ИЗАБРАНЕ ВЕСТИ

Драган Милашиновић

Након оне бруке са Француском, када је своје особље „повукла на консултације“ у четвртак а онда га, након два дана, у суботу, вратила да амбасадор не би пропустио некакав недељни ручак, Вучић-Дачићевска дипломатија поново је показала своје кловновско лице. Из чиста мира, без претходних упозорења или демарша другој страни, Србија је повукла своје дипломатско особље из Македоније, што је у међународној дипломатији крајња мера после које обично следи прекид дипломатских односа на дуже време или војне опције.

Као разлог прво је наведена наведена намера Македоније да гласа за пријем Косова у УНЕСКО, а после тога придодато је прислушкивање, па чак и угрожавање интегритета наших дипломата у овој земљи што би могло свашта да значи. Али, не значи ништа, осим да ми за шефа дипломатије имамо кловна и полтрона, који је спреман да учествује у Вучићевом медијском циркусу.

Зашто ово кажем?

Пре свега, зато што је вечерас, само дан после примене крајње дипломатске мере, Александар Вучић изашао на РТС и навлачећи маску увређеног достојанства објавио да ће особље бити враћено.

„Вратићемо особље и ништа од Македоније не тражимо”(1), великодушно је рекао председник Србије, након недефинисаних оптужби типа: „Они добро знају шта све знамо”(2) … “то се не ради пријатељима”(3) итд. Логично питање – зар се тако озбиљна дипломатска активност предузима да би трајала само један дан? – том човеку не вреди постављати, баш као ни констатовати да је повлачење дипломатског особља на само дан или два огромна брука за земљу која ради такву глупост. Он мисли другачије.

„Исто тако је било са Француском, сећате се, а ништа се није десило, али смо бар образ сачували”(4).

Сећамо се, Вучићу. Итекако. Али, сећамо се и оне народне: “Чега се паметан стиди…”

И чији си то образ сачувао, несретниче?! Српски ниси! Можда Харадинајев, јер ево представници твоје “Српске листе” у “косовском парламенту” више и не крију да ће гласати за њега као премијера. Или образ оних својих страначких активиста, које шаљеш на одморе о трошку странке, чак и ван Србије. Странке чији си и даље председник, иако ти Устав налаже да као председник државе не можеш обављати никакву другу јавну функцију. Да знаш за неки “образ” прво би то решио.

Но да се вратимо повлачењу особља. Ко је икада и игде чуо да се дипломатско особље повлачи на дан или два? Која је земља још урадила такву глупост, откад се дипломатија установила као засебна политичка вештина? Такво понашање у дипломатији је скандал, а не чување образа!

Друго, постоји још једна аномалија. Македонија и Црна Гора, октобра 2015. гласале су ЗА пријем Косова у УНЕСКО. Вучић и Дачић, осим благог разочарања, тада нису изразили никакву негативну, а понајмање оштру реакцију, осим да су то примили “к знању”. Одакле сада овај циркус и зашто је усмерен само на Македонију, а не и на Црну Гору. Због заједничких послова са Милом, или нечег другог?

Ако је одговор да је то зато што је Заев пре три месеца обећао да Македонија неће гласати за пријем Косова у међународне институције, онда морам подсетити наше „главешине“ на још једну народну: „оно што момак увече обећа девојци, ујутру не важи“! Зар је ико нормалан могао да верује Заеву који је зарад власти издао националне интересе свог народа, да ће чувати интересе српског, или да ће било где гласати против инструкција које добија од америчке „дубоке државе“? Аман, Вучићу, Дачићу и остала свито. Има ли у тој нашој дипломатији још неке службе осим оне старлетске коју је формирао Мркић, а видим да и вама добро служи? Има ли неког аналитичара да вам на основу анализе свима доступних чињеница каже да Заеву не можете веровати, односно да он није стварни шеф македонске владе.

И треће, зашто Вучић који говори о скором решавању “историјског конфликта” Срба и Албанаца, данас спречава пријем Косова у УНЕСКО или Интерпол, када ће се сутра сагласити са Косовом у Уједињеним Нацијама?

И ту долазимо до сврхе читаве ове дипломатске фарсе. Све је то представа за домаћу употребу. Још једно бацање прашине у очи грађанима Србије. И баш као после оне “драме” око Харадинаја и Француске, која ће резултирати гласањем за Харадинаја као премијера, сада гледамо “сапуницу” око Македоније која ће прогурати “тешке одлуке” око Космета! 

Смисли нешто ново, Вучићу. Ове репризе на РТС-у су ти већ досадне, иако је летња шема…

 

 

 

_____________________________________

 

  1. www.politika.rs/scc/clanak/387430/Vucic-Makedonija-ce-bez-sumnje-glasati-za-Kosovo-u-UNESKO
  2. Исто
  3. Исто
  4. Исто

 

Колико се председник Србије и главни Икеин заступник за сладолед и виршле („Они се хвале ценом сладоледа од 60 динара, а ја, који волим месо, запазио сам да имају хот дог за 50 динара“) одушевио предлогом припадника секте Г17+ и активног промотера „косовске државности“ („Возио сам аутопутем који иде од Приштине за Тирану. Добар аутопут, аутопут једне државе. Тачка.“) Душана Ковачевића да Србија не треба да буде спремна да више икад ратује за било шта („Србија нема деце за нови рат“) – толико му је засметало помињање „кипарског модела“ као привременог решења за нашу тренутно узурпирану јужну покрајину.

Прво је, показујући на шта стварно личи „дијалог“ у његој концепцији, покушао да „кипарски модел“ омаловажи („Нек’ додају и светог Петра модел… пустите ме тих модела“ и „да ли смо ми ту Грци или Турци?“), а затим, четири дана касније, током најновијег монолога у својству „госта-домаћина“ ударног Другог дневника РТС 22.8.2017, у трајању од „скромних“ 17 минута, је исти додатно кривотворио („ако неко мисли да не треба да се боримо и да то треба да остане кипарски модел, односно да тај конфликт траје и наредних 100 или 200 година, онда ћу вам рећи да ви не бринете о својој деци, о будућности наше деце и о будућности ове земље“). У међувремену је наручио и напад на заговорнике тог модела преко једног страначког војника („За ‘замрзнути конфликт’ су они који ништа не знају“).

Да одмах покушамо да рашчланимо ствар. Под један, Вучићу очигледно смета да се проблем КиМ решава у неко будуће време које је повољније за Србију. Он би да га решава сад, на измаку најнеповољнијег могућег времена за нас. Као што је, одмах после Трампове победе на изборима, која је давала бар неку наду за промену америчке политике према КиМ, пожурио да косовским Шиптарима омогући добијање телефонског позивног броја. За сваки случај. Пре него што нови амерички председник положи заклетву.
Под два, замена је теза да они који заговарају „кипарски модел“, односно замрзавање сукоба до неког повољнијег времена, то чине зато што мисле, како Вучић тврди, „да не треба да се боримо“. Напротив. Управо се они који не одустају од иједног педља КиМ залажу да се решавање проблема одложи до времена када ће Србија моћи да га решава на за њу најповољнији начин. С друге стране, управо су они који би да КиМ „решавају“ сад, попут Ковачевића, Вучића и његовог хора напредњачких дечака, ти који не желе да се боре.

Треба разјаснити и то да је „кипарски модел“ само шифра, скраћеница прилагођена данашњим медијима и њиховим све нестрпљивијим конзументима. Скоро сви знају да је Кипар подељен после турске инвазије пре више од 40 година. То је згодна аналогија, да се максимално скрати објашњавање највећем броју људи. Једино је још Вучићу потребно разјашњење да ли су ту Срби аналогни Турцима, који су извршили (још једну) нелегалну војну агресију, или Грцима, жртвама агресије. Огромној већини нормалног света је јасно да је Кипар шифра за конфликт који је замрзнут не зато што је то био изворни циљ обе стране, већ зато што ниједна од страна не жели да одустане од свог циља. Односно, не жели да одустане од своје борбе. Друга ствар су објективне историјске околности по којим ни једна од страна није довољно јака да трајно наметне свој модел, односно циљ. Није ни први ни последњи пут у историји. Али то не значи да иједна од те две стране не ради или се не нада томе да једног дана буде довољно јака да победи, односно превагне. Дакле, замрзнути сукоб нити је „неборбен“, нити је статичан. Напротив. Он је мобилишући за оне који смеју и који, стога, и могу, да парафразирамо изреку Војводе Мишића која краси зграду бомбардованог Генералштаба, одмах преко пута капитуланата који седе у Немањиној 11.

У нашем случају, простора за динамизам у контексту (привремено) замрзнутог сукоба има на претек. Можемо, за почетак, да прогласимо неуспех тзв. Бриселског споразума, односно „бриселског процеса“, с обзиром да приштинска страна није испунила ништа после више од четири године. Не морамо чак одмах ни да изађемо из тог, иначе ужасно лошег преговарачког процеса, већ само да га замрзнемо, формално док друга страна не испуни свој део. У исто време, то нам отвара могућност 1) да појачамо дипломатски притисак на Шиптаре и њихове спонзоре и ставимо их, најзад, у дефанзиву, 2) да имамо изговор да јачамо везе и односе са противницима „косовске државности“, великим силама које су нам наклоњене и које су економски и политички перспективније од западних држава за које смо тренутно вештачки везани, 3) да оживимо релевантност Резолуције 1244.

Наши савезници, Русија и Кина, али не само они, били би такође врло срећни што добијају потенцијално нову муницију којом би могли да туку своје западне „партнере“, у смислу подржавања међународно-правно утемељених захтева Србије да се испуни све оно што је договорено у једном међународно верификованом преговарачком процесу, али и у резолуцији Савета безбедности УН, по којој Србија и дан-данас има право да покрене питање повратка до 1000 припадника својих безбедносних снага на КиМ, што је додатни дипломатски притисак и адут, којем спонзори сецесиониста у Приштини не би могли да адекватно одговоре. То би, дакле, у најмању руку били дипломатски поени и за Србију и за њене савезнике, који би се могли користити и у друге сврхе. А Србија би имала додатни мотив и изговор да обнавља и јача војску.

Све ово би се, у исто време, негативно одразило на саме сецесионистичке политичке структуре, додатно их дестабилизовало и поделило, а и делегитимисало у очима сопственог становништва. А тиме би се створили услови и да се смањи притисак на преостало српско и неалбанско становништво на КиМ, које би добило нови полет кроз сазнање да је Србија поново активно заинтересована за своје Косово, и да то, после дуго година, показује и на делу.

Ово, наравно, ни приближно не исцрпљује све могућности, моменте и варијанте које нуди „кипарски модел“, већ само указује на правце и потенцијалну динамику коју он нуди. А чак је и Вучић, вероватно у тренутку слабости, признао „да, додуше, кад је нешто ‘замрзнуто’ – може и да се одмрзне“. У томе и јесте поента, и вештина. Одмрзнути кад теби одговара, а не супарнику.
Ми ту, нажалост, имамо и додатни проблем, што су Вучићу очигледно већи супарници домаће присталице „кипарског модела“ него промотер Велике Албаније и његов велики пријатељ и симпатија, Еди Рама. Али то је већ посебна тема и посебна патологија.

Вадим БОНДАР

Много се пише о подвигу совјетског народа у Другом светском рату и његовом историјском значењу у уништењу фашизма. При томе се скоро не покреће тема изазова који су стајали пред земљом по завретку борбе.

Пошто су на степениште маузолеја Лењиновог била бачена знамења поражених газда Европе и пошто су прогрмеле празничне салве, са свом озбиљношћу су се појавили проблеми најразличитијих очекивања, која су људи повезивали са будућим мирним животом. Многа од тих очекивања била су адресирана директно власти. Били су то својеврсни захтеви за променама и истовремено формулисање контролне листе провере рада који је требало да изврши руководство земље на новој историјској етапи. Уколико уопштимо сву проблематику – то је био историјски изазов за Стаљина лично, јер је он требало да проведе брод земље између својеврсне Сциле и Харибде сличних високо-захтевних очекивања.

У чему се огледа опасност тог периода и историјског маневра?

Не заборавимо да су после Отаџбинског рата 1812. године и заграничних похода 1813-1814. године, руски официри после повратка кући били потпуно захваћени европским либералним и револуционарним ветровима, па су потом организовали заверу и подигли декабристички устанак. После Првог светског рата, који су многи у Русији звали Другим Отаџбинским ратом, војници и официри који су се вратили, организовали су револуцију победничког социјализма.

