењају, па и ставови. И баш као и Вучић који је заспао као националиста, а пробудио се као европејац и професор Кутлешић је од заговорника Косова у Србији мутирао у предлагача Косова ван Србије. И тако је привукао Вучићеву пажњу толико да је предлог јавно похвалио као интересантан. Ево  тог предлога, названог “реална унија независних држава”.

Мој предлог претпоставља да Србија призна Косово као независну државу, али би оно остало институционално у вези са Србијом. То би била царинска унија, која би имала јединствено тржиште и јединствену монетарну политику“(2), објаснио је Кутлешић за Блиц. Занимљиво.

Његов предлог, даље, предвиђа и политичку и територијалну аутономију за Србе на северу Косова, којих је тамо око 100.000, док би Срби који живе јужно од Ибра добили персоналну аутономију (културну, језичку, информативну). Хм, да, персонална аутономија! Само, шта то оно беше? 

Имовина Српске православне цркве и српски средњовековни споменици добили би, по његовом решењу, функционалну аутономију, односно њима би управљао српски Републички завод за заштиту споменика културе или орган на Косову и Метохији којег би плаћала Србија. Зашто не Црква? И шта је то функционална аутономија?

А како тек протумачити део предлога у коме Кутлешић објашњава да би “Косово добило и столицу у Уједињеним нацијама, али да би Србија направила обавезујући споразум да у међународним организацијама не би могли да гласају једни против других”(3). А како да утврде како да гласају?! 

Морам признати да одавно нисам на једном месту прочитао толико бесмислености и међусобно супростављених глупости. И политички и правно. Саткана од обећавајућих термина попут “персонална аутономија”, “функционална аутономија”, “царинска унија” итд. ова политичка шарена лажа као да је писана на јахти Мегатренд Миће за време олује и нема никакве додире са стварнашћу, осим да нас завара да је могуће и признати Косово и на њему сачувати државне и националне интересе.

Пазите, “реална унија независних држава”! Може ли, уопште, постојати нереална? Признате државу а онда са њом правите царинску унију и усаглашавате јединствену монетарну политику. Како, којим механизмима? Дате јој столицу у УН, а не дозволите јој да гласа како жели, нити ви можете гласати како бисте хтели. На шта то личи? А тек термин “персонална аутономија” у селу где има 2 српске и 50 албанских кућа. Леле. Па, “функционална”? У туђој држави Ваш завод за заштиту споменика нечим управља? Или Шиптари управљају, а ми плаћамо! На страну то што ни смедеревску тврђаву тај Завод не може да санира ево две деценије.

Но, без обзира на све несувислости које немају везе са реалношћу Вучићу се предлог допао. Врло.

„Изненађен сам оним што је говорио. Да смо имали те памети пре 10, 15 или 20 година, можда би неке ствари биле другачије“(4), јавно је Вучић похвалио Кутлешића.

Не знам за памет, али Кутлешића смо имали. И пре 20 година, као и сада! Па што такав предлог није предложио Милошевићу?

Можда тада није био толико паметан. Или, можда, није смео. Умели су тада, радикали, са Шешељем и Вучићем на челу, а Николићем мало позади, на студенте и пиштољ да потегну…

Али, времена се мењају. А сви знамо да памет, понекад, уме да дође с годинама. И Енглезима…

 

_____________________________________

 

  1. 91.222.7.144/hronika/ivica-dacic-clanstvo-u-eu-i-pravedno-resenje-pitanja-kim-strateski-ciljevi-srbije.html
  2. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/vesti/blic-predlog-vladana-kutlesica-o-realnoj-uniji-nezavisnih-drzava-srbije-i-kosova-privukao-paznju-vucica/
  3. Исто
  4. Исто