уторак, октобар 24, 2017

ИЗАБРАНЕ ВЕСТИ

Крајем октобра 1944. у селу Јабука код Панчева партизани су стрељали 72 пилота ваздухопловства Краљевине Југославије. Душан Мандарић, син Исе Мандарића, једног од убијених пилота, нада се да ће формирање владине Комисије за проналажење масовних гробница у којима се налазе жртве комуниста из времена Другог светског рата допринети да се коначно сазна истина о судбини његовог оца.

Након капитулације Краљевине Југославије, Иса Мандарић, старији водник I класе пилота ловца краљевског ваздухопловства, успео је после многих перипетија да се настани у Земуну, само дан пре него што овај град постао део Независне државе Хрватске. Ту су Мандарићи преживела четири тешке године окупације и дочекали ослобођење Београда. А само три дана касније, 23. октобра 1944, партизанска команда је позвала све старе пилоте краљевског ваздухопловства да се јаве у команду у Панчеву и помогну у ослобађању земље од окупатора.

– Као човек који је читав живот посветио авијацији, отац је био пресрећан. После четири године поново му се пружала прилика да лети. Био је 25. октобар када смо га мајка, брат и ја испратили за Панчево, не знајући да одлази у смрт. Недељу дана касније сазнали смо да су отац и још 71 пилот у ноћи између 29. и 30. новембра са рукама везаним жицом одведени на Стратиште код села Јабука, спуштени до Тамиша и ту стрељани. Дакле 72 пилота, све бољи од бољег, стрељани су без икаквог разлога, само зато што су у једном периоду служили краљу и отаџбини – сећа се Душан Мандарић, који је тада имао осам, а његов брат десет година.

Душанова мајка Десанка три пута је одлазила у Панчево, али за партизанску команду пилоти као да никада нису постојали. А онда је у кућу Мандарића дошао један човек и рекао: „Немојте више трагати за мужем. Те ноћи кад је одведен на стрељање, био сам с њим у соби. Био је уплашен и уплакан јер код куће има жену и двоје мале деце. Ја сам се преко везе спасао.“

Више од шест деценија касније, јула 2007, Душан Мандарић је посетио Историјски музеј у Панчеву и поднео захтев да му се омогући увид у сву документацију из октобра 1944. Речено му је да Музеј о случају стрељаних пилота краљевске авијације не поседују никакву документацију. А након формирања владине комисије која треба да прегледа архиве и утврди спискове убијених без суђења од 1944. до 1946, државни секретар у Министарству правде Слободан Хомен изјавио је да одређени спискови и подаци за око 80 одсто локација на којима су вршена стрељања у овом периоду већ постоје. Хомен је истакао да све бивше југословенске републике већ имају сличне комисије, а најдаље у истраживањима је одмакла Словенија где је откривено више од 200 масовних гробница којих у Србији, по речима Хомена, вероватно има и знатно више.

Једна од њих, засигурно, налази се на Стратишту, на истом месту где је од 1941. до 1944, у време док је село Јабука носило име Апфелдорф, по наредби шефа полиције Панчева убијено више од десет хиљада Срба, Рома и Јевреја. Жртвама фашизма одавно је подигнуто спомен-обележје, док стрељани пилоти још чекају јавно признање да више нису међу живима.

За утврђивање пуне истине о судбини 72 пилота залаже се и председник Ваздухопловног савеза Србије Лабуд Булатовић. А иницијатор читаве акције, падобранац и новинар Данко Васовић, апелује на Комисију за проналажење масовних гробница да јој случај пилота стрељаних у селу Јабука буде један од приоритета.

– Позивам Владу и Парламент да учине све да се овим честитим људима барем обележи гроб и посмртно врате професионална и грађанска права. Да би створили једног пилота потребно је 24 године. А овде је ликвидирана читава класа. То ниједна земља није у стању да надокнади – каже Васовић.

Ликвидације без суђења

У књизи „Између српа и чекића“, Срђан Цветковић, сарадник Института за савремену историју, наводи да бројни подаци показују да је од 1994. до 1946. без суђења ликвидирано између 60.000 и 80.000 људи. Цветковић наводи и књигу бившег официра краљевске војске Милоша К. Аћина „Споменица палих Срба ваздухопловаца 1941-1945“ (објављена у Вашингтону 1975.) у којој пише да су крајем 1944. официри краљевског ваздухопловства позвани да се јаве на дужност у Команду ваздухопловства у Земуну, одакле су пребачени на помоћни аеродром Лисичји јарак где су саслушавани и стрељани у близини Јабуке код Панчева.

Ко је одлучивао о њиховом животу или смрти описује пилот Коста Аћин у свом делу “Споменица палих Срба ваздухопловаца 1941-1945″ страна 262. издато у Вашингтону године 1975. То је било Веће у саставу:

  • Фрањо Пирц, пуковник Краљевског ваздухопловства, касније генерал Павелићеве НДХ а потом генерал и први командант ваздухопловства Титове Југославије.
  • Божа Лазаревић, пилот, касније Титов генерал.
  • Милан Симовић Зека, ваздухопловни наредник, касније генерал.
  • Извесни Гавра Шкриванић.

20. октобра прошле године господин Божић држи дирљив говор у славу ослободилаца Београда без речи о хиљадама Београђана које су ослободиоци ослободили од имовине и живота.

Приликом прославе продора Сремског фронта високи представници градске владе нису се сетили хиљада младих Београђана који су бедно опремљени и војнички необучени изгинули као топовско месо.

18. априла ове године, иста уважена господа су одржала комеморацију поводом савезничких бомбардовања Београда 1944. године не поменувши да су напади на градове у Србији извођени на захтев Врховне команде Народноослободилачке војске.

Добија се утисак да поједини представници градске владе или не познају “свијетлу прошлост”
или је нерадо помињу.

ДИПЛ. ИНЖ. ЉУБИНКО ЈОВИЧИЋ,
ДР ПРЕДРАГ РИСТИЋ,
СЛОБОДАН МАВРЕНОВИЋ, АДВОКАТ,
БЕОГРАД”

____________
02. Нов. 2010.

Објављено: 24. августа 2012.

Извор: avijacija.com

 

facebookreporter.org/2017/10/22/zlocin-bez-kazne-kako-su-komunisti-streljali-72-pilota-kraljevine-jugoslavije/

Са колико неодговорности, подлих намера и искључиво ради личних интереса својих чланова наступа „Српска листа“ и на овим сепаратистичким изборима на КиМ, показују беспризорни покушаји обмане јавности у виду измишљања разних подршки док се у позадини свега одвија невиђено растакање државе Србије.

„Српска листа“ понекад то чини фронтално, као део страначког активизма, али ни чланови не заостају у томе у зависности од њихових способности. За последњи у низу драматичних случајева сценарио потписује „најприлагодљивији“ политички активиста и поштовалац свих режима на власти у Србији, Милош Стојковић, пореклом са Косова и Метохије. Путем пријатељских веза које има у медијима, Стојковић је обавестио јавност да је премијер Грчке и председник СИРИЗЕ, Алексис Ципрас, подржао његовог омиљеног кандидата, Срећка Спасића, за градоначелника Клокота при тзв „републици Косово“ чији је он заменик.

„Премијер Грчке и председник Сиризе Алексис Ципрас данас је у телефонском разговору са председником Коалиције расељених лица са Косова и Метохије Милошем Стојковићем, подржао борбу Српске листе и спремност Сиризе да помогне будућим српским градоначелницима, а посебно кандидату за градоначелника Клокота Срећку Спасићу да се ближе повежу Грчка и Колкот(?!?) кроз инвестиције грчких привредника, јер је та општина најугроженија српска енклава на КиМ, саопштено је из Коалиције расељених лица са КиМ“1.

Посебно забрињавајуће у овој вести је то што је Спасићу, актуелном „градоначелнику Клокота“2 наводна подршка пружена као кандидату за реизбор управо на положај за чију је за злоупотребу осуђен условно на 10 година затвора!3 Иначе, важи за човека који је као Србин својом бахатошћу успео са КиМ да протера и оне Србе које деценије албанског зулума и терора то нису успеле.

С обзиром на тежину коју има, вест је морала да буде подвргнута провери, чије би иначе лажирање представљало дипломатски скандал у редовним околностима а пре свега када Влада Србије не би подржавала изборе албанских сецесиониста. Као и зато јер је Грчка до сада показала приличну подршку држави Србији по овом питању али и додатно јер се и у тој земљи пројављују све јаснији знаци албанског сепаратизма. А реч је о озбиљној држави која се не би понашала аутодеструктивно попут вештачки створене Македоније или Црне Горе.