По окончању Другог светског рата многи су очекивали демократску револуцију и потрошачку, по манирима „масног“ Запада.

Људи су се уморили да буду војници „радничке армије“. Спавати покрај стругова, јести шта се стигне, ићи у штепаној и прештепаној одећи, живети тесно, скучено, практично без икаквог комфора.

Стваралачкој интелигенцији са друге стране је досадило да буду „војници политбироа“ и пишу „Василије Теркине“, „Убиј Немца“ и остале „оштре и потребне ствари“. Она је хтела да се сама изрази. „Кипећа слава„ блиставих декадената ХХ века. Желели су «Дыр-бул-щил» (стихови Алексеја Елисејевича Кручониха, написани са коришћењем «неразумљивог» језика, у коме има, по речима самог аутора, «више руског националног, него у читавој поезији Пушкина»), а не досадни соцреализам. Желела је авангарда светлих јакни са мрквом у џепу, да буде идол модерних и егзалтираних девојака у филдерсовим доколеницама, а не да одговара на „примитивна“ питања на стваралачким сусретима са радном омладином.

На последице победе веома многи су полагали веома различите наде. Било је отворених западњака – прдставника, како ми сада кажемо, „пете колоне“, који су сматрали да Стаљин пошто је једном под притиском савезника 1943. године распустио Коминтерну, неће стати на томе, и да ће га Запад натерати да се одрекне колхоза, партијског управљања животом земље, социјалистичких догми, да ће дозволити вишепартијски систем, слободу уласка и изласка из земље. Да ће СССР узети кредите и да ће се на још увек пустим полицама продавница појавити у изобиљу шарене прекоокенаске робе широке потрошње и укусна храна.

Група тих „наказа“ је била прилично велика. У њу су пре свега улазили представници боемског дела обе престонице и других крупних градова, спекуланти свих боја, делатници из сенке, срећно одробијали припадници бивших привилегованих слојева, који су заузимали некада високе дужности при новој власти и чак и партијски функционери који су тајно стајали на троцкистичким позицијама или представљали опозицију генералној линији. Још једну групу која је очекивала промене, чинили су бонапартисти, који су сматрали да су „рат и народ у његовом току, истакли нове хероје“, имајући у виду пре свега Жукова, и они морају одстранити партију „која је некада узурпирала власт у Русији“ од управљања државом и обезбедити прелазак на власт народа. Та група је такође била прилично многобројна, и у њу су улазили људи доста широког спектра политичких погледа – од професионалних војника до бивших есера, „чврстих домаћина“, као и националних мањина које су чекале више слободе.

Овоме треба додати још један веома важан моменат. Друштвено-политичке оцене произашлог и очекивања будућег, понекад су дијаметрално раздвајале у то време познате и утицајне људе који су били апсолутно способни повући за собом поштоваоце и присталице својих погледа, стварајући на тај начин веома опасан раскол у друштву. Те тенденције су се наметале још током рата.

Погледајмо документ под називом: „Специјално саопштење Управе контраобавештајне службе НКГБ СССР „О антисовјетским пројавама и негативним политичким расположењима међу писцима и новинарима“, од 24.07.1943. године. У њему су приказана расположења која носе претњу како са десног, тако и са левог крила. Ево два карактеристична примера.

«Никандров Н. П., писац, бивши есер: Ми смо прошлог лета чекали крај рата и ослобођење од 25-годишњег ропства, те године, тог лета, ће доћи ослобођење, оно ће се десити нешто дрругачије него што смо то ми мислили. Бољшевизам ће бити распуштен, као Коминтерна, под притиском савезничких држава. Сада је пре свега потребно чекати реформе у пољопривреди – тамо мора бити уведена приватна иницијатива и у замену за колхозе бити створена кредитна друштва. Потом се мора спровести реформа у области трговине. У области морала мора пре свега бити уништено или некако ограничено јеврејство. Јеврејско питање – је ратно питање свакога Руса“. Светлов М. А., песник, у прошлости учесник троцкистичке групе: Ја сам раније мислио да смо ми будале – ми смо вриштали да гине ревлуција, да се крећемо у интересу светског капитала, да ће теорија социјализма у једној земљи погубити совјетску власт. Потом сам схватио: ми смо глупаци, зашто смо вриштали? Ништа страшно се није десило. А сада ја мислим: Боже, па ми смо у ствари били паметни, све смо предвидели и предсказали, ми смо вриштали, плакали, упозоравали, на нас су гледали као на Дон Кихоте, исмејавали су нас. А сада се показало да смо били у праву. Револуција ће се завршити на ономе на чему је и почела. Сада је уведена каматна норма за Јевреје, табела о ранговима, траке и друге „радости“. Такав преокрет чак ни ми нисмо предвидели“.

Оваква осећања и очекивања поново би гурнула СССР у грађански рат. Једни су, попут Никандрова, желели „ослобођење“ у западњачком духу и са елементима повратка ка предреволуционарним буржоаским и националистичким поредцима. Други су супротно томе, попут Светлова, вриштали „караул“ поводом повратка трака, норми за Јевреје и остале, како им се чинило, елементе „проклетог поретка прошлости“.

Било је и оних који су били спремни да отворено ударе у леђа социјализму који је победио у рату, ако испадне прилика, делујући руку под руку са новим интервенционистима. Читам у Специјалном саопштењу НКГБ СССР: «Краснов П.Б., новинар: Све наде полажем на Енглеску и Америку, које ће Немцима нанети одлучујући удар. Но, очигледно је да и Енглеска и Америка не желе да у целини подрже Стаљинову владу. Они одбијају мирну револуцију у СССР-у. Моје симпатије су увек на страни демократских држава. У случају победе совјетске власти, мени, старом демократи, ученику В. Г. Корољенка, преостаје само једно – самоубиство! Но, ја се искрено надам да ће царство таме бити побеђено и да ће тријумфовати правда. Због тих циљева ја већ сада размишљам о неопходности уједињења демократских новинара… Ја сам спреман трпети рат још три године, нека погину милиони људи, само да у резултату буде сломљен деспотски, прогонитељски систем у нашој земљи. Верујте ми, да попут мене расуђују и десетине мојих пријатеља, који се, као и ја, уздају само у савезнике, на њихову победу и над Немачком, и над СССР-ом“.

Било је захтевних очекивања и отворено националистичког усмерења. У том истом документу наведене су изјаве благополучно умрлог украјинског филмског режисера 1965. године у подмосковском Переделкину, писца и драматурга, народног уметника РСФСР и лауреата две Стаљинске премије (1941 и 1950. године) Александра Петровича Довженко. «Украјинске девојке, које су заволеле Немце и удале се за њих, нису криве због тога што немају патриотизма, него су криви они који тај патриотизам у њих нису успели васпитати, то јест, ми сами, сав систем совјетског васпитања, који није успео да побуди у човеку љубав ка Отаџбини, осећање дуга, патриотизма. Ни о какавој казни не сме бити ни речи, мора им бити све проштено, уколико оне нису спроводиле шпијунски рад. (Ваљда баш као сада, „они су деца“ – примедба аутора). Тема разобличавања порочности совјетског васпитања, ништавности совјетског педагога, погрешности пропаганде и трагичних резултата тога свега, треба да постане главна тема совјетске уметности, књижевности и филма у скорије време. Узнемирен сам што су створили пољску дивизију, а не формирају украјинске националне јединице“.

На тај начин, усресређени и стандардизовани поглед на СССР после победе, у коме је са завршетком бојева дошло до свеопштег ликовања и блистави поглед на светлу будућност под руководством партије Лењина-Стаљина, није сасвим тачан. Изазови и захтеви према власти били су веома озбиљни.

* * *

Како је власт одговорила на те изазове?

Још током рата Стаљин је ставио акценат не просто на обнову земље после победе, него на њену авангардну ренесансу са перспективним бржим развојним темпом, услед чега је совјетски човек могао одмах да почне осећати осетљиве предности. Тај план је био свеобухватан и подсећао је на указ Совнаркома СССР-а и ЦК ВКП(б) од 10. јула 1935. године «О Генералном плану реконструкције Москве» на десетогодишњи период, призван да у корену измени како облик престонице, тако и живот Москвовљана. Тада смо почели у престоници градити улице и ауто-путеве, рачунајући на интензитет саобраћаја сто пута већег од тада постојећег ауто-парка.

Стаљин је у свему гледао деценије унапред. У једном од приватних разговора са страним новинарима, одмах после рата, када су му почели наводити као пример европске виле које нису имали совјетски људи, он је одговорио: „Да, ми нисмо градили виле, ми смо градили фабрике. И брзо, веома брзо, ви ћете видети плодове тог различитог приступа према држави“. Саговорници генералног секретара су се љубазно осмехнули, западни стручњаци су давали прогнозе према којима привреда СССР-а може достићи ниво из 1940. године тек 1965. године, и то са условом да земља узме стране кредите. То су били мислиоци-теоретичари, слични онима који седе данас у Министарству за економски развој и којекаквим другим кудринским стратешким канцеларијама. Стаљин је био стратег-практичар.

Услед тога, ми смо непријатно изненадили светску и сопствену „демократску јавност“ изашавши на ниво 1940. године за само 4 године (1949) без икакве стране помоћи.

Како је то било могућно постићи?

Као прво, совјетски новчани систем створен крајем тридесетих година, пажљиво контролисан и подржан од стране Стаљина током читавог рата, показао се много чвршћим и ефикаснијим од национал-фашистичког. Тако је новчана маса у Немачкој за годину дана рата порасла шест пута (иако су Немци одвозили к себи робу из читаве Европе и зачајног дела СССР-а); у Италији – 10 пута; у Јапану – 11 пута. У СССР-у је новчана маса у ратним годинама увећана само 3,8 пута. Што се тиче Велике Британије, која није била подвргнута копненом упаду и разарању попут СССР-а, то је она током рата изгубила све своје златне резерве које су успешно пребациване у САД, и разноврсне картице у њој су укинуте тек педесетих година. Но Стаљин је поново гледао далеко напред. Према сведочењу наркома финансија СССР-а Арсенија Зверева (управљао финансијама СССР-а од 1938. године) први пут се Стаљин заинтересовао за могућност новчане реформе крајем децембра 1942. године, тражећи први извештај за почетак 1943. године. Резултат тог рада била је одлука Политбироа ЦК ВКП(б) од 3. децембра 1947. године, о укидању система бонова и почетка новчане реформе у СССР-у.

Паралелно, одмах после завршетка рата, држава је почела да претвара у живот читаве пакете планских догађаја, усмерених на јачање новчаног система и раст стандарда становништва. Потрошачка потражња је стимулисана путем увећања фондова зарађене плате и смањењем плате у финансијском систему. Тако је од августа 1945. одине почео да се укида ратни порез са плата радника и службеника, и потпуно је укинут почетком 1946. године. Смањен је и размер подписа за нови државни зајам. У пролеће 1946. године државне касе су почеле исплаћивати радницима и службеницима компензације за плате које нису добијали за време ратног одсуства.

Указ Савета министара СССР-а од 28. фебруара 1950. године довео је рубљу до стабилне златне основе, везаност за долар је била укинута. Златна вредност рубље учврстила се на нивоу од 0,222168 грама чистог злата. Од 1. марта 1950. године била је установљена куповна цена Државне банке СССРа у односу на злато, у износу 4 руб. 45 коп. за 1 грам чистог злата. Како је приметио Стаљин, СССР је на тај начин била заштићена од долара.

Као друго, поново је много пре завршетка рата почела не просто обнова предузећа, него њихов препород са модернизацијом, са којом је паралелно текао превод читаве индустрије на мирнодопске услове. Са фронта су се одазивали перпспективни стручњаци за потребне професије. Током 1945. године асигнације за науку су превазишле предратни ниво, увеличавши се са 2,1 на 2,9 милијарди рубаља.

Државном плану су дати укази да припреми своје утиске по питању каква заправо предузећа и стручњаци ће нам бити потребни из Немачке која ће бити побеђена, куда и камо њихову инфраструктуру треба инкорпорирати. Припремити одговарајуће аналитичке извештаје по производним циклусима и међугранској индустријској кооперацији. Само што се рат завршио, немачке фабрике, технологија и стручњаци су се пребцили у СССР на већ припремљени терен и одмах су се почели укључивати и спајати са производним ланцима и колективима.

Као треће, упркос различитим гласинама, важну улогу у привредном животу земље имао је, како би сада рекли, мали бизнис. Развој артела се сматра важним државним задатком. У послератним годинама у Совјетском Савезу је било успешно створено и успешно је функционисало 114 000 радионица и предузећа најразличитијих усмерења – од прехрамбене производње, до омладинских послова и хемијске индустрије. У њима је радило око 2 милиона људи, који су производили скоро 6% бруто-индустријске производње. Артели и индустријске корпорације су производиле 40% намештаја, 70% металног посуђа, више од трећине трикотаже, скоро све дечије играчке. Поред тога, у предузетничком сектору је радило око стотину конструкторских бироа, 22 лабораторије и чак два научно-истраживачка института. У оквирима тог приватно произвођачког, а не спекулативног сектора, дејствовао је сопствени недржавни пензијски систем. Артели су омогућавали својим члановима кредите за куповину стоке, алата и опреме, изградњу станова.

На рачун свега тога, а такође захваљујући реализацији неких трофеја, почео је да расте и робни фонд. Он је заузврат подстакао за собом комерцијалну трговину коју је подстицала држава.  Већ у следећој послератној години, 1946, комерцијална трговина је стекла невиђен размах. Била је створена широка мрежа продавница и ресторана, проширен је асортиман робе, смањена њихова цена. У чувеном кримићу „Не треба мењати место сусрета“ Фокса узимају у једну такву установу – комерцијални ресторан „Асторија“.

Завршетак рата довео је до пада, за више од трећине, цена на колхозним тржиштима, а укидање бонова и новчана реформа повукли су за собом и постепено опште управљање робама и услугама. Од 1949. године сваке године се смањивала цена производа за масовну потрошњу и то је представљало лепу пролећну традицију. За пет послератних година цена на основне прехрамбене производе смањена је више од два пута, док је истовремено у крупним капиталистичким земљама та цена порасла. Сада је у то тешко поверовати, но тада су у Великој Британији почели штрајкови рудара који су тражили да им се обезбеди ниво живота као код рудара у СССР-у.

Људи су се активно привлачили градњом кућа, дајући им кредите од 7-12 хиљада рубаља на рок од 12 година са каматном стопом од 1% годишње. На ту градњу држава је слала у својству радне снаге војне заробљенике и осуђене по завршетку рата совјетске грађане (издајнике, колаборационисте, дезертере, бандите, лопове спекуланте), а у својству производних компоненти – монтажне куће из Немачке и Финске, добијене по репарацијама. За прву послератну петољетку у градовима и радничким насељима је било изграђено и обновљено 100 милиона квадратних метара стамбене површине, у сеоској средини – 2,7 милина стамбенихх објеката. Услед тога земља се издигла из рушевина, оповргавајући и прецртавши сва негативна очекивања.

Ево карактеристичног примера. Овако је изгледао Стаљинов трг једног од највише пострадалих и најразрушенијих градова у СССР-у – Кијева, током 1948. године.

Био је постављен задатак да се становништво обезбеди квалитетним и разноврсним произвођачким асортиманом и прехрамбеним производима искључиво отаџбинског порекла. Управо то је у послератним годинама створило ситуацију да су совјетски производи и роба били толико природни, апсолутно безопасни за човека, најбољег квалитета на свету и невероватног рока трајања. За разраду производа за кућну употребу и робу широке потрошње персективних и научно-техничких модела, отварани су специјализовани научно-истраживачки институти и лабораторије, стваралачке радионице и инжењерско-конструкторски бирои. Само што се појавила нова танденција у моди, они су је муњевито пратили и примењивли па се већ после пар месеци нова роба појављивала на полицама продавница. Ко не верује, послаћу му каталоге производа и напитака (у том смислу и алкохолних) из педесетих година, широко представљених на интернету. Тамо је толико узорака да је један Европљанин који је тада дошао у посету, био толико шокиран, као ми који смо крајем 80-их година посећивали Европу.

Што се тиче моде и тврдње да ње није било у послератном СССР-у и да је земља живела малтене у каменом добу, бољшевичком аскетском паклу, ове фотографије из тих година говоре о супротном.

Соларијуми на крововима Москве почетком 50-их година.

У септембарском броју журнала National business за 1953. годину у тексту Херберта Хариса «Руси нас сустижу» истакнуто је да је СССР по темпу раста економске моћи превазишао сваку земљу и да је у том тренутку темпо раста у СССР-у био 2-3 пута већи него у САД. И оно што је најважније, тај темпо је реализован уз конкретно материјализовање животног стандарда становника земље.

Карактеристичан пример. Часопис „Мосовска правда“ је 26. новебра 1953. године писао: од 25. новембра 1953. године у Москви су уведени међуградски телефонски разговори са сваког телефонског аутомата. Они су постављени свуда. Због тога таква новина представља велику погодност за Московљане. Приликом коришћења телефона-аутомата била је могућа неограничена дужина разговора са абонентом који се налази у другом граду! Да би се добило право на међуградски разговор, довољно је било донети талон у било ком поштанском пункту или градском одљењу за везе града Москве. Тада се преко телефона-аутомата могло разговарати са абонентима градова Лењинграда, Калињиграда, Новорода и Владимира.

Према прелиминарним плановима, од 1960. године хлеб је у СССР-у требало да буде бесплатан!

* * *

Живот, како се каже, дефинише свест. Такви успеси стаљинског социјализма потпуно су промениле сву линију очекивања, од врха до дна. Стваралачка средина у својој апсолутној већини је отказала од песимистичких и прозападних погледа и очекивања, сменивши их заједно са читавом земљом на футуристичке. Томе је допринео и активни увод (кооптирање) у удружење новинара, писаца, уметника, филмаџија итд. Томе су помогли и укази о повећању плата (који су донети у марту 1946. године) делатницима науке и културе. О томе између осталих пише писац и песник Константин Симонов у својој књизи успомена „Очима човека мога поколења“.

Акценат одређених људи и снага на Жукова и друге маршале, као на будуће Бонапарте, није се оправдао. Жуков је био „Бонапарта“ у односу на своје колеге – војнике, и никада се, у сваком случају, колико-толико јвно, није оштро-критички изражавао по поводу Стаљина или совјетске власти. Напротив. Жуков је не једном подвукао да „Стаљин нигде није рекао о мени ни једну ружну реч“, да „уколико неко увреди мене у његовом друштву – Стаљин ће му главу због мене откинути“. „И ја сам – истицао је Г.К. Жуков – наравно, био благодаран њему због такве објективности“. Жуков је говорио да „Стаљин уважава моју војничку главу, а ја ценим његов државнички разум“.

Још крајем 30-их година Стаљин је планирао спровођење политичких реформи, усмерених на предају власти са партије на демократске свенародно изабране институције, што би значило успоставаљање директне и непосредне народне власти. Рат је нарушио те планове. Њима се Стаљин вратио 1952. године. На XIX конгресу партије он је изнео низ предлога. Између осталог, радило се о укидању Политбироа, о његовој замени Президијумом ЦК КПСС. Како пише Јуриј Мухин у својој књизи „Убиство Стаљина и Берије“, овај корак је значио да се „партија лишава органа који је непосредно руководио земљом и у њој се ствара орган којим руководи само партијом и то у периодима између два пленума ЦК“. 

Ј.Н. Жуков у књизи „Други Стаљин“ пише да је већ био припремљен пројекат билтена за изборе на алтернативној основи, чију је фотокопију Жуков навео у својој књизи. Но, Стаљину нису дали да заврши започето. Он је 1953 неочекивано и муњевито напустио овај свет, а Хрушчов је је организово истински погром практично свих његових достигнућа – од пољопривреде до повратка на трговину за амерички долар.

* * *

Крајем 80-их година прошлог века земља је такође очекивала промене. Притом је као научно-техничка база (по броју регистрованих изума током године, ми смо средином 80-их година изашли на прво место на свету), тако и народ, били спемни да одлучно подрже и покрену земљу напред по обновљено-модернизованом социјалистичком путу. Но, „хрбат“ тих очекивања и спремности био је преломљен у почетку потпуним пуштањем низ воду свих и свакојаких националних интереса и интереса народа СССР-а, што је било замаскирано испод мало коме јасних речи „перестројка“ а потом и „јељциновштина“, које су учиниле пробни пуцањ у главу свим народним очекивањима и тежњама.

Данас од тих очекивања и спремности да се подрже напори власти скоро ништа није остало. О томе говоре и резултати истраживања сарадника РГГУ, ссоциолога Ирине Воробјеве под заједничким називом „Противуречности и парадокси политичких орјентација у структури животног света Руса“, које је публиковано у журналу „Социјалистичко истраживање“, №1 за 2016. годину. Тако, ако је 1987. године о свом активном интересовању за политичке догађаје било заинтересовано 54,4 % становника Русије, то се 2013. године тај број снизио на 27,1 %. Истовремено са тим десило се значајно увећање броја људи који уопште не прате политичке догађаје: таквих је у 2013. години било 12,9%, док је 1987. године било свега нешто више од 1%. Слично расположење скоро 13% становника земље сведочи не само о томе да ти људи не виде своје место у политичком животу сопствене државе, ништа не очекујући од тог живота прилично испуњеног животним проблемима, него и о томе да су они у потпуности разочарани читавом линијом политичких партија, лидера и снага, који активно егзистирају у Русији. Око 51% испитаника се сложило са изразом: „Ја се не разумем у политику“. Такав одговор може бити сведочанство или заштитна реакција која у суштини значи смислени позициони идентитет са 13 % групом коју отворено не интересују сопствени политичари, или овсуство јасно изражене друштвене и личне позиције у односу према постојећим партијама, садржају основа њихове делатности и основних погледа.

Испада да округло 64 % становништва нису убеђене идејне присталице и заштитници постојећег политичко-економског поретка у земљи и не могу служити као његов чврст и поуздан ослонац. Тај вакуум не попуњава солидарно поистовећивање и подршка било које друге постојеће у земљи снаге.

Даље социолози примећују и потпуно парадоксалне ствари. Постојећу власт подржава више од половине становништва земље (55 %), притом само 21 % сматра да она штити интересе свих грађана. А са тим да држава функционише у интересу сиромашних, сагласно је мање од 1 %! У часност изборних комисија верује само 7 %. Већина становника Русије је уверена да изборне комисије фалсификују изборне резултате (63 %). У масовној свести грађана створена је стереотипна представа о изборима као о формалној процедури са унапред познатим резултатима. И та представа, према њиховом мишљењу, непрекидно се оправдава. Из других истраживања следи да се становници Русије гуше од недостатка новца и праведности и подржавају власт због безизлазне безалтернитовности. Истраживање Фонда „Јавног мњења“ опубликовано 27. априла и посвећено главним очекивањима становника Русије, повезано са њиховим свакодневним животом, показало је да људи не очекују промене.

 

Превод ФСК са руског: kolokolrussia.ru/duh-istorii/posle-voyn-stalinskiy-uklad-dokazal-svoyo-prevoshodstvo-nad-kapitalisticheskim

Заград-одреди РККА су представљали један од најмрачнијих симбола Великог отаџбинског рата. Песама у духу „Четрдесет треће је ону чету целу побио „заград-одред“, филмова који приказују крваве чекисте који терају војнике да крену у напад, и сличних артефаката културе ће се лако сетити многи наши сународници. Међутим, стварност „заградодреда“ је била много драматичнија…

Прве такве одреде су формирали по злу запамћени Наркомат унутрашњих послова и армијски позадинци још у лето 1941.године, у Белорусији. Тада су, код границе потучене совјетске јединице, одбиле да иду на исток даље од Минска. Путевима су ходали изгубљени војници и официри, често без команде, тј. руководства и без оружја, изгубљеног у току борбе. Први одреди су и формирани како би   се сакупило људство које се неорганизовано повлачило и обновила наредбодавна функција. Од војника који нису знали шта ће и где ће, и команданата који су унезверено отступали, сакупљане су групе које су враћане на фронт.

Закључено је да је искуство првих таквих одреда било успешно. У јулу 1941. године њих су почели да формирају већ централизовано. Разбијену армију РККА су пратиле исте муке као и све друге из ма ког доба који су били побеђени: паника, психолошки лом и дезорганизација. Задржавање дезертера, сакупљање јединица које су се разбежале је прљав посао, али је то једноставно морало да се чини.