Тако је и урађено па се сарадник Фонда стратешке културе обратио СИРИЗИ чији је председник Алексис Ципрас, премијер Грчке, питањем:

„У српским медијима објављена је вест да је председник Сиризе и премијер Грчке, господин Алексис Ципрас, подржао „Српску листу“ на наредним изборима које на КиМ организују албански сепаратисти. Медији преносе како је г. Ципрас ову листу подржао у телефонском разговору са Милошем Стојковићем, једним од учесника тих „локалноих избора“ који, будући да их организују албански сепаратисти, у српском народу немају подршкуи и често су бојкотовани. Да ли можете да потврдите да је било тог разговора, да је тачно да је г. Ципрас подржао „Српску листу“ и ако јесте, шта су конретно мотиви за такав један потез?“.

Убрзо је стигао и одговор који је недвосмислено оповргао ову вест у име читаве грчке Владе.

„Није било формалних контаката са премијером. У сваком случају, СИРИЗА и грчка влада остају неутрални и нису изразили никакву подршку на овим изборима“.

Обмана, коју ипак нису пренели сви медији у Србији, „је прошла“ јер је Стојковић и раније без устручавања тврдио како су он и Алексис Ципрас веома блиски. Пошто је студирао у Грчкој (теологију) било је основа за поверовати у њихово познанство, а осим тога ваљда су новинари сматрали да се тиме ипак нико не би шалио. Стојковић је то искористио представљајући се још половином августа 2015. као „Србин, најбољи пријатељ Алексиса Ципраса“, да би за „Курир“ описао „подршку“ грчког премијера код кога је „интервенисао“.

„…И сада када је почело да се нагађа, после бројних написа у новинама да ће поклекнути, чули смо се и дословце сам га питао: Алексисе, брате и пријатељу, знаш да сам с Косова, да ли ћете признати Косово, а он ми је одговорио да се то неће догодити…“5

Шарлатанску „диломатију“ и политику Стојковић води захваљујући вештини да се у правом тренутку нађе на правом месту и буде фотографисан или снимљен крај некога од политичара чиме касније врши притисак на Србе са КиМ указујући на свој „утицај“и „познанства“. Тако је успео да направи неколико фотографија са г. Ципрасом а на овој, којом је илустрована ова лажна тврдња, Стојковић премијеру Грчке уручује дрвену чутурицу – сувенир са ћириличним натписом „Шљивовица“ што је ипак банализовало тај усиљени сусрет и придодало му јак ефекат атмосфере већ поодмаклог расположења испод неког шатора на фестивалу у Гучи.

Овакаво понашање Милоша Стојковића није никакво изненађење ако се подсетимо његових досадашњих активности већ раније описаних у тексту Магазина Таблоид а под насловом „Грабљивице из Вулиновог јата“.6

Међутим, најава грчке подршке Србима који активно помажу албански сецесионизам кроз „Српску листу“ уопште није новост. Слично се догодило у критичном моменту крајем 2013. када је коначно требало сломити отпор Срба на северу покрајине и одржати други круг сепаратистичких избора на целој територији Косова и Метохије. Председник иницијативе Српска листа, Владета Костић, потписао је у Грачаници тада Меморандум о сарадњи са грчком компанијом који је предвиђао нова улагања и отварање до 300 радних места7, што за ову српску средину и те како много значи, а тадашњи кандидат за „градоначелника Грачанице“, испред Г.И. „Српска“, Бранимир Стојановић рекао је да ће се „суштина рада ове странке показати управо кроз овакве пројекте“. Једино се то испоставило истинитим.

Наиме, до улагања и отварања нових радних места никада није дошло али се Стојановић са места „градоначелника“ убрзо обрео на месту заменика „премијера Косова“, односно Хашима Тачија, коме је за ту позицију ова странка дала неопходну подршку, као што је то учинила и са Рамушем Харадинајем недавно. Владета Костић је такође напредовао до места „градоначелника Грачанице“ чија је управа од тада незаконито издала преко 400 дозвола о претварању пољопривредног земљишта у грађевинско а затим и исто толико дозвола за изградњу – искључиво Албанцима.8 Поред тога, продата су 683 српска имања што је званично заведено у административним књигама али постоји и један број продаја обављених „другачијим поступком“ па нису евидентиране а процењује се да их још око 200 што драстично мења етичку структуру становништва у Грачаници у корист Албанаца9 и све то од доласка на власт оних људи које СПС у потпуности контролише и именује на та места од 2013. године а искључиво кроз „Српску листу“.  Ништа боље од овога не осликава „суштину рада те странке“.

Но, да би се и поред свега остало на власти неопходна је груба злоупотреба макар и минималних околности за крупне лажи о подршкама а оне нису ограничене само на Грчку већ се то без проблема чинило и са највећим светским силама попут Русије што је, половином септембра, претило да изазове озбиљан међудржавни инцидент када се Русија не би понашала како озбиљној држави и приличи. Наиме, режимски медији у Србији су јавили да ће политичка партија председника Руске Федерације Владимира Путина, „Јединствена Русија“, подржати управо „Српску листу“ и Горана Ракића на наредним сепаратистичким изборима.10 Наслов те вести нагласио је прави спектакл „Путин уз Српску листу“ а фотографије председника Русије нашле су се на насловним странама режимских новина уз ову вест. У неизмењеном саставу вест се нашла и на сајту Канцеларије за Косово и Метохију чији је директор, Марко Ђурић, и водио ову делегацију у Москву. То је требало да морално разоружа противнике издајничког подухвата који ова вештачка странка на Косову и Метохији спроводи по налогу из Београда а који су се ослањали на руску подршку.

Несхватљиво је одакле толико дрскости и безобразлука да се српској јавности ноторна лаж сервира на тако безочан начин услед чега је већ сутрадан стигао демантиј из ове странке.

Заправо, састанак који је у Москви одржан односио се на могућност израде Декларације о српској националној идентичности.11 Медији у Србији, барем они водећи, правом разлогу састанка нису придали готово никакав значај или су га, у малом броју случајева када је поменут, у потпуности маргинализовали. Овако поданичко понашање медија делује нереално када се ради о тако важним стварима, а посебно које задиру у саму срж новинарске етике. Ипак, врло брзо разоткривена је и та обмана.

„Јединствена Русија, као и председник Владимир Путин, никада нису споменули ‘Српску листу’, нити охрабривали сарадњу са представницима нелегалних косовских институција, на чијем челу се налазе лица оптужена за ужасне злочине, то су потпуне лажи“12одговорио је на питање о „пруженој подршци“ председник Одбора за међународне односе „Јединствене Русије“ Константин Петриченко.

Покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“, указујући на величину овог беспризорног скандала, додатно је разобличио превару објашњавајући да је у ствари Горан Ракић, председник „Српске листе“, коју је за потребе легитимитета рада „парламента“ косовских сецесиониста основао и својим ликом промовисао Александра Вучић, имао улогу „кукавичјег јајета“.

„Ушао је у Думу као функционер Српске напредне странке а изашао као председник „Српске листе“. Разлог томе је што руска страна, поштујући међународно право, сматра да је „Српска листа“ регистрована по сепаратистичим законима самопроглашене републике Косово коју Русија не признаје, нелегална и као таква под тим именом не може да борави у овом високом дому руског храма демократије“.13

Удружење „Отаџбина“ у овом саопштењу је подсетило и да је режим Александра Вучића марионетски и поданички а што је важно стално имати на уму како би се правилно разумели људи који његовој странци приступају. Дакле, већ спремни на сваки потез и извршење ма било ког налога који ће помоћи остварење намера које Запад, изразито на штету Србије, има пре свега на тлу Косова и Метохије и све то зарад личне добити. У томе се више пута доказала баш „Српска листа“ чији актуелни председник Горан Ракић није реаговао на разоткривање ове преваре. Не што му није ни прва ни последња већ што му није речено шта да каже а без тога он је напросто немушт.

То нашем „јунаку“ са почетка приче не смета да са њим успостави контакт и подржи га, па се тако на самом почетку кампање за ове квази-изборе Стојковић састао са Ракићем а затим изјавио како ће „Коалиција расељених лица са КиМ подржати листу Српска, једину партију Срба у покрајини која има подршку званичног Београда. Ставићемо све своје ресурсе на располагање Српској листи. Расељени са КиМ у политичкој борби листе Српска виде једину могућност за повратак“.14

Овде ћемо пре свега указати на баналност преваре која се врши сасвим обичном реториком, односно, оснивањем и регистровањем удружења грађана под називом „Коалиција расељених“, Стојковић је за себе приграбио „титулу“ њеног председника која у медијима и те како ауторитативно звучи. У суштини та „коалиција“ фактички не постоји, нема чланове па не може да има ни председника из чега, логички произилази, не може ни да пружи реалну подршку било коме. Као удружење ван изборних периода је мртво, нема никаквих активности и служи једино ради злоупотребе судбине расељених и прогнаних Срба са Косова и Метохије. Употребом „титуле“ председника, Стојковић доноси одређене поене ономе уз кога се нађе а то је увек онај ко има највише изгледа да на њима победи. А о каквом повратку он може да размишља прости показатељ је сва његова имовина на Косову и Метохији која је одмах по окупацији КиМ 1999. године, продата Албанцима, осим омање безвредне парцеле на Брезовици која се води на име његовог оца.