Упечатљив је, на пример, извештај о раду заград-одреда 310. стрељачке дивизије, написан у јесен 1941. године код Лењинграда: „Заград-одред“ 310. стрељачке дивизије је у том периоду задржао 740 бораца и млађих команданата који су оставили бојно поље, и који су се упутили у позадину: међу њима је 14 послато у специјалне одреде дивизије, а остали су организовано враћени у своје јединице… Заград- одреди се попуњавају случајним људима. 310 сд. На попуњавање  одреда су послати борци које је тај исти одред задржао у позадини дивизије.“

Кроз заград-одреде је у току 1941.године прошло преко 600 хиљада људи, и није тешко досетити се да њих обично нису убијали. Међу војницима које би задржали ти одреди преко 96% су се једноставно враћали у своје јединице. Они који су остајали слати су у затвор, предавани су суду, а приближно једна трећина њих је стварно стрељана. Али не треба мислити да су изгинуле осуђивали на сурове казне тек тако. Дезертерство је цветало у најјачим бојама, при чему су се они који су бежали са линије фронта лако претварали у пљачкаше. Документа описују, на пример, случај до кога је дошло у позадини Лењинградског фронта у току блокаде. При нападу на продавницу хране ухваћен је наоружани дезертер. Док су покушавали да га ухвате он се све време бранио пуцањем. Такође, на Волоховском фронту у фебруару 1942.године уловљен је дезертер који је побегао са аутомобилом и пушком. У шуми је направио себи склониште и бавио се крађом домаћих животиња, а док су га хватали – убио је човека.

Лик запосленог у НКВД-у који пиштољем тера војнике на јуриш је живописан, али није тачан. Тај стереотип има стварну базу: често су срж заград-одреда састављали преживели граничари који су остали без посла. Пограничне јединице су спадале у НКВД, и тако се родио стереотип о чекистима са „наганом“  у рукама.  А у стварности заград-одреди се најчешће нису потчињавали НКВД-у, већ директно армијској команди. Народни комесаријат унутрашњих послова је имао своје заград-одреде који су чували комуникације, али никада нису досезали – ни по бројности, ни по значају – ниво армијских.

Треба да се каже да та мера није постојала само у Совјетском Савезу. Још 1915.године, у току Великог одступања руске армије у Првом светском рату постојало је наређење генерала Брусилова које је гласило: „…Иза себе треба да су посебно поуздани људи и митраљези како би, уколико буде потребно, натерали и малодушне да даље иду“. Слично наређење је у армији коју је водио објавио и генерал старе армије Данилов: „Дуг сваког војника, верног Русији, који примети покушаје братимљења, да одмах пуца по издајницима“.

У лето  1942.године земља се нашла врло близу војне катастрофе. Једна од мера за сређивање реда у позадини војске је било постављање заград-одреда на нови организациони ниво. Тако се појавила позната Наредба Но 227, позната као „Ни корака назад!“ Како видимо, „заград-одреди“ су постојали и раније и извршавали задатак који им је поверен, а поменута наредба је само још више проширила праксу која је већ постојала. Њихове функције су биле као и до тада: хватање дезертера, враћање у борбу оних који су се повлачили и забрана неконтролисаног одступања.

Да ли се дешавало да су заград-одреди отварали ватру по својима? Да, у документима и успоменама је записано неколико случајева када је бекство војних јединица с бојног поља брањено ватром, и у тој ватри је стварно било и  погођених.  Херој Совјетског Савеза генерал Пјотр Лашченко је још ’80.година покушавао да разјасни питање пуцања заград-одреда у своје. Као резултат нису откривени такви случајеви, мада је војни начелник-генерал тражио документа из архива који су тада спадали у строго поверљиве.

Много чешће су се заград-одреди налазили у првим редовима борбе. Без обзира на формално привилеговани статус, у току кампања 1941. и 1942.године заград-одреди су често морали да активно учествују у борбама. Сама по себи структура заград-одреда: мобилне, добро снабдевене аутоматским оружјем и транспортом јединице – провоцирала је да оне буду коришћене као покретна резерва. Рецимо – командант легендарне 316.дивизије Панфилов је свој заград-одред од 150 људи користио баш као сопствену резерву. Све у свему, у пракси су команданти јединица често заград-одреде сматрали као непотребну могућност да се војска на бојном пољу појача. То је у недостатку резерви сматрано за непожељну, али понекад неопходну праксу. На пример, заград-одред 62.армије у Стаљинграду је два дана и ноћи водио борбу за железничку станицу у критичном тренутку првог јуриша на град 15 и 16. септембра. У току борби према северу од Стаљинграда два заград-одреда су једноставно морала да се расформирају због губитака који су бројали 60-70% укупног људства у та два одреда.

У другој половини рата заград-одреди су изгубили важност коју су имали у првој половини. Све је ређе било потребно да се обнављају јединице које су се смањивале. Осим тога – њихова делатност је дуплирана другим формацијама као што су биле јединице за обезбеђење позадине.  А 1944.године делатност заград-одреда је  сасвим изгубила смисао. Њихов задатак су преузимале друге формације – укључујући  и јединице за обезбеђење позадине које су припадале управо НКВД-у  и  јединице за команду. У лето 1944. начелник Политичке управе 3. Прибалтичког фронта  је, ширећи руке, извештавао команду: „Заград-одреди не извршавају своје основне функције које су утврђене наређењем народног комесаријата одбране. Велики део најужег састава заград-одреда  се користи за обезбеђење армијских штабова, за обезбеђење линија везе, путева, чешљање шума и т.д. У великом броју њих су плате по штабовима изузетно надуване. Штабови армија не контролишу рад заград-одреда, оставили су их самим себи, њихову улогу су свели на положај обичних командантских чета. Међутим, у заград-одреде су бирани најбољи и проверени борци и водници, који су учествовали у много битака и били награђивани орденима и медаљама Совјетског Савеза“.

Једина стварно корисна функција заград-одреда у овој етапи је остала чишћење позадине од остатака немачких опкољених снага, хватање бивших полицајаца и чиновника окупационе администрације који су покушавали да се легализују или сакрију. Наравно, таква ситуација није задовољавала највишу команду. Хиљаде искусних добро наоружаних бораца су много боље изгледале у првим редовима. 29. октобра 1944.године заград-одреди РККА су расформирани. Зато је нагло ојачала делатност немачке пољске жандармерије. У пролеће 1945. године у Немачкој су се могле видети обешене особе са таблицом на грудима: „Ја овде висим зато што нисам веровао фиреру“ или „Сви издајници умиру као ја“. Најстрашнија тајна заград-одреда је била у томе да страшне тајне није ни било. Заград-одреди – то је ништа осим свима одлично позната војна полиција, и њихове функције су у току читавог рата биле баш такве.  Све у  свему, војници заград-одреда су били обични војници у најстрашнијем рату на свету, који су извршавали своје ратне задатке. Бесмислено је да се они идеализују, али ни демонизација тих јединица тим пре не доноси никакву корист, и у суштини нас само удаљава од стварне представе о Великом отаџбинском рату.

 

 

Превод ФСК: ussrlife.blogspot.ru/2017/05/blog-post_57.html

Зверства бандероваца
И таква зверства иду на рачун «хероја Украјине»!

Читамо и упијамо. То треба да допре до свести наше деце. Ми морамо научити да пристојно и подробно интерпретирамо страшну истину о злочинима хероја-бандероваца зваричо-хоружевске нације. Подробне материјале о борби „хероја нације“ против мирног становништва на тој земљи, може се лако наћи у било ком претраживачу.

То је наша поносна историја.

„… уповци на дан годишњицњ УПА одлучили су да предaју свом „генералу“ необичан поклон – 5 одсечених глава Пољака. Овај је био пријатно изненађен како самим поклоном, тако и досетљивошћу својих потчињених.

Оваква „ревност“ збуњивала је чак и искусне Немце. Генерални комесар Волинске области и Подоља, обергрупенфирер Шене молио је „митрополита“ Поликарпа Сикорског да умири своју „паству“ 28. маја 1943. године: „Национални бандити (наше подвлачење) пројављују своју делатност такође и нападајући на ненаоружане Пољаке. Према нашим рачуницама, до данас је замучено 15 хиљада Пољака! Колонија Јанова Долина више не постоји“.

У хроници СС пешадијске дивизије „Галичина“ коју је водила њена управа, постоји следећи запис: „20.03.1944. године: постоји на Волини украјински устаник, који је вероватно већ у Галицији, а који се хвали, да је својим ужетом удавио 300 душа Пољака. Њега сматрају херојем“.

Пољаци су објавили десетине томова ето таквих чињеница геноцида, од којих бандеровци ни један нису оповргли. Сведочења о сличним делима Армије Крајовске сакупљено је више него што може стати у свеску. И још то треба поткрепити суштинским доказима.

Пажњи Пољака нису промакли ни примери милосрђа од стране Украјинаца. На пример, у Вирке Костопољском кланцу Франтишка Дзеканска је носећи своју петогодишњу кћерчицу Јаздју била смртно рањена од стране бандероваца. Тај исти метак закачио је и дечију ногицу. Током 10 дана дете се налазило код убијене мајке, хранећи се зрнима класја. Девојчицу је спасао украјински учитељ.

Он је највероватније знао шта му следи ако открију такав његов однос према „туђинима“. Јер су у том истом округу бандеровци замучили два украјинска детета која су се васпитавали у пољској породици, а трогодишњем Стасику Пављуку су разбили главу о зид држећи га за ножице.

Наравно, страшна освета очекивала је и оне Украјинце који су се без непријатељства односили према совјетским војницима-ослободиоцима. Рејонски заповедник ОУН Иван Ревењук („Поносни“) сећао се како су „ноћу из села Хмизово довезли у шуму сеоску девојку од 17 година, можда и мање. Њена кривица огледа се у томе што је она заједно са другим сеоским девојкама ишла на игранке када је у селу био одред Црвене Армије. Кубик (командир бригаде војног округа УПА „Тури“) видео је девојку и замолио је Варнака (заповедника Ковељског округа) да му дозволи да је он лично испитује. Он је тражио да она призна да је „ишла“ са војницима. Девојка се заклела да то није радила. „А ја ћу то сада проверити“ – осмехнуо се Кубик оштрећи ножем боров штап. Након неколико тренутака он је скочио на заробљеницу и оштрим крајем почео јој забадати између ногу, док није угурао боров колац у полни орган девојке“.

Једне ноћи бандити су упали у украјинско село Лозовоје и за сат и по убили више од 100 његових становника. У породици Дјагун бандеровац је заклао троје деце. Најмањем, четворогодишњем Владику, одсекао је руке и ноге. У породици Макух убице су затекле двоје деце – трогодишњег Ивасика и десетомесечног Јосифа. Десетомесечно дете, видећи мушкарца, обрадовало се и са смехом пружило руке к њему, показујући своја четири зубића. Но немилосрдни бандит је одсекао ножем главу беби, а његовом брату Ивасику секиром је одрубио главу.

Из села Волковија једне ноћи су бандеровци довели у шуму целу породицу. Дуго су се иживљавали над несрећним људима. Потом су, увидевши да је жена главе породице трудна, разрезали јој стомак, извадили из њега плод, а уместо њега гурнули живог зеца.

„Они су својим зверствима превазишли чак и немачке садисте есесовце. Они муче наше људе, наше сељаке… Зар ми не знамо да они кољу малену децу, разбијају њихове главе о камено стење, тако да им се мозак из главе проспе. Страшна зверска убиства – то су дејства тих бесних вукова“ – узвикнуо је Јарослав Галан. Са сличним гњевом зверства бандероваца разобличили су и ОУН Мељника и УПА Буљбе-Боровца и влада Западно-Украјинске Народне Републике и Савез Хетмановаца-Државника, основан у Канади.

Макар и са закашњењем, но ипак су се покајали због својих злочина и неки бандеровци. Тако је у јануару 2004. године у редакцију „Совјетске Луганштине“ дошла постарија жена и предала пакет од своје недавно умрле пријатељице. Гошћа је у редакцији објаснила да је она својом посетом испунила последњу жељу те своје пријатељице која је рођена у Волињској области, која је у прошлости била активна бандеровка, која је пред крај живота промишљала о прођеном путу и одлучила да својом исповешћу бар мало искупи свој непоправљиви грех.

„Ја, Вдовиченко Надежда Тимофејевна, рођена у Волињи… Ја и моја породица молимо да нам свима посмртно опростите, јер када људи ово писмо буду читали, мене већ неће бити (пријатељица ће испунити моју посмртну жељу).

Нас је било петоро у родитеља и сви смо били заклети бандеровци: брат Степан, сестра Ања, ја, сестра Оља и Нина. Сви ми смо ишли са бандеровцима, дању смо спавали по колибама, а ноћу ишли и пролазили кроз села. Нама је био задатак да задавимо оне који су скривали руске заробљенике и саме заробљенике. Тиме су се бавили мушкарци, а ми жене, пребирале смо одећу, узимали краве и свиње у погинулих људи, клали стоку, све прерађивали, сушили и слагали у бурад. Једном смо за једну ноћ у селу Романово угушили 84 човека. Старе људе и старице смо гушили, а малу децу за ногице – једном удариш главом о врата – и готово, идемо даље. Ми смо жалили наше мушкарце што се тако муче током ноћи, но током дана одспавају и следеће ноћи – у друго село. Било је људи који су се скривали. Ако се мушкарац скривао, прихватали су се жена…

Друге су на Врховци склонили: Жена Коваљчука Тиљимона није признавала где је он, и није хтела да га ода, но кад су јој припретили, била је приморана да призна. Рекли су јој: „Реци где ти је муж и нећемо те дирати“. Она је признала да је у пласту сена, њега су извукли и били, били, док га нису дотукли. А двоје деце, Степа и Оља, добра су била деца, 14 и 12 година… Млађу су распорили на два дела, а мајку Јуњку већ није требало давити, пукло јој је срце од бола. У одред су узимали младе здраве момке, да би давили људе. Тако из Врховке, два брата Левчукив, Николај и Степан, нису хтели да даве, побегли су кући. Ми смо их осудили на смрт. Кад су пошли по њих, отац је говорио: „Ако узмете синове, и ја идем“. Извели су их на неких 400 метара и Нађа моли: „Пустите Кољу“, а Коља говори: Нађа не моли, код Бандере нико није измолио, нећеш ни ти измолити“. Кољу су убили. Нађу су убили, оца су убили, а Степана су жива ухватили и две недеље га водили у истом рубљу – кошуља и панталоне, тукли га железном опругом да би признао где је породица, но он је био чврст и ништа није признавао и последњу вече су га претукли, он је замолио да оде у тоалет, један га је повео, а била је јака мећава, тоалет је био од сламе и Степан је пробио сламу и побегао из наших руку. Нама су све податке давали из Врховке земљаци Петар Римарчук, Жабски и Пуч“.

… У Носелску у Ривењској области била је једна комсомолка Мотрја. Ми смо је ухватили у Врховци и одвели смо је ка старом Жабском да јој живој извади срце. Стари Саливон је у једној руци држао сат, а у другој срце, да би проверио колико ће још срце откуцавати у руци. И када су дошли Руси, синови су хтели да му поставе споменик, кажу, борио се за Украјину.

Ишла је Јеврејка са дететом, побегла из гетоа, зауставили су је, пребили и у шуми закопали. Један наш бандеровац је пратио девојке-Пољакиње. Наредили су му да их уклони и он је рекао да их је бацио у поток. Њихова мајка је дотрчала, плаче, пита да ли сам ја видела, кажем не, идем да тражим, идем над тим потоком, ја и мајка тамо. Дата нам је наредба: Јевреје, Пољаке, заробљене Русе и оне који се скривају, све давити без милости. Задавили су породицу Северинов, а кћерка је била удата у другом селу. Дошла је у Романово, а родитеља нема, она је почела да плаче и почела да ископава ствари. Дошли су бандеровци, узели одећу, а девојку живу у том истом сандуку затворили и закопали. И остало је кући њених двоје мале деце. А да су деца дошла са мајком, то би и они завршили у том сандуку. У нашем селу је био још и Кубљук. Њега су послали у Котов, Киверцовски рејон, на рад. Радио је он недељу дана и – одсекли су главу Кубљуку, а кћер му је узео момак из суседства. Бандеровци су наредили да убију кћер Соњу и Василиј је рекао: „Идем у шуму по дрва“. Пошли су, Василиј је довезао Соњу мртву, а људима је рекао да је убило дрво.

У нашем селу је живео и Ојцјус Тимофеј. Стари, стари деда, што је он рекао, тако је било, био је то пророк од Бога. Када су дошли Немци, одмах су их известили да постоји такав у селу и Немци су одмах отишли до старог да би им рекао шта ће бити са њима и нама… А он им говори: „Ништа вам нећу рећи јер ћете ме ви убити“. Преговарач је обећао да га прстом неће пипнути. Тада им је деда рекао: „До Москве ћете доћи, но отуда ћете бежати како стигнете“. Немци га нису дирали, но када је стари пророк рекао бандеровцима да дављењем људи по Украјини они неће ништа урадити, дошли су бандеровци и били га све док га нису дотукли намртво.

Сада ћу описати своју породицу. Брат Стефан је био заклети бандеровац, но ни ја нисам много одударала од њега, свуда сам ишла са бандеровцима, иако сам била удата. Кад су дошли Руси почела су хапшења, одводили су људе. Нашу породицу такође. Оља се договорила на станици и њу су пустили, но дошли су бандеровци, одвели је и задавили. Остао је отац са мајком и сестром Нином у Русији. Мајка је била старица. Нина је одједном одбила да иде да ради у Русију, тада јој је руководство предложило да ради као секретар. Но, Нина је рекла да не жели да држи совјетско перо у рукама. Поново су јој пошли у сусрет: „Ако нећеш ништа да радиш, онда се потпиши, да ћеш откривати бандеровце и ми ћемо те пустити кући. Нина није дуго размишљала, потписала је и пустили су је кући. Још Нина није успела доћи кући, а већ су је чекали бандеровци, скупили сабрање момака и девојака и организовали суђење Нини: гледајте, као, ко подигне на нас руку, сваки ће тако проћи. До дан данас ја не знам куда су је дели.
Цео свој живот носила сам тешки камен око срца, јер ја сам веровала бандеровцима. Ја сам могла продати било ког човека, само ако нешто каже против бандероваца. А они, проклетници, нека су и од Бога проклети, и људима на веки веков и од Бога и од људи. Колико су невиних људи заклали, а сада хоће да се изједначе са заштитницима Украјине. А са ким су они ратовали? Са својим суседима, проклети душегубци. Колико је крви на њиховим рукама, колико ковчега са живима је закопано. Људе су одводили, но они ни данас не желе да се врате на ту бандеровштину.

Молим Вас са сузама, људи, опростите ми моје грехе“ (часопис „Совјетска Луганштина“, јануар 2004. године, N 1)…“.

135 врста мучења и зверстава, које су примењивали терористи ОУН — УПА према мирном становништву:

Забијање великог и дебелог ексера у лобању.

Скалпирање (исецање косе заједно са кожом са главе).
Удар чекићастом страном секире по лобањи главе.
Удар чекићастог дела секире по челу.
Урезивање „орла“ на челу.
Забијање бајонета у предео између слепоочнице и увета.
Изрезивање једног ока.
Изрезивање оба ока.
Откидање носа.
Резање једног увета.
Резање оба увета.
Пробијање деце шиљатим кољем.
Пробијање заоштреном дебелом жицом скроз од ува до ува.
Одсецање усана.
Одсецање језика.
Резање грла.
Резање грла и вађење језика кроз отвор напоље.
Резање грла и убацивање комада у отвор.
Избијање зуба.
Ломљење чељусти.
Цепање уста од увета до увета.
Зачепљивање уста кучином приликом транспорта још живих жртава.
Резање врата ножем или српом.
Наношење удара секиром по врату.
Вертикално пресецање главе секиром.
Окретање главе назад.
Размрсканост главе, стављањем у менгеле и завртањем вијка.
Одсецање главе српом.
Одсецање главе косом.
Одсецање главе секиром.
Наношење удара секиром по врату.
Наношење убодних рана по глави.
Сечење и скидање уских појасева коже са леђа.
Наношење других сечених рана на леђима.
Наношење удара бајонетом у леђа.
Ломљење костију ребара грудног коша.
Наношење удара ножем или бајонетом у срце или око срца.
Наношење убодних рана груди ножем или бајонетом.
Резање груди женама српом.
Резање женама груди и посипање сољу.
Резање гениталија српом жртвама мушког пола.
Резање трупа по пола тесарком тестером.
Наношење убодних удара по стомаку ножем или бајонетом.
Пробијање стомака бајонетом трудним женама.
Резање стомака и вађење напоље црева код одраслих.
Резање стомака код трудних жена са одмаклом трудноћом и стављање уместо извађеног плода, на пример, живе мачке и зашивање стомака.
Резање стомака и сипање унутра вреле кипуће воде.
Резање стомака и стављање унутра камена, а такође и бацање у реку.
Резање трудне жене и стављање унутра кућног стакла.
Кидање жила од препона до стопала.
Стављање у препоне – вагину, ужарено жељезо.
Стављање у вагину борових шишарки са горњом страном напред.
Стављање у вагину заоштреног колца и продирање са њим до грла, право кроз тело.
Резање предњег дела трупа код жена баштенским ножем од вагине до шије и остављање утробе вани.
Вешање жртве за унутрашњости.
Стављање стаклене флаше у вагину и њено разбијање.
Резање стомака и стављање унутра мекиња, такозваног крмног брашна, за гладне свиње, које те мекиње ваде заједно са црвима и другим унутрашњим органима.
Одсецање једне руке секиром.
Одсецање секиром обе руке.
Пробијање длана ножем.
Одсецање прстију на руци ножем.
Одсецање дланова.
Печење унутрашње стране длана на врелој плочи кухињске пећи на угаљ.
Одсецање пете.
Одсецање стопала изнад кости пете.
Ломљење тупим алатом костију руку на неколико места.
Ломљење тупим алатом костију ногу на неколико места.
Пресецање трупа, обложеног са обе стране даскама, по пола, тесарском тестером.
Пресецање трупа по пола специјалном пилом.
Одсецање тестером обе ноге.
Сипање ужареног угља по завезаним ногама.
Прибијање руку за сто ексерима, а стопала за под.
Закивање у храму на крсту руку и ногу ексерима.
Наношење удара секиром у потиљак жртава, претходно положених на под.
Наношење удара секиром по целом трупу.
Комадање секиром целог тела на комаде.
Ломљење ногу и руку живим људима са такозваним ремењем.
Пробадање језика малог детета за сто, које после виси на њему.
Резање детета ножем на комаде и разбацивање комада около.
Расецање стомака деци.
Закивање бајонетом за сто малог детета.
Вешање детета мушког пола за гениталије за ручку од врата.
Кидање зглобова ногу детета.
Кидање зглобова руку детета.
Дављење детета стављањем преко њега свакојаких прња.
Бацање живе мале деце у дубоки бунар.
Бацање детета у пламен запаљене куће.
Разбијање главе новорођенчета, узимањем за ножице и ударом о зид или пећ.
Вешање монаха за ноге око олтара у храму.
Набијање детета на колац.
Вешање жена на дрво са ногама горе, уз иживљавање са њима – резање груди и језика, сечење стомака, вађење очију, а такође и резање ножем делова тела.
Закуцавање ексерима за врата маленог детета.
Вешање на дрво са главом нагоре.
Вешање за дрво са ногама нагоре.
Вешање за дрво са ногама нагоре и паљењем главе одоздо ватром потпаљеном испод главе.
Бацање са литица надоле.
Утапање у реци.
Утапање бацањем у дубоки бунар.
Утапање у бунару и бацање камења на жртву.
Пробадање вилама, а после печење комада делова тела на ватри.
Бацање на шумској пољани одраслог у пламен ватре, око кога су украјинске девојке певале песме уз звуке хармонике.
Забијање колца у стомак у потпуности и његово причвршћивање у земљи.
Везивање човека за дрво и пуцање у њега као у мету.
Извођење на мраз голог човека или у доњем рубљу.
Дављење конопцем намазаним сапуницом, затегнутим око врата – ласом.
Вуча по улици тела уз помоћ конопца, затегнутог око врата.
Везивање нога женама за два дрвета, а такође и рука изнад главе и резање стомака од препона до груди.
Кидање тела уз помоћ ланаца.
Вуча по земљи уз помоћ колица.
Вуча по земљи мајке с троје деце, привезаних за коњска кола тако да је једна нога мајке везана ланцем за кола, а друга нога мајке – са једном ногом најстаријег детета, а за другу ногу најстаријег детета привезано је млађе дете, а за другу ногу млађег детета привезано је најмлађе дете.
Пробијање тела у потпуности са цевком карабина.
Стезање жртве бодљикавом жицом.
Везање бодљикавом жицом истовремено две жртве.
Стезање бодљикавом жицом истовремено неколико жртава.
Периодично стезање тела бодљикавом жицом и сваких неколико сати поливање жртве хладном водом са циљем да дође себи и осети бол и страдање.
Закопавање жртве у стојећем положају у земљу до врата и остављање у таквом положају.
Закопавање у земљу до врата живих људи и касније одсецање главе косом.
Раскидање тела по пола уз помоћ коња.
Раскидање тела по пола завезане жртве за два савијена дрвета која се касније ослобађају.
Бацање одраслих у ватру запаљене куће.
Спаљивање жртве која се претходно полије керозином.
Стављање снопова сламе око жртве и касније потпаљивање, на тај начин правећи Неронове бакље.
Забијање ножа у леђа и остављање његово у телу жртве.
Набијање новорођенчета на виле и његово бацање у пламен ватре.
Сечење коже са лица у браздама.
Забијање дубових колаца међу ребра.
Вешање на бодљикаву жицу.
Дерање коже са тела и поливање ране мастилом, а такође и поливање врелом водом.
Прикивање тела за ослонац и бацање на њега ножева.
Везивање, окивање руку бодљикавом жицом.
Наношење смртоносних удара лопатом.
Прибијање руку за праг куће.
Вуча тела по земљи за ноге, свезане конопцем.