Стојковићу су обмане врло својствене те је међу Србима на Косову и Метохији јако непожељна личност посебно у свом родном крају због чега и врло ретко тамо борави. Током 2016., најавио је доделу пакетића српској деци у Косовској Каменици, поводом Светог Саве, а на друштвеним мрежама је то изазвало спонтано самоорганизовање овдашњих Срба који су желели да му се, за све што је за њих и њима учинио, „захвале“ батинама. Догађај су због претњи пропратиле јаке снаге тзв „косовске полиције“ у чијој је пратњи одмах након доделе и напустио Косовску Каменицу. Пакетићи су били препуни производа којима је истекао рок употребе па је ова злоупотреба деце у политичке сврхе, која је могла и да им угрози здравље, изазвала још веће огорчење српског народа овог краја.

Основна намера је била промоција „Покрета социјалсита“ Александра Вулина који је наведен као донатор. Управо сарадња са Вулином, до које је дошло још у време отпочињања Бриселског споразума, омогућила је Стојковићу да на себе привуче медијску пажњу услед међусобне подршке која је била изразито јака.

Промоцији првих сепаратистичких избора на целој територији КиМ 2013. године умногоме је допринео боравак Вулина са кандидатима „Српске листе“ у манастиру Хиландар а где их је одвео управо Стојковић, након чега су у истом стилу као и после посете руској Думи недавно, изјавили да су добили благослов од тамошњег монаштва и игумана Методија за то што раде а групном фотографијом са њим „поткрепили“ своју лаж јер се благослов односио на цео српски народ на КиМ без помињања те листе:

„Нека би благослов пресвете Богородице тројеручице био са нашим страдалим народом и нашом страдалом црквом на Косову и Метохији и нека би пресвета Богородица са своје три руке покривала их увек и штитила их од сваког зла“.15

Такорећи политичко поигравање са овом великом српском светињом, наставило се и касније те је баш у Хиландару било могуће „испословати“ подршку или какву промоцију попут оне када је Вулин био домаћин славе, барем како су медији пренели, а којом приликом је између осталог навео: „Будућност наше деце не може бити успешна и добра без поноса на прошлост“16

Наравно да се овде мисли о прошлости српске државе и народа али ће тек њихова лична прошлост осветлити ове догађаје у потпуности. Пишући о игуману манастира Хиландар, Методију, медији се не либе да истакну његову прошлост пре него је постао монах а то нарочито у тексту „игумани су уживали у рокенролу“.

„Методије и Тихон су били градски момци. Заједно смо слушали рокенрол, организовали журке. С почетком ратова, изолације и моралног суноврата друштва, они су свој идентитет пронашли у новој идеологији, а то је православна вера“ – прича историчар Народног музеја у Чачку Милош Тимотијевић17 Из периода пре „проналажења новог идентитета“ игумана Методија сећа се и његов колега са студија у Београду, Владан Јовановић. Подстакнут управо овим и другим сензационалистичким вестима које су у том тенутку стизале из манастира Хиландар, Јовановић га описује као „једног из те необичне групе студената ЕТФ-а коју су са нама, “обичним” студентима, спајали гађење према Милошевићевом режиму и преферанс. Управо су ти људи, готово сви родом из чачанског краја, нова генерација која је од краја 90-их “преузимала” Хиландар“ да би „убрзо јавност запљуснуле гласине о малверзацијама на манастирском поседу Каково“.18

Наиме, почетком 2000-тих, тадашњи јеромонах Методије и још двојица сабрата „злоупотребом положаја и несавесним вођењем манастирских послова, мимо знања Сабора стараца и братства, нанели су штету манастиру од око 400 хиљада марака. Толико грчке финансијске власти потражују од манастира за бесправну градњу објеката на метоху Арсеница изван Свете горе (познатијем као Каково) а дуг је настао у време док је први игуманов помоћник био јеромонах Методије“ који је „супротно свим прописима живота у манастирској заједници и типику који је хиландарској братији као оснивач оставио Свети Сава, у пчелињаку изнад манастира саградио кућу своме оцу и запослио га као пчелара. Али, јеромонах Методије није само збринуо оца, већ и десетак својих земљака, Чачана, који као „експерти“ са службеним пасошима Министарства спољних послова СРЈ бораве у манастиру“. „Уместо да се покају за зло нането задужбини најсветијих међу Немањићима, Серафим и Методије као измирење дуга, хоће да метох Арсеницу уступе Грчкој православној цркви. Иако само формално, да би се избегло плаћање грађевинских дозвола и других такси. А шта стварно значи формално уступити и последњи велики хиландарски метох ван Свете Горе грчкој држави, у овом случају Грчкој цркви, не треба посебна памет да би се схватило. То значи само једно, отуђити заувек део преосталих хиландарских поседа“.19
О овоме је обавештен и лично патријарх Павле 22. фебруара 2002. године па се само може претпоставити како је Методије успео не само да избегне казне цивилног и црквеног Суда већ да поред свега још и постане игуман манастира Хиландар. Индикативно је  итај тренутак који је наступио непосредно по упокојењу патријарха Павла, априла 2010. године.

Очигледно је да „Српска листа“ није једини „државни пројекат“ како све чешће можемо да чујемо да власт назива своја најтежа безакоња.

Иако је све ово само део непочинстава представника владајућих режима од 2000. године наовамо, који прете да кулминирају управо кроз „Српску листу“ на Косову и Метохији, и више су него довољни да алармирају српску јавност. Чињеница да се то неће десити, још страшније илуструје колико су сви механизми управљања државе Србије у рукама бескрупулозних изгредника којима је овај политички брлог, у виду коалиција са шиптарским и НАТО злочинцима, само део колача који су се намерили да до краја поједу.

То пак не значи да излаз не постоји, и те како постоји али једино кроз апсолутни бојкот ових и свих наредних незаконитих избора јер се једино учешћем на њима обезбеђује пуни легитимитет албанском сепаратизму. Није уопште битно за кога ће Срби гласати, да ли за „Српску листу“ или неку другу „српску странку“ јер ће победник на њима свакако бити неко од истакнутих албанских сепаратиста по замисли Брисела и Вашингтона, а минорно присуство Срба у тим квази-институцијама представљаће ништа друго него пут за губитак Косова и Метохије. Зато је једини начин да из оваквог стања српски народ изађе као победник, бојкот свих сепаратистичких лажних „избора“ и „институција“. Неслагање са њима показаће истрајност у легитимној борби за очување српске државе и свој опстанак што нам гарантује међународно право, на шта нас обавезују жртве, напори  страдања кроз историју али ништа мање од тога, будућност потоњих генерација. „Приватни извршитељи“ анти-српских интереса Запада окупљени око владајућег режима у Београду, управо се због тога упињу да народ уплаше, уцене и натерају да подржи ову погубну политику. Да постоји искрена брига за будућност српског народа, ако не на Косову и Метохији где српска Влада нема надлежност услед окупације покрајине, она би ту бригу могла да докаже у остатку Србије где има извршну власт али се тамо из дана у дан све лошије живи са тендецијом да постане још горе. Ако не може да обезбеди минимум услова за живот својим грађанима на територији где има пуну контролу, како ће обезбедити то исто делу народа на КиМ над којим нема ни део те надлежности а гура га супротно од себе?

Много је показатеља издаје јужне српске покрајине који потврђују да се она неће окончати на Косову и Метохији као што можемо да наслутимо из поклича сепаратистичких тежњи који пристижу из Прешевске долине, Старе Рашке (Санџака), Војводине…

Ужас пред сазанањем како ће изгледати тањир на коме у крупним залогајима нестаје држава Србија, морао би да буде покретач на одсудну борбу за њен и спас српског народа који се више не може уздати ни у кога и то мора себи јасно да призна! Налазимо се у парадоксалној ситуацији када та борба уопште није тешка, напротив, за победу не треба учинити баш ништа осим да на дан тих квази-избора изаберемо једину спасоносну опцију – бојкот!