 

 

Превод ФСК са руског: allpravda.info/content/3496.html

Спомињали смо већ много пута до сада разне терористичке и злочиначке групе које су уз подршку и благонаклоност запада увек преко српских хумки покушавале да остваре своје циљеве. У тим зверствима су се некако посебно истицале оне које су припадале Бугарској и Хрватској. У питању су две злочиначке и терористичке организације којима су у великој мери и подршком оснивању кумовали наши „искрени западни пријатељи“.

Организације од којих се једна у оба светска рата нашла на страни немачких окупатора. Док је друга то учинила „само“ током Другог светског рата. У Првом није могла да помогне аустро-угарима као формирана јединица не зато што није хтела већ зато што још увек није ни постојала. Али су се зато касније њени појединци, као припадници аустро-угарске казнене експедиције истакли у злочинима. Ова прва је ВМРО а њен оружани део бугарске комите. А друга иако по настајању млађа, по зверствима још познатија УХРО (Усташка хрватска револуционарна организација) и њени оружани припадници усташе.

Унутрашња македонска револуционарна организација је била под директном контролом власти из Софије. Тако су рецимо у периоду од 1923 до 1924 године 36 од 53 чете комита које су вршиле терористичке акције на простору Јужне Србије биле из Бугарске. Бугарске комите су много пута показивали своје право лице а поред Првог и Другог светског рата њихове сталне сарадње са балистима и усташама посебно место у злочинима заузимају и њихови злочини чињени у Јужној Србији крајем XIX и почетком XX века.

Највећу сметњу за ВМРО и тадашњу бугарску егзархију представљало је у том периоду учење српског језика у Вардарској Македонији (делу Јужне Србије), покушавали су због тога силом да наметну Бугарски. Новцем који су добијали од Бугарске државе основане су бугарске школе и силом покушавано да се Срби натерају да се у њима школују. Српске књиге су насилно избациване из школа и цркава, било је забрањено обележавање српских светаца и слављење слава. После свега тога да би опстали Срби су били присиљени да се исељавају. (1)

Један од оних који је осетио на себи ову насилну политику је и Јован Стојковић. Рођен у селу Мартолци у близини Велеса, Јужна Србија 1878. године. Основну школу завршава у селима Оморану, Богомили и Војници. Полазак у гимназију значио је и одлазак у Велес ту су га одмах завели као Бугарина и прекрстили у Ивана Стојкова. Ова неприхватљива чињеница натерала је Јовановог оца да га испише и на даље школовање сина пошаље у Србију, односно Ваљево. После свршетка ниже гимназије постаје питомац друштва Свети Сава и похађа богословску учитељску школу у Београду.

Након завршетка школовања враћа се у Јужну Србију и постаје учитељ у селу Теову. Тада настају нове муке, као српски учитељ био је изложен сталној тортури ВМРО-а. Овај неиздржив притисак кулминирао је убиством његовог брата и синовца у Мартолцу 1905. године. Тада одлучује да се одметне, и уствари тако и почиње четничка каријера Јована Стојковића. Кога ми сви данас познајемо по надимку, Бабунски. Надимку који је добио по планини Бабуни на којој је четовао 1905-1908. Све битке које је водио завршавале су се победама четника војводе Бабунског. Тако је било и код села Ореше приликом сукоба са бугарским комитама под водством Стевана Димитрова, које је уништио до последњег. Тако је било и у свим другим биткама које је водио што против Турака што против Бугара на Мовнатецу, Куртовом камену, Ножу…

Тако је било и кроз Први и Други балкански рат, па настављено кроз Први светски није Бабунски прекидао са јунаштвима све до своје смрти 1920. године. Интересантно је сигурно споменути да је непријатељима и мртав сметао. Исто тако лик и дела Јована Бабунског било је забрањено спомињати и славити у Југославији после Другог светског рата. Да би се тиме што више спутавао српски родољубиви и патриотски корпус и спречавало буђење српске националне свести. Наравно тако је било и због чињенице која је за комунисте подједнако важне, да би се четници и Срби лакше приказали у што горем лажном и извитопереном светлу.

Није он само сметао новим комунистичким властима у Југославији, наиме после његове смрти у Велесу 1924. године војводи Бабунском подигнут је споменик, а срушили су га они који су се плашили и његове сенке. Они који док је био жив су се само кукавички повлачили. Бугарски окупатор је те 1941. године одмах након нацистичке инвазије порушио споменик српског див-јунака. Иако су једни забрањивали и спомињање његовог имена други из страха, мржње и сујете рушили свако подсећање на његова херојска и славна четовања за мајку Србију, он је неизбрисиво наставио да живи у светосавским душама. За то се народ побринуо и правећи песму написану после борбе у селу Дренову 1907. године. (2)

Спремте се спремте четници
(Српска ми труба затруби)

Српска ми труба затруби
У тово село Дреново
Спремте се спремте четници
Силна ће борба да буде
Ој напред иде пред четом
Јован Бабунски војвода,
За њим иде пред четом
Васил Велешки војвода.
Извика Јован Бабунски:
Држте го село оздола,
Држте го село оздола
Тува је Стеван Димитров.
Извика Јован Бабунски
„Предај се, предај, Стеване“
„Не се предајем, Јоване
Аз сам блгарски војвода!“
Извика Васил Велешки:
Фрљајте бомбе четници.
Поче им кућа да гори,
Из куће Стеван говори:
„Пуштај ма, пуштај Јоване,
Чета ће да ми изгоре.“
Српска ми труба трубаше
Дреново село гореше.

Јеремија – Јован Грковић, Гапон, бивши монах и четник

Не смемо заборавити ни чињеницу да припадници ВМРО-а односно бугарске комите нису користиле само прилику да убијају све виђеније Србе и све оне који нису хтели да прихвате силом наметану Бугарску егзархију. Први светски рат им је омогућио да као савезници Аустро-Угарске окупирају велике делове Краљевине Србије. Оформили су тада окупационе области и наравно успели да већину српских свештеника и учитеља или протерају или убију. Али и пре него што им је окупација коју су у Првом светском рату извршили над Краљевином Србијом омогућила да се покажу у правом светлу ВМРО-вци, су користили сваку прилику да се искажу у оном што најбоље знају, злочинима.

Тaко су уз злочине који су бугарске комите саме починиле над Србима, чинили све и да помогну свим српским непријатељима. Отуда су 1913. године уз Аустро-Угарску и Италију били главни носиоци обуке и финансијске помоћи качацима Исе Бољетинца и Хасана Приштине. Свесрдно их припремајући и наоружавајући за нападе на Краљевину Србију. (3)

Качаци који су уствари били део арбанашких разбојника и одметника са краја XIX и поћетка XX века који су идеално послужили за спровођење свих антисрпских претензија Аустро-Угарске, Италије и Бугарске. Њихова прва дејства под покровитељством и помоћи западних савезника и Бугарске сводила су се на нападе, убијање и пљачке каравана или појединаца на територији Старе Србије, Црне Горе, Србије, Босне и Јужне Србије. Касније те разбојничке и терористичке арбанашке групације у виду качака усмерене су на борбу против свега српског и против успостављања српске власти и државе.

Када причамо о качацима сигурно је интересантна и подршка коју су они касније имали од Комунистичке партије Југославије. Комунистичка партија отворено је позивала да се „свестрано помаже борба раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију“. Нашавши и она тако интерес у формирању некакве нове измишљене албанске нације на штету српског народа и то на простору Старе Србије. (4)

Вратимо се ипак ВМРО-у и усташама као и њиховој тесној сарадњи. Свему томе претходило је проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца проглашене од регента Александра 1.децембра 1918. године. На изборима који су одржани 1920. године Хрватска пучка сељачка странка улази у парламент Краљевине СХС. Међутим након што одбијају да у парламенту поздраве српског регента Александра као изабраног владара нове државе посланици ове странке на челу са Стјепаном Радићем напуштају Уставотворну скупштину. (5)

Већ тада се показивало да идеја која је краља Александра водила, а огледала се у жељи да се српске земље споје а Срби коначно окупе у једну државу, тешко ће моћи да опстане у форми некакве заједничке државе са Хрватима и Словенцима. Жеља да се направи држава која ће бити способна да се одупре свим ветровима са запада којима је Србија до тада стално бивала изложена је била исправна али покушај равноправне заједнице са онима који никад и нису имали државу свакако је био погрешан.

Са српске стране та жеља је била искрена, али са друге стране су се налазиле хијене са још увек крвавим зубима. Није зато требало очекивати од вековних слуга и злочинаца братску руку, а још мање од усташких хијена промена нарави. Показала се и овде истинитост српске пословице: „вук длаку мења али ћуд никако“. Са злочинцима и зверовима је то потпуно јасно, они су се само притајили док нису поново пронашли своје нове господаре који ће их подржати у њиховој вечитој тежњи за новим зверствима.

Наравно да је уједињење српских земаља у једну државу имало своју историјску као и друге оправданости. У том моменту било је потпуно логично ујединити се са Црном Гором, Херцеговином и Босном где је становништво добро знало и није доводило у питање своје српско порекло. Исто је важило и за Јужну Србију (сада Македонију) која тада није ни постојала као национални субјект. Морало се само бити много опрезније са становништвом које је тада насељавало делове Хрватске, а себе сматрало некаквим Хрватима. То су уствари били они који су веру давно продали. Прешавши у католичанство почели су себе да доживљавају као неку другу нову, посебну нацију. То што су им имена, презимена, споменици, писмо, језик говорили друго за њих није имало значаја.

Сувише се некако лако прешло преко чињенице колико су Хрватске главе узавреле и задојене некаквом мржњом само њима знаном. Срби су наивно мислили да Хрвати желе да се ослободе Аустроугарске чизме. Па је покушано са њима и крајем септембра 1914. да се и на самом бојишту пружи братска рука. На песме „Лијепа наш“ и „Ој Хрватско још поживи“ коју су српски војници певали пре сваког напада желевши да Хрвате призову памети, да се прекине са непријатељством, одговор са хрватске стране је увек био још жешћи и јачи удари топовским плотунима. Хрвати су у рату показали сву мржњу која тиња у њима, чинили су зверства иста као и Мађари, показујући према Србима много веће непријатељство и од самих Аустријанаца. (6)

Све је и тада јасно указивало да су они сем душе коју су продали туђинској вери доживели још један можда и гори и тежи процес. Тај други процес одиграо се са њиховим разумом и очито сем што је био непремостив одавно је постао и неповратан. То је онај исти процес који је Радован Караџић крајем XX века приметио у делу становништва Босне и Херцеговине и због кога је говорио: „ свако ко ми каже да није Србин ја му верујем“. Требали смо то исто да сватимо и кад су у питању некакви Хрвати још почетком XX века пуштајући их да остану зверови, али не у нашој држави. Време је показало колико смо погрешили што смо покушавали дивљаке да призовемо памети и направимо их поново људским бићима.

Провокације које су започели хрватски посланици у заједничкој држави на челу са Стјепаном Радићем 1920. године наравно наставиле су се. Њихова коначна кулминација била је на седници скупштине 20.јуна 1928. године. Тада је српски политичар и посланик из Црне Горе, Пуниша Рачић не могавши више да трпи њихове испаде, увреде и провокације убио из пиштоља групу хрватских посланика заједно са Стјепаном Радићем. (5)

Није прошло много а Хрвати су смислили нови начин како да урушавају заједничку државу, у којој су по први пут имали заиста слободу. Неумејући да цене то што напокон нису били ничији „коњушари“. Очито је да нису знали да после толико година проведених као слуге се носе са највећом људском потребом и вредношћу каква је слобода. Они су исто то показали и у овом веку када су уз помоћ запада наравно опет преко српских гробова успели да добију некакву своју државу. Када су то већ успели нису размишљали како да је чувају већ су похрлили у заједницу где ће опет бити „мали од палубе“.

Сада када су успели у томе и ушли у тако им драгу ЕУ опет за све проблеме са којим се сусрећу оптужују Србе. Или им и српски гробови сметају, или су ти злочиначки мозгови већ заборавили на злочин који су учинили убијајући и протерујући Србе у „Олуји“ па им се опет Срби привиђају.

У сваком случају 1929. године основана је Усташа – хрватска револуционарна организација (УХРО) у Италији. Ова организација је своје прве терористичке центре за обуку имала у Мађарској а прве инструкторе чинили су им у тероризму ка Србима већ искусни припадници ВМРО-а. Први резултат те обуке била је серија подметања „паклених машина“ у путничке возове у Краљевини Југославији, којима су се превозили углавном Срби. Јасан је био циљ и методологија, изазивали су невине цивилне жртве као што то данас чини ИСИС, како би наводно отворили нерешено хрватско питање.

Као примарни циљ и личност која им највише смета одредили су краља Александра који је био симбол заједничке државе. Заједничко деловање и циљеве које деле са бугарским комитама почетком 1929. године ставили су на папир и оверили потписима. Тако је „Софијском декларацијом“ потписаном између ВМРО-а које је представљао Ванчо Михајлов и УХРО-а испред кога је био Анте Павелић и дефинитивно договорено будуће заједничко деловање. Посредну и непосредну подршку им пружа и комунистичка партија што се најасније показало 1932. године.

У септембру 1932 године организован је тзв. Велебитски устанак. Наравно и овај „устанак“ као и све остали акције које су усташе изводиле имао је терористички карактер. Тако су припадници усташког покрета напали у Госпићу жандармеријску станицу. Овај „устанак“ који се иначе завршио као неуспела италијанско-усташка провокација, комунистичка партија Југославије пропратила је прогласом који „поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну“.
Није прошло много а ти „лички и далматински сељаци“ су припремали нов терористички акт. Наиме на позив Анте Павелића у Рим је крајем августа 1934. године допутовао вођа ВМРО-а Ванчо Михајлов. Састанак је одржан у хотелу Континентал а присуствовао му је и генерални инспектор тајне службе Италије Ериколе Конти. Циљ састанка је био договарање свих детаља око атентата на краља Александра. (6)

Био је то само још један њихов терористички акт подржан од запада. Свет је да је хтео могао са њима да се упозна и током Другог светског рата. Некако су западу увек „случајно“ пролазили непримећено злочини над Србима. Да су хтели могли су сигурно да као и др. Смиља Аврамов у Војним архивима Рима или Фрајбурга као и Државним архивима Вашингтона, Цириха или Лондона пронађу веродостојна документа. Оне извештаје немачких и италијанских команданата који су злочине Хрвата над Србима јасно описивали као нешто најмонструозније што је човеченство доживело. (7)

Како год ВМРО, усташе и балисти су били доказани одани нацистички савезници па данас не чуди то што су њихови потомци кроз НАТО политику Бугарске, Хрватске и Албаније једни од главних заговорника антируске и антисрпске политике. У Јужној и Старој Србији Срби су још 1898. године схватили потребу за сопственим самоорганизовањем од терора који су тада чиниле османлије и бугарске комите. Та идеја је касније заживела у потпуности 1903. године оснивањем и формирањем првих званичних оружаних четничких одреда.

Ти одреди су се часно борили за слободу и Отаџбину како у Јужној и Старој Србији тако касније као елитне јединице на целом етничком, културном и историјском простору мајке Србије. Знали су непријатељи и злочинци да када се чује песма „Спремте се спремте четнице“ њиховим злочинима или окупацији се ближи крај. Можда су се данас сви српски непријатељи окуражили подршком НАТО-а и ЕУ, али ако боље послушају чуће и они речи песме „спремте се спремте…“. Порука би требала да им буде јасна, време је да се спреме спакују своје кофере и оставе Србе и српске територије на миру.

 

____________________________________________________________________________________

  1. sr.wikipedia.org/wiki/Бугарска_егзархија
  2. sr.wikipedia.org/wiki/Јован_Бабунски
  3. sr.wikipedia.org/…/Унутрашња_македонска_револуциона
  4. sr.wikipedia.org/wiki/Kačaci
  5. sr.wikipedia.org/sr-el/Марсељски_атентат
  6. sr.wikipedia.org/sr-el/Нишка_декларација
  7. www.intermagazin.rs/sramota-nasa-deca-u-skolama-ne-smeju-da-u…

слика http://www.carsa.rs/milanovic-bruka-evropske-unije/

Драган Милашиновић

Конституисање косовског „парламента“ није успело ни у четвртом покушају и то из већ уобичајеног разлога – посланици коалиције која је освојила највише гласова на покрајинским изборима поново се нису појавили на седници. Ниједан. Ова необичност, да победници избора користе бојкот као облик парламентарне борбе, а да поражени јуре формирање институција, какву до сада пракса парламентаризма није познавала, најбоље показује колико је сва та прича о Косову као држави апсурдна и да је оно било и биће само анти-српски и анти-руски протекторат Запада. 

Но, да се вратимо четвртом неуспелом покушају избора председника парламента. Разлог бојкота тзв. „ратне коалиције“, Тачи-Харадинај-Љимај, познате и као ПАН (по почетним именима странака), лежи са једне стране у чињеници да, упркос најавама, немају потребну већину за формирање институција, а са друге долази из њихове уверености да „председник“ Тачи, стварни вођа те коалиције, неће санкционисати такво неодговорно понашање. Отуда, очигледно је да се бојкот од стране „ратне коалиције“ користи као средство притиска на чланице других коалиција по принципу „или ћемо ми бити на власти или се институције неће уопште формирати”(1) како је на данашњој седнци исправно приметио посланик Самоопредељења Глаук Коњуфца, додавши: “Будућа влада или ће имати 81 глас на челу с покретом Самоопредељење, или ће имати 59 гласова на челу са Демократском партијом (Косова)” (2)

Иако формално неуспешна, седница тзв. “парламента Косова”, од 14. августа, донекле се разликовала од претходних. Пре свега, формално се одржала, јер је “председавајући”, најстарији посланик Адем Микуловци (Самоопредељење), упркос томе што није било кворума дозволио расправу у којој су посланици Самоопредељења и Демократског савеза Косова одлазећег премијера Исе Мустафе критиковали представнике “ратне коалиције” због бојкота рада “скупштине”.

Друго, на седници се појавио Хашим Тачи, што претходних пута није био случај. 

Треће, пре седнице, представници амбасада земаља Квинте (САД, Велике Британије, Француске, Немачке и Италије) у Приштини издали су саопштење у коме су позвали посланике да учествују на седници, изражавајући забринутост  због ситуације на Косову и нагласивши да је „одговорност косовских лидера да формирају скупштину и владу”(3) и да се надају да ће изабрани посланици Скупштине Косова присуствовати заседањима.

Четврто, сви посланици мањина бојктовали су заседање што је репер да ће Вучић-Вулинова „Српска листа“ сигурно подржати Харадинаја ако он ипак буде био у позицији да оствари мандат (без ње то никако не би могао!). Ово је директно потврђено из Харадинајеве  „Алијансе за будућност Косова“(АБК), саопштењем које је очигледно намењено политичким противницима из другог табора: 

Српску листу нисмо ми довели. Нашли смо их међу вама, а ви, неокомунисти ове земље, не позивајте се на патриотизам, јер патриотизам без патриотског чина, што је вама увек недостајало, може да буде само закон за људе без морала и савести”(4)

Схватате ли смисао и дубину овог обраћања партије једног ратног злочинца политичким опцијама које нису учествовале у убијању Срба. Овоме, „Нашли смо их међу Вама“, слободно додајте реч „живе“. Тамо где су они били нема живих Срба и отуда оно „Нисмо (их) ми довели“.

Па, ипак „Српска листа“ са њима прави коалицију. На логично питање „зашто?“ одговор ћемо потражити у изјави њеног шефа, Горана Ракића, нове Вучићеве, али изгледа и Харадинајеве узданице: 

“Око битних ствари консултоваћемо се с Београдом”(5), рекао је он, додајући да се многима то неће свидети, али да је то њихов проблем. 

Ти „многи“ су очигледно Срби са Космета који су на „изборима“ опет преварени од групе манипуланата. У кампањи им „Српска листа“ није помињала Вучићев „историјски споразум са Албанцима“, нити да ће подржати Харадинаја за премијера. 

Али, ко још пита народ, важно је да се коалиција са Харадинајем допада Вучићу. И амбасадорима Квинте!

_____________________________________

  1. www.politika.rs/scc/clanak/386965/Skupstina-Kosova-opet-bez-kvoruma
  2. Исто
  3. Исто
  4. Исто
  5. Исто

У овом тексту износим аргументацију због чега су лажне тврдње које се износе на програмима са националном фреквенцијом:

1) да уласком у ЕУ питање граница постаје врло релативно, ако не и небитно,

2) да на страни Албанца нема никога ко жели да разговара о било чему мањем од пуног суверенитета Косова (то је оно што је тзв. Косово) и да се ту ништа не може и

3) да је поступање према Албанцима током 90-тих основ за њихово отцепљење.

1.​ Небитне су државне границе самим уласком у ЕУ

Истина је управо супротна. Свакој држави која приступи ЕУ се гарантује територијални интегритет и апсолутност неповредивости њених граница.

Режим преласка границе може бити различит, то је оно што зовемо „шенген“, али то питање режима се може мењати такође само на основу суверене одлуке сваке државе чланице, а никад и никако аутоматски приступањем ЕУ.

Како смо имали прилике да видимо, када то околности налажу, као у избегличкој кризи, од правила „шенгена“ се може једностраном одлуком сваке државе чланице ЕУ одустати без било каквих последица.

Дакле, граница, као елемент територијалног интегритета се ни у једној држави чланици ЕУ не доводи у питање, а режим преласка границе се уређује посебним мултилатералним или билатералним уговором суверених држава, по слободној вољи сваке државе.

Приступањем ЕУ држава прихвата да пренесе део своје суверености на бирократију у Бриселу, али уопште не преноси свој територијални инегритет, а нарочито не питање граница, на било кога.

Отуда никада нисте ни чули политичара из Немачке који би рекао: „Сада више границе Немачке нису важне“. Или Француза, иако је изласком Велике Британије Француска сада далеко најјача војна сила ЕУ, да „границе Француске нису важне“ и тако све до Словачке, Пољске, Румуније итд.

Ево, Хрватска и Словенија су чланице ЕУ, па да ли је тиме релативизован проблем око неког парчета мора – није наравно.

То лудило да границе нису важне, то постоји као „нормална“ теза само у нашем јавном простору. Они који то изговарају чак и делују као да су нормални. Само из тог наглашеног тона људи који су невероватно паметни па сад треба да нама слабоумним појасне на разумљив начин своје генијалне мисли, све конципиране у САД и Немачкој, само из тог тона ви видите да са тим људима нешто озбиљно није у реду.

2.​ Шта урадити кад нико од Албанаца не жели да разговара о било чему што није суверенитет Косова.

Веома чест трик, постављања потпуно бесмисленог питања које звучи убедљиво.

Када би пекар рекао: „Делим хлеб бесплатно“, људи би долазили и узимали хлеб за који не би плаћали ништа. И онда испред пекаре новинар Н1 или било који „истраживач јавног мњења“ пита оне који излазе из пекаре: „Да ли хоћете да платите за хлеб?“ и наравно добија неподељени одговор „Нећу да плаћам“. И шта ћемо сад кад људи неће да плате за хлеб?

Али ако пекари кажу: „Мора да се плати за хлеб“, онда људи плаћају за хлеб.