 

 

1) www.alo.rs/cipras-podrzao-srpsku-listu/126865

2) Напомена: када год се помене „градоначелник“ на Косову и Метохији, без обзира које је националности, то увек значи службеник у систему тзв „републике Косово“ који је пандам српском председнику Општине.

3) www.blic.rs/vesti/hronika/gradonacelniku-klokota-kim-10-godina-zatvora-uslovno/0qpw0rz

4) www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=379&cl=13

5)www.kurir.rs/vesti/politika/1893947/ekskluzivno-cipras-nikada-necu-priznati-kosovo

6) www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=371&cl=05

7) www.radiokim.net/vesti/drustvo/grcka-kompanija-ce-ulagati-u-gracanici.html

8) www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=391&cl=12

9) www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=373&cl=21

10) goo.gl/KK4E5p

11) er.ru/news/159352/

12) www.fsksrb.ru/kljucna-rec/pukla-bruka-u-moskvi/

13) www.kmnovine.com/2017/09/sns-spin.html

14) www.blic.rs/vesti/politika/jagodina-raseljeni-sa-kim-podrzavaju-srpsku-listu/fkrmm8m

15) Танјуг, 14. октобар 2013.

16) Танјуг: Александар Вулин као домаћин славе у Хиландару, 17 април, 2015.

17 www.blic.rs/vesti/srbija/igumani-su-uzivali-u-rokenrolu/6d54bsm

18) pescanik.net/hilandaromanija/

19) arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2002/02/27/srpski/R02022601.shtml

 

ВУЧИЋЕВА ВЛАСТ СЕ ПОНОСИ УСПЕСИМА У 2016, А ОНА ЈЕ ДЕМОГРАФСКИ НАЈГОРА У ПОСЛЕДЊИХ 120 ГОДИНА

 

  • На подручју општине Црна Трава 2013. године није рођена ниједна беба. Србија ће кроз три деценије имати само 6,3 милиона становника
  • Социолог Љубиша МИТРОВИЋ: Тренд губљења становништва тражи радикалну преоријентацију јавних политика  – промену стратегије развоја и стављање акцента на равномерни регионални развој, развој пољопривреде и села и на масовно запошљавање. Да су подстицајна средства која се дају страним инвеститорима дата за развој малих и средњих домаћих предузећа и за подстицај рађања сада бисмо имали посве другачију демографску слику

ТРЕНД смањења становништва наставиће се до 2050. године када ће Србија имати 6,3 милиона становника што, како наводе демографи и статистичари, значи да ће се по броју становника вратити 100 година уназад, изјавио је данас у Нишу социолог Љубиша Митровић.

Митровић, који је координатор научног скупа „Демографски проблеми југоисточне Србије и могућности изградње пронаталитетске националне стратегије и политике” организованог на Универзитету у Нишу, рекао је да Србија има око 7,5 милиона становника.

Он је рекао да настављање тренда губитака становништва тражи радикалну преоријентацију јавних политика у погледу кључних питања као што су промена стратегије развоја и стављање акцента на равномерни регионални развој, на развој пољопривреде и села и на масовно запошљавање.

„Да су подстицајна средства која се дају страним инвеститорима дата за развој малих и средњих домаћих предузећа и за подстицај рађања сада бисмо имали посве другачију демографску слику”, рекао је Митровић.

Министарка без портфеља задужена за демографију и популациону политику Славица Ђукић Дејановић изјавила је да је “аларм одавно звонио”, да су стручњаци одавно указивали да ће Србија доћи у стање демографске катастрофе.

         Она је казала да је по подацима статистичара 2016. била година у којој су демографски подаци за Србију били најлошији у последњих 120 година.

„Прошле године је у нашој земљи умро преко 100.000 људи, а рођено је мање од 65.000 беба”, казала је Ђукић Дејановић.

Она је оценила је да су демографски подаци веома лоши за југоисток Србије, наводећи да се на том подручју годишње на 1.000 становника роди од четири до пет беба, а умре преко 20 људи.

Додала је да је званична статистика забележила да на подручју општине Црна Трава 2013. године није рођена ниједна беба.

Наводећи да је први пут ове године седам општина добило буџетска средства за пројеката чији је циљ повећање наталитета, Ђукић Дејановић је казала да у подстицај рађања морају активно бити укључене локалне самоуправе, здравствене и образовне установе, регионалне привредне коморе и развојне агенције, као и канцеларије за младе.

Организатори научног скупа у Нишу су огранак Српске академије наука и уметности у Нишу и Филозофски факултет у Нишу.

(Бета)

fakti.org/serbian-point/okolo-gladac/srbija-ce-2050-po-broju-stanovnika-biti-vracena-celih-sto-godina-unazad

Храбра и родољубива одлука Народне скупштине Републике Српске да синоћ, упркос жестоким координисаним притисцима Александра Вучића, Бакира Изетбеговића и НАТО-а, прогласи војну неутралност и усвоји Резолуцију о заштити уставног поретка, као и завереничко игнорисање одлучног става Српске од стране официјелног Београда, последњи је тренутак да коначно, и званична Москва јасно и гласно саопшти шта мисли о лицемерној политици ненародног Вучићевог режима који, годинама, одбија да одобри дипломатски имунитет Српско-руском хуманитарном центру у Нишу, док Северноатлантској алијанси не уме и не сме да каже „не“ – изјавио је председник Иницијативног одбора Здраве Србије (ЗС) Милан Стаматовић, напомињући да је, у антисрпској операцији подривања акламативног проруског опредељења Срба с обе стране Дрине, свој „прљави траг“ оставио и део националне опозиције у Србији и Српској.

– Здрава Србија сматра да је парламент Републике Српске синоћним чином само испоштовао недвосмислену вољу и осећања грађана Српске, али и матице Србије, шаљући поруку да више никада и ни под којим условима Срби не смеју и неће бити на различитим странама фронта и једни другима на нишану. Управо онако како је, по цену нових санкција од стране бруталног Вашингтона и Брисела, руководство Српске јасно пренело поруку својих грађана с ким Срби себе виде, а с киме не желе, макар их на то присиљавао и сам први београдски распикућа, сада је на потезу званична Москва. Русија коначно, зарад четири петине грађана Србије који не желе у Европску унију уколико је услов за то увођење санкција Русима, мора да се изјасни: да ли је, пре свега, тачно да Кремљ у Србији, од свих политичких снага, подржава само Вучића и, ако је то истина, у шта ни један нормалан Србин не може да поверује с обзиром на чињеницу да је Москва стала иза усвајања синоћне бањалучке резолуције – ко су ти српски и руски политичари и лобисти који, очигледно за велике паре, масно лажу и обмањују председника Путина? – упитао је Милан Стаматовић.

(oslobodjenje.rs)

www.nspm.rs/hronika/milan-stamatovic-ko-laze-putina-da-je-vucic-proruski-covek.html

Поводом предстојећих локалних избора који се одржавају по уставу и закону сепаратистичких власти из Приштине Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ позива све Србе широм јужне српске покрајине да ове изборе бојкотују.

Народни покрет „Отаџбина“ подсећа све Србе на Косову и Метохији да Албанци пуних дванаест година нису излазили ни на једне изборе које је организовала Република Србија. Ни на председничке, ни на парламентарне, ни на локалне. Подршку и савет за бојкот српских избора Албанци су имали од стране земаља ЕУ и САД. Исте те земље заједно са режимом у Београду приморавају Србе да својим изласком на сепаратистичке изборе легализују и легитимишу још једну албанску државу на Балкану.

Међутим, ако већ грађани подлегну уценама и невиђеним притисцима режима Александра Вучића и изађу на ове изборе од једне грешке направиће другу ако гласају за тзв. Српску листу. Та тзв. Српска листа стоји иза насиља који диктаторски режим Александра Вучића спроводи према политичким неистомишљеницима на северу Косова и Метохије. Насиље се огледа у паљењу аутомобила, бацању бомби, пуцању на домове политичких противника, уценама, претњама и другим облицима класичне државне тортуре.

Тзв. Српска листа је својим гласовима изабрала Хашима Тачија за председника самопроглашене републике Косово. Он се сасвим оправдано од стране швајцарског адвоката Дика Мартија оптужује за трговину људским органима Срба. А због убиства српских полицајаца налази се на потерници МУП-а Србије. Иста „Српска листа“ је довела на власт, за председника сепаратистичке владе, Рамуша Харадинаја, кога Александар Вучић назива кољачем српске деце.

Гола је лаж када Марко Ђурић директор Канцеларије за КиМ каже да је „Српска листа“ државни пројекат, јер они који газе важећи Устав Републике Србије тиме што протерују српско правосуђе са Косова и Метохије, нису државни, већ антидржавни и антисрпски пројекат, дубоко супротан српским државним и националним интересима.

По духу и делу тзв. Српска листа је најмање српска, она је шиптарска.

 

 

 

 

Косовска Митровица
18.10.2017. године                                                                    Информативна служба
                                                                              Народног покрета Срба са Косова и Метохије
                                                                                                                     „Отаџбина“

У емисији Првог програма Радио Београда Седмица од 15.10.2017. Епископ бачки Иринеј је изнео неколико битних ставова у вези тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, његових домета и питања КиМ уопште. Његове речи имају посебну тежину, с обзиром да је у емисији додатно представљен и као портпарол Српске Православне Цркве.

На првом месту, владика Иринеј је подржао тзв. унутрашњи дијалог – али условно, додајући да то није „најсрећнији израз јер се, како је оценио, ради о свесрпском дијалогу који је и унутрашњи и спољашњи“. Из овога произилази да је СПЦ на становишту да у тај дијалог, али и све последице и акције које из њега буду проистекле, морају бити укључени и Срби ван граница Републике Србије – у свим републикама бивше СФРЈ, као и у расејању. С обзиром да је управо СПЦ у најбољој позицији да окупи све Србе који живе ван авнојевских граница Србије, поготово у одсуству воље или жеље државе да тако нешто учини – могло би се рећи да је СПЦ практично преузела на себе и иницијативу и обавезу да обезбеди да се тзв. унутрашњи дијалог трансформише управо у онакав каквог га је владика Иринеј дефинисао – свесрпски, унутрашњи и спољашњи.

Друго, владика је рекао да се „сваки покушај решења, ‘било у правцу даљег попуштања, постепене капитулације, било у правцу одбране наших легитимних права на сопствену територију’ мора заснивати на ставу већине народа“, и да је „немогуће доношење радикалне одлуке (као што је, на пример, промена Устава) ни прелажење преко ‘црвених линија’, а да иза тога не стоји већина јер таква решења не би била животно одржива“. Другим речима, СПЦ ће инсистирати на поштовању Устава и процедуре за његову промену, односно на референдуму, што значи да неће прихватити готово решење које буде покушао да наметне било ко, па и сам председник Републике.

Треће, владика Иринеј је изнео „апсолутно убеђење да ће став у СПЦ бити јединствен и да неће бити за даље уступке по питању Косова него за сваки напор да се оно очува као део српске државе: ‘Са наше стране је већ понуђен компромис – Бриселски споразум и Заједница српских општина. То је, иако понижавајући, ипак какав-такав оквир и ништа друго до компромис. Сматрам да је максимум компромиса са српске стране већ понуђен‘”. Другим речима, СПЦ јасно истиче своју црвену линију – никакви нови уступци после Бриселског споразума. Који, узгред, ни сам није ни близу тога да буде испуњен.

Нема јачег гласа од гласа Српске Православне Цркве када је реч о Косову и Метохији, као вековног чувара Косовског завета који је у центру српског идентитета, као непролазне и неуништиве институције која је надживела и пропаст царства и државе и вишевековну отоманску окупацију, која је била центар окупљања и опстанка и образовања народа када је све друго пропадало. Стога се може рећи да су, бар што се тиче Косова и Метохије, ово међу најважнијим, ако не и најважније речи које су се ове године могле чути, а можда и неколико година уназад.

Последњи пут се јерархија СПЦ овако јасно огласила поводом КиМ 22.4.2013. у „Обраћању држави Србији и српском народу поводом парафирања споразума у Бриселу“ (односно тзв. Бриселског споразума, ког је владика Иринеј управо оквалификовао као „понижавајући“) од стране Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, које је потписао сам Патријарх Иринеј, а доставио управо владика Иринеј бачки. Ево како је Синод оквалификовао тзв. Бриселски споразум:

„… Неотклоњиви је утисак да се ради о потпуном повлачењу институционалног присуства Србије на територији њене јужне покрајине, о успостављању ограничене аутономије српске заједнице на простору северно од моста на Ибру у Косовској Митровици, у оквиру Тачијевог естаблишмента, и, самим тим, о посредном и прећутном, али ипак фактичком признавању постојања система државне власти на Косову и Метохији независног од постојећег државног устројства Србије. Ствар је отежана пристанком државног врха Србије на несметани процес „евроинтеграцијâ“ тачијевског Косова (без помена Метохије, која звучи превише православно и српски, али и без било каквог помињања Србије у том контексту), а нема никакве сумње у то да ће, после плаћања овако високе цене за фамозни ‘датум о почетку преговора’, и то преговора са непознатим бројем нових услова и са неизвесним исходом, цена за сам евентуални улазак у Европску унију бити и формално признавање ‘независног Косова’ од стране Србије и њена обавеза да не омета добијање столице ‘Косова’ у Уједињеним нацијама.

Како изгледа, посреди је пре чиста предаја него ли макар каква-таква продаја наше сопствене вековне и, у духовном и историјском смислу, најважније територије, темпирана од великих сценариста, иначе наших проверених пријатеља и савезника, за стоту годишњицу ослобођења историјске Старе Србије од петвековног робовања Османлијама (1389 – 1912/1913). Нама се чини да би, у односу на овакав споразум, и подела територије била боље, праведније и одрживије решење. Такође се питамо шта је наша висока државна делегација тражила у Москви пре неколико дана ако је већ била спремна да прихвати ‘максимум могућег’, који је ипак мањи од ‘минимума пожељног’ са становишта елементарног државног и националног интереса Србије…“

Овом се нема шта додати – ни као анализи, ни као дијагнози, ни као прогнози. Нажалост, недуго после овога СПЦ је, током редовног заседања Светог Архијерејског Сабора СПЦ у мају исте године, донекле релативизовала свој став, пошто је Александар Вучић, тада у својству првог потпредседника Владе, лично дошао у зграду Патријаршије да се обрати члановима Сабора и „одговара на њихова питања“.

После састанка је на степеницама испред Патријаршије, стојећи поред Вучића, владика Иринеј обавестио медије о садржају тог необичног састанка, изјављујући, између осталог и следеће:

„…Постоје разичити приступи неким питањима и сагледавање из различитих углова, али што се тиче суштине свега, апсолутно не постоји никаква разлика… по питању статуса наше јужне покрајине, по питању будућности нашег народа онде… ни Црква ни држава никада неће пристати ни на неформалну ни на формалну варијанту тзв. независног Косова…“

Такође, владика Иринеј и Вучић су се „усагласили да су гледишта Цркве и државе, иако различита у детаљима, у суштинским питањима идентична – да нема признавања ‘косовске реалности’ и да треба учинити све да српски народ остане у покрајини“.

У Саопштењу за јавност СПЦ од 4.6.2013. издатом по завршетку заседања Сабора, у делу који се односио на поменути састанак, речено је следеће:

„Ради што бољег упознавања са напорима Владе Србије и других одговорних органа државе на истом путу, Сабор је замолио г. Александра Вучића, првог потпредседника Владе, да званично посети Сабор на заседању. Том приликом, после исцрпног и искреног разговора, уз обострано разумевање и добру вољу, констатовано је да, и поред разлика у приступу појединим питањима, постоји јединство и сагласност у суштинском опредељењу за будућност српског народа на Косову и Метохији, за очување његових светиња и за интегритет Србије, што значи одбијање непосредног или посредног признавања фантомске државности Косова и Метохије ван Србије.“

Другим речима, СПЦ и Вучић су се, уз констатовање разлика у појединим погледима, а јасно је да је реч о тзв. Бриселском споразуму, недвосмислено сложили око тога да нема ни говора о непосредном или посредном признавању лажне државе „Косово“. То значи – ни признање, ни столица у УН.

После нешто више од четири године, више је него очигледно да је првобитни и једини конкретни став СПЦ о тзв. Бриселском споразуму, од 22.4.2013. био далеко утемељенији и тачнији од онога што су тврдили представници Владе Србије, на челу са Вучићем. Не само то, већ српска страна у међувремену није добила ништа, а понајмање чувену „Заједницу српских општина“, иако је направила те кључне уступке које је СПЦ оквалификовала као „потпуно повлачење институционалног присуства Србије на територији њене јужне покрајине“ и „посредно и прећутно, али ипак фактичко признавање постојања система државне власти на Косову и Метохији независног од постојећег државног устројства Србије“.

Уз све то, најављујући свој коначни предлог за КиМ за март 2018. године, Вучић јасно најављује и своју намеру да 1) погази заједнички закључак објављен на степеницама Патријаршије 31.5.2013, да „нема признавања ‘косовске реалности’“, изјављујући да „морамо разговарати међусобно, како би наше захтеве и оно што желимо – приближили реалности“ и 2) да погази заједнички закључак Сабора СПЦ и њега лично, да нема ни посредног ни непосредног признавања тзв. Косова, изјављујући у свом већ уобичајеном, према српској историји и идентитету ниподаштавајућем тону да ће решење које он буде предложио бити „решење које је другачије од најлакших ‘решења’, као што су бусање у прса и пароле о нашој милионгодишњој територији, као и оно друго у којем траже да кажете — живело независно Косово“.