Тако исто и са Албанцима. Тек када Србија:

1. Каже не дам Косово и Метохију и инсистирам на резолуцији 1244,

2. Предузме све могуће радње ка спречавању реализације сецесије Косова, почевши од поништавања Бриселских споразума,

3. А) Врати све што је било добро у војсци 1999. и обезбеди све што јој је недостајало, Б) предузме све кораке ка ослобођењу од неоколонијалног положаја у другим областима, В) битно се ослони на сопствени развој, Г) у међународним економским и војним токовима битно се ослони на оне државе које нису признале сецесију,

тада наступа време да видимо шта је став Албанаца и то не у једном тренутку него у дужем временском периоду. Тек тада наступа деценија интензивне дипломатије Србије која има шансе. А шансу ће имати зато што постоји и алтернативно решење. Е онда правимо релевантну анкету међу Албанцима.

3.​ Тезе о праву Албанаца да се отцепе због „лоше власти у Београду“ нису основане.

И то не само због тога што је тадашња власт 2008. била потпуно призната од свих у међународној заједници, а управа на КиМ под међународном контролом, него и због следећих разлога:

А) Џатрас је одлично навео накнадну аргументацију за напад 1999.

„После НАТО-вог рата на Косову 1999. године, Независна међународна комисија о Косову (коју је основала влада Шведске у августу 1999 – прим. прев.) је развила аргументацију да је тај војни напад био „нелегалан али легитиман“. Према том аргументу, препреке законитом коришћењу силе нису могле да се превазиђу с обзиром да употреба силе није била дефанзивна, нити одобрена од стране Савета безбедности. Употреба силе је оцењена легитимном због убедљивих моралних разлога (непосредна опасност од хуманитарне катастрофе); регионални европски консензус; надмоћан косоварски политички консензус (изузев малобројне српске мањине) у погледу самоопредељења; претходни српски злочини (у Босни и на Косову), као и процене о политичкој изводљивости (НАТО капацитети и политичка воља; јасан и достижан циљ – уклањање српске административне и политичке контроле – што је и постигнуто). Овакве тврдње су биле предмет жестоких критика, због коришћења двоструких стандарда (зашто не и Палестина?) као и манифестације онога што је Ноам Чомски назвао ‘војним хуманизмом’“. 

Ово „оправдање“ има додатне неотклоњиве недостатке:

а) у међународном јавном праву однос између правде и правичности се наглашено решева у корист правде, због правне сигурности, а правичност се уважава само под условима прописаним Повељом УН и само ако СБУН донесе одлуку да су те нарочите околности наступиле.

б) одатле следи да није могуће додавати нове услове од оних које предвиђа Повеља УН и да није могуће овластити друго тело од СБУН да оцењује испуњеност услова.

Б) То што је основала шведска влада је механизам потпуне разградње међународног поретка насталог на заједничком искуству победе над нацизмом и фашизмом после Другого светског рата.

Они додају „морални разлог“, „претходни злочин“ мимо Повеље УН и одређују друге субјекте, „европски консензус“ и „албански консензус“, уместо СБУН. Томе додају још и аргументе практичне природе – да ли је нешто изводљиво или није.

Ово последње значи да свако ко је довољно јак може да силом оствари било који циљ, измештање из СБУН значи да сваки регионални консензус или самопроглашени консензус може да мења територију па нам онда УН постају сувишне, и треће, да свако ко се определи за примену силе сам одређује да су испуњени „оправдани разлози“.

Другим речима, мисао водиља шведске владе и врлих правника је да безакоње буде главни принцип, односно голо право јачег. А то је управо Хитлерова теза. С тим што се Хитлер позивао на расу, а ови се не позивају ни на шта,

В) Отуда, у складу са признатим међународним правом и сваким могућим разумевањем права које се не темељи на голој сили као одлучујућем аргументу, било какво лоше управљање, ако није верификовано од стране СБУН као разлог за промену територијалног интегритета, не може бити основ да се силом, против воље Србије, мењају границе.

СБУН је о свему томе расправљао и донео резолуцију 1244.

Одатле следи да је свако расправљање о страдањима Албанаца без значаја у погледу њиховог наводног „права на отцепљење“, осим ако су резултат деловања органа Србије од јула 1999. до данас.

Према томе: да ли има тих страдања јул 1999-август 2017 – нема. Онда немамо о чему да причамо. Све друго је конзумирано резолуцијом 1244, зато што су сва та питања узета у обзир и закључено је да Србија задржава суверенитет над КиМ и задржава право да њени припадници оружаних снага буду на територији КиМ (до 1.000 припадника).

И зато се, по налогу САД и Немачке (а можда и обрнуто), води „унутрашњи дијалог“. Кад би то могло без Србије да се обави, онда не би било ни дијалога. Србија мора да покрене измену резолуције 1244 и Србија мора да се одрекне своје територије. Сила то не може да реши. На нама је да не дозволимо да нам исперу мозак, јер само безумни људи могу да пристану на тако нешто.

Још једном нам је Председник, поводом отварања Икее, одржао лекцију о српској лењости насупрот протестантске марљивости.

Долазак Икее у Србију је, каже Александар Вучић у тексту који је написао за Ало (овде), „уз Закон о раду, најзначајнији `удар` на застареле и превазиђене делове (српског) менталитета, на (нашу) колективну лењост и непомерљивост, као и на ону животну филозофију која нам је стално понављала да треба да чекамо да неко други све заврши уместо нас самих“.

Насупрот, дакле, српске „колективне лењости“ и „готованства“, по мишљењу нашег Председника, стоји Икеин „катехизис протестантског духа“, „живи Макс Вебер у продавници намештаја“, „рад, труд, скромност и фокусираност“ који „могу да ураде баш оно што сви други прогласе за немогуће“, стоји „почетак једне од највећих светских компанија у забаченом сеоцету“ и коначан успех као „доказ воље, посвећености и фантастичног рада“, на које ми, Срби, морамо да се угледамо.

Добро, нека је овај други део Председникове лекције, који се односи на Икеу, тачан (мада има и другачијих мишљења – овде). Но, да ли су Срби збиља ленштине и готовани за које је једини спас да пређу у калвинизам како би Србији било боље?

Тешко да је тако. Проблем, наравно, нису обични Срби и њихов менталитет, већ систем који стварају и одржавају политичари – на челу, нажалост, са актуелним председником.
Реч је о систему који фаворизује политичку корупцију као најбржи и најлакши начин да се човек материјално обезбеди, док марљивост и предузимљивост ставља на последње место.
Ево примера. Да ли је било који Председников сарадник ‒министар, гувернер, партијски челник итд. – дошао из привреде, где је самопрегорним и поштеним радом обезбедио новац и стекао углед иновативношћу, предузимљивошћу и марљивошћу? Или су пак сви тек партијски радници, чиновници страних (колонијалних) компанија, приватизациони менаџери и стечајни управници?

Штавише, када Вучић позива на „труд, скромност и фокусираност“ који би, наводно, Србији требало да доносе новац, успех и углед – на кога ћете уопште помислити? Постоји ли бар један предузетник на кога ћемо моћи да покажемо прстом и изјавимо: ево, то је наш узор?

Ако обичан свет таквог не зна, што нам наша власт не укаже на одговарајући пример? Што нам Председник, рецимо, не каже: „Срби, не морате да идете у Шведску да бисте се угледали на Ингвара Кампрада (оснивача Икее; овде), у Ивањици имате Петра Петровића, а у Београду Јована Јовановића, обојица су примери вредних, поштених и иновативних српских предузетника“.

Управо то је средиште проблема. Наспрам галамџијске реторике предузетничког капитализма, стоји жалосна стварност политичке корупције.

Добро ти је кренуло с послом? Имаш добре идеје? Вредан си и предузимљив? Лепо – али где смо ту ми, пријатељи Породице, пријатељи Странке, ми, општинари и менаџери, ми, директори и активисти…? Сваком би требало дати понешто и – од приватног бизниса више нема ништа.

„Госпођа ВМ не живи у Београду. Образована је и ради у струци. Власница је малог бизниса који некако опстаје. Дуго је веровала да ће својим радом обезбедити својој породици пристојан живот. Никада није била политички активна. Све се променило када су њена деца завршила школе. Њен мали бизнис није могао да поднесе још двоје запослених. Она је покушавала да обезбеди разговоре за посао код својих пријатеља, али они који су имали мале бизнисе били су у сличној ситуацији као и она. Госпођа ВМ је одлучила да се учлани у Српску напредну странку. Сваки нови избори представљали су шансу да реши породичне проблеме. За сваке изборе се ангажује све више. Пише говоре, појављује се на телевизији, учествује на предизборним дешавањима. До председничких избора 2017. године већ се профилисала као особа на коју странка може да рачуна. Добија још једно обећање. Они којима обећања још увек нису испуњена су најсигурнији гласови за Александра Вучића“ (овде).

То је пример малог предузетника који је морао да загази у политику да би покушао да реши своје проблеме. Шта је са онима који су, ипак, успели у бизнису? „Саша Радуловић, у својству шефа посланичке групе `Доста је било` у Скупштини Србије, данас је Тужилаштву за организовани криминал поднео кривичну пријаву против Александра Вучића и његовог брата Андреја због, како наводи, `принудног преузимања луксузних ресторана и отимања вредног пољопривредног и грађевинског земљишта у Србији`. Браћа Вучић су успоставили контролу и координацију над принудним преузимањем власничких и управљачких права над луксузним ресторанима као што су `Франш` у Београду и другим у Новом Саду, на Златибору и на Kопаонику“, саопштио је Радуловић. „Kривична пријава обухвата и оптужбе за принудно преузимање управљачких права над фирмама ИТ индустрије попут Алти/Вин-Вин, Проинтер, Енергософт и других“ (овде).

Ово је пример (оптужби) за политички капитализам на највишем нивоу – што успшенији бизнис, то ће виша личност из политичке хијерарахије бацити око на њега и преузети га.

А сада, покушајмо да се ставимо у кожу неког српског двадесетогодишњака. У њему бурљају хормони, пун је амбиција и спреман је да марљиво ради како би успео. Пред собом има пример комшинице ВМ, с њеним малим бизнисом и његовим исходом – учлањењем ВМ у странку, како би запослила децу. Пред собом има и пример власника суседног ресторана, који је у пословном погледу направио бум, али су онда дошли неки опасни момци и објаснили му да ће од сада његов ресторан да припада господину брату, или неком другом из породице или из странке…

На другој страни, опет, тај исти амбициозни двадесетогодишњак има пример високе функционерке СНС-а чији је докторат плагијат на једном од „оних“ приватних факултета (овде), а која се – „блажени нишчи духом“! (Mт 5, 3) – својевремено хвалила својим радим читањем хороскопа и „наталних карти“ (овде), да би, дакле, та иста СНС „докторка“ и „звездочатица“ у јулу 2017. месечно зарађивала 566.000 динара (овде), возила се службеним аутом од €500.000 (овде), док њену ћерку државни шофер вози на предавања из Новог Сада у Београд, а онда мезимица бива постављена на место директорке установе у којој је пре „дошколовања“ радила (овде)…

Такође, можда том истом експлозивном српском двадесетогодишњаку на другој страни стоји пример једног министра који је од извесног новосадског судије добио стан „на поклон“, па га је затим продао за €38.000, како би потом купио стан од €229.620, а против кога постоји шест прекршајних пријава Агенције за борбу против корупције („у извештају Агенције се помиње да не постоји валидна документација како су А.В. и његова супруга Н. платили стан“; овде), а на које до сада нема одговора… (овде).

И шта ли ће наш двадесетогодишак да изабере – да буде ВМ или ЈТ? Да отвори ресторан или да почне да се бави политиком?

Зато, када нам наши политичари причају како ми, Срби, нисмо довољно добри „протестанти“, требало би им рећи – а да то није зато што ви нисте довољно добри „пастори“? Шведски политичари на посао одлазе бициклом (овде), а наши лимузином од пола милиона евра. Да ли ћемо марљиво радити на унапређењу бизниса или ћемо гледати да своје проблеме решавамо учлањењем у Странку – то заиста не зависи од нас, обичних Срба, већ само од политичара.
Не, Срби нису ленштине и паразити. Али, јесу њихови политичари. И ту је „квака“ српских привредних неуспеха, а никако не одсуство „протестантизма“.

„Вучић положио председничку заклетву над Икеиним каталогом“, стоји у шаљивој вести Њузнета (овде), која лепо одсликава Вучићеву реторику. Уместо такве реторике, Вучић треба да обезбеди да сваки српски Ингвард Кампрад не мора да буден члан СНС-а. Само то.

Онда ћете видети како „рад, труд, скромност и фокусираност“ и у Србији дају резултате. Јер, Срби нису лошији од Швеђана. Лошији су само српски полигичари.