Наравно, ово није ни први ни последњи пут да је Вучић погазио сопствену реч и „заборавио“ сопствена заклињања.

Што се, пак, СПЦ, тиче, последње обраћање владике Иринеја улива наду да јерархија Цркве, упркос компромису на који је пристала у вези тзв. Бриселског споразума, па и упркос пристанку да пружи легитимитет Вучићевом „унутрашњем дијалогу“, неће ни сад, као што није ни пре више од четири године, одступити од своје црвене линије и принципа које је изнела. И више од наде – чврсто очекивање да ће Српска Православна Црква остати чврсти бедем одбране Косова и Метохије, као што је увек и била и као што мора да буде.

 

Разни властодршци се упорно и свесрдно труде да нас убеде, како смо онакви какви заиста нисмо, да нас увере да смо оно што би запад волео да будемо. И поред свог тог њиховог жалосног и лицемерног труда Срби никад неће бити нерадници, примитивни, глупи, неверници, јефтина радна снага… Једино јефтино је та упорност лажног представљања сопственог народа. Прошлост, садашњост а потрудићемо се и будућност јасно говоре супротно њиховим неверничким жељама, тезама и у болесним умовима осмишљеним фикцијама.

Оно што се заиста може замерити светосавском народу јесте нешто потпуно друго. То је неприхватљиво кратко памћење зла које му је нането. Када су непријатељи у питању превише смо склони брзом праштању, а то нас је увек скупо коштало. Тако смо брзо гурали у фиоке праштања и заборава крваве пирове и злочине Отомана, Бугара, Арбанаса, Немаца, Хрвата, Угара… Још брже смо дозвољавали да нам време из сећања избрише њихова осмишљена уништења и сатирања свега српског. Као да нам се нису догодили егзодуси, геноциди, насилна прекрштавања, рушења споменика, гробља, манастира, цркава, присилна турчења, бугарчења …

Покушавали су све писано, документовано, створено, изграђено, световно, духовно све оно видљиво као и оно мање приметно а што би могло светосавце увек изнова да васкрсне да униште. Олако смо некако прелазили преко жртава и циљева бомбардовања како од стране отворених непријатеља као што су Немачка и НАТО, тако и оних прикривених који су се званично представљали као савезници Енглези, Американци… Искрено али и наивно смо певали Француској и указивали јој сву љубав једног православног и неисквареног народа.

За то време не питајући се да ли на то и имамо права!? Шта би нам заиста рекли они који су верујући у њихову искреност и дату реч изгубили своје животе или животе својих најмилијих. Нисмо веровали чињеничном, а то смо одувек најскупље плаћали, и то слободом, животима, територијом …

Требали се опет подсећати на испоруке опанака на које су нам стављали картонске ђонове, који су остављали по Албанској голготи босе и незаштићене херојске ноге српских сељака. Можда смо заборавили топовску муницију коју смо платили и преплатили а она је „случајно“ стигла у погрешном калибру. Очекивали су ваљда да ће то бити довољно да заустави Српске див-јунаке у одбрани Отаџбине. Брзо смо им опростили бродове који су каснили да превезу оно мало преостале промрзле и од савезника остављене и преварене српске војске. Бродове и лађе којима смо испевали „креће се лађа француска …“. Никада се уствари те лађе не би покренуле да Руски цар није поставио ултиматум тим „дивним“ савезницима…

Вероватно би се многи зачудили зашто Бугари уместо благодарим (хвала), кажу мерси. Наравно да је то уствари хвала на француском, па они то и говоре у знак захвалности Француској. То је још један део историје који говори о „искрености“ савезника и њиховој „праведној“ борби против злочинаца и крволока. Управо ти наши западни „савезници“ французи зауставили су српску војску, бранећи бугарске монструме. Оне који су још до јуче клали српску нејач, масакрирали старце, палили и пљачкали српска села, силовали, рушили, уништавали… Окренули су француски савезници своје „пријатељске“ топове на Србе како би одбранили бугарске крволоке. Не треба онда да чуди захвалност бугарских звери коју и данас изражавају говорећи „мерси“ уместо „благодарим“. Они заиста и имају разлог за то, али ми сигурно не.

Да не би се стварно испоставило да испаднемо глупи, баш онако како се садашњи велики вођа труди да нас представи, морамо се потрудити да знамо и оно што би сви они волели да се несећамо. Зато не смемо заборављати истину коју смо видели као и  прошлост коју морамо и имамо обавезу да научимо и до краја упознамо. То је једини начин да не дозволимо да у лажима које плету око нас своју душу, част и веру несмотрено испрљамо и изгубимо.

У прошлости смо због таквих грешака погрешно тражили у закржљалим расама душу. Не желећи да верујемо да се звери не могу променити већ само притајити. Тако смо покушали на своју штету да им понудимо искрено братство и јединство. Наивно делећи своје а неузимајући ништа њихово, желели смо да им отвореног срца и раширених руку дамо све. Поклањали смо им могућност да не живе као слуге и робови, дали смо им слободу, државу, љубав, искреност …

Наравно да није вредело, морали смо знати да никад и нису били вредни тога. Опет смо се суочили са исправношћу народне изреке „пред свињу се не бацају бисери“. Да смо раније послушали народне мудрости које су нам стари оставили мање би страдали. Погрешили смо толико пута време је да престанемо са тим. Окренимо се себи и незалуђујмо се више немогућим.

Какав је тај људски несој који и данас подржава „демократски“ запад, може се јасно видети из депеша генерала Александрo Лузана слатих за време Другог светског рата. Не треба нас данас да чуди западна подршка тим зверима, не заборавимо народну „с ким си такав си“. Нема разлике међу њима зато се одлично разумеју и подржавају. Наша судбина јесте да смо окружени том људском погани. То изгледа страшно али управо то што нас нису уништили  доказује снагу вере, истине и правде.

Одувек је запад давао нескривену или прећутну подршку закржљалом несоју у нашем окружењу да над светосавцима чине и најмонструозније злочине. Арбанашка племена, Бугари, Хрвати, Угари никад неће успети са својих руку да сперу крв невиних српских жртава. Али још тужније је сазнање да њихове потамнеле душе то бар неким гестом нису ни покушале да учине. Гледали су они и гледају да то на сваки начин после прикрију, оправдају, оспоре, умање. Ипак захваљујући појединцима који иако су припадали агресорима и злочинцима нису могли баш таква зверства да сваре, писани трагови су увек остајали. Тако су неки од најмонструознијих усташких трагова остали забележени у писму којим италијански генерал Александрo Лузано у пролеће 1941 из Купреса извештава Мусолинија лично:

 

„Драги Дуче, безгранична оданост према вама ми, надам се, даје за право да у нечему одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да вам опишем један догађај, којему сам, три недеље уназад, лично присуствовао. Обилазећи места од 30 до 120 километара од Дубровника, сазнао сам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе починиле ужасан злочин. Недостају ми речи да опишем оно што сам затекао. У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика. Ниједно дете није било старије од 12 година. Злочин је неумесна и наивна реч. То је превазишло свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове. Несношљив смрад и рој мува нису нам дозволили да се дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове. И, таман кад смо одлазили, из задње клупе се чуло дечије кркљање. Послао сам двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног дечака. Још је био у животу. Дисао је са напола пресеченим гркљаном. Својим колима одвезао сам то јадно дете у војну болницу. Повратили смо га и тада смо сазнали пуну истину о трагедији. Злочинци су прво наизменично силовали учитељицу Стану Арнаутовић и онда је пред децом убили. Силовали су девојчице од осам година…

                   …За све време док се овај злочин догађао, певао је силом доведен оркестар Цигана. На вечну срамоту наше Римске цркве, један Божји човек, један жупник у свему томе је учествовао. Дечак којег смо спасли, побегао је из болнице, а онда смо га на прагу куће нашли закланог. Покољи Срба су достигли такве размере да су у овим крајевима загађени многи извори. На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља ако се, док је још време, не будемо дистанцирали од усташа и не будемо спречили да се нама припише да подржавамо безумље.“    (1)

 

Треба ли нам још нешто да нам покаже и докаже да са зверима немамо и никад нећемо имати ничег заједничког. Наивни генерал Лузано је сматрао да ће Римску цркву бити срамота, није ни сањао да ће она злочинце проглашавати цвецима. Уосталом какви свеци таква и црква. Сваки даљи поновни покушај пружања руке и опраштања крволоцима непримерен је и узалудан чин. Исто тако дозволити им прекрајање српске историје како западу одговара или њено називање митом је само још један монструозни злочин очито никад престалог крвавог пира над светосавским народом.

Наравно да се за такву издају свог народа и Отаџбине добијају похвале и награде запада. Такви само морају да знају да чак и ђаво има меру и да се такви и њему гаде. Не дозволимо да неодговорност и заборав наши потомци плаћају опет крвљу. Све те закржљале расе морамо оставити да своју срећу траже сами, обавезно без нас а свакако не преко нас. Подсетимо се зато још једном речи песме нашег Јована Дучића и добро их упамтимо.

 

СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

 

Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

                                                                   Јован Дучић

 

Време је да престанемо да заборављамо, да престанемо да се играмо непотребно са истином. Починимо ли поново тај грех снаћиће нас још веће муке, проблеми, тешкоће, питање је да ли би онда поново заслужили спас. Јер управо искуство и пример наших предака морају да нам буду сигурни путокази за будућност наших потомака. Искушења које нам живот намеће су опасност само онда када не схватамо како и зашто су нас снашле.

Нама је историја већ дала сва питања и одговоре. Прошлост нам је исто тако дала и највеће муке и искушења, наизглед нерешиве моменте, али и сигурна решења како их све надвладати и победити. Немојмо зато жртве својих предака бацати олако низ воду, дозволивши људској погани да нас води погрешним путем. Када једном дозволимо да своје ципеле упрљамо њиховим блатом никада нам више корак неће бити сигуран и чист, никад више светосавски.

        Србине победи малодушност, мора се поново показати зверима снага вере, части, чојства и истине. Пробудимо крв својих предака у себи, и видећемо тада да су пред нама неслућени путеви и небеске висине. Свет ће престати да нам буде кавез без излаза у који су нас затворили, а врата среће ће се сама отворити. Схватићемо да су претње које су нам до јуче биле застрашујуће велике изгледале тако јер смо дозволили да их пузећи гледамо из погрешне перспективе. Онда када стојимо усправно пуни вере све те претње неће бити вредне ни помена.

                     Ђедови су нам оставили корене да нас не би свака шуша могла оборити, однети, уплашити, померати, ишчупати. Оставили су нам и крила којима су они досезали све оне небеске висине на које смо тако поносни. Запад је са својим слугама и пајацима чинио све не би ли нам та крила сломио и уништио. Зато нас сада вапаји наших часних предака позивају да крволоцима покажемо да у томе нису успели. Не смемо, а знам и да их нећемо разочарати.

 

 

_________________________________________________________________________________________________________

 

 

  1. novosti.rs/…/aktuelno.293.html%3A410385-Ispovest-Depesa..

 

 

 

 

Драган Милашиновић

Да ми је само знати који се процеси одвијају у Дачићевој глави када се, попут пијаног кума на шаторским свадбама, дочепа микрофона и почне својим фалширањем да малтретира остале госте? Који ли га демони тада поседну, који комплекси из њега пусте глас? И има ли некога да му, најзад, каже да дипломатија претпоставља одређени кодекс понашања, који се негује и поштује и који подразумева да оно што сте радили на рођендану свога сина или као приватно лице у кафани, не можете радити на свечаној дипломатској вечери?!

Наравно, говорим о Дачићевом певању „Осман-аге“ на турском језику Реџепу Таипу Ердогану. Тај последњи случај његовог дипломатског простаклука, који је започео певањем „Миљцке“ у Бриселу, приликом добијања „Датума“ и траје већ годинама, заиста је превршио меру. Може ли тај човек уопште да схвати какву слику шаље о српској држави, дипломатији и култури његово отимање за микрофон у свакој прилици и неприлици? Разуме ли његова корумпирана лобања шта значи то што му је Мустафа Јусуфспахић, том приликом, у Дому гарде, заденуо сто долара као част, а он их узео?

Не разуме! Да разуме не би новинарима дао следеће објашњење свог понашања:

“Колико сам разумео сви у сали су били одушевљени. И данас је то главна вест у Турској. А шта је требало, да га убијем као Мурата? Само они нек добацују са балкона, а ако се некоме не свиђам, нека ме смене”(1) – рекао је Дачић за „Телеграф“.

Из ове реченице јасно је да Дачић има озбиљан проблем да своје понашање усклади са функцијом коју врши и ограничењима која она намеће. Он себе спушта на ниво забављача у сали и сматра да је његово понашање оправдано зато што су присутни били “одушевљени”. Ни на памет му не пада да “они” можда нису били одушевљени због његовог зевања у микрофон, већ због симболике коју оно носи – српски великаш пева на турском “Султану”(2) усред Београда. То није гостопримство, то је удвориштво и дипломатска брука.

Наравно да Ердогана није требало убијати као Мурата, Дачићу. Па, чак ни симболички. Нити то ико очекује од Бранковића који је потписао Бриселски споразум и чију ће издају поколења памтити.  Али, требало је понашати се пристојно и достојанствено, како приличи шефу дипломатије. Ако је неко проценио да Ердогану треба певати народњаке требало је да позовете Шекија Турковића, Есада Плавог или Ванесу Шокчић, а не да ти обиграваш око столова и Турака са виљушкама и ножевима.

Још већа је трагедија Дачићево поимање “бакшиша” који му је дао муфтија Јусуфспахић. О томе Дачић каже:

“Добио сам 100 долара. То је шала, али добро дође!”(3)

То није шала, то је симболика, Дачићу, министре спољних послова! Страшна! И тек да знаш, на било којој виђенијој свадби певачима, рецимо Шерифу Коњевићу, чак и тотални анонимуси не “лепе” испод 500 евра. А ово је био дипломатски пријем, аман! За аман!

А што се тиче смене, не брини. Нико те неће сменити док год у микрофон певаш туђе песме.

 

____________________________________________

 

  1. www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-o-svom-nastupu-da-li-je-trebalo-erdogana-da-ubijem-kao-murata-dobio-sam-100-dolara-od-muftije-jusufspahica-to-je-sala-ali-dobro-dodje.html
  2. Ердогану је заиста надимак „Султан“ због жеље да оживи османску империју.
  3. www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-o-svom-nastupu-da-li-je-trebalo-erdogana-da-ubijem-kao-murata-dobio-sam-100-dolara-od-muftije-jusufspahica-to-je-sala-ali-dobro-dodje.html

 

Када је – у једној телевизијској емисији – причао о својим шетњама Калемегданом, академик Љубомир Симовић – песник, драмски писац, есејиста и романсијер – описао је како је једног јутра угледао бисту Милоша Црњанског сву у ђубрету, истресеном из канте остављене да ружи песникову камену главу. Ненаметљиво отискујући своју истрајну заокупљеност дубином времена које човек осети док шета Калемегданом, ношен асоцијацијама које се распростиру у разним правцима, Симовић је осетио и неко уравнотежење невидљивих сила света, пошто се сетио Црњансковог стиха о Христу са лонцем на глави. Подтекст је био прецизан: песникова бласфемија, као модернистичко пировање ироније над сакралним, призвана је у наш дух да бисмо дошли до дубљег смисла који упризорује канта са ђубретом на калемегданској бисти Милоша Црњанског.

Академик Љубомир Симовић видео је у томе – и грехота би било да нам је ускратио то своје истанчано наслућивање – неку вишу равнотежу ствари, ако не и провидност невидљиве врсте. (Није ни слутио – велики духови се понекад сусрећу на непознатим стазама – да понавља утисак који је исказао Крлежа када се исто то догодило са спомеником краља Александра.) Црњански би, пак, све то оценио – и сам чин, и академиково приповедање – као још један презир којим га је грађански Београд истрајно и неодступно даривао: и за живота, и после смрти.

Слабост културне политике најлакше се уочава кроз слабост институција: Гелен је с разлогом опомињао да у периодима криза снажно осећамо колико нам недостају институције. Али, ту слабост отискује и одсуство изузетних личности у јавном простору. То су они људи који истовремено престају да буду идиоти свога позива и не претварају се у политичаре свог уверења. Они, дакле, опстају у двострукој ангажованости која им наноси двоструку штету, јер штети и њиховом научном угледу и њиховом јавном утицају. Управо духовна ситуација нашег времена открива како постоји веза између слабости институција и одсуства личности. Та веза открива природу националних институција. О каквој промени у њима је реч?

Некадашњи уредник Радио Београда, можда тада и члан Савеза комуниста, па потом песник Источница, због чијег штампања је 1983. године растурена редакција Књижевних новина, као песник стихова о четничком команданту Душану Радовићу, који је заклан јер је клао, као песник који је певао о женама које разнобојним концима шију покров за Србију, академик Љубомир Симовић је не тако давно бескомпромисно именовао најновије и негативне промене у стању наше јавне свести: „Ми, међутим, више пажње обраћамо на стање свести наших суседа, него на стање наше сопствене свести. Ругали смо се Хрватима када је Тајчи певала ’Данке Дојчланд’, презирали смо косовске Албанце када су у Приштини подизали споменик Клинтону, а не видимо да се ’на нашем највећем стадиону’ деца мајке Србије масовно бацају у наручје ’мајчице Русије’!” Он је то рекао у разговору за Вечерње новости: 22. априла 2011. године. Он је, штавише, то поновио и у Летопису Матице српске: у септембарском броју 2012. године

Симовић наизглед указује на противречности које припадају нашој садашњости, које смо сви видели, премда су јавно остале ненаглашене. Но, упечатљивост његових примера као да, међутим, заклања одсуство симетризма у ситуацијама које су заокупиле његов дух. Није то ни необично: давно је речено да чак и Хомер понекад задрема, да свако поређење понегде храмље.

Када је певана песма Danke Deutschland, она је свакако била израз општег одушевљења разноврсне публике: она је изражавала преовлађујући талас хрватске јавне свести. Емитована преко телевизије, уз потпуну сагласност власти, песма је подразумевала склад у изражавању једне дубоке и трајне оданости. Када је споменик Клинтону подигнут у Приштини, он је подразумевао истоветни склад масе и елите.

Када су, међутим, навијачи одушевљено клицали руском премијеру Путину, у години 2011, када су се деца мајке Србије – по непакосном опису Љубомира Симовића – бацала у наручје „мајчице Русије” није било тог склада. Јер, певање и поздрави руском премијеру Путину беху праћени погрдама и протестима управљеним на тадашњег председника Србије. Зар је то промакло осетљивом уху академика Симовића? Зар он није чуо оно што је одјекивало „нашим највећим стадионом”? Нејасно је, узгред, зашто Симовић ставља ову синтагму под наводнике, као да се од ње дистанцира, кад је стадион заиста највећи у нас: онако како је Црњански наш највећи модерни песник а не Симовић, онако како је Симовић – у 2016. години – добио Извиискру а Црњански – у 1972. години – није добио Његошеву награду, онако како је Симовић академик а није Црњански.

Овог несклада између масе и власти није било ни у Загребу ни у Приштини. Певање и поклици у славу Русије били су, свакако, израз традиционалног српског русофилства, па можда и оправдан предмет непоткупљиве критике академика Симовића. Али, они нису били само то, јер су били и протест против српских власти: имали су форму ненасилног и демократског протеста због незадовољства српском државном политиком. Можда је то незадовољство било и неоправдано, можда је тренутак у којем је показано био неприкладан, али како се догодило да Симовић превиди тако очигледно незадовољство? Можда га је уочио, па похитао да му се отмено-салонски наруга?

Како је то промакло њему који нас је – у Летопису Матице српске – далекосежно опоменуо: „Има ли разлике између ’националне самосвести’ тих навијача и ’националне самосвести’ оних политичара који Србију, у односу на Русију, желе да виде у оном односу у коме су земље Варшавског пакта биле према Совјетском Савезу?“ Али, како су – са свеобухватног песничког хоризонта – нестали многобројни политичари који не само да нешто желе него Србију постављају у обавезујући однос према НАТО-пакту, који није – за разлику од Варшавског пакта – распуштен, који нас је – за разлику од Русије – бомбардовао и који је потпуно ситан у односу на слободарску успламтелост и стишану промишљеност Љубомира Симовића?

Да ли је он уопште чуо за НАТО-пакт? Зна ли он да је у нашим данима – некако баш онда када је он проглашен за добитника Извиискре – потписан далекосежно обавезујући споразум са НАТО-пактом? Како му то није засметало код наших власти, барем онолико колико му смета грађевински пројекат Београд на води? Како то он осећа кршење законитости и правне сигурности – иначе неспорно – у дивљачком рушењу кућа у Савамали, а не осећа да оно припада истом реду ствари као и противуставни Бриселски споразум? Зашто прећуткује да је на делу противуставно измештање десетина хиљада људи из Србије? Како не разуме да незаконитост у једној ствари природно доводи до незаконитог понашања и у другим стварима?

Драмски писац који је написао Бој на Косову на један начин пре а на други начин после октобра 2000. године, док је Његош о Косову имао само једно осећање, Љубомир Симовић у свим ситуацијама одлучујуће вредносно место додељује западној (америчкој) моћи. Отуд он напада садашњу (колонијалну) власт у ономе у чему је она слаба, јер то није у вези са западном (америчком) моћи. Али, он је не напада у ономе у чему је та (издајничка) власт јака, јер има подршку те моћи. Тако је Савамала – по њему – „парадигма ове власти”, али о Бриселском споразуму – ниједна критичка реч. У тој ствари постоји само прећутна подршка властима: премда скривена иза другоразредне критичности.

Шта, наиме, значи реторско – дакле, привидно – питање из Блица од 8. октобра 2017. године: „а шта бисмо са Косовом и да нам га врате”, односно „ако би вам САД или ЕУ, или било ко, вратили Косово, како бисте га интегрисали у Србију?” Оно представља сугестију да треба напустити и дипломатску борбу за Косово и Метохију. Ако ову сугестију повежемо са недавним изјавама другог академика, председника САНУ и председника Олимпијског комитета Србије, са толиким критичким изјавама председника Србије о косовском миту, откривамо део медијске и јавне мреже која омогућава промену јавне свести.

Тако Љубомир Симовић оцењује стање наше јавне свести или понашање наших власти зависно од правца који они заузимају у односу на западну (америчку) моћ: ако је тај правац критички, ако јавна свест – или власт – очитују незадовољство западном (америчком) моћи, он их осуђује; ако су, пак, правац јавне свести – или понашање власти – апологетски у односу на западну (америчку) моћ, он им се не противи, ма колико да се изневеравају ствари историје, истине или духа. Тако је и у Блицу: крај свих критичких опажања о бескрајним монолозима српског председника, нисмо чули ни назнаку гнушања над слугерањским изјавама лојалности истог човека које су упућене канцелару Немачке.

Све је у академиковом размишљању лоше постављено, премда је – баш због контролисане и рачунџијске критичности – погодно за оријентацију, будући да показује како је власт садашњег српског председника еминентно вођена другосрбијанском политиком. Јер, свака критика наших актуелних власти – због њихове вишестране рђавости, од моралне до политичке – која се не продужава ка онима који такву власт и постављају и одржавају, а то су западне (америчке) моћи, нужно је кратковида и темељно неморална. Није наша власт само сведочење о нашим најгорим особинама него и сведочење о лицу западних (америчких) интереса.

Када критикујемо само нашу власт, онда то чинимо зато што је она слаба, јер се не замерамо оној правој моћи која се налази иза ње. Када критикујемо само западну (америчку) моћ, онда је то маневар да сакријемо одсуство битне критичности у односу на нашу власт. Отуд је само критика и наше власти и њених западних (америчких) упоришта истинска и аутентична опозициона оријентација у нас. Ако је као политика и безизгледна, јер нема савезника, као оријентација и мишљење, као дужност интелектуалца, остаје незаменљива, јер је начелна.

Шта би се – у једној футуролошкој пројекцији – могло догодити једног будућег дана? Заставши – у јутарњој калемегданској шетњи – пред бистом писца који је разумевао кнеза Лазара у зависности од октобра у којем га је сагледавао, пред бистом Љубомира Симовића, која украшава Калемегдан, замишљени посматрач није угледао никакво ђубре нити канту постављену на песникову камену главу. Све је било – као што је и ред у немачкој Европи – лепо и уредно. Нелагодност је долазила из неочекиваног правца, у часу када се замислио: из ког света долази, из ког исечка времена извире, из какве стварности је приспела, одакле уопште та узнемирујућа помисао о канти и ђубрету који красе ту главу?

 

 

На Факултету за безбједност у Бањалуци промовисана је књига „Епитаф за Босну – Босна послије Алије и Бин Ладена“, Џевада Галијашевића, експерта за борбу против тероризма.

Галијашевић је рекао да ова књига открива како су Алија Изетбеговић и Осама бин Ладен својим идеологијама и арапским новцем потпуно измјенили ислам у БиХ и региону.

Експерт за борбу против тероризма, између осталог, у овој књизи појашњава и везе терористичке мреже из БиХ са нападима на западне метрополе.

Промовисана књига Џевада Галијашевића

Промовисана књига Џевада Галијашевића